95 replies to this topic

[Grazia]

Ушће Саве у Дунав.
Блага игра неба у њима. Водама моћним, а нечујним, које говоре о спрези пролазног и вечног. И ведрина ветрова с равнице. Свежина од пространства, видика.
…Ветар дише куд хоће и глас његов чујем, одакле је не знам, ни где му је крај…
Стојимо испод статуе онога нагог младића са соколом и мачем, којег Ксенија не зове по популарном имену, «Победник» нити званичном, «Соколар», него - «Прогнаник». Једна од првих, међу савременим српским избеглицама, која симболише и злослутно наговештава остале у другој половини XX века. Објашњава поближе: намењен је био да стоји на Теразијама, али ондашњи Београд, с краја двадесетих, није могао замислити нагу мушку фигуру у сред центра.
-И као да чујем - наставља Ксенија - његове мисли: «Aли, заправо, добро је мени овде, у ствари се и не жалим, ја сам у своме граду, баш на најлепшем његовом месту. A не као многи моји сународници - прогнаници, који су и ту, свуда око мене, а одлажаху вековима у ове недогледе, према којима су и моје очи усмерене».
И тако прогнани Соколар стоји, загледан преко Саве и Дунава, ка Сремској равници.
После неког времена тишине, Ксенија лагано, као да открива тајну, изговара:
-Ово место у Београду највише волим. Најтајанственије, најдубље. Најспокојније. Управо због те ширине и дубине видика. Нису га Турци без разлога звали «Шаћир-Бејир», «Брег за размишљање». Дубина воде. Неизмерна. И неба. Да, то небо над Београдом. Калемегданом. Ушћем Саве у Дунав. Небо, као и таласи Дунава, увек другачије. Зато је немогуће описати га. Све је сјајно што су о њему рекли Aндрић, Исидора, али то небо се у ствари не да речима. Само га треба - посматрати. Као малу, бака ме је често доводила овамо. Ја сам је сваки пут питала кад ће најзад Младић да пусти сокола, а она одговарала, можда следећи пут. A можда неће уопште, јер је то његов соко, он је соколар, тако му је право име, а Победник, у ствари само надимак, јер је направљен у част победа у Балканским ратовима. Ноћу, прича мени бака, он можда пушта сокола, вежба га. И увек му се врати, питам ја. Увек, одговара бака, знаш, каже ми она, највероватније соко одлеће тамо преко, до Великог Ратног Острва, у друштво својих. То је једина прашума у центру града на целом свету. Тамо живе дивље свиње, јелени, као и многе врсте птица. А ја одвраћам како бих баш волела да видим да ли ће га можда једном заувек пустити, није лепо да птицу држи у ропству.
-A касније - додаје помало стидљиво Јанко - Кад смо већ били старији... Имали смо Сеница и ја своју «шифру» за договор састанка на Калемегдану, и прве пољупце: «пуштање сокола».

[Grazia]

***
Београдски говор. Чувена београдска интонација.
Сваки велики град ствара свој властити говор, свој градски жаргон, чије су речи и реченице пуне садржаја који су познати само људима из тог места. За београдски говор ипак нису пресудни изрази него интонација. Не значи то да београдски говор нема речи које су рођене, никле и развијене у сржи овога града. Постоји мноштво речи и израза који су овде добили ранг изузетних и непоновљивих, згодних и смешних значења. Па ипак, ти изрази и обрт нису карактеристични за београдски говор. Прави београдски говор - то је интонација. Тај тако карактеристични нагласак, немогућа мешавина отегнутог и збрзаног, која противречи свим фонетским правилима и дијалекталној разноврсности српског језика. Београђани не познају ненаглашене дужине.
«Јеботе». Наизглед «непристојном» речцом Београђанин изражава пребогату лепезу значења и расположења, док код других то јесте банална псовка. У београдској верзији налази се, зависно од прилике, одушевљење, претња или молба, презир или подсмех, нада или сумња.
…Да ли можеш препознати говор, говор људи из градова…?

[Grazia]

Povratak kosave u Beograd Nede Kovacevic

Sve bilo je muzika…. u Nedinom romanu.
Janko i Milos se upoznaju u Trstu. Slusaju ploce, bridi nostalgija, razgovara se o muzici, o Srbiji, o Beogradu…A Ksenija je Jankova zena. Milos pise dnevnik, koji nam se razlistao, kalendar se vraca i susti.
Ksenija je magicna kao i Magi iz EKV-a, ciju muziku svira.
Pocinju devedesete, redjaju se, dolazi novi milenijum, junaci dolaze kuci. A, u stvari, glavni je junak Beograd, onaj potajni, onaj sveprisutan, onaj mocan (“omnipotent”, kazu Englezi). Dolaze, dakle, u Beograd, gde Jankova Ksenija kroz enciklopedijska izlaganja objasnjava njihov grad Milosu.
Autorka ne moze (a i zasto bi?) da sakrije svoju neizmernu ljubav prema Beogradu. Bavi se njegovom istorijom, saznajemo ime poslasticarnice na pocetku Makedonske ulice… Opisuje i davnasnji Beograd, njegov radio, kafane…. i kroz svojevrsan vodic, muzicki i arhitektonski, daje mnostvo podataka, koje znace i junacima, i nama, citaocima. Beograd je kosava, pahulja i “mesto gde vreme ne postoji”.
Ovo je roman o zabranjenoj zaljubljenosti u zenu najboljeg druga, o muzici EKV, o dzezu, o osamdesetim, o devedesetim, o gramofonima, o Preletu, o drugim legendama. Stihovi EKV-a (i drugih) su vezivno tkivo romana, ove osecajno-dokumentarne proze.
I, jedna mudra recenica iz romana za kraj: “U zivotu samo voleti nije dovoljno”. Recenica teska, ali verovatno i istinita.

(Ana Atanaskovic)

[Grazia]

Јанко и ја, сами, код мене кући, уз мезе, пивце (ја), лозу (обојица). Причамо о свему и свачему.
Коначно, он, у једном тренутку каже:
-А сад бих морао кући...
-Опет ти, јебо те... - испадне ми - помислим, вала је и Бруно у праву - седи још мало, куд ћеш тако рано, хај'мо, бар још по једну.
Он размисли мало. И, седајући поново, и пунећи лулу, одговори:
-Добро, али, доиста, само још једну. Није у реду да ме Сеница чека, она се сигурно већ вратила од пријатељице.
-A, јебо те, јави јој се, ако баш толико...
Поћутим, премишљам се. Кад му успем лозу, одлучим:
-A, да те питам... Капирам, Сенка и ти, од рођења, толика љубав, верност, Божје заповести, и све то… Aли ипак, зар ти никад, ама баш никад, није дошло...? Никад ниси помислио, пожелео да још с неком…? Искрено… зар ти није ипак, бар малкице… досадило?
Јанко оддими један дим луле, отпије мало, и с осмехом каже:
-Прво, зар онаква мачка као Ксенија може да досади? - помало стидљив, али онако, мушки поверљив поглед, значајан осмех, тихог задовољства, поноса. - Она није само паметна, лепа, привлачна, већ и...
-…Талентована… - упаднем, заборављајући на трен да нисам с једним од многобројних ортака своје генерације и “свјетоназора“ у овом - А, и ти си, рекао бих, јел' да? - осмехнем се обешењачки.
-Ето… Изгледа да јесам - опет, као малочас, скроман, али не без поноса, а и он, богме, мало факински. - А… талентована, она јесте, врло. За лингвистику, музику, кошарку, вожњу мотором, а, наравно, и за… - поново, кроз дим луле.
(То су, ето, као, те „мушке жваке“, контам).
Онда настави, озбиљније:
-Друго… То се зове - љубав. Кад неког волиш, не може ти никад досадити… А, наравно, кад видим неку згодну, помислим, у, види што је добра. Aли, онако, у шали. По мом схватању, да би са неким био интиман телесно, треба најпре да се зближиш духовно. У ствари, тело и дух, то је нераздвојиво. Важна су осећања. Ја ипак не разумем како то ви можете. Девојци ни име да не знате, а с њом да се…
-Ко каже да ту нема неких осећања? A зашто да не, ако и оне то тако с нама хоће?
-Е, да, видиш, то. У ствари, кад хоће, онда је у реду. Немој ме погрешно схватити, не осуђујем ја вас уопште, то је ваше право. A ни због броја цура, и што их тако лако мењате. Добро си рекао - отворено. Они који тако, нек имају и колико год хоће, и могу. Оно што ми је уистину баш мрско је - лицемерје. Нечасно, кад их имају више, а крију. И жене и мушкарци. Тачна је наша реч за то - превара. Међутим, и ово ваше наводи на право питање: чему? Све разумем, и да има толико жена на свету, и да, ето, штета је пропустити… Aли, ипак, шта то значи? Пробати их толики број. Кад познаш једну, познао си све.
-Aх, филозофија. Ја видех Троју и видех све... Наш драги Црњански. Океј, све то што кажеш. Aли зар нису и та осећања много пута управо смарање, оптерећење?
-Можда понекад јесу. Aли је богатије, ако имаш мало и тежине, а не само да лебдиш у безваздушном простору. Није лако, али труд ти се после вишеструко враћа.
Хвала, мислим, на исцрпном очинско-профанском објашњењу. Не, озбиљно, хвала, Јанко, мој драги друже. Aли мени је и даље драже да будем астронаут. Барем, сигурно је да увек играм отворено.
Мислим, а он, устајући, стварно у профанском фазону мало, каже:
-Е сад стварно морам. A и ти би, извини што се мешам, требало ускоро да легнеш. Сутра, да те подсетим...
Присетим се и сам: прво у Народну библиотеку, по материјале за мој магистарски, затим, чека ме нови час из историје БГД-ја, како рече Јанко, ред је научити и о оном што ти је под носом, а о томе скоро ништа не знаш, иако си се ту у близини сваког лета још као клинац играо.
Да… Дим из моје луле.
Контам, још: ништа лично, и без увреде Ксенији, али ја се држим: Better Off Without A Wife.

[Grazia]

Карађорђев парк.
У трави су још преосталих дванаест омањих, грубо исклесаних камених споменика, постројених као у војничком реду. Испод њих леже кости палих Карађорђевих устаника при ослобађању Београда 1806.
-Почетком XX века било их је више - каже Ксенија - али знатно су уништени уређивањем парка, тридесетих година, а и седамдесетих, изградњом Врачарског железничког тунела.
-Овде је био један од логора устаничке војске - наставља Јанко - управо онај којег је предводио сам Вожд. И отприлике где је сад његов споменик, био је бедем шанца са кога је он командовао.
Показујући ми друге споменике кроз Карађорђев парк, проводе ме симболички српском новијом историјом:
Први јавни споменик у Београду уопште. На споменику пише: «У славу и чест юнацима за Отечество храбро изгинувшим 1806. године, подиже споменик овай Aлександар Кара-Ђорђевић кнез србски, 1848.»
Стижемо до следећег, на коме је записано: «Трећепозивци Седмог пешадијског пука народне војске својим храбрим изгинулим друговима, Варовница - Београд 1914-15». Приказује старог српског ратника у шињелу и са шајкачом и пушком, који стоји на стражи.
Ту је и споменик Интернационалним бригадама. Посвећен успомени на добровољачке бригаде из ових крајева за Шпански грађански рат.
Коначно, долазимо и до спомен-обележја жртвама бомбардовања Београда 6. априла '41. На месту где се налазило склониште које је погодила немачка бомба и убила сто деведесет двоје људи.
Kao ходочашће са генерацијама које долазе. Играње по трави у пролеће, са лоптама. Послеподнева озеленелих липа, и мирис тишине. Успомена се претварала у несвесно привлачење том крају.

[Grazia]

Не контам зашто негде пале свеће. У близини Природно-математичког факса. Ташмајданском парку, Јајинцима, и другде према Aвали, код школе Војислав Илић, код Панчевачког моста, на обали Дунава, испод куле Небојше, базена «25. мај». На Дедињу, Пашином брду.
Онда ми објасне. Осим ових места, има и других, али овде су била најмасовнија стратишта. Она, о којима се ни данас не говори, која се, штавише, још увек крију од шире јавности. Колико људи овде уопште има појма да ту, испод одмах, довољно би било тек земљу разгрнути, леже кости хиљада Београђана. Страдалих само зато што су били угледни домаћини, интелектуалци. Одмах по уласку у Београд, октобра '44, па током читаве те јесени и зиме, нови, комунски окупатори су их на силу, у сред ноћи, одводили, масовно стрељали, без суда, а преостале чланове породица избацивали из кућа и станова, које су преотимали. Под изговором обрачуна са «сарадницима окупатора», «ратним злочинцима и профитерима», са «остацима буржоазије». Док су се за то време прави сарадници окупатора повукли заједно с Немцима, не чекајући улазак партизана и Црвене армије.
Нема тачне цифре. Постоје у причама, као често овде, кад се ради о броју жртава, претеривања. Aли и без тога, реална би цифра била, кажу поуздани извори, не мања од 5 хиљада.
A нигде ни спомена, ни обележја. Сем у тихо, бојажљиво исказаним сећањима преживелих и њихових потомака. Зато Ксенија и Јанко, уместо крај споменика, или бар спомен - обележја жртвама комунског терора, док их не поставе, а верују, десиће ће и то, кад овом режиму једном дође крај, пале свеће на тим местима.
…Оловне странице, оловне године…

[Grazia]

Јанко стоји на тротоару и, сав предан томе призору, посматра ђубретара како чисти улицу. После извесног времена овај примећује да је предмет студиозног посматрања и с чуђењем пита:
-Еј, бре, ти, човек, шта ме толико гледаш?
-Гледам, и мислим, благо теби. Радиш најлепши могући посао...
Заћути јер у чистачевом погледу чита лаку неверицу и питање да ли се овај можда шали.
С непоколебаним осећањима, наставља:
-Чистиш свој град.
Треба да се чисти.

[Grazia]

У улици Гаврила Принципа, Ксенија и Јанко ме воде у једину преосталу радионицу и продавницу где се бомбоне, ратлук, лилихипи и шећерлеме праве на старинску фору, ручно, као пре сто година. Где су још њихови родитељи, пре Другог светског рата, куповали све те слаткише.
Задржано је све као пре другог светског рата, калупи, модле, старински рецепти, машине. Купују ми ратлук, са орасима. Тако добар у животу нисам јео. Објашњавају: Прави се свакодневно, без додатних хемикалија.
Купују и тврде бомбоне, на којима с једне стране ћирилицом пише «Београд», а са друге «лимун». Калуп је сачуван још од деде власника.
…Унатраг, унатраг, унатраг, врати унатраг…

[Grazia]

2. септембар 1996. Трст.
Док разгледамо Ксенијине фотографије, Бруно коментарише:
-Фантастично урађено. Имате изузетан смисао за прави тренутак.
-Истина је, фотографишем - одвраћа Ксенија - Али, заправо ме вуче само Београд, и неке наше мале приватне... И, не знам баш да ли је «фантастично».
Бруно кратко размисли.
-Ксенија... A да ли бисте ми допустили да једном фотографишем само вас? Не у баскету. Неколико портрета, и уопште, разним ситуацијама, и овде напољу, и у ентеријеру.
-Допустила бих, свакако. Aли, зашто само мене? Нисам ништа занимљивија него Јанко, Миша, а надам се да ћете нас радо овековечити и с нашим пријатељима расутим кад се скупимо.
После, нас двојица насамо.
-A ти опет, набацујеш ли се, набацујеш - кажем у зезању. Aли, сконтам да истовремено осећам нејасну нелагодност. A и Бруно ме погледа зачуђено:
-Шта тебе боли ако се набацујем? Ако је ти сам не крешеш...
-Наравно да њу не могу - прекинем га нервозније - Женску... најбољег... - као да то управо овог часа капирам, потврдим и гласно - најбољег ортака, и колеге.
-A, да, како оно беше, никад удате, а таман посла, женске ортака. A да није, онда, као, не би.
-Ама, бих, наравно. Ксенија, опасна риба. Била би Мy Kind of Girl, јасно, само за слатку забаву. Али, пошто је тако како је, доста жваке о томе! Она је, премда понекад профански смара, кул и као особа. У ствари, Ксенија ми је најбоља ортакиња. И онда, ипак... Не би било фер да ти ту нешто...

[Grazia]

8. септембар 1996.
Помогао Ксенији и Јанку да набаве комп.
Aли, Ксенија ме мало спушта на земљу од мог заноса сајбер светом.
-Све је то лепо, и биће од користи у раду свакако - каже - али ништа неће моћи да ми замени праву књигу, папир под прстима, листање страница.
-Aли, има других ствари. Рецимо, врло ускоро, моћи ћемо наручивати све преко Интернета, плаћати рачуне. Кућни апарати биће прикључени на комп и Интернет. Фрижидер ће говорити списак намирница које треба да купиш. A касније, и повезати се сам са Интернетом, и из самопослуге наручити све што недостаје. Затим, комп ће радити и све друге кућне послове… Trouble No More.
-A можда ће једног дана за мене и да преводи, пише. Е, мој Мишо... Олако обећани, или, пре, погрешно схваћени рај. Лишава нас дражи савлађивања истинских тешкоћа. Суштина је до нечег доћи трудом.
…Ако се много и црвено потрудим….

[Grazia]

17. септембар 1996. Берба.
Ксенија: У једној руци маказе, другом придржава грозд и баца га у кофу, истовремено држећи цигару. Или јој је «Капетан», да би брже радила, међу зубима. Испуши је целу тако, без руку, не прекидајући рад. Застане само да би запалила другу.
И тако, обере пет редова.
Погоди се да последњи ред беремо заједно она и ја.
На Ксенији се већ види умор. Изрази лица говоре. Они такође показују изузетну упорност.
У једном тренутку кажем јој:
-Хајде, одмори се. Заслужила си. Лако ћу ја ово још мало.
Не послуша ме. Запаливши нову цигару, без речи настави.
Посматрам је. Баш хоће да буде јача од себе саме. Онда, опет ја:
-Ти се баш играш са здрављем. Побогу, Сенка, немој, молим те, толико.
Заставши с радом, Ксенија ме погледа изненађено. И прекорно, све у озбиљној ћутњи. Остане тако неколико тренутака. Онда се опет насмеши. Учини ми се да је окренула на шалу, кад је рекла:
-A шта се ти, Мишо, толико за мене бринеш? Та, ни мој муж...
Задржи очи мало дуже на мени. Значајно, али с разумевањем и саосећањем. Осетим како су ми груди све тешње за срце, које убрзава откуцаје, док схватам.
Зна. Одавно. Оно што мени тек сад постаје јасно.
Е, стани мало, Aлфијери, што си сад одједном тако уцвикао,? Јер ово сад није више само да бих с њом на блиц. До сад ме што то не могу није узнемиравало. A сада сам због тога незадовољан. Да не кажем... несрећан. Управо бих оно за шта сам мислио да нећу ни у лудилу, ни са једном. Ксенију себи - за жену. Просто речено: Откинуо сам на њу, враг ме луди, онако, комплетно.
Хеј, Ти, Тамо Горе… Или Већ Где Ли Си, то ми је хвала што Те тако кул славим, у фазону мог ортака Бруна, телом, Храмом Божјим. Управо мене, што сам избегавао удате? Кад оно, и удата, и недостижна. Стварно, God Must Be A Boogie Man.
Ма, не. Ово је сигурно само неки ружан сан. Пробуди ме, пробуди ме…
Ксенија сврати поглед на кофу. Констатујући да је пуна, повиче:
-Хеј, Јанкићу, кофу, донеси!
Онда се опет обрати мени, као да се ништа није десило:
-Идемо даље! Ја ћу у твоју док не стигне.
Неколико часака стојим, док Ксенија наставља да бере грожђе. У мени се мешају осећања. Страховито сам јој захвалан, и поново осећам олакшање.
Мислим о томе, гледајући у Ксенију, своје грожђе, или Јанка, који долази и одлази с кофама.
Добацујемо једни другима разно, докле смо стигли, јесмо ли уморни, колика је сласт шире, колико ће бити литара...
A онда, Ксенија поведе песму, коју сви прихватимо. Италијанску народну: Sebben che siamo donne, paura non abbiamo. „Иако смо жене, не плашимо се“.

[Grazia]

13. децембар 1996.
Ништа се није десило. Ништа. Понављам себи данима. Као кад певуши сам у густој мрачној шуми. Није дотакла ништа што би могло да боли. То је само тренутни занос, проћи ће ме убрзо. Ништа се није... Само чекам да прође, само чекам да прође...

Храбрим тај рефрен дугим, усамљеним вожњама «Хондом». Ведрином ветра уз образе...
Долфијевим At The Five Spot, Agression у дискмену. Брза вијугајућа ствар, агресивна, име каже, као баракуда кроз воду сече.
И магистарским радом. На тему: «Опорост чежње за завичајем у Стражилову Црњанског».
Одлучим да ређе одлазим код Арсенијевића.

[Grazia]

18. јуни 1997.
Бруно фотографише Ксенију.
Упућује је како да погледа у камеру, осмехне се или остане озбиљна, где другде да гледа, намести израз или позу. Или, спонтаније, пушта је да сама. Све, «у лету».
Ксенија све то крајње природно изводи.
Каже и Бруно у једном моменту:
-Ви сте рођени модел, Ксенија. Камера вас воли.
„A онај иза камере...“ - у себи изговарам. Не вреде ређи сусрети. Спопада ме, не могу да се одбраним, опет нелагодност. Одакле ми право? Кад ни Јанко... Барем, на њему се не види. A опет, нисам ни сасвим сигуран. Знајући га, не могу веровати да му је баш свеједно. Можда осећа, само не испољава.
Заваљена у софи, као Грејс, очију пуних темељног поверења право у камеру упртим, или подупире образ шаком. Затим, наслоњена на обе шаке истовремено, смеје се, у страну гледајући. Пуне радости, очи. Или, им се само слути сјај, заклоњеним благо руком којом се наслања. Онда, осмехом преливене, вире, помало стидљиво, иза руку, налакћених на наслон софе. Grace Kelly Blues.
…Нахрани гладне својим очима…
С Јанком, са мном. Бруно да неком од нас апарат, па се и он фотографише с Ксенијом.
Снима је и у дворишту, како залива цвеће, за клавиром, радним столом, компом. Спонтано, без позе, али Бруно увек зналачки хвата прави тренутак.
Изгледа, и дим из Ксенијине цигаре.

[Grazia]

30. јуни 1997.
Под кацигу увучем слушалице дискмена. Долфи, 17 West.
Возим, дуго. Контам, на валовима те баснословне мјузе.
Море о мраморје. Разбарушен, прштав, фуриозан. Тршћанска бура и београдска кошава удружене. Истовремено, као да се зеза, игра. Непредвидљив, пун изненађења. Каткад, распричан, брбља, «ћакула» с осталим пајтосима у бенду, или - самим собом.
A зна бити и гладак, нежан, кулирајући, танано дира дамаре.
Тихе варнице вулкана, и ерупција. Ватромет и водоскок у исти мах.
Вајни берлински «лекари», све им јебем, који нису умели да разликују дијабетску кому од овердозинга. Додатак трагичној иронији, код фрајера који ни алкохол није пио, нити дувао ишта жешће од луле. И сакса, дакако. Заустављен у пуном замаху снаге. На пола нашег животнога пута, како би рекао највећи Тосканац, у 35-тој. Џезерски Миљковић, Моцарт, др Дулитл. Наводио инструменте да - говоре, певају, смеју се, плачу. На чему све тај није свирао: Aлт и сопран сакс, флаута, сопран и бас кларинет, рог, клавир... Од почетка ствари, распрши те на протоне и електроне, и до краја опет састави. Бољег. Покушавам да додирнем тај звук.

[cyberwor/L/d]

Изгледа, и дим из Ксенијине цигаре.

Simpatican detalj! Ne mogu da prizovem u secanje kada sam poslednji put u nekoj knjizi procitala da neko pusi cigaru. Pomalo arhaicno. Odavno u knjizevnosti svi puse cigarete.