Posted 19 June 2009 - 17:18
13. на 14. јануар 1999. Трст.
Долазе ми Димитрије и Владан.
Димитрије и ја дочекујемо Српску Нову Годину. Владан је „не признаје“. Додуше, ни Арсенијевићи. Али они ионако никакву нову годину не славе. Кажу, поред крсне славе, Божића и Васкрса, нема потребе за више славља. Признајем, не бих НГ славио ни ја, није ми нека фора «дочекивати» нешто, што ће ионако само доћи. Него, због Димитрија, а и да не љуштимо пиво, вино, лозу, и добру клопу тек онако. У том смислу, слави је здушно с нама и Владан.
Чим се добро наклопају и попију, као прави Срби, одмах укрсте копља на вечиту тему српског питања:
-Вук Караџић је рекао: «Прости српски народ је најпросвећенији, најпаметнији, најплеменитији од свију народа које сам до сад виђао» - спомене Димитрије у једном тренутку.
-A, јебем те лудог - дочекује Владан - Ви, национални митолози и митомани. Само Вука, и народне пјесме јуначке знате да цитирате. «Народ најстарији», «народ најбољи»...
-Ја нисам митоман. Немој да вређаш... - подигне тон Димитрије. - Свет нам се дивио, како смо, на пример, развалили Aустро-Угарску на Церу 1914! Прва победа савезника у Првом светском рату, требамо да будемо поносни што смо до ногу потукли највећу силу у региону.
-И само - о неким биткама. Да, тачно је за Церску. Aли, ето, већ - Колубарска битка. Јесте се одликовала великим српским херојством, сјајном војном вештином. Али, не треба прећутати да је победи допринела и Поћорекова погрешна процена. Освојивши Ваљево, повукао је Другу армију према Београду, верујући да је српска Прва армија разбијена. Aли, она је кренула у противнапад, сад против само једне аустријске армије, и потукла је.
-Океј. Aли, шта су нам кроз историју радили, шта смо све издржали, ми смо стварно сјајан народ.
-Сјајан, како не! Та, реци ми какав је то народ у коме је «организација» најомрзнутија реч. Који својим доиста великим људима, као што су Илија Гарашанин, Стојан Новаковић, Јован Ристић, још увек није подигао споменик у престоници. A Пашићу, надуваној величини, вештом једино у пливању кроз разне режиме, онолики. Уосталом, ако хоћемо да будемо прецизни, о ком ми то народу говоримо? Ми, заправо, и нисмо народ. Ни племе. Ми смо - паганско претплеме. Није неслога наша највећа мана. Већ неистрајност. Недостатак воље за рад, дуготрајан и темељан. Претплеме, без праве традиције, културе. Једино што имамо старо је Хиландар, и остали манастири, цркве. Помисли само: Зашто су се Срби, свуда где су се по свету расејали, тако лако утопили у друге народе?
-Због оваквих као ти...
-Не, управо због оваквих као ти...
-Ма немој! Ех, само да могу, отишао бих сад на Косово и Метохију. Видиш бре, шта нам раде ови Шиптари? Ал' показаћемо им ми, свима, опет. Ево, сад их треба својски згазити. А онда, кад их средимо, да вратимо и остало. Све ће то опет бити наше. Али - стварно наше. Усташе неће имати ни оно што би мооожда требали да имају, малкице око Загреба, а чак и овај Трст није сигурно да ће остати италијански. Чији ће да буде него наш, кад има оволику српску цркву у сред центра! Тол'ко пута је у историји изгледало све отишло у пичку материну, па смо се опет после дизали из блата.
-Ако се буде овако даље радило, као што се ради, изгубићемо и оно мало шансе да се унормалимо. А још добити по тинтари лудој, није нам ово доста, изгледа. Овом народу никад доста. Ти се и даље примаш, к’о саучешће.
-Нисам се примао, само сам видео како мој народ страда и ишао да га браним.
-„Голоруки народ“, од ког су рикнули диносауруси, како оно беше? А прећутали су овде, наравно, оно шта је наша страна такође радила.
-Е, немој ми увек то да гудиш к'о неки из тих плаћеничких НВО! Јесте, ал' то је рат, у рату свака страна мора да ради и јебене ствари. Утом часу ме је болела брига за пацифистичке жваке, од којих користи нико није имао, само штете. Мене ништа друго тада није занимало, морао сам да одем да помогнем свом народу. Јел' могло да се «мирним путем», кад друга страна није хтела? Јел’ сам требао да седим скрштених руку? Да гледам мирно како нас газе. Достојанство је важније од свега.
-Ах, да, она чувена српска «мудрост», «боље гроб него роб». «Зови само зови, сви ће товарови за те...». Својој «мајчици Србији». «Мајчици», која ти за то после ни хвала није рекла. А о инвалидској пензији и помоћи да и не говоримо. Зато си и морао за Канаду.
-Није да је ништа. Признали су ми двоструки стаж.
-Шта ти вреди, кад у Србији другог стажа немаш уопште? Мораћеш у Kанади да зарадиш пензију.
-Ја, да не понављам до бесвести, добро знаш, нисам ни ишао да би добио пензију.
-Него да браниш... Океј, знамо. Али си испао наивни болид. Искористили су твоју запаљеност, као и хиљада других. Оног чиме се ти поносиш, можда и с правом, јер си ишао искрено, они се сад стиде, перу руке, одричу вас се. Нормална држава би ти дала пензију и само на ово...
-Нормална држава не би ни правила рат, да је нешто било мудријих вођа - упадам ја.
-Aли, није било - одврати Владан - Као и обично код Срба. И зато сам ја дигао руке.
-Лепа ти је логика, Владане - уздржаног беса и презира дочекује Димитрије. - Издајничка!
-То, брате! - скоро се руга Владан - Србин, кад нема други аргумент, одмах га да по „патриотизму“.
-Моје родољубље је право! Ја сам БИО тамо а не као ти, штурн'о, па издалека трабуњаш...
Ово је жешће, контам. Као Haitian Fight Song. (Serbian Take).