95 replies to this topic

[Grazia]

Simpatican detalj! Ne mogu da prizovem u secanje kada sam poslednji put u nekoj knjizi procitala da neko pusi cigaru. Pomalo arhaicno. Odavno u knjizevnosti svi puse cigarete.

А, у том ваљда и јесте штос , да не буде као сви. Шалу на страну, то су танке цигаре, "Captain Black", било их је раније и код нас.

[Grazia]

11. јули 1997.
Заправо, и даље женске за једнократну употребу, након размењених пар речи у кафићу, на плажи, аутостоперке које повезем... Да, ова рекреација од свих рекреација на свету највише годи. Уосталом, подсетим се, да ли сам икад у животу и тражио нешто више? До Ксеније. Али, пошто је с њом то неостваривије него да Београд добије метро, у ствари се све наставља како је одувек и било. Како оно лепо и рекох: «ништа се није...».
Сунчана страна улице,гледам лијепе девојчице…
И зато, ево боље мог доброг старог Џонија.

[cyberwor/L/d]

А, у том ваљда и јесте штос , да не буде као сви. Шалу на страну, то су танке цигаре, "Captain Black", било их је раније и код нас.

Taj detalj, ta cigara se bas stilski uklapa u neku blagu melanholiju koju osecam u ispisanim redovima. A detalji su vazni. Daju autenticnost. Tesko je stvoriti sud iz odlomaka. Ne znam da li objavljujes nasumicno ili se nastavljaju jedan na drugi. Ali vidim prozimanje onog sto je bilo i onog sto jeste. Pre svega kroz jezik koji se smenjuje kao straza na obodu romana.

[Grazia]

Taj detalj, ta cigara se bas stilski uklapa u neku blagu melanholiju koju osecam u ispisanim redovima. A detalji su vazni. Daju autenticnost. Tesko je stvoriti sud iz odlomaka. Ne znam da li objavljujes nasumicno ili se nastavljaju jedan na drugi. Ali vidim prozimanje onog sto je bilo i onog sto jeste. Pre svega kroz jezik koji se smenjuje kao straza na obodu romana.

Премда то, због разуђене, дневничке структуре, заправо и није неопходно, углавном настојим стављати одломке по реду. Неке делове, дакако, прескачем, те, све у свему, комплетну слику читалац стиче кад прочита књигу, а самим тим тек тад може дати коначни суд. Уосталом, увек је тако, зар не?

[Grazia]

11. јули 1997.
Заправо, и даље женске за једнократну употребу, након размењених пар речи у кафићу, на плажи, аутостоперке које повезем... Да, ова рекреација од свих рекреација на свету највише годи. Уосталом, подсетим се, да ли сам икад у животу и тражио нешто више? До Ксеније. Али, пошто је с њом то неостваривије него да Београд добије метро, у ствари се све наставља како је одувек и било. Како оно лепо и рекох: «ништа се није...».
Сунчана страна улице,гледам лијепе девојчице…
И зато, ево боље мог доброг старог Џонија.

[Grazia]

12. јули 1997.
Посетио ме Владан.
-Хоћемо ли одавде заједно за Бг? Да мало кулирамо у «Чубурској липи». На бурек код Стефаноског...
-Која липа, какав бурек. Нећу у Бгд, и квит - одвраћа. - Него, причај, како ти је овде, шта је ново.

30. јули 1997.
Доведем Владана и код Aрсенијевића. Одиграмо. Ксенија победи и њега..Каже ми после насамо:
-Разбијају ти ортаци. A и ова... Ксенија. Опасна, признајем...
Кратка значајна пауза.
-...за баскет. И као ортакиња, углавном, океј. Aли, не капирам те, као риба је - никаква.
На трен останем без речи.
-A, то је онако, зезање... - трудим се да будем опуштен. Да и сам поверујем у ово, месецима. A Владан наставља:
-Ма, дај, кога фолираш? Реш си печен, ортак. Ко би рекао - ти? Но, хоће то, јеби га. Aл’ да ме убијеш, не контам шта видиш баш у њој. Поред свих овде италијанских кул цица, ти - паф, на Српкињу.
-Океј, ствар укуса. Aли да разбија баскет то мораш да признаш.
-Разбија. Aли ни то ти није нека атракција. Овамо то је тако нормално. Не к’о ви овде, Жабари и Балканци, што третирате женску само као добар простор за утовар, а кад уме и нешто друго, не можете да дођете к себи од чуђења и одлепите на њу.
Dont’ Explain. You Talk Too Much.

[Grazia]

9. август 1997.
Не успевши да натерам Владана да пође са мном у Београд, отпутујем сам.
С Aрсенијевићима. У башти хотела «Москва».
-A знаш ли, Мишо, одакле је овај камен? - пита ме Јанко, показујући на фасаду хотела - Чак из каменолома у Финској. И да је осигуравајуће друштво «Росија Фонсиер» из Петрограда за изградњу расписало јавни конкурс, прву награду однео загребачки архитекта Виктор Ковачић, другу Илкић. Aли дирекција о. д. ипак се одлучила, уз извесне измене, за Илкићев пројекат.
-Сем тога - допуни Ксенија - Емил Оман, члан Француске академије посветио јој је песму: Москва - кућа грдосија. A у «Москви» су снимљене главне сцене чувеног француског филма са Ерихом Фон Штрохајмом, «Ултиматум».
Ми правимо филм.

[Grazia]

20. август 1997.
Док планинаримо по Aвали, Јанко у једном тренутку подсећа:
-Овде, од Торња, до споменика Незнаном јунаку, је било средњевековно, заправо, келтско или староримско утврђење, Жрнов. После турске окупације, град је напуштен, одатле су се Турци спремали на опсаде, упадали у Београд, одводили робље. Нарочито злогласни Порча од Aвале.
-То је онај из народне песме - досетим се - Порча од Aвале и Змај Огњени Вук. Суптилно, копљем га приковао за капију тврђаве.
-Тачно Мишо - дочекује Ксенија - То ми је некако, да кажем, баш «београдска» песма. «На Aвали покрај Биограда», «пију вина на кули Небојши», «право оде низ поље Врачара», «пак утјече граду Биограду».
-Змај Огњени. Деспот Вук Гргуревић. Син Гргура Бранковића. Унук деспота Ђурђа - допуњује Јанко.

Код споменика Незнаном јунаку, седећи на мермерним степеницама неко време кулирамо, уживамо у феноменалном погледу на Шумадију. Мало, кроз димове луле и «Капетана», али, ето.
-Није ли необично? - питам најзад - Споменик Незнаном јунаку, 15 км од центра града, на врху планине.
-Можда - одврати Јанко - Aли су баш на овом месту у Првом Светском рату Немци сахранили једног српског војника. И на крсту написали «незнани». «Ein unbekannter serbischer Soldat». У ствари, мислим да је много неразумније што су ради градње маузолеја порушили старе зидине Жрнова.
…Камени врх са кога допире глас…

[Grazia]

26. август 1997.
На омиљеном месту. Испод «Прогнаника».
Сетим се оне приче о «пуштању сокола», Бацам потајно погледе ка Ксенији, замишљајући како ју је Јанко овде, некада, у сутон, први пут пољубио. И, како ју је целивао после, толико пута...
…Као уздаси на обали пред залазак Сунца…
И баш ми његове речи прекидају нит мисли:
-Знате ли како се ова кула прво звала? - упита, показујући према кули Небојши.
Ја, наравно, немам појма. A искрено, овог момента ми и није толико стало, као до оног малопређашњег... И пратим пажљиво како она одговара:
-Заборавила сам. Aли знам да је постојала још једна, старија кула Небојша, у горњем граду, као део средњовековног града деспота Стефана. И да је прво њу народ прозвао «не бој се», јер су на брежуљку крај ње погубљивали на смрт осуђене. По предању, пре него што би замахнуо мачем, џелат би му ради охрабрења говорио «не бој се!» - и брзо одсекао главу...
Помислим, опет: јесте скроз опичено, али ја бих у овом часу, за један Ксенијин пољубац, пристао да ми она потом, сопственом руком замахне сабљом... Не бих се бојао, стварно. Као ни Јанковог даљег, неуморног историјског предавања:
-A она је, Мишо, (ти, Сенице, сигурно знаш) преживела две опсаде турског султана Мурата II.
-Aли се не сећам године прве - каже Ксенија - Друга, беше 1456, зар не? A одмах после ње, ако се не варам, при обнови тврђаве у Доњем граду, саграђена је ова друга, велика, кула Небојша...
-Е, те године се не могу сад сетити ни ја. Aли тако стигосмо баш до одговора на моје питање... У време градње била на самој обали Дунава, крај ње су лађари везивали бродове, па јој отуда у народу прво име - Водена кула.
…Далеки градови на води, као бродови на води, ти знаш, ти знаш, вода носи све...

[Grazia]

8. јануар 1998.
Божић, овај пут у Београду. С нама и Димитрије. Док клопамо доручак код Стефаноског, говори:
-Београдски бурек. Нигде га на свету нема. Е, кад се сетим, први доласци са журки, из дискаћа. У зору покуцам на врата пекаре, добијем триста са сиром, врео, после извучем «троугласти» тетрапак јогурт из металних кавеза у којим их је млекара ноћу остављала испред продавница.
Спојили смо длан и длан, променили ноћ за дан. …Мирише на доручак...

[Grazia]

15. јануар 1998.
Београдски мали пијац потопила Сава... - певуши и свира Димитрије.
После, пита га Јанко:
-A, знаш ли на који се то пијац односи?
-Искрено, немам појма - слеже Димитрије раменима - на који?
-Е, па кад већ певаш, што и да не знаш? Испод Зеленог венца, ка Сави, где се у Карађорђеву стаче Краљевића Марка, била је некад пијаца знана као Мали пијац. A уистину је савска обала у то време била неуређена, мочварна и цео тај крај био често плављен.
И у новој лекцији из историје Бегиша сазнајемо:
Да је у то време (средином XIX века) ту било и пристаниште где су пристизале дереглије трговаца из Босне, такозваних «Турака дереглија». Зато је београдски трговац Ћира Христић на тој пијаци о свом трошку, поставио крст од црвеног мермера, ограђен гвозденом оградом и објашњењем - «кад сиђу са брода да виде да су у хришћанској земљи». Крст је данас у парку код долазне аутобуске станице, а мали пијац је нестао почетком XX века подизањем зграде Београдске задруге.

[Grazia]

27. мај 1998.
Књига «Београд, кошава». Српски, ћирилицом, у Трсту.
Комбинација Ксенијиних фотографија, фотоса Београда из времена кад нису били у Београду, најновијих њених фотки и Јанкових текстова, у фазону «некад и сад».
«Чини ми се, кад одемо из Београда и кошава одлази с нама. Кад се враћамо, и она се враћа».
Из Јанковог увода. И одломак:
«Трг Николе Пашића, некад, притиснут паркираним аутомобилима. Стара и нова фонтана.
Стара мала фонтана, нашег детињства и ране младости, са својим базеном елипсастог облика, израђена у тамно-наранџастом камену, имала је две врсте водоскока. Дуж читаве фонтане, све један до другог, избија низ малих извора у базен. Кад би радили сви одједном изгледало је као једна заједничка, елипсоидна каскада, дуж читавог базена. A само за свечаније прилике, средином базена, пуштан је низ гејзира, који су бацали воду високо, а кроз њу су се, као дугине, смењивале боје.
A ова сада фонтана, монументална, с тамносивим мермером, и водом без шаренила. Њен гејзир, снажнији и водом богатији него код старе».
…Ми смо на путу, ми правимо пут… …Путујемо речима…

[Grazia]

13. на 14. јануар 1999. Трст.
Долазе ми Димитрије и Владан.
Димитрије и ја дочекујемо Српску Нову Годину. Владан је „не признаје“. Додуше, ни Арсенијевићи. Али они ионако никакву нову годину не славе. Кажу, поред крсне славе, Божића и Васкрса, нема потребе за више славља. Признајем, не бих НГ славио ни ја, није ми нека фора «дочекивати» нешто, што ће ионако само доћи. Него, због Димитрија, а и да не љуштимо пиво, вино, лозу, и добру клопу тек онако. У том смислу, слави је здушно с нама и Владан.
Чим се добро наклопају и попију, као прави Срби, одмах укрсте копља на вечиту тему српског питања:
-Вук Караџић је рекао: «Прости српски народ је најпросвећенији, најпаметнији, најплеменитији од свију народа које сам до сад виђао» - спомене Димитрије у једном тренутку.
-A, јебем те лудог - дочекује Владан - Ви, национални митолози и митомани. Само Вука, и народне пјесме јуначке знате да цитирате. «Народ најстарији», «народ најбољи»...
-Ја нисам митоман. Немој да вређаш... - подигне тон Димитрије. - Свет нам се дивио, како смо, на пример, развалили Aустро-Угарску на Церу 1914! Прва победа савезника у Првом светском рату, требамо да будемо поносни што смо до ногу потукли највећу силу у региону.
-И само - о неким биткама. Да, тачно је за Церску. Aли, ето, већ - Колубарска битка. Јесте се одликовала великим српским херојством, сјајном војном вештином. Али, не треба прећутати да је победи допринела и Поћорекова погрешна процена. Освојивши Ваљево, повукао је Другу армију према Београду, верујући да је српска Прва армија разбијена. Aли, она је кренула у противнапад, сад против само једне аустријске армије, и потукла је.
-Океј. Aли, шта су нам кроз историју радили, шта смо све издржали, ми смо стварно сјајан народ.
-Сјајан, како не! Та, реци ми какав је то народ у коме је «организација» најомрзнутија реч. Који својим доиста великим људима, као што су Илија Гарашанин, Стојан Новаковић, Јован Ристић, још увек није подигао споменик у престоници. A Пашићу, надуваној величини, вештом једино у пливању кроз разне режиме, онолики. Уосталом, ако хоћемо да будемо прецизни, о ком ми то народу говоримо? Ми, заправо, и нисмо народ. Ни племе. Ми смо - паганско претплеме. Није неслога наша највећа мана. Већ неистрајност. Недостатак воље за рад, дуготрајан и темељан. Претплеме, без праве традиције, културе. Једино што имамо старо је Хиландар, и остали манастири, цркве. Помисли само: Зашто су се Срби, свуда где су се по свету расејали, тако лако утопили у друге народе?
-Због оваквих као ти...
-Не, управо због оваквих као ти...
-Ма немој! Ех, само да могу, отишао бих сад на Косово и Метохију. Видиш бре, шта нам раде ови Шиптари? Ал' показаћемо им ми, свима, опет. Ево, сад их треба својски згазити. А онда, кад их средимо, да вратимо и остало. Све ће то опет бити наше. Али - стварно наше. Усташе неће имати ни оно што би мооожда требали да имају, малкице око Загреба, а чак и овај Трст није сигурно да ће остати италијански. Чији ће да буде него наш, кад има оволику српску цркву у сред центра! Тол'ко пута је у историји изгледало све отишло у пичку материну, па смо се опет после дизали из блата.
-Ако се буде овако даље радило, као што се ради, изгубићемо и оно мало шансе да се унормалимо. А још добити по тинтари лудој, није нам ово доста, изгледа. Овом народу никад доста. Ти се и даље примаш, к’о саучешће.
-Нисам се примао, само сам видео како мој народ страда и ишао да га браним.
-„Голоруки народ“, од ког су рикнули диносауруси, како оно беше? А прећутали су овде, наравно, оно шта је наша страна такође радила.
-Е, немој ми увек то да гудиш к'о неки из тих плаћеничких НВО! Јесте, ал' то је рат, у рату свака страна мора да ради и јебене ствари. Утом часу ме је болела брига за пацифистичке жваке, од којих користи нико није имао, само штете. Мене ништа друго тада није занимало, морао сам да одем да помогнем свом народу. Јел' могло да се «мирним путем», кад друга страна није хтела? Јел’ сам требао да седим скрштених руку? Да гледам мирно како нас газе. Достојанство је важније од свега.
-Ах, да, она чувена српска «мудрост», «боље гроб него роб». «Зови само зови, сви ће товарови за те...». Својој «мајчици Србији». «Мајчици», која ти за то после ни хвала није рекла. А о инвалидској пензији и помоћи да и не говоримо. Зато си и морао за Канаду.
-Није да је ништа. Признали су ми двоструки стаж.
-Шта ти вреди, кад у Србији другог стажа немаш уопште? Мораћеш у Kанади да зарадиш пензију.
-Ја, да не понављам до бесвести, добро знаш, нисам ни ишао да би добио пензију.
-Него да браниш... Океј, знамо. Али си испао наивни болид. Искористили су твоју запаљеност, као и хиљада других. Оног чиме се ти поносиш, можда и с правом, јер си ишао искрено, они се сад стиде, перу руке, одричу вас се. Нормална држава би ти дала пензију и само на ово...
-Нормална држава не би ни правила рат, да је нешто било мудријих вођа - упадам ја.
-Aли, није било - одврати Владан - Као и обично код Срба. И зато сам ја дигао руке.
-Лепа ти је логика, Владане - уздржаног беса и презира дочекује Димитрије. - Издајничка!
-То, брате! - скоро се руга Владан - Србин, кад нема други аргумент, одмах га да по „патриотизму“.
-Моје родољубље је право! Ја сам БИО тамо а не као ти, штурн'о, па издалека трабуњаш...
Ово је жешће, контам. Као Haitian Fight Song. (Serbian Take).

[Grazia]

24. март 1999.
Код Aрсенијевића, слушам најновије вести италијанског радија и не верујем. Из Aвијана, НAТО базе управо овде, полетели авиони и сручили ракете на Нови Сад, Сомбор, Подгорицу...
Месец је подивљао над нама. Звезде су се сакриле од нас.

-Ја морам тамо! - прва Јанкова реакција - Морам бити са својим народом кад му је најтеже!
-И ја сам најпре то помислила, али... - Ксенија гњечи „Капетана“ у пепељари толико грчевитим покретом, да ми га дође готово жао. Пали одмах новог и наставља:
-Јесте, све је то тако, али, размисли. Зашто да режиму дамо прилику да шири демагогију како се «патриота враћа у земљу, за разлику од издајица и дезертера».
-Знам ја то. Aли по чему сам, онда, прави припадник свога народа, ако на делу не покажем да сам с њим у најтежем тренутку?
-Зато, јер то показујеш на друге начине. Не треба им давати прилику да се ките туђим перјем.
-Они то и иначе раде. Срамота ме је да одавде, у фотељи, пратим ту несрећу. Мој одлазак би био моја одлука, коју ништа не може укаљати, па ни тај режим.
-Јанко... разумем ја тебе. Aли, ма колико да сам несрећна, бесна, због онога што раде мојој отаџбини, и пече ме савест што нисам тамо - нећу да идем у Србију! Управо одавде помажемо више.
-Помажемо. Aли, чини ми се да све то, наши протести ових година, изјаве, написи у новинама, помоћ коју шаљемо, колико год важни, нису довољни. Да би на лицу места ипак то имало више ефекта, нашем народу дизати свест, ону праву, за истински отпор.
-И нарочито је за то погодан општи хаос тамо. Ратно стање. Ухапсиће те чим ступиш на тле Србије. А можда, и нешто горе. Управо ће искористити прилику да се обрачунају с правим противницима. Не. Мислим да треба да наставимо борити се као и до сада. Није мудрост «погинути лудо». Овај народ је за последњих 100 година сатиран ратовима. Не доприносимо и ми томе тако што бисмо само увећали списак жртава.
Јанко након овог дуго ћути. Ломи се у себи.
…Којем граду припадам...?
Коначно, премда тешка срца, изговара:
-У реду. Нећемо за Србију. Ваљаћемо јој и одавде.
…Пољуби прво оне несрећне, па онда смири оне немирне… …Додирни дланом недодирљиве и спаси нас неухватљиве…

[Grazia]

3. април. 1999.
И ваљају. Опет, шаљу лекове и потребан материјал болницама у Србији, преко поузданих канала, да би били сигурни да неће завршити на погрешном месту, каквих је примера било.
Жестоко осуђујући бомбардовање, пишу чланке, говоре на локалним радио и ТВ…
И ја организујем. На факсу, трибине. А с неким од ортака, и мирне уличне протесте.
Ви, што не знате пљускове звука, боје и мириса. Ви, људи без памети. Забрањујем све оне замке ваше подлости! Ви себични људи што правите буку без реда и смисла…