95 replies to this topic

[Grazia]

4. април 1999.
С Димитријем и Владаном сваки дан се чујем, а имејлови само пиче. Димитрије на свом радију, у новинама, протестује, пише. A Владан дочекује, е, јесам ли ја говорио? Вала, нека, заслужили смо.
Димитрије би и онакав опет у Србију, за неко ПВО-топче био би добар, каже. Мајку им спапатрљим фашистичку, дере ми се у слушалицу, као да сам ја недајбоже НAТО. Shoutin’ Blues.

7. април 1999.
Телефон. Не могу да поверујем кад чујем глас с друге стране.
-Одакле? Шта?! Јебо те Бог ошинути.
-И реци оном турбо-Србину да сам овде, у сред журке неопеване. Обележавам 58. годишњицу једног од претходних бомбардовања. Ево, ме, па сад, ко је издајник?! Ту сам, за инат. Димитрију. Не НAТО-у. Боли ме курац за НAТО... Е, шизела... Прекидам. Морам на кров. Јавићу се...
И прекине везу.
Сирена за узбуну, да, чуо сам, јебено добро се чује и кроз слушалицу, трчи ми језа низ кичму. A он, на... - кров? У Београду, у сред фрке? Он, који је говорио...
Нико те неће поново звати из далеког града, у незгодно време да чује ти глас.

[Grazia]

7. април 1999.
Телефон. Не могу да поверујем кад чујем глас с друге стране.
-Одакле? Шта?! Јебо те Бог ошинути.
-И реци оном турбо-Србину да сам овде, у сред журке неопеване. Обележавам 58. годишњицу једног од претходних бомбардовања. Ево, ме, па сад, ко је издајник?! Ту сам, за инат. Димитрију. Не НAТО-у. Боли ме курац за НAТО... Е, шизела... Прекидам. Морам на кров. Јавићу се...
И прекине везу.
Сирена за узбуну, да, чуо сам, јебено добро се чује и кроз слушалицу, трчи ми језа низ кичму. A он, на... - кров? У Београду, у сред фрке? Он, који је говорио...
Нико те неће поново звати из далеког града, у незгодно време да чује ти глас.

[Grazia]

12. април 1999.
Сретнем Ксенију на факсу.
- Готово! Не сарађујем више на Радију! - каже љутито.
-Зашто? - упитам зачуђено.
-Зато што са кукавицама не желим да сарађујем! Замисли, позове мене главни уредник, и каже, послао сам уредника ваше рубрике на одмор, а мислим да неко време ни ви не би требало да радите прилоге за емисију. Да се притајите, док ово не прође. Шта да прође, питам ја, иако већ знам. Па... ово тамо, у Србији, и сва прашина око тога... Молим, кажем ја, као да је то летњи пљусак, па да «прође». Траје то господине мој, десет година уназад. Не. Шездесет. У ствари, дуже. Барем 70. А можда и стотинак. Горе од атомске кише. А ја, не само да ћу на «неко време», него за сва времена да вам откажем сарадњу. Јер је нисте ни заслужили, ако вам је «незгодно у овом тренутку». Затим одох, оставивши га тако затеченог. Сутрадан ми се јавио мој уредник, са «годишњег одмора». Каже, да ми се извини. Ја њему, извините ви, ја сам вас довела у непријатну ситуацију. А он мени, не брините, ја сам ионако већ размишљао да одем оданде. И, интимно, честитам вам на држању. Мислим да сте потпуно у праву. Запад је све те балканске сумануте вође подржавао кад му је одговарало, и сукобе потхрањивао.
- Да. Али, не разумем какве везе има емисија о језику са политиком, нечим што си рекла у сасвим другом контексту, у другој емисији.
-За њих, очигледно, има. Но, да, како рече и Ђанфранко, можда је то и - знак. Да треба и иначе да се одатле покупимо, и пробамо другде.
- Да. Нису они једини. Уосталом, како Јанку и мени објављују у новинама чланке?
-Људи који нису кукавице... Додуше, ви нисте оволико ни спомињали њиховог љубимца, нити њихов удео у подржавању га. Једно звучи тој, углавном зомбираној јавности усклик: ”Stop bombing my people!” То је «in». Са безбедне раздаљине. Чик, идите ви тамо на лице места, па правите мир, борите се против диктатора, добијајте пендреке по глави. А друго кад их пренеш из те самозадовољности «спаситеља» и «бораца за људска права».
…Ход по танкој жици…

[Grazia]

16. април 1999.
Баш на још једну годишњицу, педесет пету.
-Није прави Београђанин ко бар једном у свом веку не доживи бомбардовање - каже горко црнохуморно Ксенија.
-Онда, ни ми сасвим нисмо. A, ето, Владан... Свака му част! Ех, да, наш Београд. За протеклих 137 година, бомбардован шест пута - одврати Јанко, и настави:
-1862. Чукур-чесма...
-Тад су Турци убили српског дечака? - упитам.
-Нису га убили, већ тешко ранили. Шегрта Саву - одговори Јанко - У сукобу између турских војника и Срба око точења воде. Тад су погинули Сима Нешић - Терџуман, тј. преводилац, (отуд улица Симина), Ђорђе Нишлија и жандармеријски официр Ивко Прокић. За време њихове сахране са бедема Београдске тврђаве турски топови осули су силну ватру. Срушили 20, оштетили око 300 српских кућа, педесетак Београђана погинуло, много рањено. Српске власти су оштро протестовале код Порте и великих сила, те су Турци обуставили бомбардовање. Током преговора с Портом Београд постао је велики ратни логор. У вароши су преко ноћи изникле барикаде на много места...
-...Песникиња Милица Стојадиновић - Српкиња била је тада са српским војницима и добровољцима на барикадама - настави Ксенија, седајући за комп. - И у ствари је прва наша жена - ратни дописник. Послала «Мађарском дневнику» узбудљив ратни извештај... Ево, сад ћу да нађем... - и чита: «Из мрачне дубине сокака извиру долазећи овамо, к ватрама око којих седимо, све нови и нови наоружани добровољци, и људи и жене, као да извиру из славне прошлости кроз коју се увек за слободу војевало. Како који стигне до барикаде, заузима бусију ништа не питајући; намешта пушку, скида торбу, гледа пут зидина Београдске тврђаве».
Онда Јанко набраја:
-1914, бомбардује Aустро-Угарска, 1915. Немачка и Aустро-Угарска. 1941, 6. и 7. априла, опет Немачка...
И помиње како је 6. априла '41. изјутра спикер Радио Београда Иван Ковачевић, прекинувши редовну емисију, објавио вест о бомбардовању Београда. Покушали су да наставе програм, пустили неколико народних песама с плоча а потом је програм прекинут. У та два дана, било је 2274 погинула. Спаљена Народна библиотека на Косанчићевом венцу.
-Aко се злочини уопште могу мерити, ја мислим да би ово био највећи - убаци се Ксенија - Уништен фонд од скоро 600 хиљада свезака, збирка од преко 1400 ћирилична рукописа и повеља, картографска и графичка збирка, разни часописи, новине, преписка значајних личности. Зграда је горела неколико дана. A књиге у депоу догоревале готово три месеца.
-A преостало, неке релативно сачуване књиге, Немци су покрали, порушили преостале зидове, затрпали згариште шутом - допуни Јанко. - Библиотека је намерно гађана специјалним запаљивим бомбама. Да, тачно рече Грејс. Гори од геноцида телесног је геноцид духовни.
-A опет - додаје Ксенија - Зар се нису књиге, макар део њих, могле на време евакуисати? Ипак је било довољно времена од 27. марта до 6. априла. Поготово што су можда и могли претпоставити, или чак имати обавештајне податке, да ће Немци управо ово намерно гађати.
-И било је планирано - одвраћа Јанко - Додуше, приватно, јер је неколико дана раније министар просвете званично одустао од селидбе «због недостатка транспортних средстава». Тај транспорт уговорили су баш за датум - 6. април. И, тако је евакуација, на нашу велику трагедију, пропала.
И, бомбардовање 1944. Може ли се замислити какво је, ако се помене да је било разорније од немачког? 400 авиона, врло симболичног имена - «либератор», са тепих бомбама од по 2 тоне.
Слушам даље немиле податке, размишљајући. Немилосрдно хладно звуче у статистици. Могу ли уопште заправо да са овог места, мирног и безбедног, замислим крике, општу бежанију по улицама, и дрхтање људских бића, по склоништима, која се на час и сама претворе у гробнице, унезверене напуштене мачке и псе по улицама...?
Око 2000 погинулих и пет хиљада рањених Београђана.
16. сам дан Васкрса, а затим, и 17. и 18. април 1944.
Гађаће, казаше, само немачке војне циљеве.
Породилиште, у ком страда 15 мајки с тек рођеним бебама. Логор на Сајмишту, погинуло 150 Јевреја и Срба. Оштећена оба моста на Сави, два дома за избегличку децу, биоскопи, позоришта, све три железничке станице, поште, факултети, фабрике, Вајфертова пивара...
И поново, 18. маја.
Сравњени са земљом, Пашино брдо, Котеж, Неимар и Чубура… Само испод једне куће извучена су 32 тела.
-Ваљда је то била, како говоре ове садашње њихове колеге политичари и генерали, «колатерална штета» - завршава горко, стиснута гнева, Јанко.
…Сви ови гарави заласци Сунца, који ми праве рупу у грудима…

[Grazia]

25. април 1999.
Најзад, стиже ми «емајлирани»:
«Сваки дан им јебемо мајку, мутно пишају због нас. Они, у свом «милосрдно-наковањском» фазону пиче ракете, а ми са терасе посматрамо лајт шоу на небу и слушамо грмљавину. Каква је то само страва журка, брате. Често и дрма, к’о жешћи земљотрес. У, кад оно спичише ТВ, оца им зликовачког, а и овим нашим џиберима, знали, а намерно оставили унутра људе. A тек, кад спиздише струју. То, ваљда, јер нико није гасио кад почне узбуна, иако се убише вичући сваки дан, да утулимо светло, или бар намакнемо завесе. Намакнем им ја... Ови старији, и с клинцима, кад врисне шизела, сви, фурну у склоништа. A нас пар типова, уз пивце и «домаћицу», овде, на тераси кулирамо, и гузимо их, маму им ону, натовско-фашистичко-ватиканско-коминтерновску. Уаааа, педери, звиждимо, урламо, показујемо им средњи прст.Усрали се дебело од нас. Не може нам нико ништа, јачи смо од судбинееее!».
Читам, 579 пута и никако да сконтам јел’ се он ово зеза. Или је жешће дунуо вутру, можда бетон с «ксанаксом». How Deep Is The Ocean? Или, је, напросто - Србин.
Метак ме неће. Метак мене неће.

[Grazia]

28. април 1999.
Април… али не In Paris, (то је само у плејеру) него a Trieste. Thelonius, Долфијев сабрат, пржи то на своју откачену фору, клавиром, а мени, и даље, исто.
Враџбина, изгледа још не делује, враг ме грабуљао. Упркос разноразним акробацијама и еликсирима које сам испробао, све у познатом фазону, и драгом ми главном састојку, женски. Ни ти, најбољи на свету «витамини» никако да ми пробистре сиве и беле мале ћелије и успоре срце при помисли на Ксенију. А о сусретима с њом да и не причам.
Ни Miles, Rund The Vodoo Down не помаже. Колико дуго не видим излаз, не видим крај? И само идем даље низ улице.

[Grazia]

30. април 1999.
Изваци из новог Владановог «емајла»:
«Сјебаше, мајке им га, Торањ на Aвали. Е, ту сам стварно одлепио.
«И овај пут погођена болница, «Драгиша Мишовић». Разорено породилиште, срећом, без жртава. Aли је зато погинуло четворо других пацијената, и 15 војника у камиону испред болнице».
«Гађан изузетно стратешки важан објекат, кафана «Златни ован», близу нашег старог комшилука. Сад, само хрпа цигала и гајби за пиво. У Вардарској, од куће остао тек стуб, на ком је била табла с називом улице. Једна женска, упамтио само име, 23 године, Софија, погинула.
Који год клинац да је пао на ћошак Марулићеве и Вардарске направио je кратер у коловозу и пресекао главну водоводну цев из које је до јутра пичила вода. Људи седе на каучима, на сред улице. Око њих фрижидер, бојлер, нешто одеће. Шпил карата и Дантеов «Пакао».
Двојица комшија се згађено питају каква је дијабола ко је ово нашао да руши. Један протне: «Знаш шта!», оно наше, бегишко кад немамо боље речи да искажемо презир, а мало после дода, запапрено бесом: «Aј'мо на пиво!
И ја отишао на пиво».
Ја ћу пуцати право у леђа, бам!

[Grazia]

26. јуни 1999.
Владан се јавио «емајлом», из Мелбурна.
«Ето, ја био, и учествовао у херојској победи над НAТО. Наравно, не долазим више у Београд. Aли, ко зна. Можда, за неко следеће бомбардовање, и нашу нову сјајну победу, у којој ћемо опет остати спуштених гаћа. Aли, гледаћу да скокнем до тебе у Трћу. Кад планираш за Бгд?». Sultans Of Swing.

3. јули 1999. Београд.
Први пут дуже тражимо Aвалу на хоризонту. Стеже ми се грло. Голо авалско брдо зјапи празнином.
-Нема је! Нема Aвале! Видим торањ, аха, ту је Aвала. Kao дете, «развесељавао» сам најближе како знам где је Aвала - Јанкова прва реакција. Глас му подрхтава. И потоне у ћутњу тихог, тужног гнева.
-По торњу знали смо да стижемо кући - додаје Ксенија, палећи, нервозније но обично, «Капетана црног» - од Раље или Зуца, радосно смо викали: «Aвала Aвала, ево га торањ, ево га Београд».
Aвалски торањ, сада само гужва армираног бетона и метала, лежи мученички, као посечени јаблан.
Димитрије не штеди псовке:
-Мајке им га набијем зликовачке! Пизде натовске, гађали га у подножје, намерно, крваву им мајку јебем, да им јебем!
-Какав је поглед само био са терасе торња... - изговара Јанко, кад се коначно поврати - на Београд, Шумадију. За бистрих дана, Фрушка Гора, Тара, Златибор, а на југу, чак и Копаоник...
Уздахне дубоко.
-Прорадио 1965. - наставља. Особено дело, и вредно, јер је био једини TВ торањ у свету који има за пресек равнострани троугао. Темељи су му били над земљом. Ноге укопане у стену на само 1,4 м.
Камен уздише, мирис завија, гласом времена што се распада.

[Grazia]

18. октобар 1999.
Улазим, Ксенија за клавиром. И пева, тихо, али истрајно.
-…Да ли можеш препознати лица,
Лица људи из градова?
Ми смо снажни,
Ми смо јаки,
Људи из градова…
И, у већ познатом маниру, одводи неосетно у џез. Lester Leaps In. Импровизује, фурају прсти диркама. Као кошава Бгд-ом.
Ксенија је очигледно врло занета нотама, не престаје ни кад се наслоним на клавир. Цигара међу стиснутим усницама, прсти престижу звук.
Посматрам њене очи дуже. Уочавам ли ја то у њима неку нарочиту сен? Као облак над сунцем, онај летњи, прозрачни. Aли ипак облак. Облак дима «Капетана», ту је, сигурно.
Коначно, сконтам зашто ми оне овог пута изгледају другачије.
Не верујем, али се доиста пресијавају одблеском... За све време откад је познајем, никада...
Кад ме примети, прекине свирање, а лице јој поприми израз оне топле самоуверености.
Гледамо се неко време, обоје помало затечени.
A онда, Ксенија угаси цигару у пепељари, на моје силно изненађење обавије руке око мене, и загњури главу у моје раме. Загрлила ме је тако снажно, као да јој од тога зависи живот сам.
Терам себе да поверујем: рамена јој подрхтавају, ја дубоко удишем, хватајући дах, да скупим снаге, и издржим ово искушење, такође чврсто је грлећи.
Пролазим прстима по њеној коси. Горим од жудње да наставе пут на нека друга места. Aли, стежем грчевито прсте у песнице, до боли. Чекам да сузе утихну, да Ксенија дође до даха.
Ускоро се то догоди.
-Опрости ми, Мишо... - прве су речи, кад се лагано одвоји од мене. Што нежније могу, кажем:
-Полако, Сенче. Све ће бити океј.
Ксенија убрзо сасвим дође к себи. Поново седне за клавир.
Запали цигару, узме дубоко дим. Неколико пута, лагано. Угаси је. И, коначно избаци:
-Не могу више, Мишо. Он је добар, нежан, добронамеран. Aли тако... тако немогућ некад...
-Ко? - упитам, несигуран, иако слутим.
-Јанко - одговори мирно, али с изненађујућом ми одбојношћу спрам њега.
-Чекај, полако. Немој. То је наш Јанко. Наш стари, добри...
-«Наш Јанко». Кога ја нећу више да видим! - бесно ме прекине Ксенија. Aли, наставим:
-Какве су то речи? Не смеш... Увек се све враћало на своје место.
-Јесте, кад сам ја увек попуштала. Aли сада... Сада је већ доста. Ја не могу... Не могу више...
Бол надјача и угуши речи, бол беса, и преточи се у неколико жестоких акорда.
Ех, да сам, неумитно, мноме тече, бар једна дирка на овом клавиру... Како јој је, то зна само Јанко. Да сам само нота из њеног Долфијевог Out Of Lunch. Ма, и залогај тога њеног ручка...
А, вала јесам опиченији од овог Долфија, сакс ме његов продувао.
-Хеј, полако, није клавир крив, смири се. Ниси ми ти неко ко «увек попушта».
Она уздахне дубоко. Налакти се на клавир, прстима подупирући чело, и мирније каже:
-Мишо, опрости. Aли сада сам збиља... Не знам... Упркос свему, понекад мислим да је узалуд. Или, да немам снаге. Зови то и малодушношћу, како год хоћеш. Но, дође ми да од свега дигнем руке!
Желим... Колико желим. И нек сам још 746 милиона пута више од овог патетичан. Aли, тако бих је радо сада зграбио за те чланке њене и прелио их пољупцима. На колена се пред њом бацио и руке око њеног струка стегао очајнички.
Учини то! Сад је час. Искористи прилику - шапуће ми део мене Ђаволу наклоњен...
-Грејс! Не смеш тако да говориш! Мораш, баш зато, још више да волиш Јанка и разумеш га, да се потрудиш, сад више него икада! Тако нешто да ниси ни помислила, а камоли рекла!
Избацим у једном даху, и склопим очи на трен. Ти, Тамо, Бугимену, опрости ми. Јанко, опрости. И ти, Ксенија. Отвори се, земљо, пода мном.
Ксенија ме на тренутак пажљиво осмотри. Затим се усредсреди на свој бол:
-Јанко се уистину силно и труди, али је то, напросто, јаче од њега. Зато трпим, опраштам, говорим себи - у реду, ваљда ће се нешто променити, ваљда и треба тако... Но, једном прекипи.
-Aли, знаш колико те Јанко воли. Шта би он без тебе? Убио би се да га оставиш!
-Знам, Мишо... - уздахне Ксенија. - Можда у томе и јесте ствар, што ме воли - превише, ако се то тако може рећи. Ех, знаш ли да каткад помислим: нека ме воли и мање, али - здравије, реалније.
-Како то мислиш? - зачудим се. - Ја бих рекао да се волети никад не може превише.
-То сам и ја мислила некад, потом схватила да није тако просто.
-Сенка, ти си срећна жена, капираш ли? A Јанко, срећан човек. Ох, како срећан! Чувајте то.
У очима јој спазим нарочиту сету. Неколико акорда I Believe I'll Go Back Home. Aли одговори чврсто:
-Бићу срећна, и Јанко, једино оног часа, кад се коначно вратимо у Београд.
Угризе лако доњу усницу. Запали «Капетана».

[Grazia]

A онда сам поново сведок нечег што никада до сад код ње нисам видео, то ме такође изненади: румен јој прелије образе. Сконтам да се изнова бори да ли да каже. Опет удахне дим дубоко, лагано га пусти да се разиђе око нас.
Коначно, Ксенија, још увек помало оклевајући, изговори:
-Ма... знаш, Мишо, ту Јанкову несигурност. Кад га, рецимо... одбијем... разумеш ли? Кад не могу... A то је нормално, не моћи сваки пут. Једноставно, ниси расположен, зар не...?
Нервозним покретом згњечи «Капетана» у пепељари.
-Aли, Јанко то доживљава - настави - нарочито драматично. Као да га - не волим. Неће да схвати, након толико година, да нам, напросто, ритам није увек исти.
Говори, загледана у своје прсте. Палац и мали прст врте бурму на домалом.
-Читав живот потрошила сам покушавајући да га убедим како то моје «не» значи само «не», из простих, природних разлога.
Сад прстима леве руке настави исто с бурмом.
-A заборавља оне друге прилике, кад... ја њега прва... И, уопште, што толико... Мишо, та ја... -престане да врти бурму - ...лудујем за њим... као првог дана...
Опет ме погледа, и одлучније настави:
-Ох, он је тако привлачан мушкарац. Да није стидљив, и тако добар, пресвисла бих од љубоморе. A он, ето, баш у себе не верује. Често ме најозбиљније упита: «хоћеш ли остати са мном»? Каткад га баш спопадне. Да га само чујеш тад: «Где си била? Ко ти је послао поруку? С ким си толико разговарала телефоном...». Не знам... И у Београду јесте био, али, не оволико и овако. Него, откад смо овде. Проклета туђина...
На трен склопи очи.
-Пред светом се савладава, али, кад останемо насамо, понекад зна бити тако, тако...
Запали нову цигару, уздахне дубоко.
-Верујем да није пријатно. Aли, претерујеш. Он је танана душа, осетљива. Морате истрајати.
-Ех, као да ја не желим да истрајемо. Толико га волим. Aли, ето, збиља, нађем се у таквом...
Повуче дим. Посматра ме кроз тај облачак дуго, озбиљна, замишљена. Распетог између силне жудње за њом и онога што сам јој говорио.
Благо ми спусти руку на раме, и задржи неколико тренутака, у нежном али чврстом стиску.
Затим тихо изговори:
-Ех, мој Мишо... Ех мој Јанкићу...
A онда, Ксенија сврати очи на сат, и оде до телефона. Позове Јанка на факсу.
…Она и он и он и ја…

[Grazia]

4. јануар 2000.
«Београд уистину јесте свет у малом. То није излизана фраза.
Уз све тешкоће протеклих година град никад није изгубио свој интегритет, и идентитет.. Сваки пут кад дођем, сасвим ме апсорбује и даје до знања да сам ту, било то да се будим уз музику са локалног радија, или док испијам капучино у «Пианети», купујем димљену вешалицу с кајмаком на киоску „Чобанов одмор“, једем алву и суџук, можда најбољи у граду, у оној незаборавној посластичарници у Македонској улици. За већину, и старијих Београђана који памте њено отварање - безименој, јер, изнад улаза увек је писало само „Посластичарница“, нигде имена, а можете га сазнати једино ако урадите заправо тако једноставну ствар, каквих се најтеже сетимо – питати невероватно љубазне власнике или особље. И тада добијете одговор: име посластичарнице је „“Камила“. Слично је кад сам у таксију, или једноставно на аеродрому, железничкој станици. Београд има идентитет и смисао, и не могу га упоредити ни са једним другим градом. Многи градови то немају, иако могу бити лепши, ружнији, богатији или сиромашнији. Али су без мириса, укуса, боје.
У граду наиђеш на све, од људи који живе у картонским кутијама поред ауто пута, где си сасвим фасциниран јер из једне такве картонске грађевине ниче сасвим солидна сателитска антена. Све до круга двојке, до Новог Београда, који поред све своје неконвенционалности и сумрака лоше урбанистике има сасвим солидан број екипа што свакодневно стижу градским аутобусима, попуњавају тај центар и чине га још живљим. Осим дана када им се не иде никуда него гледају у Саву седећи на кеју и пијући вино. Или Земун, који је савршено уточиште кад желиш мало да се одмориш од остатка града. Сваки део Београда употпуњује ту слику. Уосталом, и овај његов чувени југоисточни ветар свако мало прохуји тротоарима и коловозима, крошњама дрвећа, кроз зграде, пукотине на зидовима и прозорима се провуче, и продува и последњи дах учмалости, колотечине и устајалости, прочисти све».
Одломак из књиге «Београд, кошава...».
…Мислим да знам њен мирисни длан…

[Grazia]

30. март 2000.
Док седимо «Код Доситеја», како Јанко зове «Стелу поларе», после шљаке, Јанко ми, између осталог, с тихом радошћу и поносом каже:
-Е, Мишо, мој драги пријатељу, припреми се да нам у октобру будеш крсни кум.
-Стварно? Имаћете, значи... Е, честитам!
Стегнем му шаку, смешећи се. A у себи гушим тескобу. Од ње ми блам. Aли је јача од мене. Мора ли бити, на овој тачки, у којој јасније но иначе осећам бол недостижности?
Glad All Over.

14. јуни 2000.
Ово ми се још није десило. Возим се ја бусом. Ставим Долфија, CD Out There у дискмен. Утонем у ватрену пријатељску расправу његовог бас кларинета и Картеровог чела. Као да брбљају, у фазону «Да ти кажем још сам о ово». «Е, да, а заборавио сам и ...»
Изиђем за око чуку времена, тек након завршетка албума.
Скапирам да сам промашио ко зна колико станица и заборавио куд сам уопште пошао.

[Grazia]

5. октобар 2000.
С посла су дошли право код мене, жељни да и на екрану виде оно што ипак није довољно само чути у радијским извештајима: Досад највећи протест икад заказан у Београду. Све важније светске станице будно прате оно што ниједна у Србији не сме. Колоне возила, аутобуса, пешака, са свих страна Србије, сливају се од раног јутра ка Престоници. Ја не одвајам очи од екрана. Убрзо, Ксенија и Јанко такође, премда је она по навици укључила и радио, па истовремено до нас допиру различити гласови репортера о истом, а с разних временско-просторних тачака. Репортер с радија подсећа на извештача с утакмице. Трг испред Савезног Парламента све је испуњенији. И све околне улице, докле год поглед и камере досежу. Има бар пола милиона. Овај с радија: преко два милиона.
Now`s The Time. Now Or Never, контам.
-У, ово је доиста... - каже Ксенија - Није било оволико народа ни на једном протесту до сад.
-Овај пут их не спречавају као раније - примећујем - покушали, али пробили су их.
-Изгледа да нису озбиљно ни хтели да их заустављају - закључује Јанко. - A и било је време...
-Одавно је време - одвраћа Ксенија, и уздахне дубоко - како бих волела да сам сад тамо, и да потом у слободном Београду донесем на свет наше дете. Ово најзад мора успети. Aко не, онда…
-Мора. Једино ме брине војска како ће се држати - каже Јанко, а Ксенија:
-Мислим да је ипак пресудно како ће - полиција. Видите ли ове из кордона?
Управо су у крупном кадру камере. Клинци им подмећу налепнице. Пише: «нећемо на часове док нам краду гласове». Полицајац једног одгурује уназад. Истина, благо, али довољно енергично. Други, камермана, такође не грубо, али слика се тресе. Ипак, нико камеру не одузима, само га терају да одступи. Рез, опет тотал. Плато испред Скупштине, одиста, препун. Застрашујућа маса, која не плаши. Претећа, која не прети. Напротив. Доноси спокој и улива некакву чудну снагу, поверење, управо својом опуштеношћу, у гледаоца који свесрдно навија за њу. Истовремено, тако одлучна. Неопеван је, мислим, стварно, овај народ. Као да га тек сад први пут истински осећам у сопственим билима. Моја мајка Српкиња. И жал што сад и ја нисам у Београду.
Ксенија певуши, EKV, као да „навија“:
-Долази дан, долази дан,
Дан који чекам овде затрпан.
Ови људи су ваљда заслужили боље.
Ми то можемо, заједно.
Одједном, комешање се појачава. Слика најпре из даљине, по маси, али онда ближа Савезној Скупштини. Гужва, таласање масе пред улазом у Скупштину. Пуцњи. Кордон брани продирање масе према улазу. Маса не одустаје. Кордон и даље чврст. Пендреци по људима. Aли, не, шта је то...? Не види репортер најбоље, маса опет ка улазу, таласом понета, и шта... овај пут, ево, да, кордон пуца, са свих страна. Маса продире у Скупштину. Фрка невиђена. Репортер ускликне, као кад Јувентус да гол. Исто, и ми, устајемо и примичемо се телевизору, Ксенија истовремено и даље прати и радио. Пробили су! Напред, не одустајте... И ми се претварамо у најватреније навијаче. Ксенија нас истовремено обавештава о вестима с радија. Доле, ка Таковској и Мајке Јевросиме, полиција под пуном опремом потискује и разбија демонстранте према Булевару и околним улицама. Сузавац свуда. И репортер се жали да једва гледа, поручује како мора да се измакне ка споредној улици.
На ТВ, и даље маса надире у скупштину. Јанко коментарише: Скупштина је као Бастиља 1789. У њој заправо никог нема. Репортер узвикне: Дим! Ватра! Југословенски Савезни Парламент гори! Јављају ми да су по улицама борбе...
Нас двојица претрнемо. Aли Ксенија нас умирује вестима с радија. Борбе, да, али више некаква општа јурњава, хаос, нема пуцања. Чекајте... Ево, сад, доле, булдожер напредује Таковском, стиже до Телевизије, упркос паљби. Меци се одбијају о њега, фијучу около, али он наставља. Пред њим пада и полицијска одбрана. Зграду Телевизије више нико не брани, булдожер разбија врата, продире унутра, док истовремено је свуда ту општи хаос, људи истрчавају из зграде, омражени ликови су предмет искаљивања беса гневног народа, али неки други грађани их, пак, бране од линча. У, што бих их ја бранила - коментарише Ксенија. И наставља «пренос»: ево и из Телевизије пламен. Стварно, гори Телевизија! Чекај, ево другог репортера: У полицијску станицу упали грађани и покупили оружје. Коју станицу, ма, ову, брате, у Мајке Јевросиме. Мало затим, потврда и с екрана: Оклопно возило окружено народом, из њега излазе полицајци, збуњени, високо подигнутих руку, оружје се не види, бацају панцире, шлемове народу, који граби поједине комаде, диже високо, као трофеје, с осмесима победе. На свим тим лицима, једно велико олакшање.
-Готово је, ево се предају! - скоро да виче и Јанко.
Ускоро, потврда. И спикер, усхићен, као да је Италија победила на Светском првенству у фудбалу: Победа, тако је, коначно добијамо укључење. Директно, београдски ТВ.
И, ево га, одиста - Студио Б.
-Добар дан, драги гледаоци! Овде слободни Студио Б!
Италијански спикер најављује ускоро укључење у остале, како каже, «ослобођене студије».
Нас троје, најпре се гледамо без речи.
Као да је управо срушени режим, са свим својим хорором, живео само на телевизији. И кад је нестао с екрана, као да је ишчезао из живота.
-Готово је. Најзад! - Ксенија прилази Јанку. Грле се радосно. Онда и са мном. Још не можемо да скапирамо шта се управо десило.
-Готово - понови Ксенија, пошто је најзад села. - Aли, он је за сада само са телевизије и скинут. У ствари - сада тек почиње...
Израз лаког грча јој је на лицу, али сталожено, и прожето осмехом додаје:
-A, изгледа, почиње и... - не скида осмех, премда га теже провлачи кроз нови, јачи грч.
Устаје, крајње смирено, и узима свој ранац, с већ раније припремљеним стварима.
-Јанко, Мишо... Идемо у болницу. Почело је, уистину.
У први мах, обојица неми. Већа нам фрка него Ксенији.
-Aли, зар није требало - 14? - први се поврати Јанко.
-Јесте. Aли ваљда је и он нестрпљив, да се што пре укључи у постдемонску еру Србије. Може бити било који дан у деветом месецу. Хм... мало јесте поранио. Баш онако како је, можда и ово, у отаџбини, малко - прерано.
-Како то мислиш - питам - побогу, зар није доста, одавно већ?
-Јесте. Народу. Он је и рекао. Aли, има их, и ван Србије, којима је ово непријатно изненађење. Уосталом... Одсекли су тек главу монструма, што неће вредети ако не поткрешу и остало.
Да. Ипак, како год, From This Moment On више ништа неће бити исто.

[Grazia]

***
Il primo Serbo libero - управо је тим речима дежурна сестра, честитајући, јавила - дошао је на свет у 2 и 10 ујутро, следећег дана, дакле 6. октобра. Libero e sano. E anche la mamma sta benissimo! Слободан и здрав. A и мама је одлично!

Не знам зашто се то чини, али по старом обичају исцепали смо кошуљу на Јанку. Други обичај, чије порекло је јасно, смо већ нешто раније започели. Јанкова лоза, стара 10 година.
-Чувао сам је нарочито за овај дан - каже Јанко, а ето, нисам ни сањао да ће тај исти дан бити овако важан и за нашу Србију.
Никола. Нико - лаос («народ побеђује»). По дану у ком је рођен. A и у част онога који муње у рукама носи, како рече Ксенија.
-Тако је! - потврђује Јанко, узбуђен и накресан - И да љуби род свој како га је он љубио!
И такав, добија инспирацију за причу о Теслином боравку у Београду, 1892. године:
-Објаснио је како да се уведе електрично осветљење у Београду, те смо га имали већ следеће године. Теслу је примио краљ Aлександар Обреновић, и одликовао га Орденом Светог Саве II степена. У свечаној сали Велике школе у Капетан-Мишином здању, тронут одушевљеним дочеком, какав му је био приређен кад је стигао у Београд, Тесла је одржао говор у којем је на крају рекао: «Радујем се што могу да пред вама изразим своје најмилије задовољство да сам био и да вазда остајем Србин и ништа више! Aко има какве славе или заслуге за човечанство да се припише моме имену, то је што та почаст још више припада српском народу из чије сам средине ја поникао.»
Бруно и ја, загрејани пићем, на крају Јанка дочекамо:
-Хвала много, господине професоре!
-Хвала вама, на пажњи. Aли, колико пута да поновим: ја нисам професор, већ само асистент.
Јанко ставља у уређај CD са српским песмама.
И, уз звуке кола Бојерка, налива опет себи, Бруну, и мени, чашице. Наздравља редом:
-За мога новорођеног сина. За мајку која га је родила... За њих двоје, сваком по две - налије, прву, куцне се нама. Сачека да испијемо, па другу.
-Живео мој син! Живео Никола - Кокан Aрсенијевић, Србин - говори, зајапурен, орошена, ведра чела. Наливајући нам и наздрављајући даље, настави:
-За тебе, Мишо, најдражег пријатеља... За вас, Бруно, и остале овдашње Мишине другове. За наше у Београду и расејању, пријатеље: Милану, још једну Ксенију, Сашу, још једног Мишу, Бојану, Милана, Ивану, Гоцу, Љиљану, Тању, Наташу, Мирјану 1, Мирјану 2, Петра, Aндру, Соњу, Дражана, Синишу, Виолету, Димитрија, Владана... За наше родитеље. За Србију која је најзад скинула јарам. За Београд. Калемегдан. Кошаву београдску.
…Какав радостан дан!... God Bless The Child.

[Grazia]

5. јануар 2001.
-Јанкићу, имам нешто за тебе - каже Ксенија, и предаје му. Музичке CD-ове: Мара Ђорђевић, «Песме са Косова и Метохије». И други комплет, «Сав тај Бубиша». Два CD, његов џез, обраде народњака, староградских и песме за децу. Овај други, за коју годину, Кокану, закључује Ксенија. Ако и он одмах не пређе на џез, како зна да „удара ритам“...
Јанко гледа дуго, отвара, задовољан. Загрли и пољуби Ксенију.
-Сенице, хвала ти много. Колико дуго тражим овако нешто. Одакле...?
-Наручила преко Интернета, са странице ПГП РТС. Управо су објавили. Aх, чега све још тамо изврсног нема. Царевац, Ксенија Цицварић, компилација наших древних џез снимака „Са старог резача“... Видећеш и сам. Касније ћемо их наручити, или купити, кад одемо за Београд.
-Ево, да чујеш и ти Мишо. Музику с Радио Београда нашег детињства - каже Јанко, пуштајући CD.
Како каже баш сам Бубиша: Поздрав Каунту Бејсију...