Ne bih se slozio. Ti porices pravo buducim zrtvama da unapred odluce o kazni koju smatraju pravednom time sto (implicitno) tvrdis da ne postoji kontinuitet u identitetu osobe koja postaje zrtva, odnosno da ona time sto postaje zrtva dobija novi identitet, identitet zrtve, o kome ta osoba unapred nista ne moze da zna, niti ima pravo da u njeno ime unapred donosi odluke.Svi mi "znamo" da se loše može desiti i nama, ali svi isto tako očekujemo da ipak neće. Dok se ipak ne desi, a onda je sve prethodno izrečeno uglavnom bezvredno.
Monstruma ce uvek biti, nije to u pitanju; u pitanju je da li je sama generacija monstruozna ili ne. Ja eto smatram da nasa generacija jeste na neki nacin moralno superiorna u odnosu recimo na one generacije koje su za zabavu odlazile da gledaju mucenja na trgovima kao sto mi danas idemo u bioskop.Mene nervira arogancija poslednje generacije (kojoj pripadam da se razumemo) koja svoju moralnu superiornost crpe iz činjenice da je poslednja. Ako je moralno superiorna, odakle izviru monstrumi kojima ljudski život nevinih ne predstavlja ništa?
Mozda nasa zelja nije da izgledamo bolji, nego da postanemo bolji tako sto cemo se na humaniji nacin odnositi prema sopstvenim ubicama. Sansa da neko od nas zaista bude ubijen od strane kakvog serijskog ubice jeste mala, ali nije manja od one koju ima bilo koji drugi covek na planeti, pa mi zato o buducim zrtvama ne govorimo iz pozicije spoljnjeg posmatraca, nego iz jedine relevatne pozicije, pozicije potencijalne buduce zrtve.Smrt smrtne kazne nema veze ni sa tim monstrumima, ni sa njihovim žrtvama ... već sa našom željom da izgledamo bolji nego što jesmo. Moralna šminka.
Cini mi se da polazis od pretpostavke da je protivljenje smrtnoj kazni bezanje od stvarnosti zla, dok je smrtna kazna najadekvatniji nacin suocavanja sa tim istim zlom i njegovog ponistavanja. Ja ne mislim tako. Da uzmem tvoj primer sa Ratkom Mladicem: on bi svakako trebalo da bude kaznjen za svoje postupke, ali vazno je uvideti da zlo nije kocentrisano u tom jednom coveku nego u ideologiji koja ga je navela na zlocin i u sistemu koji je taj zlocin omogucio. Dobar deo stanovnika Srbije i R. Srpske bi u ono vreme postupio na isti nacin da se nasao u njegovoj poziciji, a jedan deo Srba sigurno i dan danas smatra da je ispravno postupio. E to je stvarno zlo i to je ono zbog cega postoji mogucnost da se takve stvari jednog dana ponove. A protiv tog dubljeg zla se ne moze boriti smrtnim kaznama.Da budem iskren, pitanje smrtne kazne je jedno od retkih gde sam promenio mišljenje u odnosu na nekad davno. Možda i zato što sam bolje upoznao i tamnu stranu koju imamo, ali to mi je dalo privilegiju da ispitam na samome sebi šta me je rukovodilo da budem protiv? Realno, ništa. Samo sopstvena želja da negiranjem postojanja zla na neki način to zlo odagnam od sebe. Da ubedim sebe kako ne postoje ljudi koji ubijaju jer to mogu, "because it's there", koji uživaju baš u toj moći da im niko ne može ništa jer se zakoni za normalne ljude ne odnose na njih. E zato kažem da im se mora demonstrirati da prirodni zakoni važe i za njih; Njutnov kod vešanja i Omov kod stolice. (Dobro, Džulov)
Ciilizaciju kojom se toliko puvamo stvorila je i smrtna kazna. Naprimer u Nirnbergu. Ukidanje smrtne kazne mora da pruži garancije da takvih neće i ne može biti. Niti ima niti može biti takvih garancija. Naprotiv. Ne može se zbog nekog ubistva u manjevećem afektu abolirati i zločinac kao Ratko Mladić na primer; onda kada se ta ravnoteža napravi, monstrumi su već pobedili. Samo smrtna kazna pravi dovoljnu razliku.
