33 replies to this topic

[Grazia]

Слушао сам је како рецитује и помислио: и за то има талента. Баш добро погађа и наглашава где бих и ја…
А она онда рече:
-Само у први мах површно. Леп "грч", како би то Семир рекао. Да, да, само у први мах. Онда на крају – буум! Подсећа ме на Адамса - Крикитски ратови. Кад су изашли по први пут из своје атмосфере, видели свемир и рекли: морамо се овога решити. Одличан крај.
-Хвала, али, морам признати, нисам га читао, Адамса, мислим... У ствари, ни тог Семира.
На час ме зачуђено погледа, мало као да размишља, а онда се осмехне:
-А јесте, стварно, зашто би и морао? Тим је интересантније. Ни Дис није читао Бодлера, а опет је… Него, да видимо даље…
-Песма је
истарска обала
и реч
која ме тражи.
Стена исклесана
бистрином дна,
ветром
у шкољци
заспалим.
- "Стена исклесана бистрином дна", Хеидеггер би убио за овакву метафору онтолошке диференције.
Мој упитни поглед све јој каже.
-Ниси читао ни Хајдегера... – уздах – А о самом појму онтолошке диференције, највероватније, такође, не знаш баш пуно… - Врти главом лагано, али благонаклоног прекора, с разумевањем, и „праштањем“. - Нема везе, опет, ни Дис није, ни такозвани „народни певачи“… - одмахне руком и осмехне се.
-Да видимо, још сам једну хтела … - листа, и пронађе - Ево:
-СЛОВО ИКОНОПИСЦА
Не можеш насликати
небо.
Плаветнило није бит
суштина је
светлост.
Не можеш насликати
магнет
већ само комад
челика.
То што зовемо
ноћ,
или студ метални
немоћи је чедо,
неодољиво привлачни
бег од смисла.
- …не можеш насликати магнет већ само комад челика… Прелепо! Суштина је "бити свестан" и "усредсредити се", онда тек видимо и испод површине.. Ипак… Сме ли Мага да да неку опаску, сугестију?
-Сме, нисам сујетан, само напред!
-Ово има добар ритам, али је лепота хришћанства у византијској нијанси плаве, па ми мало пара уши, мада ниста не мозе да се пореди са Божјом светлошћу. И крај са насловом не слаже се понајбоље. Када кажеш, "то што зовемо ноћ или студ", кад би ставио запету и написао даље само "метал", мање би „шкрипао“ тај крај. Недоречен је, или, просто, сувишан. Иначе без тога је одлично и бременито значењем… Добро сад, пустимо флоскуле, ово је кратко, ефектно, и тера на размишљање.
-Хвала. А за крај, могуће да си у праву.
-А могуће и да нисам. Лични утисак много значи. Наравно, ти пишеш, и не мораш прихватити сугестију. Важно је да потиче, дира. У ствари боље су оне песме које подстичу на „разговор“ са њима... Берђајев… Да ли си њега читао?
-Нисам ни њега.
Она дубоко уздахне, као да каже: ти си баш немогућ.
Поћути. Отпије поново. Спусти шољу на сто, одложи књигу и погледа ме неколико тренутака ћутке. Поједе још комадић чоколаде полако. А онда изговори:
-Бра-хууу… Шарај ти около колико хоћеш, али ипак припази… на овог Чеа… Како он воли ову своју Матилду. А још више, пази се, у односу на… ову Грацију.
-Молим…?! Како то мислиш, какво „шарање“, каква Грација?
-Ма, не прави се ту. Знаш ти добро… Ти, и Матилда…
-Шта причаш, ја и Матилда? Ни она никако, ни ја… Није ми ни на крај памети.
-Није на крај, него на – почетак… ма, само ти веруј у то, ако ти је тако лакше. Али, флуид се међу вама осећа. Напиње се, затеже као струна ваздух кад га делите.
Размишљам, дуго не могу ништа да кажем. Маргита. Мага… Чаробница… Тек након извесног времена одвратим:
-А, можда баш и зато… јер и сам врло добро видим… И знам да би то било бесмислено… Можда бих, иначе, признајем… Матилда јесте баш, оно, женска на куб. У сваком погледу…Али, Грација ми је баш одбојна.
-Управо зато, што ти је одбојна. Припази. Мало опреза никад није на одмет.
Осмехне се опет као да се игра и нисам сигуран да ли да је схватим озбиљно.
Али ни не да ми се некако да више мислим о томе. Него, ту трошимо време на моје песме, а ја горим од жеље да је упитам за неке ствари о EKV које ме одавно копкају. Решим и ја директно:
-Слушај… Пошто си ти тако непосредна… И ја бих био слободан да тебе понешто упитам што ме одавно занима…
-Упитај, слободно. Развези, господине Бра-хуу!
Имао сам милион питања, а сад ми је стао мозак. И прво ми је пало оно најбаналније:
-Какав је, заправо, био твој однос с Миланом? Да ли сте икад имали нешто… мислим… знаш… и…?
У тишини је отпила кафе, појела још једну коцкицу чоколаде, склањајући поглед, гризла усницу, а очи јој се на крају зацаклише. На час их лагано покри длановима, окрете главу, и прође погледом, као да проучава собу.
А онда, опет с осмехом врати те своје детиње очи на мене.
-Опрости…Увек ми је болно да говорим о њему… - слегнула је раменима, и уздахнула - Милан је био реинкарнација човек-глас. Нисам га волела јер је био добар човек, или талентован песник и музичар. Ни због једне конкретне особине. Нити што је био добар према мени, нешто лепо и значајно за мене учинио. Волела сам га само зато што – јесте.
Поћути.
-Ми волесмо се надљубавно… - настави - Исувише, да би то могла бити веза мушкарца и жене… Узгред, знаш ли да овакав уобичајени редослед у говору, „муж и жена“, или кад те на венчању питају, прво младожењу, а затим младу, у ствари уопште не значи дискриминацију жене, него је управо супротно. Наглашава се оно што је на крају. Њена је задња реч – осмехне се - Е, да… извини… И једино овако је то између нас могло да траје и буде довољно дубоко. Не бисмо то „испрљали“ телом, тело није грешно, оно је Храм Божји, и све што је створио Бог, па и човек је лепо, него што би то, по природи људској (а опет не“ грешној“, него тако сазданој), унело компликације и оптерећење које нам није требало. А иначе, сасвим је нормално то било, и нас двоје пожелели смо једно друго. Јер, ни нема одвајања љубави на „телесну“ и „духовну“, све је – Једно. Али није нам требала и таква врста комуникације. Наш „договор“ о томе, да се нећемо упустити у такву врсту односа постигнут је без и једне речи, и почивао је негде у вишим сфаиросима. Ми смо се волели нотама и тактицама. Кључ нашег односа био је виолински или бас кључ. Музиком Сфера. Сфаироса. Да, Сфаирос је, знаш ли, у ствари – Сварог. Словенским геном музике. Нисмо хтели да нас боли љубав. И није болела.

[Grazia]

Узела је још једну коцкицу чоколаде и осмехнула се, казавши:
-А сада, даље, господине „новинару“, Бра-хуу, напред!
-Кад смо већ овде разматрали неку поезију… да те питам… Да ли и ти мислиш да су текстови ваших песама - права поезија?
-Шта је то уопште „права поезија“? Дис је права поезија. Миљковић… Ти. А наши текстови су… - текстови, како им и име каже. Они јесу универзални. И покрећу нека питања која дирају свакога, имају и неку тајанственост, вишезначност, магију, којом подстичу наше молекуле, много пута, и превише агресивно, продиру, нападају… не зато што не би могли да стоје за себе, као литерарна вредност, него јер свак текст има и свој музички пандан, и оквир, то је нераскидиво преплетено. Зато највише вреде с музиком која је за њих писана. Саветујем ти, ако савети уопште имају смисла, да увек тако конзумираш EKV. Иначе је Миланова поезија узета у концентрату, не само због извесне интровертности, можда исувише јака. Као… overdose.. Но, ако си спреман и на то, онда је у реду. Наши стихови нису филозофски, у смислу да их треба разумети, него су више слике осећања, сликовити текстови. То је Милан умео сјајно да уради. Свака песма је један мали филм...
-Миланова… Али и твоја… Кад кренем ка, Седам дана, Нисам мислио на то, и касније: Синхро, Земља, Она и он и он и ја, Пар година за нас…
-О, па ти си збиља велики наш поклоник. Хвала, хвала.
-Ето… Одвајао сам прве рибе уз вашу музику, скакао и вриштао на вашим концертима. То су ми најбоље године, те, осамдесете… И све до данас. Овде, међу нашим емигрантима сте јако популарни и сада, емигрантима из читаве бивше Југе… А свиђате се и неким нашим пајтосима „нејугословенима“, иако не разумеју језик.
-Али осећају ту музику. А, некако, осећају и речи, негде, у дубини подземних вода истог пра-језика, и истих пра-емоција…А иначе, узгред…Знаш… Морам признати како никад, сем у неким посебним случајевима, нисам разумела људе који напуштају своју земљу. Јесте, много пута их невоља натера. Али, то није оправдање.
-Није оправдање – дође ми да кажем, али се угризем за језик, да је слично и за све друго у чему се траже оправдања. А она продужи:
-Једино где сам заиста желела да одем из Београда је Москва, на Конзерваторијум.
-А је ли ти жао што ниси? Каријера класичне музичарке, и тако то. Мајка ти није дала…
-Није ми жао, премда сам ту дошла до одређеног степена у развоју. Не жалим ни за чим, жалити је бесмислено. Тако сам сама одабрала. Свирајући рок, дошла сам до једнако емотивних задовољстава... - поћути, замишљена. - У ствари, можда то и нисам истински довољно јако желела. Став мајке биће да је пре само изговор за моју неодлучност. Или оно, о избору што смо разговарали. Можда ипак нисам веровала да сам класике достојна…
-Како год, овако сте нам оставили гомилу сјајних песама. Ако можеш да издвојиш: Која ти је најомиљенија, и, који стих, има ли га, да би могао сажети читаву Екатарину?
-Хм… Уопште се није лако одлучити, али, ево: "Расли смо на ничијој земљи, сурово сунце изнад нас. Живимо у туђој кући. Она и он и он и ја. Будим се у зору, ту је почетак, ту је и крај. Ми смо на граници и нема повратка и снага отиче - кап по кап у неповрат." Изгледа да многи нису разумели овај албум. Нема на њему никакве политичке конотације, никаквих слутњи ни предсказања. То је једноставно плоча о старењу, њих, једне генерације, свих нас. Не треба ту тразити никаква скривена значења, све је тако једноставно: креативни људи својим радом одговарају на питања која ће тек бити постављена.
-А ипак, зашто се не би могло тумачити и политички, или предсказујуће, кад тако стварно звучи?
-Звучи, да. Наравно да има и тога, али само у склопу те универзално-људске приче.
-Концерти или студио?
-На концерту сви смо зависили једни од других и у великој смо били љубави. На бини си само инструмент који производи музику. Није то неки препознатљив осећај, једноставно се тако осећаш. Када се Милан једном тако осећао, заборавио је да свира сопствену ствар. Требало је да у Зрењанину изађемо на бис. Бојан и ја смо изашли, публика већ у трансу, а Жике и Милана нема. Почело је комешање и освртање све док ја нисам отишла иза сцене да видим шта се догађа. Кад тамо имам шта и да видим: Жика на гитари свира Милану Земљу, не би ли га подсетио како иде.
-Жика... Највише сте бубњара променили. Да ли су они, ипак, били баш толико важни?
-То што смо их мењали, био је, просто, што се каже, “стицај околности”. Стварно, мало исувише пречест некако “стицај” у нашем случају. Али, напросто је тако. А важни јесу. Непроцењиво. За лаике, то изгледа неважно. Али уопште није тако.
-А да ли би ипак, могла рећи, којег сматраш најбољим?
-Веровали или не, били су одлични – сви. Свако на свој начин... Али, ако би требало да кажем баш...
Поћути, отплови на дуже некуд, изнад града. Поједе још једно парче чоколаде. Последње.
-Сигуран си да немаш ничег више слатког?
-Немам, на жалост...
-Ако би требало да кажем баш, да се одлучим за једног, онда би то био Вд… баснословни таленат, страхотно инвентиван. Зато се, коначно, није уклопио, често је „испадао“ због пресмелих и разбарушених понекад неартикулисаних идеја. Али, кад их добро усмери, то је било бајковито као баклава из некадашње београдске посластичарнице „Шехерезада“, сигурно памтиш и ти из детињства, или Златине шампите.
-Памтим, ко не би памтио. Злата, срећом, још постоји. А, како сте стварали музику? Скоро увек је потпис на плочама био само „EKV“. А, текстови?
-Слагали смо песме као мозаик, свако је уносио неки свој каменчић. Много ствари смо направили на пробама, кренемо од једне идеје, једног, рифа, или ритма. Музика даје почетну асоцијацију, која се, уз поједине речи које искрсавају, на самом крају, крају заврши у смисленим текстовима. Понекад Жика крене неки раван ритам, Бојан одсвира бас тему која држи целу ствар, ја почнем са неким ситним варијацијама, Милан дода нека своја два акорда која је одавно оставио у некој од својих можданих фиока, упадне неко трећи са својом идејом, ако се уклопи, остаје, „прикачујемо“, као вагоне у композицију, и тако редом… Хе, то је баш добра метафора, а и иста реч се користи, „композиција“. Знаш ли, на пример... Један фрагмент који није ушао у Тонемо гласи: Воли ме онако како никад ниси волео.
-Али, то је, касније, значи...
-Да, тај мозаик се склопио у Само пар година за нас.
-А прва вам је, у ствари, била...
-...Јесен – изговори Маргита пре мене, а ја упитам:
-И њу сте на исти начин створили?
-Да. Милан је почео да свира на акустичној гитари она два акорда, ја сам почела да свирам оно там-та-рам-там, био је и Дуле бубњар на проби и онда је требала прва реч за текст. Милан је отишао да га напише затим је Гаги дошао и настао је онај средњи део.
-Први јавни наступ?
-Кад је "Video Sex" имао концерт, па смо ми онако, директно с пробе, истрчали горе и као предгрупа одсвирали две-три ствари, доста добро. Тад су неки људи около нас схватили да је на помолу жешћа група.
-Које ваше текстове сматраш експлицитно љубавним?
-Аут, Очи боје меда, Модро и зелено, Ходај, Ти си сав мој бол и Буди сам.
-Које те још уметности, сем музике, нарочито покрећу?
-У првом реду, вајарство. Способност човека да неким минималним средствима створи неко своје писмо којим це се изражавати. Затим, балет. Проблем тела и проблем хармоније. Као и у музици, кад свираш клавир, мораш да савладаш одређену технику. У балету је та техника ужасно против природе. Све је тако створено да максимално мучи тело, да га стеже, затеже, криви а тело се отима и прелази преко свега тога. Кад толико добро савладаш своје тело, способан си да све елементе користиш да изгледају крање слободно и лако, да можеш да владаш музиком, пространством, емоцијама и, разуме се, телом.
-Да ли сте много вежбали?
-Не. Бесмислено је седети код куће и вежбати скале, кад све то можеш да кажеш отвореније и јасније, на свој начин, а не на туђ. Ја никад не вежбам, не свирам скалу него музику.
-Којег писца највише волиш?
-Многе. А то зависи и од расположења, или периода живота. У последње време, рецимо, Роберта Пауела и његове приповетке. Увек Миљковића, Диса. Микеланђелове сонете, природни продужетак вајарства. Исклесани стихови. Бистрином дна, како ти оно рече у песми.
-Шта још волиш?
-Маце и куце. Брижит Бардо, која нема везе с r'nr, али која је чист r'nr, и симбол свега што се дешавало шездесетих, и која је најлепша на свету, а при том има итекако и памети, снаге, унутарње лепоте, јер иначе не би се тако посветила животињама, јединим невиним бићима.

****
Седели смо, не знам више ни сам колико, изгубио сам појам о времену, причала је, одговарала на моја питања стрпљиво, с пажњом, а живо, разиграно, лепршаво, онако како и свира…
У једном тренутку, само је застала, и погледала ме у очи. Дуго, помно, као да ме проучава, као да хоће да зарони, и докучи најдубље.
Коначно, рекла је:
-Бра-хууу, рећи ћу ти… Врло си талентован за новинара, бољи него многи којима сам давала интервјуе. Можда би требало и ту да се окушаш…
Поћути, а онда изговори:
-Знаш, Бра-хууу… Подсећаш ме мало на Вд-а Е, да, ето и то… Искрено, он ми је, ако већ и тако причамо… био занимљивији као мушкарац, него Милан. И то је, ето, можда, разлог више што нас двоје нисмо… Милан је био… преозбиљан. Иако неизмерно талнтован и маштовит, такође и преорганизован, педантан. Није будио моје молекуле на тај начин… Вд, у све уносио иронију, хумор, нарочиту хаотичност. Но, да, пусти стару Магу, свашта прича… Него… Вд је, опет, истовремено пак био... Некако посебно драг, и кад свира, и иначе. Али, на други начин, превише компликован, скептичан. Знаш, он је jazz тип. А jazz типови су, као и џез музика, на један баш специјално посебан начин уврнути, закучасти, временом све закукуљенији. То није ишло с мојом концепцијом класичарке и рокерке. Нити с мојим женским елементом.
-Али зар није рок произишао из џеза управо?
-Јесте. Али рок је сасвим различита ствар од џеза.
Опет је заћутала, и дуго остала тако.
А онда, са своје фотеље прешла је на мој тросед. Села крај мене, и даље без речи, и опет ми се загледала у очи, тим својим, крупним. Сва, од њих. Црне. Поглед, благ, осмех ме грли.
Одједном, хвата ме за шаку. Први пут, после оног руковања при упознавању. Окреће на горе длан.
Проучава га помно.
И каже најзад:
-Имаш дугу, али чудно испрекидану линију живота. А линија срца ти је закучаста као лавиринт.
Склопи ми полако длан. И привуче га к себи, на образ. Опет, посматра, док држи тако.
А онда ме пољуби.
Дуго, предано.
Упијам јој усне жудно, као да се никада до сад у животу нисам љубио, и мноме струји: ја бих да ово никад не престане…
Али она се онда нагло одвоји од мене, и загледа ми се у очи, дуго. Положи длан на мој образ, поглед јој је пун љубави, али и неке неописиве туге, молбе за опроштај.
Гутам, и питам се, да ли, стварно… склапајући очи на трен.
Опет их отварам. Да, још је ту, на домак.
Сањам ли ја ово? Пољубила ме је. Она… Маргита. Магична Маги…
Гледа ме тако, дубоко и помно, као да се пита шта је то учинила, и као да се пита шта даље.
Онда, полако одвоји моју шаку од свог образа, и лагано је спусти на моје груди.
-Слушај ово овде у грудима – каже најзад. Иди за њим, не бој се! Све ће бити добро, веруј.
А онда, нагло устане, покупи своју црну јакну.
-Здраво! Не, немој ме пратити. Само једно запамти: без страха. Мала деца не познају страх. Треба увек да останемо мала деца.
И одлази.
За њом дуго у соби остаје њен осмех онај. И празан омот „Нестле“ чоколаде.

[Grazia]

V


1.

Да, Маргита је погодила.
Видела пре мене оно што је, како обично бива, са стране било лакше увидети.
Поново сапуница: Матилда се уселила у моје срце не само као пријатељица или сестра.
Желим је. За читав живот. Да мени буде жена. Срамота ме пред Давидом због тих грешних мисли.
Задња мисао пред сан - она. Ни у сновима ме не напушта. Будим се знојем окупан, с њеним именом на уснама.


2.

CD „Српске песме“, Давид Леви, прим, уз пратњу Матилде Леви на харфи. Једноставног назива, али сложеног и узбудљивог музичког тумачења, мешавина изворног народног мелоса, џеза, и неког, само за њих двоје специфичног „зачина“, тајног састојка. Речју, као већ и сам спој ова два инструмента – магично.

****
Стигла је честитка и од Маргите, у виду шареног, дословно, ишараног њеним апстрактним цртежима, писамца:
„Само напред, господине-друже Furibondo De La Serna Guevara и госпођо Матилда - La Guerillera! Желим вам да звук с вашег CD оплови Земљину куглу, отисне се у Свемир и открије нове светове, као сваки неуморни истраживач!“


3.

Некад, замери Матилди што је пристала да да интервју.
-Што сам могла, кад ти ниси хтио?
-Тражили су мене, ја нисам хтео. Значи, није требало ни ти.
-Опрости, Давиде. Ја схваћам, нити ја љубим тај публицитет. Но, каткада, напросто мораш.
-Зашто морам? Ти, ако желиш, дај интервјуе, снимај, не браним ти, али за себе, немој мене уплитати.
-„Уплитати“? Та, ти си овдје главни, те већ „уплетен“ итекако.
-Е, то је оно што управо нисам хтео, бити уплетен. Ти, ако желиш, можеш слободно, али не преко мојих леђа.
-Какве су то ријечи!? Јеси ли ти одлучио снимити, и баш смо добро урадили?
-Јесам, али нисам пристао да то иде даље. Не желим да се било шта измакне контроли. Да нам узму душу, мир…
-Зашто би то било узимање мира? Не претјеруј. Стварно си каткада… Комплициран.
-Можда и јесам. Али, понављам: Хоћу свој мир, како нам је добро било, непознатима. А сад, хоће да нам броје залогаје, ниво шећера у крви, уздахе у постељи... Осећам се као на рендгену, или да нас ванземаљци проучавају. Ако је теби то пријатно, изволи.
-И ја то страшно мрзим, но, што ћеш, тако то иде, публика воли знати и приватан живот својих омиљелих...
-А ти се тек тако мириш с тим?! Е, ја не! Да ти више није пало на памет да дајеш интервјуе!
-Забранит ћеш ми?
-Не могу да забраним. Али, могу ли да – замолим? Да избегаваш барем та приватна питања.
-И избјегавам их, ако си замијетио, колико год могу.
-„Колико год можеш“. Не, него – апсолутно. Можеш. Та, ти си ваљда вешта у томе, забога! Прескочи. Помињала си да си са мном „срећна и задовољна“, како сам „најзначајнији човек у твом животу, и професионално и приватно“. Зашто?!
-А зашто, пак, и не смијем поменути? Зар то није истина?!
-Истина је. Али, шта то кога брига? То је само наша ствар! Сутра, кад крену да рију даље, да ли ћеш, упркос свему, бити у стању да се одбраниш?
-За што ме ти држиш, Давиде?! Та, наравно да ћу се успијети обранити! Зар мислиш да сам толико слаба?
-Не мислим. Напротив. Али зар не схваташ да то, просто, иде само. Колико год ти снажна била, машина је јача. Не ради се ту о твојој снази и вољи. Схвати: нећу, непријатно ми је. Не желим да цео „бели свет“ зна да смо нас двоје „срећни и задовољни“. То је само наша ствар.
Матилда дуго ћути, замишљена.
-Не љути се, Давиде. Знам ја добро. И зар мислиш да бих им допустила отићи толико далеко?
-Рекао сам. Колико год се ти трудила, ако се овако настави, трагају за пикантеријама, наћи ће начина. И зато…
-Их убудуће одбијати? Но, зар нећемо тако испасти надмени, уображени?
-Пред ким?! „Разочарати обожаваоце“. Ма, хајде. Много ми се срце цепа за неким „обожаваоцима“.
-То није бесловесна маса. Ти су слушатељи, поглавито изображени, културни, профињени.
-И нека су, али опет је то за нас непознати страни свет, којем ништа нисмо дужни. Дали смо им музику, и то је доста. Ја ништа друго ни желим нити сам дужан да им дајем. И сада, уистину, коначно – стоп! Ни речи више!
-Је ли то твоја задња?
-Јесте! Забрањујем ти да за овај CD дајеш више било какве изјаве – строг, озбиљан, и стамен, осећам му у гласу тај неки нарочито оштри тон, за њега некарактеристичан.
Матилдино дуго ћутање потврђује то.
-Добро. Нећу, ништа више. У вези с твојим CD.
„Твојим“ је посебно нагласила.
-Стани, Матилда, није он само мој. Без тебе, не бих ништа урадио. Као и увек. Не љути се. Али, ево, молим те да схватиш. Молим. Немој. А ти, ако хоћеш да снимаш, свој, сама, ја ти нећу бранити.
-Чекај, како и зашто сад, све тако, „твој“, „мој“, доиста? Та, ваљда, ако будемо радили, што је природније него да тебе зовем за сурадника? Нећеш ваљда одбити?
Дуга ћутња сад с Давидове стране.
-И све, све, још и некако – каже најзад - али кад поменуше „бивши ратник“... Шта је то, нека посебна мода, егзотика, да још више заголица машту публике?
Узме дубоко ваздух.
-Нећу, схвати за свагда већ једном: нећу да ми рију по приватном животу! Шта је то важно. Важно је, ваљда, како свирам, певам, и ова музика.
Опет, краћа тишина. Затим прилази јој, загрли је.
-Нећу одбити да свирам на твом CD. Како бих могао? Али уз услов да после ја немам ништа с публицитетом. А тебе бих поново замолио да се клониш помињања приватног. Важи? Зар је то тако тешко, мојој девојчици – да јој лаки пољубац.
-Важи – узврати Матилда истим - Та, доиста, зашто би се свађали око нечега што је неважно?

[mate mišo]

Bezvezan roman, neovisno o tome što se ne slažem sa onime što pokušava reći.

Edit: a jok, mislio sam da je tako kod vas preveden 'Majstor i Margarita' , ovo nisam čitao

Edited by mate mišo, 10 January 2012 - 16:04.