Damjan Pavlica
24.05.2010.
Svi smo manje-više upoznati sa Gorskim vijencem, nezaobilaznom školskom lektirom. Mnogi od nas ne znaju tačno o čemu se tu radi, ali znaju da delo uživa kultni status i bespogovorno poštovanje u Srbiji i Crnoj Gori. Iako ovo delo ima nesumnjivu umetničku vrednost, koja se pre svega ogleda u njegovoj epskoj i poetskoj formi, njegov politički sadržaj više ne možemo prihvatati zdravo za gotovo. Pošto zbog arhaičnog jezika ovaj ep današnjim čitaocima može biti teže razumljiv, neophodno je dati kratak pregled sadržaja.
Skupština na Lovćenu
Radnja počinje okupljanjem crnogorskih glavara na Lovćenu, otprilike krajem maja ili početkom juna, koji razmišljaju kako da izvedu „čišćenje“ zemlje od muslimana („da čistimo zemlju od nekrsti“). Najpre se episkop SPC Danilo žali kako je „srpstvo ugašeno“, a za to je kriv lažni „demonski mesija“ Muhamed koji „lažne vjere pruža poslastice“. Pravoslavni episkop je kivan na svoje sunarodnike jer tolerišu islam:
Bog vas kleo, pogani izrodi,
što će turska vjera među nama?
Jedan od prisutnih junaka, Vuk Mićunović, ga tada upita hoće li krenuti u „čišćenje“ muslimana ili ćemo samo kukati:
Da li ovo svetkovanje nije
na komu si sabra Crnogorce
da čistimo zemlju od nekrsti?
On mu reče kako ima pet stotina momaka, koje stavlja episkopu na raspolaganje. Svi su spremni da se okušaju u tom poslu, odnosno da tamane domaće „turke“ do smrti:
borbi našoj kraja biti neće
do istrage turske ali naše...
Oni potom izneše krst s Lovćena navrh Crkvine, i na osnovu sevanja munja zaključiše da je to povoljno znamenje za predstojeće akcije.
Skupština na Cetinju
Nekoliko meseci nakon toga, u septembru, crnogorske glavešine se okupiše na Cetinju, sedištu pravoslavnog episkopa, da razrade detalje predstojećih progona. Scena počinje glasom naratora, koji identifikuje dva glavna uzroka propasti srpskog carstva: zapostavljanje boga i velikaški separatizam, te propast „svekolikog srpstva“ tumači kao zasluženu božju kaznu. On, međutim, ostavlja nadu da nije sve izgubljeno. Sve što je valjalo od nekadašnjih junaka, a nisu ubijeni ili pokršteni, uteklo je u crnogorske planine. Stoga, oni su izabrani. Ali avaj, i pored njihovog junaštva, došla su takva vremena da se više ne ratuje, „gore su umučale“ i „ne razležu ratnijem klicima“, što za njih nije željena situacija. Rđa se nahvatala na sjajno oružje jer muslimani zajednički žive sa hrišćanima:
Ujedno su ovce i kurjaci,
združio se Turčin s Crnogorcem,
odža riče na ravnom Cetinju!
Narator ovde završava izlaganje, a jedan od četničkih vojvoda, Milija, povika:
Udri vraga, ne ostav mu traga!
Drugi vojvoda, Stanko, nastavi da potpiruje:
Što će đavo u kršćenu zemlju?
Što gojimo zmiju u njedrima?
Kakva braća, ako Boga znate,
kada gaze obraz crnogorski,
kada javno na krst časni pljuju!
U tom trenutku na gorski sabor stigoše i Ozrinići, koji se pohvališe uspešnom pljačkom. Naime, njih dvadest-tridest su sa četom dočekali karvan od Nikšića; Ubili su četrnaest nikšićkih muslimana, uzeli im sedamdeset konja i uhvatili dvije tri „robinje“. Nakon toga su išli da se sastanu sa muslimanima da im daju „roblje“ na otkup, pa stoga su malo zadocnili. Na razmeni su se posvađali oko vjere, nakon čega je došlo do pucnjave u kojoj pogibe „šest našijeh, devet njihovijeh.“ Malo posle, dođoše i Martinovići, koji žive najbliže a najviše su okasnili jer im, kako kažu, „Turci ženu ugrabiše“. Namie, Mujo Alić je odveo Ružu Kasanovu. Ispostavlja se da su oni već neko vreme bili u vezi i da je ona dobrovoljno otišla s njim:
Evo ima više no godina
otka nešto među sobom glave.
Ali ko bi moga pomisliti
da će uzet Srpkinja Turčina?
Iz daljeg razgovora se saznaje da su Mujo i Ruža htjeli da se venčaju, ali su Martinovići stigli svatove i ubili ih - Muja Alića, njegovog brata i „nesrećnu nevjestu“. Ubrzo potom vladika Danilo iziđe među okupljene. Mladi i energični Vuk Mićunović zatraži da ih više ne drži u neizvesnosti i prebaci mu što previše razmišlja o sudbini Turaka („a ja zebem od mnogo mišljenja“). Nakon dužeg razmišljanja, vladika prozbori:
Ne bojim se od vražjega kota,
neka ga je ka na gori lista,
no se bojim od zla domaćega.
Nakon ovakvog zaključka, vladika nastavi razmatrati da napadnu „domaće Turke“. Tu se nadoveza brat Rade da razreši njegovu neodlučnost:
Žališ nešto, a ne znaš što žališ;
s Turcima ratiš, a Turke svojakaš,
...
Nego udri dokle mahat možeš,
a ne žali ništa na svijetu!
Sve je pošlo đavoljijem tragom,
zaudara zemlja Muhamedom.
Svi ućutaše. Noć je mjesečna; sjede oko vatri. Narator počinje:
Čašu meda jošt niko ne popi
što je čašom žuči ne zagrči;
naglašavajući dramatičnost situacije. Vladika Danilo ustaje i proglašava sveti rat:
Udri za krst, za obraz junački,
ko gođ paše svijetlo oružje,
ko gođ čuje srce u prsima!
Hulitelje imena Hristova
da krstimo vodom ali krvlju!
Trijebimo gubu iz torine!
Nek propoje pjesna od užasa,
oltar pravi na kamen krvavi!
Svi glavari skočiše na noge i podržaše s velikom grajom. Episkop zatim apelova da pruže muslimanima šansu, da pozovu „glavare braće isturčene“ da se dobrovoljno preobrate. Oni ih pozvaše i na skup ubrzo dođoše muslimani i posedaše s pravoslavnim Crnogorcima. Hadži-Ali-Medović, mesni kadija, naivno pretpostavi da su se skupili radi mirenja krvne osvete:
Ja znam divno što smo okupljeni:
da mirimo krvi međusobne.
i krvnice puške objesimo!
Međutim episkop otpoče govor o povratku izgubljenih sinova iz „nevjere“ na „vjeru“. Jedan od muslimana, Skender-Aga, mu razložno odgovori:
Goniš kamen badava uz goru.-
Staro drvo slomi, ne ispravi.-
I zvjerad su isto kao ljudi,
rod svakoji svoju vjeru ima;
Međutim, okupljeni Crnogorci počeše glasno da traže kavgu. Vojvoda Batrić povika da je dosta bilo okolišanja i zapreti:
No lomite munar i džamiju,
pa badnjake srpske nalagajte
i šarajte uskrsova jaja,
časne dvoje postah da postite;
za ostalo kako vam je drago!
Ne šćeste li poslušat Batrića,
kunem vi se vjerom Obilića
i oružjem, mojijem uzdanjem,
u krv će nam vjere zaplivati,-
biće bolja koja ne potone!
Tu nastade komešanje i velika graja. Kadija Mustaj reče:
Što zborite? Jeste li pri sebi?
Trn u zdravu nogu zabadate!
On pokuša da im objasni da muslimani neće napustiti svoju veru i da su se Crnogorci „prećerano opjanili” Obilićem. Vuk Mićunović pozva na krvoproliće:
Krst i topuz neka se udare,
kome prsne čelo, kuku njemu!
Knez Janko ga podrža i odbrusi da neće više „slušat odže u Ćekliće“! Nadalje su crnogorski muslimani uglavnom istrajavali na miru a vladičini ljudi na sukobu. Skender-aga odmerenim rečima pokuša da umiri narod, podsećajući na etničko bratstvo, zajednički život i zajedničke bitke:
Što je ovo braćo Crnogorci?
Ko je ovaj plamen raspalio?
Otkud dođe ta nesrećna misa
o prevjeri našoj da se zbori?
Nijesmo li braća i bez toga,
u bojeve jesmo li zajedno?
Zlo i dobro bratski dijelimo.
Ferat Začir, kavazbaša, takođe pokuša da smiri situaciju:
Iako je zemlja pouzana,
dvije vjere mogu se složiti,
ka u sahan što se čorbe slažu.
Mi živimo kao dosad bratski,
pa ljubovi više ne trebuje.
Knez Janko im odgovori da od te ljubavi nema ništa. Prepirka se nastavi do u noć i oni polegaše. Janko se obrati Roganu koji ležaše do njega:
Kako smrde ove poturice!
Opažaš li ti štogod, Rogane?
Knez Rogan mu odgovara:
Kad blizu njih sjedim u skupštinu,
ja nos držim svagda u rukama;
da ne držim, ja bih se izbljuvao.
Pa sam s toga na kraj i uteka,
e blizu njih ne bih osvanuo.
Evo vidiš kako smo daleko,
i opeta ona teška vonja
od nekrsti ovde zaudara.
Ujutro, „Turci“ jedan za drugim svi odoše, „ljuto sjetni“.
Nešto kasnije, dođe Draško iz Venecije, pun utisaka. Kada ga upitaše jesu li ljudi tamo „zgodni i bogati“ on im odgovori da ima „dosta lijepijeh, a grdnijeh deset puta više“. Ima i dosta bogatih koji „od bogatstva bjehu poluđeli“, pa đetinjahu kao bebe. On im ispriča da tamo nema junaštva, da im sudovi ne valjaju i da su na sve strane žbiri i špijuni. Posebno ga je začudio njihov običaj odlaska u pozorište. On objasni da se tamo ljudi svako veče sakupljaju u jednoj kući („u jednu se kuću sakupljahu pošto mrkni i pošto večeraj“), pa se kuća toliko napuni naroda da iz zidova vire. Zatim se dešava sledeće:
Dok se jedna podiže zavjesa,
treći dio od kuće otvori.
Bože dragi, tu da vidiš čuda.
Tu izmilje nekakvoga puka,
to ni u san nikad doć ne može,
svi šareni kao divlje mačke.
Dok ih stade po kući krivanja,
đe ko bješe zapljaska rukama;
imah mrtav padnut od smijeha!
Malo stade, oni otidoše,
a za njima drugi izidoše.
Takve bruke, takvijeh grdilah
nigđe niko jošt vidio nije!
Nosine im po od kvarta bjehu,
istreštili oči kao tenci,
a zinuli ka kurjaci gladni;
a drvene noge nasadili,
pa iđahu kao na ključeve;
oblačili prnje i jačine,-
usred podne da ga čovjek sretne,
sva bi mu se kosa naježila.
Okupljenim brđanima, koji su ga slušali s nevericom, on ispriča još da je u Veneciji video i žonglere koji hodaju po konopcu:
I jošt ću vi jednu sprdnju pričat
(a znam čisto vjerovat nećete):
vidio sam ljude u Mletkama
đe na konop skaču i igraju.
Međutim, prisutni odmahnuše glavom, a knez Rogan mu reče: „to ne može bit istina, Draško, nego su ti oči zamaštali.“ Do večeri se mnogi raziđoše doma, a nekoliko glavara ostade da „pritvrde“ svoj dogovor. Kada pozaspaše, u snu svi videše Obilića. Ujutru veseli uđoše u crkvu da se zakunu „da se kolju s domaćima Turcima“.
Badnje veče
Prođe nekoliko meseci i dođe badnje veče (24. decembar), datum dogovorene akcije. Scena prikazuju idiličnu prazničnu atmosferu u kojoj vladika Danilo i iguman Stefan sede kraj vatre, a oko njih veseli đaci igraju i nalažu badnjake. Oni slave i nazdravljaju vinom, a iguman peva uz gusle. Rano izjutra, nakon što su svršili božićnu liturgiju, niz polje se začu slavljenička pucnjava pušaka. Vladika Danilo izjaha i dočeka braću Martinoviće i Vuka Borilovića koji su potpuno krvavi dolazili sa pet-šest stotina naoružanih ljudi. Vojvoda Batrić čestita božić i izvesti episkopa o „veselim glasima“, da su sinoć poklali domaće muslimane, popalili im kuće i srušili džamiju:
Koliko je ravnoga Cetinja,
ne uteče oka ni svjedoka,
ni da kaže kako im je bilo,
te pod sablju svoju ne metnusmo
koji ni se ne kće pokrstiti;
Koji li se pokloni Božiću,
prekrsti se krstom hristijanskijem,
uzesmo ga za svojega brata.
Kuće turske ognjem izgorijesmo,
da se ne zna ni stana ni traga
od nevjerna domaćega vraga.
Iz Cetinja u Đeklić pođosmo.
Ćeklićki se razbježaše Turci
malo koga od njih posjekosmo
ma njihove kuće popalismo;
od mečeta i turske džamije
napravismo prokletu gomilu,
neka stoji za uklin narodu.
Odgovara vladika Danilo:
Blago meni, moji sokolovi,
blago meni, junačka svobodo!
Jutros si mi divno voskresnula
iz grobovah našijeh đedovah!
Vladika siđe sa konja i izljubi svoje „junake“. Oni zajedno nastaviše niz polje „pjevajući i puškama veselje čineći“. Kada stigoše do crkve, iguman Stefan im reče da skinu kape kako bi učinili pomen dušama „vitezova našega naroda“, od Kosova do danas. Iguman Stefan zatim pomenu cara Dušana, Miloša Obilića, devet Jugovića i ostale.
Nova godina
U narednim danima su nastavljene akcije protiv muslimana. Za novu godinu, dođe glasnik od Rijeke Crnojevića da izvesti episkopa o izvedenoj akciji u tom kraju. Ohrabreni „turskom“ pogibijom na obližnjem Cetinju, oni su riječkim muslimanima uputili sledeći ultimatum:
Ko ne misli na Koran pljunuti
neka bježi glavom bez obzira!
Riječki muslimani obesiše glasnike i pobegoše iz grada „u lađama put bijela Skadra“, a Crnogorci uhvatiše i ubiše mesnog kadiju. Glasnik još dodade i to da su „serdar i glavari“ htjeli lično doći da sve potanko ispričaju svom episkopu, ali nemaše kada jer su zauzeti razaranjem grada Obodnika i njegovih džamija, da im pazar „ne smrdi nekršću“. Glasnik poljubi vladiku u ruku, ostavi mu pismo, i ode. Vladika Danilo pozove đače i dade mu pismo da pročita naglas. Njime Nikola, seoski knez Dupila, izveštava vladiku da se Dupiljani poklaše sa domaćim „Turcima“, da je pokolj trajao dan i noć i da je reka Crmnica bila puna Turaka. Dalje kaže da su Dupiljani takođe „grdno izginuli“, da je ponestalo mesta na groblju oko crkve ali da je krajnji ishod zadovoljavajući:
Po Crmnici Turke isjekosmo
i grad Besac s zemljom izravnismo.
sad ti nema u našu nahiju
obilježja od turskoga uha
do trupine ali razvaline.
Vladika Danilo zaplaka zbog crnogorskih žrtava, a iguman Stefan se nasmeja zbog pobede. Utom ulete Vuk Mandušić, sav namrčen, pocepan i krvav, sa slomljenom puškom u rukama. On se bejaše veoma rastužio jer je tokom borbi izgubio omiljenu pušku te plačući moli vladiku da mu je negde odnese na popravku. Vladika se samo nasmeši i reče:
Zdravo tvoja glava na ramena,
ti ćeš pušku drugu nabaviti
a u ruke Mandušića Vuka
biće svaka puška ubojita!
Vladika ustade i dade Mandušiću iz odaje svoje jedan dobar džeferdar. (kraj)
Politička analiza
Gorski vijenac je ideološko štivo par excellence, koje promoviše određene političke vrednosti:
Unitarizam. Njegoš identifikuje dva glavna uzroka propasti „srpskog carstva“: zapostavljanje boga i „velikaški“ separatizam, na osnovu čega možemo zaključiti da su pobožnost i unitarizam garancija srpske državne snage i dugovečnosti.
Anti-zapadnjaštvo. Na jednom jedinom mestu gde se pominje neka evropska zemlja, u ovom slučaju Republika Venecija, autor ne propušta da naglasi anti-zapadnjački stav. Venecija je predstavljena kao dekadentno mesto na kojem žive ružni i bogati obesnici, koji su poludeli od viška bogatstva. Stoga, oni upražnjavaju neke čudne običaje, kao što je odlazak u pozorište.
Verska isključivost. Prema Negošu, nemoguće je da pravoslavni i muslimani žive zajedno. Njegoš u Gorskom vijencu muslimane, po pravilu, naziva sledećim imenima: „poturice“, „guba“, „kuga“, „smrad“, „đavo“, „vrag“, „nekrst“, „domaće zlo“ i slično. Gorski vijenac se politički ne može čitati drugačije nego kao sredstvo raspaljivanja anti-muslimanskih osećanja.
Neke od vrednosti koje je Njegoš zastupao su nesumnjivo uslovljene mestom i vremenom u kojem je živeo. Međutim, bilo bi pogrešno sve opravdati time, pogotovo uzmemo li u obzir da je njegov stariji savremenik Vuk Karadžić izričito zastupao načelo verske tolerancije, neprestano ponavljajući poslovicu: „Brat je mio koje vjere bio“.
Peščanik.net, 24.05.2010.
Ovaj, nesporno vrlo zanimljiv tekst, ukazuje na nuznost savremene revalidizacije onoga sto prihvatamo kao svoju kulturnu i civilizacijsku bastinu.
Danasnje citanje Njegosa nuzno mora da ga smesti u svoj istorijski kontekst, ali nikako da ga prihvati kao nacionalni ideal - naprotiv. U danasnjem kontekstu, "Gorski vjenac" bi se smatrao za izrazito sovinisticki spis. Zanimljivo je da te teze sa sredine XIX veka mozemo danas da cujemo kao savremeni stav i ideal (vladika Atanasije Jevtic).
Gavrilo Princip je generacijama bio nacionalni ideal posvecen borbi za slobodu vlastitog naroda. Njegov bi se postupak u svetlu danasnjeg trenutka mogao jedino okarakterisati kao izraz terorizma.
Apis, nacionalni borac, zapravo je po svojim postupcima izraz podivljale soldateske i uloge tajnih sluzbi - gotovo nalik na Legiju.
Kralj Aleksandar je na kolonizovanom Kosovu sprovodio ogoljeni vojni teror, sto je za posledicu imalo gotovo potpun nestanak turskog zivlja, a nalazi se i u korenu srpsko-albanskog sukoba iz XX veka.
Primera i u literaturi, a i u istoriji, ima jako mnogo. "Knjiga o Milutinu", ali i kasniji opus Dobrice Cosica, zasnovani su na netoleranciji, nerazumevanju i sovinizmu. Rakic u svojoj prelepoj pesmi "Simonida" pise: "Arbanas ti nozem izbo oci". U Rakiticevom, ali i Draskovicevom opusu ima jako mnogo nacionalne iskljucivosti i sovinizma. Od osamdesetih, cesto se citira Duciceva sovinisticka izjava, kako "nije problem sto se Hrvati nicega ne boje, nego sto se nicega ne stide".
U pravilu, u srpskoj istorijskoj i literaturnoj bastini, sovinizam je udruzen sa antievropeizmom. Ovakve sovinisticke i antievropske stavove posebno potencira SPC (Nikolaj Velimirovic i Justin Popovic kao najeklatantniji primeri) kroz usta svojih velikodostojnika.
Mislim da je vreme da se u srpskoj kulturi, istoriografiji, ali i u generalnoj svesti obicnih ljudi radi na promeni ovakvih stavova.
Edited by vladan, 24 May 2010 - 14:47.
