Jump to content


Photo
- - - - -

"Komandant i Margita" - Roman


This topic has been archived. This means that you cannot reply to this topic.
33 replies to this topic

#16 Grazia

Grazia
  • Members
  • 2,714 posts

Posted 04 May 2010 - 19:54

****

У канцеларији, исте вечери.
-Слушајте, немам лично ништа против вас, нити што сте Србин. Али, били сте баш дрски према госту.
-Дрзак? Па, он је мене први вређао. И извољевао. А баш се иживљавао кад је чуо да сам Србин. И само зато што сам Србин. То уопште није у реду!
-Основно правило, јер ово је врхунски ресторан, а не друмска биртија, гласи: гост не извољева, он је увек у праву. Уосталом, ја нисам чуо да је он вама ишта рекао, а камоли да се „иживљавао“.
-Рекао је – погледима. А и све друго што је чинио, било је у ствари због тога!
Газда ме је зачуђено погледао, и на трен се премишљао. Али, потом рече хладно и строго:
-Огрешили сте се о правила. И зато ја морам... жао ми је.
Осећао сам се лоше. Губитак посла значио би и губитак боравка код брата. Шта ћу ја даље овде да радим, кад и ово једва? Стога сам свим силама покушао да умилим човека да ме задржи. Али, био је неумољив. Рекао да ћу добити још једну плату и бити отпуштен.

#17 petarNS

petarNS
  • Members
  • 9 posts

Posted 11 May 2010 - 09:26

****

У канцеларији, исте вечери.
-Слушајте, немам лично ништа против вас, нити што сте Србин. Али, били сте баш дрски према госту.
-Дрзак? Па, он је мене први вређао. И извољевао. А баш се иживљавао кад је чуо да сам Србин. И само зато што сам Србин. То уопште није у реду!
-Основно правило, јер ово је врхунски ресторан, а не друмска биртија, гласи: гост не извољева, он је увек у праву. Уосталом, ја нисам чуо да је он вама ишта рекао, а камоли да се „иживљавао“.
-Рекао је – погледима. А и све друго што је чинио, било је у ствари због тога!
Газда ме је зачуђено погледао, и на трен се премишљао. Али, потом рече хладно и строго:
-Огрешили сте се о правила. И зато ја морам... жао ми је.
Осећао сам се лоше. Губитак посла значио би и губитак боравка код брата. Шта ћу ја даље овде да радим, кад и ово једва? Стога сам свим силама покушао да умилим човека да ме задржи. Али, био је неумољив. Рекао да ћу добити још једну плату и бити отпуштен.



a da pokusas sa slikarstvom?

#18 Grazia

Grazia
  • Members
  • 2,714 posts

Posted 22 May 2010 - 22:36

****
Празну, полумрачну салу ресторана, доживех потом онако баш сапуњаво, као ледину брисану ветром.
Газда у пролазу додаје: „не оклевајте с одласком“. А непозната, тиха мелодија из позадине само појачава моју нервозу.
Одахнем кад престане.
Али иза тога зачује се мушки глас:
-Ако оде он, и ми дајемо отказ.
Газда и ја стојимо затечени, док из полумрака израња прилика и стаје пред нас.
Висок, виши и од газде и од мене, снажан, као атлета. Један од двоје пијаниста који сваке вечери свирају овде у локалу.
Ништа о њима до тад нисам стигао да сазнам, осим да су муж и жена. Једино сам приметио да је он стално одевен у војничке кошуље, сивомаслинасте, или плаве, какве носе ваздухопловци. Као и сада, уосталом. Али ме следеће речи, којима се обрати мени, на српском, оставише без даха.
-Гледао сам вас вечерас. Били сте баш прави. Управо како треба бранити себе, лични интегритет. А, богами, и национални. Верујте, хтео сам одмах да устанем и честитам вам, али није ми дозволио посао. Зато користим прилику сада. Честитам! Ја сам Давид Леви.
Срдачно ми стегне шаку. Топал стисак, али снажан, готово до бола.
Оставивши ме још затеченог, обрати се газди:
-Понављам: Ако он оде, одлазимо и нас двоје.
Газда је био изненађен скоро као ја. Тек после неког времена одговори:
-Да ли ви то озбиљно?
-Најозбиљније. Никад у животу озбиљнији нисам био...
Поћути. Окрећући се мени, и опет на српском, настави разнеженије:
-...Сем кад сам запросио Матилду.
А газда, и даље узнемирен, одврати:
-Али, како можете? Тек тако, усред сезоне. Та, шалите се.
-Не шалим се. Не можете овако. Недопустиво је да не третирате равноправно све запослене.
-Ви нисте у директном контакту с гостима. А гост је увек у праву. Чујте... Пристао сам да га примим само на молбу пријатеља. Размислите само. Ко би запослио конобара с дрвеном ногом? Па још - Србина. А поврх свега, који је учествовао у рату.
-Тја... Можда то за вас и јесте велика жртва, не знам. Али ја остајем при овоме што сам рекао.
-Немојте се играти, молим вас. Како усред сезоне да нађем нове музичаре?
-То ме уопште не занима. Ако отпустите Бранибора, тако ће бити.
Одједном ми постаде мука од ове расправе. Рекох:
-Господине и земљаче... Ја... ја сам заслужио отказ. Неизмерно вам хвала. Али немојте. Нисам вредан да због мене ви...
Он хтеде да реагује, али ја, не знам ни сам зашто, повисих тон:
-Ја сам био непристојан према госту! Прекршио тај неписани закон да је он увек у праву. Ја се извињавам. И прихватам отказ. То стварно није било за мене. А ови људи дивно свирају, треба и да остану.
Одједном ме прели тескоба, жеља да побегнем. Што сам брже могао, одох.

#19 Grazia

Grazia
  • Members
  • 2,714 posts

Posted 17 June 2010 - 13:08

2.
Сутрадан ујутру, док сам спремао ствари, главом ми је пролазило... Испао сам будала. Шта сам хтео да постигнем, и чему? Потпуно бесмислено.
Обарало се на мене: Шта ћу рећи вечерас брату? Како да продужим боравак код њега? Бар још мало. Хоћу ли успети да их измолим? До сад ми је то успевало, упркос свему, на крају би ипак победила болећивост, и нада да ћу се коначно средити. Али сада су стварно последњи атоми добре воље и стрпљења истрошени…
Неко закуца на врата.
-Напред!
Ушао је – он.
Гледао сам га, затечен, не знајући шта бих даље рекао.
Он је такође ћутао, чекајући да се ја њему први обратим. Посматрао ме је благонаклоно. У тим очима, дубоко усађеним, било је истовремено неке меланхолије и чудновате истрајности. Самосвесне, племените надмоћи. Онда је из џепа кошуље, оне војничке, сивомаслинасте, извадио томпус и упаљач, одгризао врх цигаре, и запалио је. Искористих то да га осмотрим пажљивије. Црне косе, истих таквих бркова и браде, и морско-плавих очију. Физички моћан, „разбацан,“ а некако топал. Поносног држања, а без надмености. Као какав, промину ми, антички херој. Или, друга асоцијација: као да Че Гевара, неким генетским чудом, има клона.
И најзад сам, кроз дим Давидове цигаре, протурио:
-Ја немам речи да вам искажем захвалност. Али, ипак, не треба да то чините, за потпуно вам страног…
Он избаци још један дим, па одврати:
-Нико нам није стран, сви су ближњи. Само ако то желимо. Ако се потрудимо. А треба тако мало. Ништа једноставније. И зато ћемо учинити како сам рекао, ако вас отпусте, одлазимо и ми.
Тишина неколико тренутака. Онда настави:
-Уопште није било у реду према вама. Без обзира што се гост мора поштовати. Из вас је избило...
-Избио је пуки инат, верујте - морадох да га прекинем, желећи одједном да побегнем од толиког правдања себе, обливен грижом савести - Слаб сам вам ја патриота, у ствари.
Давид се ни на ово не помери из свог спокоја. Само се благонаклоно насмеши.
-Не ради се ту ни о каквом патриотизму, већ простом људском. Али, осим тога, заиста, зашто не би била солидарност у националном смислу? То нам баш и недостаје. Понекад се упитам јесмо ли уопште нација. А, шта ћу, припадам тој маглини. Волим је, каква год била. Јер је - наша, моја.
-Подсећате ме на једног пријатеља. Исто тако је говорио. А био добровољац, главу хтео дати за то „српство“, колико год магловито било.
-И ја сам био добровољац - рече Давид са својеврсним поносом. Као да се то подразумева. Као удисај ваздуха.
-А и ви сте, колико сам схватио? - настави, показујући дискретно у моју дрвену ногу, с неким посебним поштовањем. Поћути, као да размишља, или ме проучава. Увуче лагано дим, с уживањем, отпухне, и испрати разилажење колутова дима по соби.
-А, можда сте се разочарали - рече најзад. - Нисте једини. Али, то је све опет тај наш дивни и немогући српски народ. Етерични.
-Да. Сестра мог пријатеља је слично говорила. Народ - мехур од сапунице.
-А, и ми, Хрвати, што смо друго? Но, бит ћемо овдје, све док нетко буде пуштао те клобучиће, а још увијек пушта. - Обојицу нас, заједно с истовременим тихим куцањем у полуотворена врата, прену глас иза леђа.
Ушла је затим и његова власница. Полако, готово нечујно, али упечатљиво. Као мачка.
-Опростите - настави она - било је отворено. Тражила сам Давида, и, пролазећи овуда, зачула... Ја сам Матилда Леви, Давидова супруга.
И рукова се са мном. Такође чврстим, топлим стиском.
-Рекла сам и ја газди. Отић ћемо ако вас отпусти. Но, ви сте нагло ишчезли.
-Зато што сам помислио да је глупо да ви због мене...
Одмахнух руком. А Давид рече:
-Није глупо. Рекао сам већ зашто.
-Да ме боље познајете, вероватно не бисте то радили. Отказ сам заслужио.
-А ако бисте хтели да нам испричате укратко свој живот, па да сами оценимо? – одврати Давид - Позивамо вас к нама у госте, на вечеру, вечерас.

#20 Grazia

Grazia
  • Members
  • 2,714 posts

Posted 03 July 2010 - 16:39

3.
Србин и Хрватица. Упркос рату између њихових народа, заволели су се и венчали. Овде живе и раде, далеко од завичаја. Није за њих било места ни у Србији ни у Хрватској.
Имају у стану, сем клавира, читав „оркестар“ инструмената. Контрабас, две харфе, гитару, тамбурицу, балалајку, цитру. Први пут сазнајем да се то што ја зовем „тамбурица“ у ствари назива прим. Давид зна да свира на свим тим инструментима. Балалајка му је успомена од деде по мајци, руског емигранта. Цитра, од деде по оцу, београдског Јеврејина.
Харфа и контрабас су им главни инструменти.
Све држе у засебној соби, намењеној само за то, где и вежбају.
Примећујем: у стану немају телевизор.
Још нешто је на мене оставило утисак. Друга соба, која би се, мислим, могла назвати аудиофилска. Садржи само полице са плочама, касетама, CD-овима, и музички стуб. Све је ту, грамофон, касетофон, CD плејер. И од пода до плафона полице, а у њима брижљиво поређани, „носачи звука“ са систематски обележеним подацима, жанр, извођач, назив, година издања.
За мању харфу, објаснише ми да се зове андска. Пореклом из Латинске Америке. Нешто дубљег звука, мени се више допао од класичне.
Матилда каже:
-И мени се више допада. Њу могу носити са собом, а свирати све. Од класике, преко џеза, до народне глазбе.
Уочим, на зидовима, сем слика, а и на орманима, постери, фотографије. И мапа Југославије.
Нарочиту ми пажњу привуче фотографија Че Геваре. Ту никад раније нисам видео.
То није онај чувени, свима добро знани портрет, него Че, исто у униформи, али она комотније, опуштеније на њему стоји. Разбарушенији је, гологлав, с томпусом у руци. И, што је уопште ређе на фотосима - осмехнут. Осмех је широк, топал. Рекло би се, задовољног човека, који је своју мисију испунио.
Знајући историју, знамо сада да је то био само неки од кратких предаха.
Али, тај предах је слика пуног спокоја.
То је осмех очију које читаво лице осветљавају и заре све око себе. Осмех, доспео из дубина његових груди, пробијен преко шиштавог астматичног уздаха, са дна душе. И зато је тако задовољан. Зна да је дао другима што треба. Задовољан, што и даље даје.
Сугестивно и далеко гледају те насмејане очи. Бистро, топло и истрајно.
Ипак, пажљивијим посматрањем, може се у њима запазити и одсев неке нарочите, ведре, самосвесне сете. Одакле она? Зна и Че сам, то, о предаху. И вероватно је сета, као и све остало што је радио, у вези с бригом за – друге.

#21 Grazia

Grazia
  • Members
  • 2,714 posts

Posted 21 July 2010 - 14:14

Нешто касније, доносећи вечеру, након што ме је неколико тренутака гледала право у очи, Матилда каже:
-Нисте хтјели тај посао, види се одмах. По тому како сте га радили. Неспретно, не само ради ноге. Намјерно сте узели криви бифтек, премда тога нисте ни били свјесни. А затим, намјерно испровоцирали госта. Овај посао не волите и хтјели сте га се ослободити. Жељели сте си отказ.
Њене очи су ме гледале проницљиво, да се одједном осетих некако нелагодно. Ваљда што сам изложен баш толиком „рендгену“. Али се успокојих кад у Матилдином изразу не пронађох ни мало осуде. Напротив. У ствари, као да је ту било некаквог разумевања.
Гледао сам је без речи. Природно светле косе, очију морско -зелених. И нисам могао да кажем ништа сем истине:
-Да... У ствари сте у праву. Овај посао ми се није допадао. Ни мало.
Села је најзад и она за сто, крај Давида, загрлила га дискретно, и наставила:
-И, што ћете сад? Вратити се у Београд? Покушати измолити брата да вас задржи? Или више нећете то моћи, јер им је већ доста вашега бирања посла, и живота о њиховој грбачи?
Опет тек након извесног времена рекох:
-Ви као да сте завршили психологију, а не Музичку Академију.
Она се насмеши:
-Нисам психологију. Већ југославенску књижевност. Иако ми је Музичка Академија дража и важнија. А књижевношћу се нисам нити стигла бавити. Сем као читатељка, и каткад лекторка.
-Стварно?! Два факултета сте завршили? Тако тешка?
Она климну с осмехом, као да је то нешто најнормалније.
-Нема „лаких“ и „тешких“ факултета. Само „лаких“ и „тешких“ људи. А и Давид... – погледа мужа с љубављу - Није вам поменуо да је дипломирао и славистику, руски, под „А“, српскохрватски под „Б“? Мимо тога, говори енглески, шпањолски, њемачки, пољски.
-Свака част – одвратих. Ви сте, значи - двоструке колеге. Ја ни гимназију до краја нисам. Из пуке лењости. Ништа ме није спречавало, сем слаба воља.
-Ипак – рече Давид - то вам не смета да пишете одличну поезију.
И они, као ја, од наших група највише воле EKV и „Азру“. А како само свирају то! Никад нисам ни сањао да ћу чути овакве аранжмане. Ми мењамо дан за ноћ, ми мењамо ноћ за дан… на харфи и цитри, или на приму и клавиру, контрабасу и харфи…
На крају, спремајући се да кренем, рекао сам:
-Хвала вам много на подршци. И на вечери, била је сјајна! И кажем: молим вас, немојте никако ви због мене да се одричете посла. А, сад, морам да пођем. Треба сутра рано да устанем. И да кренем да тражим нови посао, стан. У најскорије време морам да се селим од брата.
Да ли уопште да споменем шта су ми на то рекли? Не треба да се бринем, они ће као музичари лако наћи нови овакав посао, ионако је само додатни. И понудили ми да останем код њих док се не снађем.
„Ватрогасно платно“ у прави час. Deus ex machina. Да, баш као у сапуници.

#22 Grazia

Grazia
  • Members
  • 2,714 posts

Posted 15 August 2010 - 12:36


4.
Давид предаје на Конзерваторијуму, одсек контрабас. Матилда, у једној музичкој школи, харфу.
Давид на приму сјајно „везе“ сремачке бећарце. Ипак, највише ми се свиђа како свира на цитри.
Музика уопште, најбоља ми је донета звуком тамбурашког оркестра. Али кад је реч о појединачном инструменту, то је цитра. Нема му равна. Звук цитре.
Некако ме дира у најдубље, најтананије кутке. Сузе и миље у исти мах. Истовремено, тако одлучно, истрајно.
Да ли ми је због тога „Трећи човек“ и до данас најомиљенији филм? Ликови, радња, атмосфера послератног Беча. Сва та светлост и сенка, углови снимања, добро и зло, љубав и мржња, у једном. Све, у том звуку цитре.
Лепо и певају, обоје.
Матилдин глас је опор, али сунцем обасјан. Слатке опорости, као од пељештанског црног, Поступа саздан. Шум мора и хлад борова у њему. Речју - као Медитеран.
Давидов... Могу ли да га опишем овако? „Састављен из сунчевих зрака, челика и меда“. Топле, племените снаге. Какав је, уосталом, и читав.



#23 Grazia

Grazia
  • Members
  • 2,714 posts

Posted 02 October 2010 - 20:34

III


1.
Долази једног дана и саопштава ведро:
-Добила сам понуду свирати на CD Грације Вали.
-Баш оне Грације Вали, чувене џез пијанисткиње, певачице? И списатељице бестселера?
Кажем, сетивши се њеног, слаба је реч екстравагантног изгледа. „Шарена“ коса, сваки прамен различите боје, штрчи на своју страну. Исто и нокти, сваки другачије боје. Шешири, као да их је правио Луди шеширџија лично. Тамне наочаре. Хеланке, а преко њих тунике, и разне друге одевне „умотворине“, у 500 боја које вриште, међусобно посвађане што их је неко заједно поређао. А опет, на њој све то баш као да се сложило у откачену, али истинску хармонију. Као да је овог часа слетела васионским бродом с неке друге планете. Они праменови подсећају на какве антене. Којима хвата, хм... космичке вибрације. (Да, тако је баш рекла у неким интервјуима, „у дослуху с Космосом“). Али мимо свега тога, мора се признати, сјајна је пијанисткиња. А понекад и пева. Добар глас, мада, мало превисок за мој укус. У ствари, баш не волим тај намерни фалсет.
-Да, оне Грације Вали – каже с осмехом, задовољно и поносно.
-А и за те, Браху – дометне – такођер лијепа вијест. Наравно, ако желиш то радити, у једноме кину, гдје баш приказују старе филмове, држи га брат моје колегице, требају оператера, па је питао...

#24 Grazia

Grazia
  • Members
  • 2,714 posts

Posted 30 October 2010 - 17:02

2.
Присуствујем проби Матилде и Грације Вали.
У, паузи, зову и мене на кафу.
-Ово је мој пријатељ, Бранибор Никодијевић - каже Матилда - Пјесник, изразио је жељу упознати вас.
-Ето, ја сам вам та – насмеши се Грација, благо надмено - Грација Вали – пружи ми руку.
-Бранибор, Никодијевић - прихватам руковање... у ствари, више симболичан додир прстију, брзо извуче шаку из моје. - Част ми је. И молио бих вас, ако бисте ми... ето, клишеа, аутограм?
Пружим јој, на њену књигу.
-Песник, кажете... - говори, потписујући се. Поћути - А, чекајте... није ли то, онај Бранибор...
-Онај. Чули сте за мене...?
-Наравно да сам. Имам и ваше књиге. Ето, да сам знала, да понесем, па и ја да узмем аутограм.
-Добра сте списатељица. Али признајем, више сам вас слушао у музици него што сам читао књиге.
-Песник, који не чита књиге? - звучи зачуђено, благонаклоно иронично. Ипак, осмех јој, колико могу да видим, није презрив.
-Па... признајем... не толико колико би требало. Али вашу сам прочитао... само ову, додуше.
-А и сам покушава написати роман – убаци се Матилда.
-Роман? И, како вам иде?
-Па... не баш. Кажу, а и мени се чини, да сам много бољи у поезији.
-Невероватно колико је многим песницима стало и да пишу прозу. Као да им поезија није довољна. А поезија је највиши домет. После музике… Иначе, о чему је роман?
Бог би га свети знао - најпре бих да одговорим. А кажем:
-Прича на неки начин инспирисана животним примером Матилде и Давида. Рат. И ја сам учествовао у њему.
-Занимљиво. Такве теме су увек занимљиве. Тачније, нема незанимљивих тема. Само лоших обрада.
-Е, о тој лошој обради је, бојим се, код мене реч.
-Немојте унапред...
-Није најбоље – дометне Матилда - искрено, и ми смо му рекли да би требао још пуно на тому радити.
-Верујем у ваш суд. Али ипак, опростите на отворености, упркос свом вашем образовању и броју прочитаних књига, ви сте само обични читаоци, или тек мало изнад тога.
-Но, зар није битна, у ствари можда и битнија, реакција баш читалаца - одвраћа Матилда - А не неких тамо, опростите, критичара. Зар, уосталом, није слично и за глазбу?
-Добро кажете, јесте и то. Како су ми неки само „исецкали“ прошли CD. Критичари заиста знају да се иживљавају. Али ја заправо и нисам мислила на њих колико на оне уистину праве читаоце. Рецимо, на... себе.
-А по чему то нисмо Давид и ја? – малко се љутне Матилда.
-Извините, нисам мислила да сте ви обични читаоци. Него у смислу да нисте писци, писцу се је лакше унети, јер зна читав тај механизам, муку и блаженство стваралаштва.
-Прозе нарочито – убацим се - Мени песме излазе у даху, то није никакво мучење, не дотерујем песму.
У ствари, ја не могу ни да замислим било какво „клесање“ песме.
-Мит о „недодирљивости поезије“? Хм… Да, заиста, има песама којима не треба никакво накнадно дотеривање. Као што постоји мноштво оних које захтевају „клесање“. А код вас се види да су мало и… „неотесане“. Не мислим ништа лоше тиме. У ствари, то зависи и од типа песничке личности. Ви сте, изгледа, од тих који не „клешу“. Или вас, малкице, признајте, и… мрзи.
Гледајући је, схватим: пожелех да скине те наочаре, да јој се загледам у очи. Из првог разговора ме овако „рендгенише“. Или јој је Матилда неизбежно понешто причала о мени? А можда је то закључила, некако, из самих мојих песама?
Мислим се, шта она има да ме „анализира“, оставља примедбе, „учи“ како да пишем песме.
А на све то каже још и:
-Да ли бисте имали нешто против да ја погледам тај рукопис? Можда, мишљење једне колегинице...? Вратићу вам га преко Матилде, не морамо се ми састајати. Написаћу примедбе. Знате да то и иначе радим повремено, пишем рецензије и приказе...
-Важи. Кад још мало средим, овако је још, истини за вољу, у приличном хаосу.
-Дакле, ако одлучите пошаљите ми рукопис. А, треба већ да кренем – погледа на сат, устајући – Е, да... Само још једно питање. Зашто уопште пишете роман?
-И сам се то питам, верујте. Чини ми се да има много разлога, а опет... Можда, писањем желим да спознам смисао живота.
На трен ми бљесне: да ли сам ово мислио стварно озбиљно? И не без чуђења констатујем да јесам.
Грација се насмеје. После неког времена каже:
-Не тражите смисао живота. Смисао живота је... - живот.
Пре но стигнем да ишта одговорим, уз поздрав Матилди и мени, журно оде.

#25 Grazia

Grazia
  • Members
  • 2,714 posts

Posted 09 November 2010 - 22:59

IV

1.
-Знате ли с киме смо сада добиле понуду свирати.? Нећете вјеровати. Нисам нити ја, када ми је Грација рекла. На албуму једнога младог, обећавајућег аустријскога џез трија. Но, није главна ствар сад у томе трију, него њима помаже, и даље с одличним „њухом“ за нешто што вриједи… Нитко други до Маргита, Маги. EKV.
Дуги мук, и од Давида и од мене.
-Ма, ти се шалиш – изговорим ја први.
-Што бих се шалила? Доиста, најозбиљније. Маги ради пуном паром… Ако о нечему не јављају медији, не значи…
-Маргита и џез… - Давид заврти лако главом, преко дима цигаре - Хм… Но, да, зашто не би и то? Она је увек ентузијастички настојала да подржи талентоване музичаре…
Поћути, замишљено.
-И ти ћеш зато путовати у Беч, или, где већ?
Скоро препадне, обоје нас, изгледа, ненаданим питањем, и оштрином му.
Матилда, лако затечена, не одговори одмах, али се онда осмехну:
-У Грац. Дакако да ћу путовати… – кратка пауза, на час је уозбиљена, али онда врати осмех – но, одмах сам вас и мислила питати, пошто знам колико би… Да ли би пошли са мном кад то буде, упознати Маги…?
-Упознати… - као да је збуњен Давид, а и ја, затечен. А да ни сами нисмо баш сигурни зашто.
-Поћи? – открави се он најзад – Упознати Маги… Наравно, врло радо.

#26 Grazia

Grazia
  • Members
  • 2,714 posts

Posted 26 November 2010 - 20:05

2.
У истом смо хотелу где је и Маргита. Прва три дана Давид и ја нисмо стигли да се с њом сретнемо. А Грација и Матилда су с тријом и њом већ вежбале, нешто и снимиле. А за данас је договорен сусрет и с нама двојицом. У кафићу на обали Муре. Грација није ту, има неке обавезе. Констатујем, мало чудан сам себи, да ми је због тога некако лакше.
Зането објашњавам Давиду зашто мислим да ипак једну сцену морам задржати у рукопису такву каква је:
-То је последица бунила од тешког рањавања, и логично је да у њој буду неповезане слике.
-Неповезане, да, али то мора задржати унутарњу кохерентност, чега у овој варијанти нема довољно.
-Мислим да ипак стање кошмара тако нешто дозвољава – „браним“ се ја - У правом кошмару, или сну, знаш да је често још и конфузније…
-Али у литерарном опису не би требало да буде, да кажем, „вишка реалности“, него баш благо амортизовано…
-О, ево нам наше…– прене нас Матилда.
-Извините што касним – осмехне се широко, шармантно склања прамен косе с ока и пружа руку најпре Матилди, онда се рукује с Давидом, на крају са мном, праћено речима:
- Добар вам дан, добри људи! Ја сам Маргита Стефановић, коју можете одмах звати Мага.
Виђао сам је до тад само на концертима, пре неколико година, из далека, и на ТВ. Схватам да дрхтим, као дечарац, чудан сам себи. Зашто бих имао трему, она је обична, као и сви други, убеђујем себе. Шта ми је сада, нисам тип који држи нешто посебно до „звезда“. Упознавао сам и неке друге, славније, па нисам био овако… Прихватам њену руку, и чврсти стисак, свладавајући дрхтај, али осећам да ми се длан зноји. Маргита, пошто ме на трен пажљивије осмотри, седа преко пута. Келнер стиже. Она наручује капучино, с дуплим шлагом, велику лимунаду и парче Захер торте. Остали, по још једну туру капучина.
Разговор се полако успоставља, опуштенији сам, иако још увек некако напет. Уочавам, Давид није, прича опуштено, лежерно, као дим цигаре му. (Неизбежна је и Маргитина опаска о његовој сличности с, како је рекла, „другом-господином Фурибондом Де ла Серна“). Па да, мислим, што би му било нелагодно, на свом је терену, прича с Маргитом о музици. Мало сам изгубљен кад они баш својски крену у то стручно.
А Маргита онда прекине ту тему, и обраћа се мени, пита ме, о филму, развезе причу о Керолу Риду, и необичним ракурсима у „Трећем човеку“. Не само да би ме опустила, него стварно воли тај филм, разуме се до у детаље, које ни ја не знам. Није ни чудо, присетим се, она је и архитекта, ликовњак, и отац јој је редитељ… Њено ренесансно знање ме фасцинира. Као оно код Матилде и Давида. Али се и ту осетим малим, недостојним, у односу на њих.
То и кажем, а Маргита:
-Немојте себе потцењивати. За разлику од већине кинооператера, ви, на пример, одлично познајете филм. А, како чујем, врстан сте и… да ли бисте хтели да нам изрецитујете неку своју песму? Ако знате на памет...
-Сада? - затечен сам, но Маргита климне, истински заинтересовано, те се опустим - Не знам на памет, али, ево, могу да прочитам, увек носим понеки примерак са собом.
Прочитам. Маргита саслуша пажљиво.
После краћег размишљања, каже:
-Лепо. Врло, врло.
На час запевуши тихо, по неким речима, како ли их је одмах запамтила, мислим се.
-Хм… На ово би се могло компоновати… одмах сам чула и музику.
-Треба да чујете и остале песме, Брах је доиста добар песник – потврђује Давид.
-„Брах“… - баш добро то звучи. Концентрација, фокус збијене енергије пуне потенцијала. Одлично име од миља – дочека Маргита с осмехом.
-Хвала. А, на једну ову моју књигу, да ли бисте ви мени написали, ваш аутограм…?
-Наравно! Под једним условом – осмехне се – Ако престанеш да Маги говориш ти. Генерација смо, зар не?
-Пар година сам млађи, али, добро, то је то. Важи. Маргита, да ли би била љубазна…?
-Ја сам ионако љубазна, чему та фраза – опет неодољиви осмех. - Но, ево…
Испише, широким покретима, као да слика, или плеше, нешто што би пре било апстрактни цртеж него потпис.
-Изволи! А, сад, ти мени свој, на други примерак.
Док исписујем, не могу да сасвим спутам дрхтај руке.
Унесе се у мој рад, као да пажљиво проучава шта ћу и како написати, па с осмехом, нехајно, ухвати ми на час руку и заустави је.
-Хееј!? Због чега Бра-хууу имаш трему? Не исписујеш регрутациони лист. Ја нисам строги бркати мајор, већ само једна обична девојчица.
-Можда си обична… Али свираш врло необично. Моћно.
-Хвала. Значи, од моје свирке се плашиш? – опет осмех, али и озбиљна радозналост.
-Не плашим. Напротив. Баш ми је одлична, врло ми се свиђа.
-А можда баш то плаши, јер се свиђа?
Подигне на час поглед, негде, изнад града, као да би испратила птице што пролећу, а онда ме осмотри, топлим погледом, широко отворених очију, ведро, и детиње безазлено.
Преко пута, на Тргу, улични свирачи, виолинисткиња, гитариста, и виолончелисткиња, неку класику свирају. На трен јој то одвуче пажњу, отплови духом тамо. Лакне ми некако, не знам ни сам зашто.
Маргита их слуша и гледа неко време. Онда се окреће нама и каже:
-Е, људи, могли бисмо и ми овако, као ови, на улици. Матилда, Давиде, шта кажете? Неће нам нико замерити за толико. Да зарадимо који шилинг. Да најзад купим оно веелико, највеће паковање Моцарт-кугли - осмех, као у озарене девојчице.
-Да, стварно, зашто не – дочека Матилда с осмехом, и радошћу прикључивања игри, Давиде, што кажеш?
Он је на трен збуњен и размишља:
-Али, где, како…?
-Можемо и одмах, до хотела, па по инструменте, ионако имамо слободно читаво поподне и вече. Ја сам тако, некада, у Италији, Пизи, Сиракузи, до касно у ноћ, и у Бразилу и Перуу кад сам била…
-Занимљиво је то – каже Давид – али, ја ипак не знам… Ви, Матилда, ако хоћете…
-Давиде, ако ти не желиш, не морамо…
-Ма, само ти, Матилда, и Маргита, изволите.
-Мага. Лако ћемо нас две-три. Сигурна сам да ће и Грација прихватити, ако је нађемо. Али, зашто не би и ти Давиде? Нек се чује на сред Источног Царства добра свирка словенских гена! – Диже чашу лимунаде - Е, а ти, Бра - хууу - нагласила је баш други слог, изванредно имитирајући прави хук сове - Ти свираш такође?
-На жалост, не.
-Штета. Музички си врло талентован.
-Откуд знаш?
-То се одмах осети - осмехне се самоуверено - но, шта да се ради, онда, бар дођи да нас слушаш. Или, понеси кутију, па ударај ритам.
-Како…? Да ударам… Нисам никад…
-Ниси никад пробао? Немој ми рећи, да уз пријатеље, овакве бриљантне музичаре, ниси никад пожелео да пробаш!
-У ствари… јесам, малкице, онако, у шали, по столу ударао ритам, и тако, али никад озбиљно, нити неку комплетну ствар.
-Није то ништа тешко, брзо ћеш се прикључити. Кад си талентован, не треба ту много…
Поћути, а онда као да јој сине:
-Е, а у ствари, што не бисмо овде купили даире? Па да! Ето решенња – карикира мало „из Радована Трећег“ – интонирајући.
-Ох, Маги, па ти си баш… – дометне Матилда.
-Ја сам Баш… Челик… А што да не купимо, нису скупе, а могу вама двома касније користити?
-Ех, добро, хајде да купимо те даире, заиста, пробај, Браху – каже Давид, пустивши дуг дим из цигаре.
А Маргита се поново широко осмехне, задовољна што је ипак на крају по њеном.
-Ево - да видимо… Ја бих ишла у продавницу, али стварно немам времена – гледа на сат - Имам још нека посла да обавим. Онда бисмо могли се нађемо за сат времена на Тргу… Не, боље за сат и по.

#27 Grazia

Grazia
  • Members
  • 2,714 posts

Posted 13 January 2011 - 15:23

****
Дакле, смем и ја да кажем као многи познати музичари: „Имао сам част свирати са Маргитом“. Неважно што је то на Тргу у Грацу. И што ја уопште нисам музичар. Успео сам да пристојно учествујем у неколико композиција. И осећао сам се тад одлично, срећан, поносан, предан музици, тим звуцима.
Као да је било некад. И, на крају, у песми која није од EKV, већ од С времена на време, Tema classica. Једна од Маргитиних најомиљенијих песама наше музике. „Словенски ген донет балканским преломљеним ритмом, у колосалној синтонији с универзалним акустичарским свемиром“, како га је описала.
А онда се Маргита нагне к Матилди и нешто јој шапне, ова пренесе Давиду, а онда приђе мени, док Матилда на гитари, пратњу, а Давид, на приму, као „водећи“, започињу да свирају један валцер. У почетку не препознајем.
-Стари лалошки валс… - подсећа ме Маргита - Бра-хууу... - ухвати ме за руку, и пре но сам могао реаговати, поведе у плес, по такту валцера.
-Не можеш одбити Маги овај плес – каже тихо - уз валцер, један од најлепших словенским ДНК и тамбурама исцртан. Нема везе што му је име погрешно - шапуће даље Маргита – „Лале“ нису Војвођани, него заправо само Банаћани. Али, због лепоте мелодије спремна сам опростити му ту грешку, а због оних тамбура, тек…
И плешемо Маргита и ја, на сред Трга у Грацу, бодрени пролазницима, публиком која се окупља. На крају проломи се громки аплауз, а кофер Давидове гитаре је још пунији.
И одиста, зарадили смо, не само за Моцарт кугле.

#28 Grazia

Grazia
  • Members
  • 2,714 posts

Posted 14 February 2011 - 02:16

3.

Следећих дана они су вредно увежбавали, снимали, ја их слушао и гледао.
Гледам Маргиту, и мислим: тако је нежна, лепа и блиска, али превише моћна и харизматична да би била налик иједној другој, и да би је се икад докучило.
Сви су радили с пуним посвећењем. Али Маргита би знала да повремено „одлута“, сасвим се отме од првобитне линије, отплови на својој свирци, као да других људи уопште нема. Договоре се, погоде неки ток, крену одлично, усаглашени, а свако са својом „причом“, прави џезерски „разговор“ инструмената, организовани хаос, а онда - паф! Маргиту повуче неки тон, фраза, хармонија, или шта већ, и она пође за њим, па се баци с брода у таласе, зарони дубоко, и рони, рони… Не вреде позиви са палубе, не чује она остале сапутнике, који прво покушавају да је врате музиком, а онда, коначно, престанком свирања. Једино кад звук утихне, Маргита се врати на површину, а касније опет успне на палубу, и настави заједничку пловидбу.
Настојала је да буде прави сарадник и педагог, да усмери своју енергију и моћ у ту сврху. У моментима пуне концентрације, веома је успевала.
Призивао сам сећање на концерте EKV. И тамо је плесала уз клавијатуре, у ритму музике, препуштала се нотама, пловила звуком. Али, колико памтим, никад се није отискивала толико далеко.
Мислим: штета је што не наступа као солиста, онда би све то могла слободно исказати, јер било је само по себи одлична музика и изведба, али се није уклапало у ову концепцију младог трија.

#29 Grazia

Grazia
  • Members
  • 2,714 posts

Posted 29 March 2011 - 14:42

4.

Посластичарница у близини нашег хотела.
Пролазим, и угледам је за столом. „Сатире“ канолије. Приђем:
-Пријатно!
Она подиже главу, прогута залогај.
-О, Бра – хууу… - широк осмех - Хвала… Извол’те - покаже руком на празну столицу преко пута. - Седи. Имају феноменалне колаче и сладолед, као да су од Италијана учили.
-Добро, онда ћу сладолед – кажем, седајући - Који препоручујеш?
Дода ми карту понуде.
-Препоруке никад нису добре као властити инстинкт. А и вијуге треба упослити. Могућност избора је Божји дар. И Ђаволов, истина, али што већи и тежи, тим је слађе после.
Отворим карту. Избор… Одиста… Ух, од толико…
-Да, слађе – кажем мало касније - Али и горче, јер се увек кајеш што ниси узео оно друго.
-Кајање је једна сасвим бесмислена ствар. Само напред!
После дужег премишљања, најзад се одлучим за сладолед од бадема, са преливом од коњака и кафе.
Кад келнер од мене узме наруџбину Маргита искористи да поручи себи сладолед од кикирикија и банана, с киви преливом.
-Ево, да пробам и овај. Ех, данас сам им већ подигла пазар за 672% – осмехне се.
-Извини, ако смем да питам, а који ти је то данас?
-Зар се и слаткиши броје? – погледа благонаклоно прекорно - Имам среће, таманим слатко, а не гојим се.
-И ја могу да једем колико хоћу, па сам ипак стално овако шланк. И ја, изгледа, спадам у срећнике.
Помислим: спадам стварно у срећнике што, ево, могу с Маргитом Стефановић да причам и при том још једем сладолед.
У једном тренутку, полако густирајући стварно одлични сладолед, кажем:
-Имала си овде и оне „излете“, феноменалне, идеје су ти баш, баш, могла би то бити одлична музика. Зашто не скупиш, средиш, и не снимиш то, за себе?
-Размишљам о томе све време. Мада ми је жао што неке ствари они нису прихватили, ипак је то могло да се уклопи.
-Неке да, и сјајно је што јесу прихватили, али неке, мораш признати, стварно не иду… кад и ја, као лаик то чујем… Не, то се једноставно није уклапало. Уосталом, они су, ваљда, знали шта им више одговара.
-Јесу, знали шта хоће. И добро је, пре свега, знати шта хоћеш. Но, да ли је то увек и најбоље? Много пута може се комплетније сагледати само са стране.
-Да, иако ми се чини да то више важи, рецимо, за књижевност. А за музику, не заборави, то је ипак џез, а ти си класичарка и рокерка.
-Јесте, могуће је да је и у томе део приче. Али управо сам ја овде овај пут „џезирала“, у смислу да сам импровизовала на њихове почетне мелодије.
-Али ниси то радила, како да кажем, џезерски, већ ишла у нешто потпуно своје. Џезирање ипак, колико ја схватам, а изгледа и ови клинци, јесте отискивање на вијугави пут, али тај пут није без повратка, и повратака. А ти…
-Ја сам, значи, кренула на пут без повратка… - прекине ме, подигавши тон, ненадано оштра.
Поћути, замишљена, поједе мало сладоледа, а онда се опет љупко насмеши, као да се извињава:
-О да, могуће. Река без повратка… River Of No Return… - запевуши, имитирајући одлично М. М., као да се на трен опет слично као тамо на снимању, заборавила. А онда се прену:
-Извини, јесам стварно одлутала. Него, да, јесу клинци фантастични, и добро је све што смо урадили. Ако само наставе, постићи ће много. Драго ми је да сам им бар малчице помогла. А, стварно, треба ово све да скупим, средим, да најзад опет снимим CD.
Рекла је, али некако више као да се тера да себе убеди. Видео сам искрену жељу и намеру. Али као да јој је фалило оне неке воље и одлучности. Затим, уз осмех, рекла је:
-Знаш, Мерлинка у својој суштини уопште није била „секс симбол“. То је страшно наметнуто, и њој и читавом свету. Она је само једна јако талентована, ванредно музикална девојчица, крхка и снажна. Из те крхкости је произашла њена снага.
Одједном, као с Јупитера, друга тема.
И за ово кратко време, већ сам се навикао. Било ми је од ње природно и… драго. Симпатично. Али, чекај… Друга тема? Да ли је заправо? Маргита је, у ствари, описала себе: из крхкости – снага.
Као што ми није било необично, да је потом, завршавајући свој сладолед, и погледавши на сат, рекла:
-Е, а сад, Бра-хууу, извињењце као Васиона, али морала бих да пођем, боље пре но им исцрпим све залихе сладоледа, треба да остане нешто и за остале госте, зар не?
Прихватим, наравно, премда ми је било криво што нисам стигао да је питам за још толико ствари у вези с EKV које сам желео да сазнам.

#30 Grazia

Grazia
  • Members
  • 2,714 posts

Posted 08 July 2011 - 15:35

5.
Ноћ пред повратак.
Било је већ касно, поноћ, спремао сам се да легнем, кад ми је дошло да још нешто запишем.
Неко је покуцао на врата моје собе: „та-та-та-тааа“, 4 пута, у такту Бетовенове Пете. „Судбина“?
-Напред.
Врата су се отворила, завеса на прозору, као у филмовима, залелујала, а за њима, и ветром ушла је – Она.
Умало нисам испустио свеску и оловку.
Да ли је ово…? Маргита, у мојој соби.
-Извини… Ометам ли нешто? Смем ли…?
-Да, само изволи, слободно.
Свладавао сам чудновати дрхтај.
-Ометам… - одмах запази - Пишеш? Песму? Ау… Извини. Знам како је то – израз је искрене нелагоде, не куртоазије.
-Не, не мари. Сцена из романа. То је ионако била само скица, набацивао сам тек…
-Од скице се увек и почиње, она је најважнија. Да ли ти СТВАРНО не сметам? – уозбиљила се одистински.
-Ама, не, никако. Записао сам главно.
-Добро, кад ти тако кажеш… Него…Ови су отишли „у живот“, ја сам се успавала, а нису хтели да ме буде, па сам… Након што сам се пробудила, вежбала сам, а онда, не спава ми се, а и свирања ми је већ било доста… А и, у ствари, прави разлог је… морам да ти кажем, читала сам твоју књигу…
Стајала је неколико часака неодлучна.
-У ствари, признаћу ти ПРАВИ прави разлог… Магино биће умире за нечим слатким… Ресторан је затворен, и продавница у хотелу, што је баш несхватљиво, попут Космоса… А да идем сад, по улицама, не би било баш пристојно, трагати за слатким, као… пас трагач…
-Седи – то ме открави – Немам баш пуно слатког овде, сем „Нестле“ чоколаду, с бадемима. Хоће ли то одговарати?
-Хоће! Волим бадеме. Бадем је Семе Универзума. Недокучив, али рађа нас. - Маргита климне с осмехом, седајући.
Извадим и ставим пред њу неотворену таблу чоколаде.
-Изволи. А, сем тога, јеси ли за нешто да попијеш? Имам нес, вотку, сок од брескве…
-Где нађе брескву? – одврати и даље с осмехом, отварајући чоколаду - никад нисам волела те такозване „густе сокове“. А од рођења су ме тиме наливали, као да су се надали да ћу их једном, ипак, заволети… Него, да, може несица.
Кренем да правим. У немом сагласју обостране тишине.
Маргита је у једној руци држала штанглицу чоколаде, лагано, с гуштом је грицкајући, а у другој моју књигу, полако листајући. Онда рече:
-Да знаш, много су ти добри стихови. Онако, „прави“, а не „вербална поезија“, како је сад мода да се пише. Пуко жонглирање речима, на које надобудни „критичари“ падају у екстазу, што бесмисленије, то већу, и упропашћавајући читаве генерације нових талената. Увек се обрадујем кад видим да још има песника.
-Хвала. Али, немој толико… Баш нисам…
-И нећу. Ево, да знаш, најискреније, проза ти није ни за десетину толико добра. Извини… Питала сам за допуштење, надам се да се не љутиш, да погледам малко, Матилду и Давида…
У први мах сам изненађен, скоро љутит. Убрзам мућење нес кафе. Али Маргита ме је гледала тако непосредно, осмехнуто, да ми је одагнала и најмању жељу за с оштром реакцијом. Уосталом, и сам сам тога био свестан:
-Знам. Није, добра, враг је однео.
-Онда, шта мислиш…? Јел’ боље да однесе њу, или… - тебе?
-Молим?
Опет осмех. И, морао сам да одговорим:
-Понекад помислим да не знам, веруј ми. Добро питање. Погодила си, свака част. Одакле све то извлачиш?
-Ја сам Мага, не заборави – одвратила је, и даље враголасто – рођена у знаку - Мачке.
Спуштам шоље и сипам нес кафу.
-Извини, шлага немам, само млеко - кажем стављајући до ње.
-Хвала. Добро је, послужиће и млеко.
Сипа две кашичице шећера, успе млека, промеша. Отпије полако, с уживањем, дуги гутљај. Сва се томе предаје и ту је мало налик да плеше, као док свира.
-Одлично! Нисам скоро пила овакву!
-Хвала, ма, није то никаква мудрост…
-А, не! Никад не одбијај похвале нити потцењуј себе, чак ни у справљању једне несице. Али ни не прецењуј. Omnia est in numero et mensura… знаш ли да то пише на Звездарској Опсерваторији…? Е, да, песме су ти, баш, Баш Челик. Ево, на пример…
Пронађе у књизи:
-КРАЈ ДАНА
Крај дана подсећа
на крај света.
Тамни пурпур прелива се
у црнило.
А баш тада највише осећамо
бесконачност неба.
Ваља
или стегнути срце
и трајати,
или убити свет.
И овај,
и све друге.