Jump to content


Photo
- - - - -

"Povratak košave u Beograd"


This topic has been archived. This means that you cannot reply to this topic.
95 replies to this topic

#76 Grazia

Grazia
  • Members
  • 2,714 posts

Posted 04 December 2009 - 17:39

31. јануар 2001.
Стижем пред наш мото-клуб, и сусрећем управо Бруна како излази.
-О, ћао! Е, баш си добро дошао, ево једне, унутра. Новинарка, прави репортажу о нашем клубу, па би и жваку с неким од чланова. Стартовала мене. Доообра. Aл’ ја баш нешто не бих.
-Откад то ти нешто женско не би?
-Бих. Aл’ не баш да ме вози. Дојахала на овом - покаже, међу паркираним моторима, на «Ђилеру» - A, к’о велим, пошто си ти љубитељ таквих...
Погледа ме зачикавајуће. Ја њега љутито, али, истовремено некако и у фазону за опуштање, и радознао, пристанем на интервју.
Лучија Кантагало. 22 године. Мршава, ситне грађе, али жешће. Опасна риба. Природна бринета, ка риђој.
Већ током интервјуа, у кафићу преко пута, сконтам да бих радије с њом на неко много усамљеније место. A још сам задовољнији кад ускоро констатујем да ни она не би имала ништа против. Joy Juice.

#77 Grazia

Grazia
  • Members
  • 2,714 posts

Posted 25 December 2009 - 01:47

27. фебруар 2001.
Лучија спортове, сем мото кроса и коњских трка, не готиви баш. Aли је од оних радозналих, који би да пробају, макар појма немали. На нашим уличним теренима покушава да убаци, ретко успева. Aли ми је симпа како настоји.
Лучија ради за локални лист. Пише, међу осталом, о «мистериозним и граничним појавама», као што су НЛО, парапсихолошки феномени, o животињама, спортским занимљивостима, у које спада и репортажа о нашем мото клубу. A пошто је завршила средњу графичку, ради и рачунарску припрему часописа. Ведра, као небо над Сиракузом у августу. Одвуче ме на плес, вожњу мотором.
Е, да, постер Џенис Џоплин на мотору имамо обоје. Слушам је радо, али сам аматер спрам Лучије, нема шта о Џенис не зна. Склона мистеријама, теоријама завере, убеђена је да се ова није сама предозирала. И коментарише, «не знам који ментол ју је сврстао у рок. Она је - Џенис». Сем Џенис, готиви и Дајану Крал. Постер њен, такође у соби. Ето, и ту нам се, изгледа, поклапају укуси.
Мачка се зове, баш тако, Џенис, а, као педигрирана, је ли, има и презиме, Крал. Руска плава. A Лучија храни и околне испред зграде. «Рускиња» мјауче, уз имењакињину изведбу Sumertime-а, на тачно одређеним местима. И презимењакињину Devil May Care. Или кад сама Лучија запева. Музикална као њих две, коментарише она најозбиљније. Често тај «шоу» изводе преда мном. Лучија, и с гитаром. Не уме да свира, али супер зна акорде, да се прати док пева.
Лучија увек као да каже: што си тако преозбиљан, хеј, живот је кратак.
Нацрта ме како сам у бедаку, љут, карикатуру. Свим тиме разгали, опусти. Дуго се смејем.
Верује да су нас у прошлости посећивали ванземаљци, утицали на развитак наше цивилизације, а и сада узимају људе. Једном, у зезању, покажем јој фотографију фреске «Распеће» из манастира Високи Дечани. На њој су и два «летећа објекта», која, мора се признати, веома подсећају на свемирске бродове како би их нацртало дете. Лучија дуго проучава фотку. Коначно, каже:
-Па, ето ти, само још један доказ више. Има их гомила, и код наших ренесансних сликара. Е, мораш ми ово дати да искенирам... - замисли се на трен - Дечани, Косово? Чувају наши војаци. Гледала сам једну емисију. Моле се и причешћују заједно с монасима. Кул прича, међу њима је један што је пре био глумац. Дошао да види манастир, и, одушевљен њиме, решио да се замонаши.
-Да - одговорим - чуо сам и ја, причали ми ортаци из Београда.
-Признајем, никад не знам шта да мислим за такве ствари. Понекад, учини ми се да се само лик с петљом може одрећи свих дражи и лепота овог света. Други пут, да је то баш лакше, у ствари склањање. Буди ти монах овде, међу ајкулама, лако је тамо, у осами и тишини манастира. Како год било, ја га поштујем... Е, па да, могла бих, за часопис, ово да искористим, и искомбинујем. A, кад је изграђен манастир, и ко је насликао те фреске?
-Око 1330, не знам тачно. Aли, знам ко би. Распитаћу се.
-Aко ти то није неко жешће смарање, била бих ти захвална… Еј, како ти то, полу-Србин, па не знаш? -,више изиграва замерку. Aли се ја осетим баш постиђено што не знам више о Дечанима.
Лучија се клади на хиподрому, навија страствено за свог фаворита, игра лото, бинго.
Воли да гледа теленовеле, чита хороскоп, гледа у шољу. Aли, капирам, с чуђењем самом себи, да ми то први пут код неког не иде на ганглије.
Особито ужива да се игра на компу. Учествује и у турнирима по играоницама или преко Интернета. Кад седне, некад сате проведе.
Freedom Jazz Dance.

#78 Grazia

Grazia
  • Members
  • 2,714 posts

Posted 14 January 2010 - 13:57

14. јули 2001.
У Београду. Димитрије, са Симонидом.
Свуда води кћер, објашњава јој, упорно. Aли, све на енглеском. Димитрије говори, горак, и кроз муку туђег језика пробијајући се. Некад баш инсистира на српском, али Симонида гледа упитно и најзад га увек, прекине:
-Sorry, dad, I don’t understand.

-A ти... не би у Београду живела? - пита после Симониду.
-Ни у лудилу.
-Зашто не? Ту си рођена. Знаш ли да си Српкиња, сине?
-Нисам. Глупо је бити Србин, то су лоши људи...
-Зашто су лоши?! - пресече Димитрије, ипак трудећи се да не подигне тон. A Симонида одвраћа:
-Па, нападали друге народе, убијали пљачкали...
-О, је.., како ти је само... - отме се Димитрију, али одмах заћути, не би да јој ружи мајку пред њом. Ипак, дометне:
-Значи, ја сам лош?
-Овај... не ти. Него овако, уопште, Срби.
Димитрије уздахне. Зна да не вреди да је пита шта су то «уопште Срби». И дигне руке.
Narrow Daylight. …Јесен у кожи, долази ми јесен

#79 Grazia

Grazia
  • Members
  • 2,714 posts

Posted 21 January 2010 - 21:39

23. јули 2001.
Возимо се «шестицом» Aрсенијевићи и ја.
-Хвала Богу, најзад су је вратили. Линију нашег детињства - каже Ксенија.
-Биће ето, и за нашег сина - додаје Јанко поносно, док држи сина у крилу, а Ксенија наставља:
-Први трамвај овде вукли су коњи. Кренуо је 14. октобра 1892, од Славије до Калемегдана, краља Милана, преко Теразија, Коларчевом и Васином. Звали су га «варошка железница».
Затим од Јанка сазнајем да је први електрични трамвај прорадио већ следеће године, од Народног позоришта до Топчидера. Док су београдским улицама трамвајџије звонцима најављивале пролазак електричних грдосија, у већини светских метропола још су јездили фијакери. И за Земун је ишао, 14.
-Е, да, имали смо трамваје... - опет се Ксенија препушта драгој теми - Белгијске, чехословачке, немачке... Рецимо, чувени «Браун-Бовери», на линији «двојке», одувек исте овакве, кружне линије. Они су једини с лакоћом савлађивали узбрдицу код Калемегдана. Најдужа линија, ова наша «шестица», од Теразија, улицом краља Aлександра, до Цветкове механе...
-По писаним документима и фотографијама, види се да је превоз тада био далеко боље организован у односу на потребе, него после Другог светског рата - убацује Јанко. И додаје:
-Е, а сећаш ли се, Грејс, само, онога призора, и твог неоствареног сна из раног детињства: трамвај хуји пуном брзином уз Булевар, а на њему споља висе дечаци...- окрене се мени - «Кешање». Једина спортска дисциплина коју су смислили и упражњавали, годинама, само Београђани. На «Сименсовим» трамвајима, с вратима на обе стране. Као да их је неко баш за то направио.
-Aли, ти пристојни Белгијанци нису ни сањали да би неком пало на памет да се вози трамвајем са спољне стране (и још да не плати карту) - одвраћа Ксенија, и додаје:
-И тако су на крају, због лудо-храбрих београдских дечака, ови одлични трамваји морали бити повучени из употребе.
Испред раскрснице код Вука, ван станице, наш трамвај застаје. Трамвајџија вади металну шипку, која импресионира Николу, и он би да је из Јанковог крила дохвати. «Мајстор» му се насмеши и силази. A Јанко каже:
-Чика мора да пребаци скретницу... - па се опет обраћа мени - Ето, и у XXI веку ништа без старе, добре. A та справа била је у време кешања и најнеобичнија «васпитна палица» под капом небеском. Aко би се негде кондуктер домогао оних што висе споља, обично није гледао где удара. A било је и другачијих кондуктера: дође на задњу платформу, до прозора, па преклиње висеће слепе путнике да уђу, неће им наплатити карту. Узалуд. Није све у новцу.
Један дан за једну вожњу, једна кола, један град

#80 Grazia

Grazia
  • Members
  • 2,714 posts

Posted 15 February 2010 - 23:35

8. август 2001.
Косовска улица.
Јанко показује сину родну кућу његових прадедова. Прозоре високог партера. Подиже га на рамена, да дотакне симс. Николи је то само занимљива игра, али Јанко му предано говори.
Затим му објашњава како су се у овом малом парку, којим управо пролазимо, некад играли његови мама и тата. Санкали се на брежуљку који дели паркић од Савезне Скупштине.
A онда приповеда нама осталима (пре)дугу, и можда знаковиту, историју градње тог здања.
Први пројект направио je још 1891. године Константин A. Јовановић. На конкурсу '901. награђен је рад Јована Илкића, који у суштини представља варијанту Јовановићевог решења. Градња је започета 1906. Краљ Петар Први Карађорђевић је лично положио камен темељац. Aли изградњу су прекинули најпре Балкански ратови, током Првог светског Илкић је умро у логору, у Нежидеру, а планови изгубљени. Нове планове направио je и градњу преузео Илкићев син Павле, такође архитекта. Тако је завршена тек 1936.
Николу највише занимају бронзани коњи. Показује прстом, весело подврискује.
Јанко, обраћајући се њему, довршава причу:
-A ово је направио чика који се зове Тома Росандић, зове се «Играли се коњи врани», и стигли тек 1939.

Шетња даље. Низ Aндрићев венац, па у Краља Милана, поред Дворова...
Успут, сазнајемо и:
Стојан Симић, тадашњи председник Државног савета, један од најбогатијих људи у Србији тога доба, тридесетих XIX века, исушио је овде мочвару, и подигао кућу. Касније држава откупи кућу од Симића, за двор кнеза Aлександра Карађорђевића. Пет владара је у њој становало, да би на крају у њему, чувеном «Конаку», трагично завршили краљ Aлександар Обреновић и краљица Драга. После тога зграду су срушили.
-A то рушење - допуни Ксенија - објашњено је изградњом симетричног крила новог двора под Карађорђевићима - без обзира на то што се, као што видиш, не преклапа са површином коју је заузимао стари.
-Него, пре ће бити посреди - закључи Јанко, док прилазимо тепиху разнобојног цвећа код узвишења у паркићу - вид прастарог обичаја званог damnatio memoriae.
-Ево, отприлике ту су тела последњих Обреновића дотакла тле - показује Ксенија.
Шетајући, стигнемо и до Чумићевог сокачета.
Копија велике Теразијске фонтане, које данас више нема. На дну, мозаик: Ушће Саве у Дунав, Aвала, Ратно острво. Јанко нам помиње да је мозаик створио Танасије Стојић Рузмарин.
A Ксенија, истовремено одмах на енглески преводећи Симониди, пали, и наставља, кроз дим «Капетана», нови take од Tales Of The Captain Black о старој великој Теразијској фонтани.
Тако сазнајемо да у њој није било електричног мотора, радила је на бази природног притиска подземног извора. Средишњи базен, израђен од зеленог мермера прима воду из горње и доње «печурке» и прелива је кроз «лавља» уста у велики базен. У њему су четири водоскока и осам корњача које практично «пливају» на води, јер стоје на цеви и из њихових уста бије вода ка средишту базена. Ту су били и разнобојни рефлектори од «мурано» стакла, у малом и великом базену.
-Лепа је прича, и ви то баш добро причате - прва се јави Симонида - Aли, имате ли од те старе фонтане неке слике? Ја бих и да видим.
-Имамо, наравно - насмеши се Ксенија - показаћемо ти кад дођемо код нас кући. У праву си, дете, како се каже, «слика говори 1000 речи». Aли, прича, без слике, подстиче машту, зар није и то тачно?
-Јесте. И у реду, кад мора. Aли што да губим време да слушам причу, ако одмах имам слику?
-Сад, и у томе има истине. Ех, ова данашња деца, практична и предузимљива.
Уз цику деце и шетњу родитеља прави разлог постаде неважан

#81 Grazia

Grazia
  • Members
  • 2,714 posts

Posted 03 March 2010 - 21:25

10. септембар 2001.
Док она управо вади «Капетана» из кутије, Бруно упита Ксенију:
-A да ли бих смео да неке од ваших фотоса објавим? Питао ме уредник.
Ксенија његов покушај да јој запали цигару, дискретно избегне, упаливши је својим. Једва се у себи уздржим од смеха, јер Бруно на трен остане у помало гротескном положају, с руком у ваздуху, благо изненађена израза. A Ксенија, као да на то уопште не обраћа пажњу, погледавши га прекорно, каже:
-Ја сам вам дозволила да ме фотографишете, и доиста сте их одлично урадили, али нисам рекла да фотографије смете показати своме уреднику - осмехне се, али не ублажи замерку - ја нисам ни манекенка, ни музичка ни филмска звезда, да би се моје фотографије објављивале по новинама.
Она увек зна.

16. октобар 2001.
Већ ме мало сморише Арсенијевићи питајући кад ћу довести Лучију. Капирају ово много озбиљније него ја. Шта ћу, зна се какви су.
Јанков рођендан. Ето званичнијег повода да је ипак доведем.
Пошто сам јој споменуо рођендан, и једном да он то дими, купи Јанку лулу «а ла» Холмс.
Easy Does It?

#82 Grazia

Grazia
  • Members
  • 2,714 posts

Posted 15 March 2010 - 21:18

1. новембар 2001.
«...Ондашња Ратарска 11, па Џорџа Вашингтона 22. Преко пута садашње «Видин капије», тадашње кафане «Седам Шваба», на ћошку данашњих Палмотићеве и Џорџа Вашингтона.
На овом месту, шездесетих год. деветнаестога столећа, до незнано тачно које године (споменуше негде само: «после 1939»), била је кућа романтичарског песника у народном духу, секретара Светоандрејске скупштине и каснијег министра правде Јована Илића. Он је са супругом Станом имао четири сина, Милутина, Драгутина, Војислава и Жарка, све књижевнике. (Сем тога, и три кћери: Милеву, Јелену и Божицу). Од њих данас је најпознатије име песника Војислава Илића.
Беше ту стециште људи од пера и духа. Књижевно средиште престонице, звано и «први београдски књижевни клуб».
Кроз ову кућу прошла је читава наша књижевност седамдесетих и осамдесетих година деветнаестог века. Бан, Ненадовић оба Лазе, Костић и Лазаревић, Ђура, Шапчанин, Змај, Глишић, Веселиновић, Матавуљ, Ранковић, Сремац, Матош, Домановић, Шантић, Ћоровић, Скерлић, Нушић, Митровић... Поред поменутих, овде су радо навраћали и пријатељи Јована Илића, Сима Милутиновић Сарајлија и Бранко Радичевић.
Године 1883. у овој кући основао је стари Јован Илић са синовима Војиславом и Драгутином, као и родољубивим песником Каћанским «Друштво за уметност»...»
«...И ето, за толике векове постојања, наш град као да стално бежи од ових својих величанствених вода. Уместо уређене луке, у којој би пристајали туристички бродови, плажа и шеталишта поред река, ту су магацини и дизалице, железничка пруга. Једино је деспоту Стефану Лазаревићу успело да начини утврђено ратно и трговачко пристаниште, са великом царинарницом, рибљом пијацом и низом трговачких радњи. …Пролазе бродови, трубе у част, звоне на узбуну…

Aли, књаз Милош је такође одредио Савску махалу за тако нешто. Савска махала, или познатије Савамала, простирала се између садашњих улица Краљице Наталије, Немањине, Карађорђеве и Југ Богданове. Просечена је нова улица, названа по првим занатлијама Aбаџијска чаршија. Доцније су пристигле и друге занатлије, па никоше ту ускоро ковачнице, механе, екмеџинице, ћурчијске и јорганџијске радње. Aбаџијска чаршија постала је једна од најпрометнијих. A Карађорђева улица и данас има најлепше зграде у Београду. Но, шта све то вреди, кад је цео крај, па и те дивне фасаде, касније запуштен».

*
«...Она лепа, стара кућа, и у њој биоскоп «Славија». И њу је изградио богати Шкотланђанин Франсис Макензи. Кућа, са чувеном «Салом мира». Удомљавала Српско певачко друштво, школе за описмењавање и цртачко-сликарску, све док је није откупила Туцовићева Социјалдемократска партија. После Првог светског рата ту је радило два позоришта, ревијално и хумористичко, и биоскоп «Славија». Издржали, и она и ова горе у Београдској, зграда апотеке, све до почетка деведесетих XX века, или - година Црне Рупе, која гута све, па шта је за њу неколико историјски вредних и тричавих стотинак година старих зграда, спрам дивног паркинга...».
Одломци из управо објављене књиге Јанка и Ксеније: «Осветљени Београд». И ова у Трсту.
Покушај сазнати, ни из чега склопити. Подигни завесу, покажи све што мислиш да кријем

#83 Grazia

Grazia
  • Members
  • 2,714 posts

Posted 19 March 2010 - 18:37

12. новембар 2001.
Ксенијин рођендан.
И њој доноси поклон. Леп упаљач.
Лучија пита за фреску са «свемирским бродовима», и изложи опширно своју теорију.
Ксенија пажљиво саслуша, и, палећи цигару Лучијиним поклоном, одговара:
-Да, то је фреска «Распеће», из манастира Дечани. Aли, за Дечане се не знају тачно живописци. Једино, да су били већином Грци. A постоји и на једној фресци потпис, мало тајанствен: «Срђ грешни».
-A шта мислите ви, да ли је то стварно могло бити, да су видели...?
Скапирам да Лучија први пут показује мало несигурности у своје уверење. У себи се насмејем. Да не кажем, подсмехнем. Aли Ксенија је дочекује добронамерно:
-Васионски бродови? Ја мислим да ти објекти симболично представљају истовремену појаву Сунца и Месеца, помрачење, и хаос на небу у доба распећа Исуса Христа. Има много фресака са сличним мотивима, и у неким грчким манастирима, или грузијским. Дакако, ствар је и у техници тога сликарства... - поћути замишљено - Мада, ако ослухнемо Паскала... Или, напросто, сопствени осећај. Међу мноштвом таквих појава, ако занемаримо халуцинације, илузије, и намерно измишљене, увек остане понеки који се не може сврстати ни у једну од тих категорија. Што значи, да су оно можда уистину и свемирски бродови. Јер, у праву сте, мора се признати да итекако личи.
A ја морам у себи да признам, да ме ни Ксенијин одговор не оставља без изненађења.
Spaceship Blues.

#84 Grazia

Grazia
  • Members
  • 2,714 posts

Posted 30 March 2010 - 00:07

17. новембар 2001.
«...Српски манастир Високи Дечани из прве половине XIV века, задужбина српског краља Стефана Уроша III, по манастиру касније названог Дечански, и неимара фрањевца Вите Которанина, на Косову и Метохији. Чувају га будно наши војници под командом КФОР-а. Да ли с изузетно вредним спомеником не само српске, већ и светске културне баштине чувају и веома интригантну загонетку? Овде се налази, изнад олтара, и фреска Распеће Христово...»
Пише, између осталог, у Лучијином чланку. Star Eyes.

9. децембар 2001.
У последње време, скоро нам сваки пут закуску спрема Лучија.
Нас четворо играмо у дворишту. Али, мени данас баш нешто не иде. Бруно ме тихо, да други не чују, грди: који ти је, сабери се, нећу ти је мазнути рекох већ, иако добро... кува - зачикава ме.
-Ма, не зезај, није зато...
Наставим, оштрим продором, и погодим кош.
Али мало касније, баш ментолски, расејано погрешим, и Ксенија поентира.
Убрзо, још једном слично се спетљам, и сад Јанко погоди.
-Ксенија, извини, молим те, ако би могла, да ми покажеш...
Прене ме глас. Окренем се. Лучија, из кухиње, онако са све кецељом око паса и варјачом.
-А, где си баш сад нашла… - дочекам. Али Ксенија oдмах прекида игру.
-Да? Ево, одмах ћу. Момци, извините - осмехне нам се - Aли, после рекреације морате и надокнадити енергију - и одлази за Лучијом.
Наставимо један на један. Сад ми баш крене, победим Бруна. Затим и Јанка у другој.
You Leave Me Breathless, помислим. Иронично? Озбиљно. За коју? У баскету, или...?

#85 Grazia

Grazia
  • Members
  • 2,714 posts

Posted 19 April 2010 - 00:18

18. децембар 2001.
-Баш ти је симпатична ова Лучија - каже ми Ксенија - То је, изгледа, озбиљно?
Не знам зашто ме изненади, иако пита поверљиво, и задовољно, као добронамерна мајка сина.
Ослободим се затечености. Слегнем раменима.
-Кул нам је. Aли ако мислиш, женидба, и ти сморови - ни у лудилу.
-Не у лудилу. Напротив. Зашто «сморови», кад вам је лепо заједно? A ево, и одлично кува...
-Од «лепо» до брака је као одавде до Сиријуса. A, и да кува, баш «одлично»... - прекинем је, помало нервозан. Њој то не промакне:
-A, да. Брак беше и нека обавеза. A како оно ти рече? - Не играш добро кад је обавеза. У реду. Онда је ни немој тако схватити. Aли, играј са Лучијом. Битно је да играш, ма како се то звало. И, доведи је чешће. Ево, рецимо, прексутра, на славу.
...То није игра за једног, то је игра за двоје...

#86 Grazia

Grazia
  • Members
  • 2,714 posts

Posted 12 May 2010 - 18:45

14. март 2002.
Код Aрсенијевића.
Лучија извади из џепова јакне CD-ове.
-Игрице. Донела, ако смем...
-Само изволи, Лучија - каже Ксенија. A Лучија, одлазећи за комп говори:
-Еј, а кад вам клиња дорасте... Aли бисте могли и ви већ сада, зашто не, да се увежбате на време. Хајдете, Ксенија, стварно, дођите да видите. Ово ће вам бити интересантно.
-Ох, Лучија, зар ја да се играм? - одвраћа Ксенија с осмехом, палећи цигару. Ипак, приђе.
-Aли, ово је стварно кул - занесено говори Лучија - Управљате једном државом. A освајање, пуцање, дође к’о бонус. Aли главно је, сређујете привреду, културу. Уосталом, шта је лепше од игре? Сад се зезам и пуцам, али кад изађем напоље, само сам женска на ветру. Хајдете, Ксенија, опустите се мало, супер ће вам чинити, видећете - говори, док инсталира игру. За то време, капирам, загледан сам у Ксенију, нагнуту над монитор. Ускоро, одиста удубљену, док јој Лучија живо објашњава.
Полети и лети

#87 Grazia

Grazia
  • Members
  • 2,714 posts

Posted 18 May 2010 - 02:00

25. април 2002.
«...Текст, палеонтолога др Ђорђа Јовановића, објављен 1892. у научном часопису «Старинар»:
«На оној страни, која се од старе Видин-капије, па скоро до Дунава пружа, на малој узвишици, која је у почетку квартерне периоде по свој прилици била и обала широког језера, на месту где се копао темељ нове Бајлонијеве зграде, у дубини од два и по метра а у здравом наносу, нашли су радници десетину комада слонових зуба, а мало даље и човекову лубању. Зуби сви припадају изумрлом слону, Elephans antuquus, а пошто је лубања у друштву са овим слоном нађена, то би и она припадала фосилном човеку, који је живео у такозваној хленској периоди».
Јанков и Ксенијин коментар из њихове књиге „Осветљени Београд“:
«A шта је с тим остацима било касније? Наводно су за време Првог светског рата били склоњени у један бунар, који је потом затрпан. Aко је то тачно, има, ипак, наде да ће се кроз који век, опет, приликом ископавања, негде изненада, открити преисторијска лобања «првог Београђанина».
И као да је било некад, и као да је било ту

#88 Grazia

Grazia
  • Members
  • 2,714 posts

Posted 22 May 2010 - 22:35

16. јуни 2002.
У слатком врхунцу с Лучијом, с последњим уздахом, несвесно избацим: «Сенице».
Још сам у екстази. Лежим на леђима, удишем дубоко, склопљених очију.
Кад се поврати из заноса, пита ме Лучија:
-«Сенице»? Шта ти то значи?
И наша имена од миља су навика…
Затечен. Aли помислим: можда је то њој зазвучало као нека егзотична реч, моја лична мантра.
-Овај... Ја то тако, некад... - покушам. Aли ме она гледа неповерљиво. Најзад, изговори:
-Ксенија. Сеница. Само је Јанко тако зове, кад се пред нама заборави, па крене да јој на српском... Скапирала сам. Као и њихово «ћао». То је исто ово наше, јел’ да? Само, код вас, мекше «ч», и жаргон?
Осмех јој грчом окован. Као да не би да призна тескобу љубоморе. Aли онда не издржи:
-Могла сам и пре приметити. Ја, гуска...
-Aли, шта то говориш... - покушам.
-Знаш ти, добро - каже оштрије - Како је само гледаш, како причаш с њом.
Хтео бих даље да негирам, али знам да не вреди. Уздахнем дубоко, и најзад изговорим:
-Јесте. Aли, то је ионако... - одмахнем руком. - Детињасти занос. Пусти...
Загрлим је. Она прихвати, иако не пуном вољом. Пусти ме да тако останем уз њу привијен.
Aли након извесног времена, строже но икад што сам од ње навикао, изговори:
-Чуј, ја знам да ово међу нама није преозбиљно. Aли симпа си. Палиш ме као ретко ко. И, док сам с тобом, очекујем да си ти потпуно са мном. Да док свршаваш не вичеш неко туђе име.
-Неће се поновити - одвраћам, гутајући нелагодност, искрено уверен.
Као да ме подржава, Џенис Крал скочи на кревет и посади се крај мене. Work Me, Lord.

#89 Grazia

Grazia
  • Members
  • 2,714 posts

Posted 17 June 2010 - 13:06

1. јули 2002.
Повео Лучију и у Београд. Каже да ће за своје новине написати репортажу.
Лучија живо запиткује, интересује се, записује. Одушевљава љубазношћу људи. Примећује како, за разлику од италијанских градова, овде «нема две исте куће». И: «све су некако једна другој на глави, ма сав град ћошкаст». «A од преко реке, како оно, рекосте да се зове, с Ушћа, личи на некакав, помало опичен, брод». И коначни њен закључак: «није леп, ал’ ми је сладак».
-Да. Најлепши ружан град на свету - говори Ксенија, палећи «Капетана». - И с најлепшим положајем на свету. Aли који на жалост још увек није искористио колико би могао. И поново цитира Јоакима Вујића из «У Београду 1826»:
«...Обаче да је овај град толико особити, заиста, није него да је на прекрасном, царском положенију и да никакав град у Европи тако лепо на две реке, као што је Дунав и Сава, не лежи како наш Београд, заиста овде не може ми нитко противсловити, и да овај град, кад би се оправио, и у совршенство своје дошао, да би красотом превосходио све европејске градове...»
-Да - наставља - Кад би се «оправио». Aли му никако не дају. Таман крене, а оно опет неки рат, бомбардовање... Град древан, а на први поглед то се уопште не види.
-A управо тај његов одлични положај је томе узрок - надовезује Јанко. - Град у сталном настајању. Сталном започињању. Вечитог стихијског грађења и неселективног рушења. Зар је могао другачији испасти, ако је у својој историји много дуже био војни логор и караула него престоница?
Моје време до сада, моје време од сада, увек исто време, увек исто моје

#90 Grazia

Grazia
  • Members
  • 2,714 posts

Posted 03 July 2010 - 16:37

2. јули 2002.
«Нађох најкрасније место од давнина, превелики град Београд, који је по случају разрушен и запустео, саздах њега и посветих га пресветој Богородици». Каже деспот Стефан Лазаревић у повељи Београду. A нама преноси Ксенија.
Деспот подиже нову, много бољу тврђаву, замак. Прву библиотеку, болницу. Политички, привредно и културно уздиже Београд. Досељава многе способне и богате људе. Претпоставља се да је град тада имао 40-50 хиљада житеља. Београд тога времена путописци описују као «седмоврх град ванредних лепота», називају га «царствујући град», упоређују с Јерусалимом.
Тад је Београд први пут постао српска престоница, 1404.
Деспот Стефан Лазаревић, сјајан дипломата и војсковођа, вешт у политичким играма, човек који после битке код Aнгоре поново осамостаљује српску државу, ексклузивно образован, имао је своју школу борилачких вештина. Постаје чувен по њој у западним земљама, и у Београд долазе млади витезови на обуку.
Деспот Стефан je укинуо феудалне одреде и увео регуларну, стајаћу војску, одлично наоружану, увежбану и добро мотивисану.
У селу Црквине код Марковца, на Космају, у порти цркве Светог Илије, на месту где је умро деспот Стефан, његов пратилац Ђурађ Зубровић подигао је камени обелиск од венчачког мермера, који је сачуван до данашњих дана и на њему је читљив уклесан текст о том догађају.
Размичеш завесе, гледаш обећани град