666 replies to this topic

[vilhelmina]

sve to priroda uredi sama
trust me

Ne znam da li mislimo na isto, ali ovo je u svakom slucaju veoma tacno. Priroda je cudo.

[jelisaveta]

Ne znam da li mislimo na isto, ali ovo je u svakom slucaju veoma tacno. Priroda je cudo.

verujem da da.
zakljucak je izveden na osnovu licnog iskustva koje ima veze sa temom, ali htedoh da izbegnem detalje.

[ControlFreak]

.

pitanje za tebe i vili, jer priznajem da ne razumem ovaj deo sa prirodom. smatram da mi nije priroda pomogla, vec da je sve bio moj trud. mislim na ovo sto se tice "preboljevanja", kako li bi vec najbolje nazvali taj period od razvoda/raskida do spoznanja da je veza, brak, ljubav deo proslosti. ja bih rekla da je ovaj period jedan od najboljih u mom zivotu, jer sam se apsolutno oslanjala samo na sebe, pitala i odgovore davala sama sebi. desilo se da sam upoznala nekoga, ali, ALI, potpuno bih bila ok i da sam sama. i ovog puta sam spremna na to. nemam nikakvih iluzija, jer znam da cu biti ok i ovako i onako.

[vilhelmina]

pitanje za tebe i vili, jer priznajem da ne razumem ovaj deo sa prirodom. smatram da mi nije priroda pomogla, vec da je sve bio moj trud. mislim na ovo sto se tice "preboljevanja", kako li bi vec najbolje nazvali taj period od razvoda/raskida do spoznanja da je veza, brak, ljubav deo proslosti. ja bih rekla da je ovaj period jedan od najboljih u mom zivotu, jer sam se apsolutno oslanjala samo na sebe, pitala i odgovore davala sama sebi. desilo se da sam upoznala nekoga, ali, ALI, potpuno bih bila ok i da sam sama. i ovog puta sam spremna na to. nemam nikakvih iluzija, jer znam da cu biti ok i ovako i onako.

Da li si ikad upoznala zenu koja ovako kao ti razmislja u tridesetim ili ranim cetrdesetim, a da mozes da budes potpuno sigurna da je iskrena prema sebi?
E, to ti je priroda .

[jelisaveta]

pitanje za tebe i vili, jer priznajem da ne razumem ovaj deo sa prirodom. smatram da mi nije priroda pomogla, vec da je sve bio moj trud. mislim na ovo sto se tice "preboljevanja", kako li bi vec najbolje nazvali taj period od razvoda/raskida do spoznanja da je veza, brak, ljubav deo proslosti. ja bih rekla da je ovaj period jedan od najboljih u mom zivotu, jer sam se apsolutno oslanjala samo na sebe, pitala i odgovore davala sama sebi. desilo se da sam upoznala nekoga, ali, ALI, potpuno bih bila ok i da sam sama. i ovog puta sam spremna na to. nemam nikakvih iluzija, jer znam da cu biti ok i ovako i onako.

Ma koliko nam iskustva bila razlicita, ma koliko osobeni mi bili, imamo zajednicki imenitelj. A to su faze kroz koje vecina normalnih ljudi prolazi prilikom razvoda, rastanka, gubitka i rezova u zivotu. Period preboljevanja, onako kako si ga opisala, podrazumeva nekoliko krugova pakla za mnoge ljude, kao sto su tuga, praznima, bes, indiferentnost, postavljanje pitanja koja najcesce pocinju sa "zasto"... neko kroz taj period prolazi sam, i trudi se oslanjajuci samo na sebe, poput tebe. Neko uplovi u novu vezu, a neki prolaze i kroz promiskuitetnu fazu. Ponasanje je razlicito ali je osecanje i motiv isti, a to je ono pitanje do koga svi, pre ili kasnije dodju, a to je "sta ja mogu da ucinim za sebe"?
Tada se, kao na semaforu, od crvene ukljucis na zelenu boju. Krenu ti hormoni, emocije, i jednostavno nastavis da zivis. To je ono sto se tebi sada desava i bas nosis pozitivnu energiju.
Mnogo smo jaci nego sto nam ponekad deluje. I nasa deca su jaca nego sto mislimo. Uglavnom jaca i od nas.
To je stvar prirode koja nas stiti.

Edited by jelisaveta, 26 July 2012 - 22:52.

[ControlFreak]

Ma koliko nam iskustva bila razlicita, ma koliko osobeni mi bili, imamo zajednicki imenitelj. A to su faze kroz koje vecina normalnih ljudi prolazi prilikom razvoda, rastanka, gubitka i rezova u zivotu. Period preboljevanja, onako kako si ga opisala, podrazumeva nekoliko krugova pakla za mnoge ljude, kao sto su tuga, praznima, bes, indiferentnost, postavljanje pitanja koja najcesce pocinju sa "zasto"... neko kroz taj period prolazi sam, i trudi se oslanjajuci samo na sebe, poput tebe. Neko uplovi u novu vezu, a neki prolaze i kroz promiskuitetnu fazu. Ponasanje je razlicito ali je osecanje i motiv isti, a to je ono pitanje do koga svi, pre ili kasnije dodju, a to je "sta ja mogu da ucinim za sebe"?
Tada se, kao na semaforu, od crvene ukljucis na zelenu boju. Krenu ti hormoni, emocije, i jednostavno nastavis da zivis. To je ono sto se tebi sada desava i bas nosis pozitivnu energiju.
Mnogo smo jaci nego sto nam ponekad deluje. I nasa deca su jaca nego sto mislimo. Uglavnom jaca i od nas.
To je stvar prirode koja nas stiti.

Hvala na objasnjenju. U tom smislu, razumem sada sta si mislila pod pod priroda. Medjutim, (bold 1, ako sam dobro shvatila) meni nije bio potreban neko da bi se to desilo. Prvo sam rascistila sa sobom i uzivala upravo u tome sto mogu biti sama i srecna. Znam da je mnogima to tesko za razumeti da covek moze biti srecan i kad je sam. Postoji toliko stvari kojima covek moze da se bavi, da uziva na svojoj terasi uz margaritu i da cita knjigu, da uzima vecernje ili online casove, da se bavi nekim sportom, da slika itd. Kada si sam, ne moras da se konsultujes ni sa kim oko toga sta ces za veceru ili koji film ces da gledas kad odes u bioskop. Imas izbor i odlucujes sam. Ima tu puno pozitivnih i dobrih strana. Kada si u odnosu sa nekim, taj izbor se, u jednu ruku suzava, drugu prosiruje. Odjednom moras da mislis i o onom drugom, bar donekle (ukoliko nisi totalan egoista). I onda se sve mora svoditi na dogovor, pa i poneki kompromis. Naravno tu su i cari zajednickog zivota, ali nikako ne bih rekla da je moranje, pa ni potreba, imati partnera. Ali, itekako je lepo naci pravog partnera. Najiskrenije, radije bih da zivim sama, nego da prihvatim bilo koga samo zato da ne bih bila sama, ostarila sama, kako god vec ljudi nazadno misle.

(drugi bold) Ovo sa decom sam razumela tek kasnije kada su i sami odrasli. Svi smo razliciti, a ja jedna od onih koji su bili previse obuzeti decom i njihovim "well being". I tako da sam u svojoj preteranoj brizi i zelji da ih zastitim, zanemarila cinjenicu da su oni itekako pametni da vide kroz sve sto smo ja i on "odglumili" i "sakrili". Ne znam kako i sta sam ucinila, niti koliki je moj udeo u tome sto su danas divna deca. Znam samo da je za mene bilo veliko otkrovenje kada sam cula njihovo vidjenje. I puno sam razmisljala o tome, moram reci da me je jako bolelo. Bila sam ubedjena da nekih stvari nisu bili svesni, niti da su razumeli. Ispalo je da su razumeli vise i brze od mene.

[ControlFreak]

Da li si ikad upoznala zenu koja ovako kao ti razmislja u tridesetim ili ranim cetrdesetim, a da mozes da budes potpuno sigurna da je iskrena prema sebi?
E, to ti je priroda .

dobro, ja sam i bila u 40-tim kada sam shvatila

[angelia]

Da li si ikad upoznala zenu koja ovako kao ti razmislja u tridesetim ili ranim cetrdesetim, a da mozes da budes potpuno sigurna da je iskrena prema sebi? E, to ti je priroda .

Evo ja sam bila u tridesetim i upravo sam ovako razmisljala - naravno nakon sto sam prosla kroz fazu "zasto bas meni" ali mi nikad jedna stvar nije bila pod znakom pitanja - biti sam je nekad bolje.

[veïna]

meni nije bio potreban neko da bi se to desilo. Prvo sam rascistila sa sobom i uzivala upravo u tome sto mogu biti sama i srecna. Znam da je mnogima to tesko za razumeti da covek moze biti srecan i kad je sam. Postoji toliko stvari kojima covek moze da se bavi, da uziva na svojoj terasi uz margaritu i da cita knjigu, da uzima vecernje ili online casove, da se bavi nekim sportom, da slika itd. Kada si sam, ne moras da se konsultujes ni sa kim oko toga sta ces za veceru ili koji film ces da gledas kad odes u bioskop. Imas izbor i odlucujes sam. Ima tu puno pozitivnih i dobrih strana. Kada si u odnosu sa nekim, taj izbor se, u jednu ruku suzava, drugu prosiruje. Odjednom moras da mislis i o onom drugom, bar donekle (ukoliko nisi totalan egoista). I onda se sve mora svoditi na dogovor, pa i poneki kompromis. Naravno tu su i cari zajednickog zivota, ali nikako ne bih rekla da je moranje, pa ni potreba, imati partnera. Ali, itekako je lepo naci pravog partnera. Najiskrenije, radije bih da zivim sama, nego da prihvatim bilo koga samo zato da ne bih bila sama, ostarila sama, kako god vec ljudi nazadno misle

Divan post, Control Freak.

Meni se cini da je jako vazno, kod razvoda, hendlovati ga dostojanstveno. Misliti na sebe. Ne uplitati se u trice, kucine i losu nameru. Ne zamajavati se spletkarenjem, ogovaranjem druge strane, trazenjem saveznike i uopste dozivljavljati drugu stranu kao protivnicku. Ne mrzeti.

Ljudi imaju pravo da se predomisle. Treba to postovati.

Imas pravo, taj ulozeni trud i rad na sebi vrlo je dragocen. I sama sam prosla taj put i evo me sad, kao divorcee u ranim tridesetim. I, zivot mi se nikada nije vise smesio

Razvod nikad nije pesma, ali ako se dobro potrudis, mozes mnogo da naucis (zvuci kao klise ili self-help knjiga, ali je tako. Samo, treba imati, kao bih to rekla, odredjenu sirinu duse ... )

Jako je vazno da znas da mozes sama. Da ces biti OK. Da umes da se snalazis samo sa licnim resursima (emotivnim, ljudskim/prijateljskim i naravno, finansijskim). A onda, kao nekom magijom, na kraju, ni ne budes sama Pojavi se neko. Samo sto to nije magija, nego samopouzdanje, samopoznaja i zrelost. U onom tradicionalnom, bapskom „kad si dobar za sebe dobar si i za druge“. Potencijal koji tada imas za srecnu, stabilnu i vezu na ravnopravnoj osnovi je ogroman!

Da rezimiram, potpuno se slazem, nije do godina nego do rada i truda na sebi.

Edited by veïna, 27 July 2012 - 14:20.

[vilhelmina]

dobro, ja sam i bila u 40-tim kada sam shvatila

Evo ja sam bila u tridesetim i upravo sam ovako razmisljala - naravno nakon sto sam prosla kroz fazu "zasto bas meni" ali mi nikad jedna stvar nije bila pod znakom pitanja - biti sam je nekad bolje.

Nije stvar u godinama, nego u protoku vremena, koje je potrebno da prihvatis samog sebe, da naucis da zivis sam sa sobom. Rad na sebi svakako pomaze, pre svega koriscenje svih mogucnosti za aktivan zivot, ali ja bih pre rekla da sve to cini da nam vreme preispitivanja i prevazilazenja neprijatne situacije lepse i prijatnije prodje, te da ne ostavi trajne posledice. Ne bih rekla da posebno ubrzava ovaj proces. Cini mi se da je presudan faktor vreme i ono sto se u tom vremenu dogadja izvan nase direktne kontrole, a da ono sto sami aktivno cinimo ublazava, ali ne ubrzava stvari.
Ne radi se samo o prevazilazenju situacije nastale razvodom, vec o citavom sistemu vrednosti koji smo sami gradili, i koji nam je ugradjivan od rane mladosti. Niko ne odrasta s planovima i namerama da zivot provede sam. Na to nas ne pripremaju ni roditelji, ni skola, ni drustvo u celini. Ovo ne treba mesati s patrijarhalnim vaspitanjem i tradicionalnim ulogama u porodici. Cak i u najnaprednijim drustvima porodica se smatra kompletnom ako su tu dva partnera, makar bili i istog pola, plus obicno (mada ne i obavezno) deca. Sve ostalo se sagledava kao pomalo krnje, privremeno, nuzno zlo i vise incident, nego pravilo.
Zato je prevazilazenje razvoda ujedno i prevazilazenje citavog sistema vrednosti, zivotnih planova i ocekivanja, i gradjenje potpuno novog koncepta u kom postoji mogucnost i da do kraja zivota ostanemo sami. Ako se kasnije desi da sretnemo srodnu dusu, utoliko bolje, ali razvod je prevazidjen tek onda kad je single zivot uspostavljen na cvrstim i sigurnim osnovama, tako da moze da potraje, a da ne budemo u stalnom iscekivanju da se ponovo "kompletiramo".
Za ovaj proces nije dovoljno zrelo razmisliti, postaviti stvari na svoje mesto i cvrsto odluciti. Potrebno je vreme da se novi koncept upije u svaku poru naseg sopstvenog zivota i da dobije odraz u nasoj okolini, da bismo znali da je definitivno prihvacen. Za ovo je potrebno vreme koje cenim na ne manje od deset godina i zrelost koju nemamo u dvadesetim. Pa kad se ovako sabere: par godina da upoznas buduceg partnera i stignete do braka, plus nekoliko u braku da bi se uopste moglo govoriti o navici bracnog zivota, plus par godina pakla pre nego sto se odluci na razvod, i plus deset da se sve prevazidje... Koliko to izadje? Licno sam se razvela na sopstvenu inicijativu i nijednog trenutka nisam pozelala da se vratim u isti brak, s istim partnerom. Pri tome uopste nije bio los covek, jos manje monstrum od koga bi trebalo bezati. Sretali smo se i saradjivali oko dece na najkorektniji moguci nacin. Ipak, na takav nacin zivota nikada nisam bila pripremana i trebalo mi je desetak i vise godina, da ga prihvatim kao svoj zivot, a ne neko privremeno stanje, koje ce se uz malo srece i moj trud, uskoro "normalizovati".
I naravno, kad god me neko u tom periodu pitao kako sam i kakve su mi zelje i planovi, tvrdila sam da je to bas ono sto zelim i da nista ne bih menjala. Da li su mi verovali, ne znam, ali ja sama sebi jesam. Tek sada, kad me odavno vise niko ne pita kad cu ponovo da se udam, tek sada znam da sam u to vreme lagala i sebe i druge. To nikako ne znaci da celo to vreme nisam normalno zivela. Naravno da jesam. Samo nisam prihvatala mogucnost da to postane trajno stanje, vec sam bila u stalnoj potrazi i iscekivanju, sto je svoj odraz (kao u ogledalu) imalo i u ocekivanjima okoline. Koliko god tada tvrdila da mi je super, ocito nisam bila dovoljno ubedljiva .
I jos ovo, da izbegnemo mogucnost zabune. Svaka od tih deset godina prevazilazenja razvoda bila je drugacija od prethodne, i svaka je nosila svoje cari i izazove, na cemu sam danas zahvalna. Nijedna nije bila losa ili ruzna. Samo su se razlikovale od svega na sta sam mogla unapred da budem spremna.

Za odrasli zivot u dvoje se deca u svim sredinama, na ovaj ili onaj nacin, pripremaju od malena. Negde je to tradicionalno vaspitanje oliceno u vidu cuvanja nevinosti i kulinarskih vestina; drugde price o razumevanju i gradjenju dobrih odnosa u okviru savremene porodice. Nigde se deca ne pripremaju za single zivot i to je uvek nov i nepoznat teren, koji svako savladjuje kako zna i kako mu okolina dovoljava i omogucava.

Edited by vilhelmina, 28 July 2012 - 08:23.

[angelia]

Ipak, na takav nacin zivota nikada nisam bila pripremana i trebalo mi je desetak i vise godina, da ga prihvatim kao svoj zivot, a ne neko privremeno stanje, koje ce se uz malo srece i moj trud, uskoro "normalizovati".
I naravno, kad god me neko u tom periodu pitao kako sam i kakve su mi zelje i planovi, tvrdila sam da je to bas ono sto zelim i da nista ne bih menjala. Da li su mi verovali, ne znam, ali ja sama sebi jesam. Tek sada, kad me odavno vise niko ne pita kad cu ponovo da se udam, tek sada znam da sam u to vreme lagala i sebe i druge. To nikako ne znaci da celo to vreme nisam normalno zivela. Naravno da jesam. Samo nisam prihvatala mogucnost da to postane trajno stanje, vec sam bila u stalnoj potrazi i iscekivanju, sto je svoj odraz (kao u ogledalu) imalo i u ocekivanjima okoline. Koliko god tada tvrdila da mi je super, ocito nisam bila dovoljno ubedljiva .
I jos ovo, da izbegnemo mogucnost zabune. Svaka od tih deset godina prevazilazenja razvoda bila je drugacija od prethodne, i svaka je nosila svoje cari i izazove, na cemu sam danas zahvalna. Nijedna nije bila losa ili ruzna. Samo su se razlikovale od svega na sta sam mogla unapred da budem spremna.

Svaki covek je prica za sebe, i ja sam se razvela na svoj zahtev i od nekog s kim i danas imam korektan odnos, ali bilo je tu sukoba. Medjutim od samog starta sam bila svesna da cu uzivati sama. I uopste to nisam videla kao privremeno stanje, niti ga sad vidim. Sve je to zivot, gomila razlicitih trenutaka i stanja u kojima uzivamo na razlicit nacin. Da se sutra to 'stanje' promeni - menjalo bi se samo zato sto bi ja smatrala da cu u tom zivotu uzivati, a ne zato sto me je drustvo na to pripremalo, ili sto mi je zivot krnj bez 'druge polovine'.

Tvoja prica o laganju same sebe je uobicajena faza za nekog ko je opterecen drustvenim imidzom i ocekivanjima, kao odbrambeni mehanizam. Preispitivanje sebe kao individue koja funkcionise van tradicionalnih socijalnih ocekivanja nakon sto drustvo a cesto i sami ljudi misle da je raspad braka njihov neuspeh, je ocekivana faza. Samo ne treba da bude ceo zivot.

[mrd]

Svaki covek je prica za sebe, i ja sam se razvela na svoj zahtev i od nekog s kim i danas imam korektan odnos, ali bilo je tu sukoba. Medjutim od samog starta sam bila svesna da cu uzivati sama. I uopste to nisam videla kao privremeno stanje, niti ga sad vidim. Sve je to zivot, gomila razlicitih trenutaka i stanja u kojima uzivamo na razlicit nacin. Da se sutra to 'stanje' promeni - menjalo bi se samo zato sto bi ja smatrala da cu u tom zivotu uzivati, a ne zato sto me je drustvo na to pripremalo, ili sto mi je zivot krnj bez 'druge polovine'.

Tvoja prica o laganju same sebe je uobicajena faza za nekog ko je opterecen drustvenim imidzom i ocekivanjima, kao odbrambeni mehanizam. Preispitivanje sebe kao individue koja funkcionise van tradicionalnih socijalnih ocekivanja nakon sto drustvo a cesto i sami ljudi misle da je raspad braka njihov neuspeh, je ocekivana faza. Samo ne treba da bude ceo zivot.

Onog momenta kad pakovanje postane bitnije od kvaliteta, svi gube. Treba se cuvati gledista, kako to drugima izgleda. Najvaznije je kako je u zajednici, posto ona jedina funkcionise, ono kako to spolja izgleda je totalno nebitno. Drugi zajednicu vide jedanput u 10 dana, a zajednica je 24/7. Ne valja mrzeti sebe rad drugih.

Edited by mrd, 28 July 2012 - 19:00.

[vilhelmina]

Tvoja prica o laganju same sebe je uobicajena faza za nekog ko je opterecen drustvenim imidzom i ocekivanjima, kao odbrambeni mehanizam. Preispitivanje sebe kao individue koja funkcionise van tradicionalnih socijalnih ocekivanja nakon sto drustvo a cesto i sami ljudi misle da je raspad braka njihov neuspeh, je ocekivana faza. Samo ne treba da bude ceo zivot.

Ne bih rekla da je samopreispitivanje tipicno samo za ljude opterecene drustvenim statusom, jos manje da je to neki odbambeni mehanizam. Ono je ne samo ocekivano, nego i potrebno da bi se prevazisla situacija za koju nikad nisi potpuno spreman, cak ni onda kad hladne glave, zrelo i odgovorno, sam doneses odluku da se razvedes, a kamoli kad si jednostavno napusten/a. Nema to nikakve veze s tradicionalnim vrednostima i drustvenim ocekivanjima, vec s pojedincem samim. Potrebno je vreme dok prihvatis da ces ubuduce sam/a resavati male i velike zivotne probleme, da neces imati s kim da podelis ni brige, ni radost. Mislim na situacije u kojima rodbina i prijatelji nisu adekvatna zamena. To ne mora da traje ceo zivot, ali ne moze ni mesec dana.

Ono gde sam se prepoznala u Jelisavetim komentaru o prirodi koja to uspesno resava, je upravo situacija u kojoj, neposredno nakon razvoda, pokusavas da pokazes sebi i drugima da si zrela osoba, dorasla situaciji, pa kao nesto mudrujes, postavljas stvari na svoje mesto, racionalizujes, sagledavas prednosti i mane... ali time jedva malo mozes da ubrzas prirodan proces koji traje koliko traje, i koliko treba da traje.

[mind the gap]

...sve ste lepo napisale, utisak mi je jedan...tesko je

[vilhelmina]

hvala ti puno na ovoj podrsci, radujem se danu kada neću misliti na njega i naš brak, kada ću da izbrišem tu iluzijju i nadam se da ću i ja pronaći srodnu duši iako mi trenutno izgleda nemoguće da mogu da upoznam nekoga ko može da usreći mene i moje dete!

...sve ste lepo napisale, utisak mi je jedan...tesko je

Nije tesko, samo je drugacije od svega na sta si racunala i sto si ocekivala. Prvi korak si vec napravila, nazvavsi to pravim imenom (bold!). Sad samo jos da prestanes da trazis novu iluziju, novi privid srece, i da pustis stvari da teku svojim tokom.
Srecu ti nece doneti novi muskarac. Nju ces morati da pronadjes sama, a kad je budes imala toliko da ne znas sta ces s njom, naci ce se neko ko ce deo svoje srece zeleti da menja za deo tvoje. Onako, kao kad deca razmenjuju slicice .

Ako ti sada sebe vidis kao nesrecnu, da li je u redu da tu nesrecu uvalis nekom drugom, u zamenu za njegovu srecu? Naravno da nije. Cak i ako ti to uspe, kad tad ce doci na naplatu. Svaki dug mora da se plati, zar ne?
Za pocetak, sirom otvori oci i vidi sta te sve lepo okruzuje. Imas dete, koje ima srecu da ima zivu i zdravu majku. Ako je i samo zdravo, a nadam se da jeste, sta ces vise? Njemu svakako ne treba neki nepoznat muskarac da ga dodatno usrecuje. Okey, treba tebi. Ali pusti ga da dodje sam. Nemoj ga slutiti, navlaciti i vabiti, nemoj sebi stvarati dug koji ces posle morati skupo da placas.
Odboluj to sto mora da se preboli, napij se ako treba, uradi neku glupost (ali tako da nikoga ne povredis, posebno ne sebe), provedi tri dana placuci u krevetu i onda pravo kod frizera, pedikira i manikira, na rucak s drugaricom, u setnju, na fitness... i sve to s obaveznim ogledalcem u tasni, u koje povremeno pogledas. Tamo ces videti osobu koja najvise zavredjuje tvoju paznju i koja jedina moze da usreci tvoje dete. Svi drugi ce doci i proci, a mozda neko i ostane. To sada ne mozes znati i ne trudi se, jer uzalud prosipas energiju. Sreca je svuda oko tebe, treba je samo pokupiti. Dok god je ogranicavas na drugu osobu, samoj sebi smanjujes izbor, i ko zna sta propustas. Mozda bas tu osobu.