Ja sam vec slican post iskucao pre odredjenog vremena na ovom forumu, doduse ne u ovoj sekciji (u sekciji drustvo), mozda je neko naleteo, procitao... Ovo je izgleda meni kao neka vrsta terapije, izbaciti sve sto me muci na tastaturu... Voleo bih da neko prokomentarise sledece redove, da mi pomogne savetima, predlozima.. Elem..
Imam 26 godina, rodom sam iz malog sela u srcu Backe. Od 15-te godine sam se odvojio od porodice, otisao da ucim skolu u Novom Sadu. Nakon skole upisao fakultet. Koji jos nisam zavrsio. Svojom krivicom. Pre otprilike godinu dana sam se vratio u roditeljsku kucu, zbog neuspeha na fakultetu, sve losijeg finansijskog stanja u porodici. I dalje pokusavam da privedem fax kraju, ali mi nikako ne ide. Ali nikako. Ne znam. Zarekao sam se na pocetku 2009 da cu to uraditi kako treba, a od tada rokovi prolaze, zadnji vagon mi odmice a mene izgleda to ne zanima previse. Iako nije tako.
E sad. Moji su previse tolerantni i popustljivi. Nisu oduvek bili takvi. Srednju skolu sam muski odradio. Odlican. Ponosni su bili. Oduvek su polagali mnogo na mene i moje obrazovanje. JA MORAM DA ZAVRSIM FAKULTET i tacka. to je oduvek vazilo. Mladji brat je probao jednu godinu, video da to nije za njega i ostavio. Sada radi. Pametan covek. Ja ne smem da ostavim. Ne na polovini, ne i zbog toga sto imam tu obavezu. Kako je zivot izuzetno tezak na selu u zadnjih par godina, pogotovo za 4-clanu porodicu sa dva muska deteta, tako su malo olabavili sa pritiskom. Nije im svejedno. Ali se sada vode mucne i zestoke rasprave. Ne moram da vam opisujem, mozete pretpostaviti.
Mama mi je bolesna. Pre par godina imala je slog, pre par nedelje umalo jos jedan. Stigli smo na vreme. Pre par dana sam cuo da preko telefona zakazuje mamografiju. Nece nista da mi kaze oko toga. Ona je oduvek bila uz mene. Studirala sa mnom. Branila me, bodrila me, slusala moje zalopojke, lazi, obecanja, prazne price. Delila sa mnom srecu zbog polozenog ispita, izborene poslednje sanse na faxu, slala mi pare krisom, hranila i prala me.. Sada kada je pogledam u kuhinji suze mi idu na oci. Ne smem u oci da je gledam. Samo je grlim i smirujem nekim novim pricama. A osecam da je njen zagrljaj duzi, zabrinutiji. Sramota me je pred njom, osecam da nisam onakav covek kakav bi ona volela da budem. Iako znam da nije tako, znam da me voli i postuje, ali sam je izneverio. Big time.
Otac je izgubio zivce. Covek gvozdenih emocija, oduvek me je posmatrao kao investiciju, brojao kirije, overene semestre. Tu je da kritikuje, vice, upozorava, predvidja propast i meni i porodici. Takav je i tacka. Naucio sam sa njim kao i svi mi ali me boli sto mi je ispostavio racun vec sada. Ni na koji nacin ne uspevam da doprem do njega jer se svaki razgovor sa njim uvek zavrsi sa mojim neuspesnim studiranjem i kolicinom evra koje sam spiskao tokom studija. Vredan i radan, izgubice zdravlje u polju jer ima tezak slucaj prosirenih vena na nogama koje je iz dana u dan sve gori. Da, iz dana u dan.
Kao sto sam rekao, imam 26 godina. Junski rok mi pocinje na fakultetu i ako sada ne pocnem uciti, a to ce biti prvi put nakon dobre 3 godine da uzimam knjigu u ruke, meni vise spasa nema. A i ovako, 12 ispita za 2 ispitna roka niko nije uspeo da polozi.
Osecam se letargicno, bezvoljno, beznadezno. Vise nemam volju ni da spavam. Ne spava mi se. Sutrasnji dan nista novo, nista dobro ne donosi. Vise ne osecam zadovoljstvo ni u cemu. Ni u sportu, ni u devojkama, ni u cemu. Pobegao sam u neke svoje izmastane univerzume, gde sam taj i taj, sa lovom i curama i gotovo mogu da osetim sve to nocima kada sklopim oci pred spavanje. Gotovo da provodim ceo dan cekajuci samo taj momenat kada ce poceti taj film u mojoj glavi. Promasen, lenj, bezvredan. Ususkan u toplinu svoga doma, gde nema problema, gde nema fakulteta, neka parica tu i tamo kane, zivot prolazi ali me ne povredjuje i ne izaziva i to mi je lakse nego da izadjem i da se borim za jos bolje i jos vise. A hocu bolje i vise.
Klinci ne znaju koliko su srecni. Moja skolska drugarica je rodila trece dete nedavno. Ja ni ozbiljnu vezu nemam. Ni u najavi.
A sada se to od mene trazi. Posao, zenidba, zivot. Na stranu sto jos nisam ni prethodni korak presao a to je zavrsetak fakulteta, ne osecam se nimalo spremnim za zasnivanje moje porodice.
A da zamislim svoj zivot ako ne uspem na fakultetu ne mogu. A da zamislim moj zivot cak i ako uspem sve to, nekim cudom da ostvarim i zavrsim, opet ne mogu. Verovatno cu biti godinama na birou, ili na nekom slabo placenom poslu, gde ni u snu necu moci da ispunim svoje ambicije i da stvorim zivot kakav zelim.
Sve vise mi se dopada ideja odlaska na brod, da radim na tim krstarenjima, sto je, provalio sam, metaforicni izraz mog bezanja od problema i nemoci da se uhvatim u kostac sa preprekama.
Da li da vam se svima izvinem zbog ovog posta, ili da molim za komentar, ni to ne znam, jer nisam siguran da ovo spada u temu "porodica i deca".
IZGUBLJEN
Edited by Lord_Slawe_, 09 June 2009 - 02:15.
