Jump to content


Photo
- - - - -

"Povratak košave u Beograd"


This topic has been archived. This means that you cannot reply to this topic.
95 replies to this topic

#91 Grazia

Grazia
  • Members
  • 2,714 posts

Posted 06 August 2010 - 18:48

3. јули 2002.
Лучија се сама «пријављује» да, док смо ми у позоришту, чува Николу.
-Ја оперу не готивим, а нама двома биће супер - каже.
Опера «Норма». Ксенија и Јанко не пропуштају да ме обавесте: прва оперска представа у Народном Позоришту била је «Мадам Батерфлај», 1920. A иначе су прве оперске представе у Београду даване у сали некадашњег хотела «Опера», (пре тога познат као хотел «Булевар»), где је данас биоскоп «Балкан», још почетком XX века.
Ипак, њихово најомиљеније позориште било је и остало Југословенско драмско. У шетњи следећег дана, док управо пролазимо крај здања у Краља Милана 50, Ксенија помене:
-Ова зграда би могла носити и надимак «Заменица Народног позоришта».
-Aко мислиш на време, од пре '47, кад је настао наш драги «Југодрп» - допуњује Јанко.
-Да - одвраћа она. - Најпре, после Првог рата, кад је Народно позориште тешко оштећено аустријским гранатама, дотадашња Школа јахања преуређена је у позориште. До обнове Народног, «Мањеж» је био једина позоришна зграда у Београду. Онда, немачким бомбардовањем опет разорено Народно. «Мањеж» је опет једино београдско позориште, до обнове велике зграде.
-Колико знам - кажем - онај пожар '97. није био први.
-Није - одврати Јанко - дели их тачно седамдесет година. 1927. године «Мањеж» је сасвим изгорео. Aли, обновљен за наше прилике брзо, две године.
-A јел’ тачно да је ова сад фасада иста она која је била на том обновљеном «Мањежу»?
-Јесте, сем стакла, наравно. Које, искрено, не знам шта овде тражи - одговара Јанко. - Двојице, проф. Војислава Зађина, и академика Николе Краснова.
-Што, мени је баш кул и стакло... - примећује Лучија, и надовеже - Е, а за школу јахања, има ли је сад у Београду?
-Има - одвраћа Ксенија - на хиподрому.
-Имате и хиподром! Супер - одушеви се Лучија. Е, Никола, гледаћемо трке! И кладити се.
Треба ми свет, отворен за погледе, отворен за трчање


#92 Grazia

Grazia
  • Members
  • 2,714 posts

Posted 15 August 2010 - 12:35

13. јули 2002.
Хиподром. Лучија се клади, и богами, има «њух». «Њен» коњ освоји друго место. И за све нас ручак у «Милошевом конаку». Sensitive Kind.


20. јули 2002.
Док купујемо на пијаци Зелени венац, и Јанко држи «час историје»:
-Баш овде, у рупи, од разне воде која се сливала са Теразија, Обилићевог венца, и данашње Бранкове (тада Господске, улице, у којој су куће тада имали најбогатији Београђани, и где је иначе отворена прва књижара у Београду, 1827) била је огромна бара, право мало језеро, које си могао прећи само чамцем. На обали језера налазила се кафана, која је изнад улаза имала фирму са насликаним зеленим венцем, па се и кафана тако звала. Отуд и име читавог краја. Уз обалу језера стајали су привезани чамци за вожњу, које је изнајмљивала београдска господа, навраћајући у кафану на мезе и пиће. Ово је, дакле, може се рећи, било једно од првих излетишта у Београду. Поготово што је на месту данашње пијаце, на «другој обали» језера, била такође кафана, «Манојлова башта», где се, ето податка за вас, Лучија и Мишо, пивопије, први пут у Београду, точило пиво, донето из Земуна. Тек 50-тих година XIX века одведена је вода прокопаним јазом.
-Значи, нешто к’о Венеција, мал'те не - закључује шаљиво Лучија.
-У ствари, да - одврати Јанко - тај део града се некад управо и звао Бара Венеција.
-Јел’да? A овамо, брежуљци, к’о Рим - настави Лучија - Па тврђава. Само сам чекала да однекле дојаше Јованка Орлеанка, или, од равнице преко реке, Aтила Хунски... A оно, где је била, рекосте, Библиотека, спаљена, римске ископине. Овај Београд, к’о пица «Кватро стађони».
-Пица - одушевљено се укључи Никола - Mangiare, ho fame. Едемо, га'н.
На трен се згледамо, у истој помисли. Ђура Јакшић: «Печења, бабо, хоћу, печења јарећег».
И док ја Лучији објашњавам поенту, иако је асоцијација више симболична, због Николиног узраста, мислим да се Ксенија и Јанко осећају помало као бабо из песме.
Не губимо дах, не губимо дах, мала деца не познају страх


#93 Grazia

Grazia
  • Members
  • 2,714 posts

Posted 13 November 2010 - 01:32

13. август 2002.
Кнез Михаилова, код Делијске чесме.
Ксенија гура колица с Николом. Даје му да уличном виолинисти, чији прсти и гудало доносе валцер Дунавски валови, убаци 100 динара у кутију од виолине у коју скупља прилоге пролазника. Затим се овом обрати:
-Опростите... Можда није уобичајено, али бих вас замолила... да ли бисте нам, након ове, Мој драги Београде. Знате ли?
-Па... Нисам баш сигуран... - поигравши се с Николом, којег занима његов инструмент, виолиниста слеже раменима. A Ксенија, с охрабрујућим осмехом одвраћа - Бићете, не брините... - и отпева мало. Виолиниста одмах прихвата мелодију на свом инструменту.
-Била сам у Прагу и Лондону...
-Нисам ни ја ово до сад чуо - коментаришем, а Јанко:
-Штета. Требало би, а и ти Лучија, да чујете, како то сјајно пева једна наша старија певачица. Лола Новаковић. Пустићу вам у Трсту. Фестивал Загреб, давно... Сви учесници су одседали у «Еспланади». Једино је Лола увек била у хотелу «Београд». Јер толико воли свој родни град.
A сад и овде, на сред Кнез Михаилове слушамо:
...Мој Београд, срце има,
И у срцу љубав чисту
...
У ствари, слушамо Лучија, ја, и неки у међувремену окупљени радозналији грађани, док Ксенија и Јанко певају. Ксенија гласније, Јанко, тихо, из полу-гласа је прати.
A онда, понета мелодијом, Ксенија, угасивши цигару, препушта Николу у колицима Лучији и мени, узима Јанка за руку, и креће са њим у плес. Премда у први мах изненађен, он прихвата. Обоје се препуштају плесу, и радости што су на улици свога вољеног града.
Шагал - помислим.
Он би умео да наслика и ову кошаву, која такође, ево, одједанпут, као ниоткуда стиже, расипа тонове мелодије свуд около и плеше с мојим ортацима Београђанима. Јесу ли је можда они призвали, контам? Aко се може плесом киша, што не би и ветар?
Док контемплирам овако, из заноса ме прене Лучија. Узима Николу из колица, што он једва дочека, забављен свим тим, па, држећи га једном руком, другом повлачи и мене у нешто као плес.
На крају, отисне се спонтани аплауз окупљених. Ксенија, преузимајући сина, захвали Лучији, и гуслачу, ставља му још 100 динара, брижљиво под металну сићу, да ветар не однесе.
Док ми, бодрени кошавом, настављамо према Калишу, он натуче шешир боље на главу, да му га ветар не мазне, и, као да се упушта у распру с кошавом, наставља свирку неким брзим колом.
Ветар дише куд хоће и глас његов чујем, одакле је не знам, ни где му је крај.

#94 Grazia

Grazia
  • Members
  • 2,714 posts

Posted 08 December 2010 - 17:49

22. август 2002. Трст.
Димитрије седи код мене на компу и прима своје мејлове.
-Јебем му миша! - викне одједном, скоро ме уплаши.
-Долази ми ћера! Стиже прексутра, овамо, у Трћу! Она њена караконџула од мајке пустила. Само на 5 дана... ал', пази ти курве! Пише, «да ниси случајно нешто покушао да јој поменеш, с твојим презименом, или о том твом лудом српству, иначе, нећу ти дозволити да је икад више видиш». Мајку ли јој издајничку, презиме јој променила! - бесан је Димитрије.
-Ма, нек' ми ни не долази...
И крене да пише одговор.
-Стани, Димче. О'лади, мало. Јесте фуј, и велика фрка, али, шта ти ту можеш…?
Он тресне шаком о сто, оловка падне на под, шоља звецне, прсну капи кафе.
-Ма, шта ти, и сви ви, знате о правим фркама?! Ти, који можеш закуцавање, скок-шут, полагање... Да у Бегишу потрчиш за тролом... Ти, мали, са том твојом лаком пубертетском вежбом. Фураш неку, као фол, балу. Слиниш ту, што од многих ти на располагању исто тако добрих женски, а поготово још си сад с овом Лучијом, феноменалном рибом, не можеш баш с том једном. У, јака ствар. И о носталгији за отаџбином. Немате ви појма шта је стварни бедак!
Неколико тренутака тишина, обојица изненађени ваљда. Приметим, очи му се цакле. A онда се Димитрије бесно окрене, и настави да куца на тастатури. - Ма, оне ће мени... - говори себи у браду.
Останем тако још часак укипљен, али онда га стегнем за раме и окренем са све столицом.
-Стој, Србине. Да ти нисам ја крив што си све то тако разјебао?! Или било ко други? Јел’ ти важније, ваљда, да виђаш ћерку? Она је за све те ваше детињасте пиздарије најмање крива, и зрелија је од вас обоје! И како се год презивала, остаје твоја кћи. Aко само будеш умео да то искористиш, а не опет упрскаш, као по обичају!
Димитрије узима ваздух, отргне се од мене, окреће се у столици, провоза, нервозно, до другог краја собе. Бесан, још увек, мучан и горак, али се полако смирује.
-Јеби га - изговори најзад - опрости мали, ниси ти крив.
И горе, и доле,и лево, и десно у мени.У себе, у себе, у себе,и никако споља

#95 Grazia

Grazia
  • Members
  • 2,714 posts

Posted 10 February 2011 - 00:01

24. август 2002.
Симонида Ван Де Велде. Чистокрвна... хм... Српкиња. Која и даље не зна српски.
Спрема се за пријемни у средњу архитектонску, планира да постане архитектица, а и супер слика.
Come Rain Or Come Shine?


25. август 2002.
-A знаш ли одакле ти баш име Симонида? - упита је Ксенија.
-Не знам. Кева каже, лепо звучи.
-A не помиње, да ти је ћале дао - упада Димитрије, нервозан. - Српско име!
-Кева каже да није српско.
Димитрије би одвратио у истом фазону, Ксенија му да знак руком, да се смири, а она говори даље:
-Добро, није српско. Грчко је. Aли за Србе има нарочито значење. У Грачаници, фреска... Јеси ли чула за Грачаницу?
-Нисам.
-То је један манастир, на Косову и Метохији...
-Које су Срби хтели да отму Aлбанцима - дочека Симонида - причала ми је кева, а и гледала сам...
-Не, него баш обрнуто, Шиптари су хтели да отму Србима! - опет Димитрије. И поново Ксенија га гестом умирује. Он, премда и даље напет, повуче се уназад с колицима. A Ксенија настави:
-Дакле, то је српски манастир, како су могли онда Срби да отимају нешто сами себи? Тамо, на Косову и Метохији, било је преко 1300 српских манастира и цркава. Сад има неколико стотина. И Грачаница. Подигао ју је српски краљ Милутин, у XII веку. Жена му се звала Симонида. И, наш велики песник. Ракић. Да ли си за њега...?
-Не - опет одсеца Симонида, али Ксенија крене у причу, све до Косовске битке, а и пре доласка Турака, кад су Срби тамо били у већини.
Симонида је слуша не баш много поверљиво, али Ксенија уме тако лепо да приповеда, баш педагошки држи пажњу, те Симонида заинтересовано прати. Ипак, на крају каже:
-Добро. Aли, ви то говорите, ипак најпре, зато што сте - Српкиња. Они други, другачије.
-Има право свако да говори другачије. Aли, шта је истина?
-Истина је да су Срби побили и протерали хиљаде...
-Лаж! Прљава противсрпска лаж! - викне Димитрије, сасвим изгубивши стрпљење.
Кћерка га посматра скоро уплашено.
-Е, баш ти јеси стварно опичен, лепо кева...
A видим, Димитрије се сад једва уздржава да јој ту њену кеву на сав глас не отера... Обрне се нагло у колицима прокотрља по соби тамо амо, да би се смирио. Aли је ово сад, напросто, јаче од њега. Заустави колица пред Симонидом, унесе јој се у лице, и истресе:
-Јесам! Опичен тотално. Што хоћу да ми, Србину, ћерка буде Српкиња. Можеш да причаш ти шта хоћеш, али, да знаш само да си Српкиња, са српским презименом Манасијевић, и то ћеш увек остати!
Хитро се закотрља према вратима, избацивши успут још:
-И да знаш, више нећу са тобом ни реч, на енглеском, док не научиш српски!
Изиђе бесно, залупи врата.
Неколико тренутака сви останемо згледајући се, непријатно нам. A онда Симонида, гушећи свим силама бес на оца, али и дрхтај у гласу, каже:
-Нисам, и не могу да будем Српкиња! Не знам српски, ништа о Србији, а он то не схвата...
Удахне дубоко, и доврши:
-Нити ме, искрено, много интересује.
Слеже раменима у фазону «шта ја ту могу?». Настави, мирније, али горко:
-Зна бити тако заморан... И, презиме ово ми је лепше, и мање компликовано...
Погледа нас, као да тражи разумевање. A онда опет Ксенија, сталожено, топло, обрати се њој:
-Ипак, Симонида, опрости му... Схваташ ваљда, и сама, довољно си одрасла.
-Ма, схватам. Aли, баш кад ме тако тера, нећу! Јесте ми ћале, а разумем, и да је такав, јер је остао... У ствари, нек буде он шта хоће, нико му не брани, а мене би да натера, не дам!
-Неће нико да те тера. Aли, баш бих волела да још нешто видиш, молим те.
Док то говори, Ксенија укључује комп и пали цигару.
-Као будућу архитектицу, сликарку, ово требало да занима. Дођи, Симонида.
-У, како вам је добар десктоп, једрилица, галебови - примети Симонида - С ког је ово мора?
-У шали , с мало збиље, могла бих рећи - панонског. Не, заправо. То је ушће Саве у Дунав. Београд. Твој родни град, Симонида.
Она поћути, замишљена.
-А преко реке? - пита затим - Ове зидине, као да извиру из стене…
-Да, баш тако некако. Галебов гребен, хрид, на којој је никла Београдска тврђава.
Ксенија отвори фолдер са фоткама српских манастира, нађе Грачаницу. И фреску.
-Ево, то је та фреска. Симонида - каже. И пошто пусти Симониду да мало разгледа, дометне:
-A, ево, и песме Ракићеве. Ваљда неће бити толико заморно. Превешћу ти је одмах.
Ископаше ти очи, лепа слико!...
Кад Ксенија заврши, Симонида, после дужег размишљања, каже:
-Хм... јесте мало... Брр, то, ископане очи. И ја нећу да будем, и нисам тужна као она. Aли, друго је лепо, доиста. Поређење са светлошћу звезда којих више нема. Ако је песник... Он ваљда не би лагао. Aли, ипак, рекли сте, то је било давно. A ово сад, друго, кад су Срби стварно...
-Јесте, све то, врло компликовано. Било је ових задњих година, са српске стране, али и с албанске. После бомбардовања, само с албанске. Срби више немају војску тамо... Aли, добро, то ти је заморно, него, да видиш даље, ове фотографије...
На монитору се ређају фотке осталих манастира и цркава, на Косову и Метохији, па другде по читавој Србији. Показује јој Ксенија, објашњава стрпљиво за сваки.
Симонида то све посматра без даха, очи не одваја. И каже на крају:
-Баш лепо. Дивно. Нисам знала... И то су све Срби изградили?
-Да. Баш су недавно у граду били плакати, једна агенција организовала обилазак српских манастира.
Симонида дуго ћути. Најзад, изговори:
-Надам се... да ћу моћи једног дана да видим и уживо ваше манастире. И, много вам хвала, Ксенија. Ви сте фини - уздахне - Aли мој отац је стварно...
Одмахне руком, намрштена. Настоји да угуши бедак, али не успева скроз да сакрије незадовољство. Да, контам, вероватно ће Симонида једном и посетити српске манастире, учити о њима, дивити им се, али никад их неће доживети као «своје».
A и тај Димитрије, одиста... Е, мој Димче, мислим се, а онда се жалиш што кћи, бранила јој мајка или не, неће чешће да те виђа.
Помири псе и мачке речима…


#96 Grazia

Grazia
  • Members
  • 2,714 posts

Posted 08 July 2011 - 14:32

28. август 2002.
Ипак, пред растанак закопају ратне секире. Aли нема луле мира. Симонида, додуше, обећа да ће опет доћи, и зове оца да их посети у Холандији. Aли то је више у фазону енглеског лепог васпитања. Добро да је после оне вике успело и толико, мислим горко. Жао ми их, обоје.
Горе у нама је бујица речи, доле у нама је јесењи страх...
May The Peace Be In The Valley.



12. септембар 2002.
«La cittа delle toppe». Град закрпа. Лучијин чланак о Београду. Одломак:
«...На нешто више од двеста метара стоји шест потпуно различитих стилских формација.
Саборна црква. Класицизам с елементима барока. Конак кнегиње Љубице, настао само седам година раније - тип тзв. балканске куће, који потиче још из византијске архитектуре.
Зграда Патријаршије. Покушај да се, по узору на средњовековно наслеђе, постигне «национални стил».
Преко пута Конака. Кућа на углу, пример типичног градитељства новог, грађанског сталежа.
Мало више, Улицом краља Петра, кафана «Знак питања». Један од ретких преосталих представника балканске чаршијске архитектуре XIX века. Иза ње, типична угаона стамбена зграда тридесетих, са рационалним, хладним фасадама прве модерне Београда.
У наставку, после попречне улице, још једна стамбена зграда, позната као «Сипова зграда», (СИП, из времена комунизма, министарство иностраних послова) пример касног Корбизијеа у Србији.
Суседни блок, Народна банка Србије, подигнута 1889, у стилу неоренесансе. Једна од ретких зграда у Београду која и данас служи првобитној намени.
У следећем блоку, између предратне куће и здања задужбине Николе Спасића, такозвани «робни магазин», јединствен по стакленој фасади, подигнут 1907. године, као прва модерна робна кућа у Београду...».
Види каква предивна зграда...