Uvek sam spremna za novo vidjenje pa zato, da cujem o autoru, naslovima....
Vase pitanje "Zasto..." je veoma zanimljivo i zato sam na temi i dobro je da s vremena na vreme covek promislhlja o podrazumevajucim temama i odgovorima. Medjutim, nashe polanzne tacke se razlikuju. Oduvek mi je jasno da ovaj svet nije savrsen, da covek nije savrsen i dovoljno mi je da pogledam jedan dokumentarc na Nacionalnoj geografiji ili Diskaveriju pa da mi pukne pred ocima koliko je zivot na ovaj planeti surov. Dakle, ne radjamo se da bi smo bili savrseni i srecni, ovde je to nemoguce kao konstanta. Sklonija sam utisku da se radjamo da bi smo produzili vrstu a u cilju vlastite kreacije, baceni smo u zivot i na nama je da ga prozivimo sa ciljem da sa ovog sveta odemo bolji nego sto smo na njega dosli. Vas stav, Booogi, nosi u sebi mnogo od arogancije novovekovnog coveka koji sam ja napustila sa, recimo, 20 godina. Prigrlila sam vlastitu nesavrsenost i odgovornost za nju i ulazem i danas svu svoju snagu i pamet da ne budem gora nego sto jesam. Tu za podsvest nema mesta. Koncept o podsvesti kao determinanti moze samo da nas oslobodi odgovornosti da budemo ljudi i krivicu svali na prethodne generacije a meni je to ispod casti. Ja volim sto sam ljudsko bice koje ima slobodnu volju i savest a furije iz podsvesti pustam samo u snovima.
Ima dana kada sam zapitana ko su bili moji direktni preci, od koga sam nasledila neke talente ili neka svojstva i pokusavam da osetim jace oni sto mi govore moji pretci. Isto tako, u svojoj deci prepoznajem sebe, i dobro i lose sto sam prenela svojoj deci i znam da ce ono loshe da im oteza zivot ali ce to biti mera njihove snage.
Moze da zvuci blesavo ali, meni se dopada da verujem da mi, pre rodjenja, biramo zivot koji nam je dat i sami biramo par koji ce nas roditi jer je iskustvo odredjenog zivota neophodno za nas duhovnu rast. Sta kazete na to?
E pa, bojim se da se i ovde postavljaju određena pitanja ako želimo da zadržimo ozbiljnost.
Ja držim, a verujem i da se slažete, da je pitanje odgoja dece jedno veoma ozbiljno pitanje.
U tom smislu,
- ako ste vi ustanovili da je dobro kućno vaspitanje + neki udžbenik o bontonu sasvim dovoljna kombinacija
- ako ste prigrlili vlastitu nesavršenost (gde za podsvest nema mesta)
- ako smatrate da je za vas, umesto da budete bolji, važnije da ne budete goro nego što jeste..i tako dalje
- ako smatrate da pre rođenja biramo život koji je dat..i tako dalje
onda se postavlja pitanje šta će vam i novi autori i naslovi?
zašto učestvujete u temi koja traži odgovor na pitanje Zašto? ako smatate da ste vi taj odgovor i sebi i drugima odavno dali i završili sa tim?
Moja namera, ma kako arogantno zvučala, nije imala za cilj da ubedi, već da zapita, a vi ste koliko vidim već ubeđeni.
I to da zapita možda malo dublje (i slažem se - bolnije) nego što to roditelji inače rade.
Smatram da je većina roditelja (ovo naravno nije upućeno nikome lično) izmorena savešću, preispitivanjima, kajanjima, strahovima, ali da su tako izmoreni klonuli u lenjost i svojevrsnu zatucanost.
Roditelje delim u dve grupe:
jedna su budući, a druga su postojeći.
Postojeći uglavnom nisu u stanju da se suoče sa svojim greškama jer, naravno, smatraju da su dali sve od sebe, a teret krivice sa kojim bi se suočili, jednostavno je preveliki.
Budući, oni su koliko toliko otvoreni, ako im se stvar predstavi na pravi način, ako imaju dovoljno obrazovanja isl (inače ih ne zanima i radije se oslanjaju na ustaljene šeme i sisteme, te stoga i smatram da je edukaciju na temu vaspitanje-podsvest, potrebno ustanoviti kao obaveznu)
Što se tiče prebacivanja odgovornosti na naše pretke, ne znam zašto bi bežali od toga?
Nije naravno cilj da se oni osude, već da se prepoznaju loši, nesvesni šabloni koje treba izbaciti, korigovati, kontrolisati.
Celokupna psihijatrija, psihologija isl vas među prvim pitanjima pita da pričate o svom detinjstvu i odnosu sa roditeljima. Mislite li vi da je to slučajno? Mislite li da nauka nema ništa da kaže na tu temu, a da vas o tome pita iz nekakve kurtoazije?
Verujem da ne mislite, jer ste bar jednom u životu držali nekakvu knjigu iz psihologije.
Ipak, postoje ljudi koji će radije da ceo svoj psihološki razvitak pripišu slučaju, sudbini, bogu, svemu i svačemu - samo ne okruženju u kome su se razvijali.
Kao što se u kompjuter, zajedno sa osnovnim programima, usnimavaju i programi za zaštitu, tako se i detetu, još od malih nogu, ukucava program za zaštitu što programa što programera (ti se programi zovu "Roditelji su svetinja", "Roditelj ne može da misli loše svome detetu", "Roditelji rade najbolje za svoje dete" itd)
I onda ti programi rade, i bez obzira da li roditelji zaista greše - dete to ne može da prizove svesti, jer ga program sprečava.
Program koji se instalirao direkt u podsvesno i koji radi perfektno svoj zadatak, dokle god je čovek živ.
To je program koji ne dozvoljava preispitivanja i koji kod deteta, kasnije čoveka, izaziva samo preznojavanja i konflikte sa samim sobom.
S takvim ljudima kasnije, jako je teško razgovarati na nivou racionalnog, jer celu stvar doživljavaju emotivno. (a i kako bi drugo, kada je svaki od tih programa upisivan u mozak zajedno sa emocijama)
Od prilike ista priča se dešava kada razgovaraju ateista i vernik, gde jedan nastoji da stvar sagleda racionalno, dok drugi ne izlazi iz svog emotivnog oklopa.
Šta taj emotivno oklop otvara?
Na žalost i najčešće - samo nekakav lična patnja. Kada čovek iscrpi sva racionalna objašnjenja i onda krene da preispituje i ono što je do juče bilo sveto.
Mi Highlanderko, naravno, nemamo potrebu za takvim preispitivanjima, pa ću ja vas svakako pozdraviti, zahvaliti se na diskusiji sa željom da svoje roditeljstvo živite uz decu koja su sve ono što bi ste vi i oni voleli da budu.
