95 replies to this topic

[Grazia]

13. април 1995.

Ксенија узима за тему докторске дисертације: «Лик Трста у делу Умберта Сабе».
И ја мало о Трсту. Претих и премиран за италијанско, за Медитеран. Град - антикваријат. Врева и саобраћајни хаос је маска испод које лежи прави лик овог места, успореног, каткад заустављеног времена. Као да је запао у непрекидну siestu. Град меланхолије. Обојен чежњом за прошлошћу и ћутљивом сетом скрајнутости од централне луке Царевине на маргину Републике.
Aли, ово је и град Универзитета. Осорне дражести - речи песника Умберта Сабе. Или, из његове прозе, у Ксенијином преводу: Рођен си у граду буре, зато пишеш ПРЕЧИЦЕ. На таласима Џеретовог Trieste. Нека тајна Веза с Београдом и кошавом. С - EKV. Лицем ка ветру. С ветром уз лице.
На тихој позадини словенског, коју изрекну само табле с презименима на «ich» власника радњи, адвокатских уреда, лекарских и зубних ординација. И глас звона Цркве Светог Спиридона, чија богослужења Јанко редовно посећује. Деси се да буде једини у цркви.
Јанку и Ксенији омиљени кафе је «Stella Polare», где је некада седео и Доситеј Обрадовић.
Пролазећи градом, Јанко се нарочито задржава крај Палате Гопчевић, Palazzo Gopcevich, са четири скулптуре на фасади које представљају хероје из Косовског боја. Палате, некад у власништву Срба из Трста, породице Гопчевић. И ја сам обратио пажњу тек кад ми је он поменуо.
Често застане где се продају возне карте. Дуго прегледа међународни ред вожње. На крају, изговара:
-Брзи полази за Београд вечерас у 6 и 25.

[Grazia]

6. септембар 1994.

Конзумирамо се још увек. Сем за музику, врло талентована за извесне ствари. A и свесрдно им наклоњена. Кресне и друге фрајере. Отворено ми је од почетка рекла да је ништа не обавезује да буде само са мном. Ни, мене, дакле, само с њом, те тако и бива. Али, пошто је баш, баш од жешћих риба с којима сам био, ред је да запишем име: Aлида Финкелштајн.
Управо завршила студије виолине на овдашњем Конзерваторијуму.
Већ је обезбедила ангажман у СAД. Интересује је искључиво каријера.
Путује 21. септембра. Пита ме да ли бих с њом, да искористим прилику. Могла би, каже, да ми тамо обезбеди дозволу боравка и шљаку. A и баскет би, мисли она, требало да уновчим, уличне екипе то тамо раде, а не само овако да играм «за аплаузе и стискање шаке».
Симпа сам јој, каже, без обзира што не планира са мном ништа, стварно би толико учинила за мене, а и «штета да такав таленат овде пропада». A ја одлучно одговарам: не. Не мислим уопште да било који мој таленат, ако га имам, овде пропада. Напротив. Ни не помишљам из моје Италије. Једино где бих још живео је Београд. На ово, погледа ме као да сам рекао да бих живео на Месецу. Што, Београд је баш кул, одвраћам. Као ствар Green Vine. A она се насмеје:
-Ти ниси нормалан, мајке ми. И овде је без везе, а камоли на том дивљем Балкану.
-Вероватно. Не за ово о Балкану. Који, узгред, уопште није дивљи, (супротно, колевка је европске цивилизације) него су га ови «цивилизовани», ломећи своје интересе преко њега, највећим делом «усрећили». И не за овде. Него, о мојој нормалности - одговорим, такође с осмехом.

[Grazia]

7. октобар 1995.

Увече у кафићу. Са мном Јанко, затекао се после шљаке. Затим стигао и Бруно.
За суседни сто седну три рибе. Чаврљају опуштено. Опасно изгледају све.
Мало после, Бруно и ја, бацамо фарове према њима. Ни оне нису мање ефикасне према нама. Размењујемо осмехе, дискретне знаке, и добацимо им понешто.
Иако и њега женске заинтересовано гледају, Јанко не чини ништа од тог, лагано испија капучино, дими лулу.
-Е, па, момци - каже тихо, мало касније. Ја бих морао да пођем. Да вам не сметам...
-Ма, које сметање - Бруно ће. Хеј - озбиљније - Ма, хајде Јанко, зар овакву рибу да пропустиш?
-Какву... Ону? Та се мени баш и не допада превише - одвраћа он, с осмехом, на трен не знам је ли озбиљан - боља ми је она црнка.
-Јел'? Океј, ето ти је онда - дочека Бруно - ја ћу ову риђу. Или би ти Мишо...? Мени је свеједно.
Јанко, и даље с осмехом, слеже раменима, и каже:
-У ствари, све су добре. Али, ја уистину морам... - Уозбиљи се сасвим, и, гасећи лулу, дометне - већ касним - погледа на сат. Јесам рекао да ћу се задржати на консултацијама, али Сеница ће се забринути... - опет, лакшим тоном, осмехујући се - Ето, остаје вама већи избор.
Устане, поздрави нас, уз рибама дискретни наклон, нама тихо «срећно, момци», и оде.
-Пола 8 је њему касно, јебо га чворак! - погледа Бруно сат, па мене, у фазону «у ал' ти је ортак», добронамерним презиром.
И ја слегнем раменима, али с разумевањем Јанку, управо као према добром ортаку, «профану» и колеги. Ипак, потом, кажем себи, ма, његова ствар. A да се ми концентришемо, лепо нам човек рече, сад имамо већи избор. И помислим управо оно што Бруно изговара. Easy Going.
-Да се не смарамо, ако оне хоће и све три, тим боље. Хај'мо, да им улетимо док су још празне.
И покупимо их. Да, све три. Од вишка, оваквих ствари, може бити само добитка. Живео Бед рок!

[Grazia]

25. септембар 1994.
Поменем Димитрију преко телефона своју нову „музичку експедицију“.
-Како можеш да слушаш тог издајника? - тресне ми Димче у слушалицу.
-Каквог сад издајника? - у први мах не капирам.
-Па, тог, што је са сличном себи булументом позив'о на дезертерство, с оном глупом песмицом, у хипи фазону. Римту ти туки. Па, онај њихов спот који се вртео на усташком ХРТ-у , једини из Србије у јеку рата, јебо те миш! Море, турим им ја… Откуд сад то одједном, кад их ниси варио?
-А, мислиш, Милана… EKV.. Ето - слегнем раменима - потрудио се да одслушам мало пажљивије.
-Свака ти част, мали, ако си им'о стрпљења. Јебо те миш. И океј, твоје право. Ал' ја стварно не капирам шта си ти видео, то јест чуо у томе. Можда сам глупсон, ал' мени ужасно тупи. Откуд знам, тол'ка се раја ложи, можда нешто и има у томе, ал' ја, једноставно - не варим.
-Па сад… Ако је - издајник, чудо би и било да га вариш - мало га зезам.
-Ама, није тол'ко због тога. То је само разлог приде. Него, одувек, и пре рата. Увек су ми били… - досадни, брате. Мјуз, дрнда једно исто, само онако врисне понекад, откачен. Надуван и уфиксан боље рећи. Текстови удав живи.
-Како удав? Права поезија …
-А ја сам ти баш за поезију, у пичку материну. Ето, можда је и зато најпре. Треба да се удубљујем у неке текстове. Музика је музика. Треба да ваља и без текстова. Ето, ту се слажемо, у џезу, мали, и ја не готивим певање. А ово, стварно - ништа.
-А ни оно Град? Под заставом кише... О Бегишу.
-Ма, 'де је о Бегишу, може да буде било који град.
-Било који, то и јесте штос. Универзално… Али јасно је да мисли на Београд, свој град.
-Е, дај, не тупи мали више, јебо те миш, и тебе и EKV. Кад је конкретно, нек' је БГД, а не ја да гледам у боб о ком је граду. Ма, нема, не вреди, нећеш ме навући. Да извинеш, на те њихове наркоманске, трип визије. Тај не зна ни сам шта је 'тео да каже, а камоли да је другима јасно.
-Мени је готивно, и ако баш хоћеш - да извиниш ти, али мене стварно - боли таки да ли је он наркос, издајник, као што мислим да и није. Само је против рата. А ваљда је свако нормалан против.
-Јесте, ал' кад се зарати, ко те пита. Не одазовеш се на мобилизацију - ти си дезертер. Позиваш на дезертерство - шта си него издајник!?
-Еј, баш крупне речи. А, јесте ми, извини, неки рат. Није као други нормални ратови. Ако је рат, уопште, нормалан, али овај је онако посебно ненормалан, па ни не важе правила за уобичајено стање.
-Ненормалан јесте. Коме причаш, мали, ја то сигурно боље знам од тебе! Лепо је све то што кажеш - у теорији. Ал' онај те тамо коље, а ти ћеш њему да певаш „мир брате мир“ па ће он престати. Зајеби те жваке за књиге, гледај прави живот! Него, требали су од првог дана, чим су се џибери отцепили - општу мобилизацију, па гази свом снагом. Сравнити са земљом Љубљану и Загреб ако треба, а не к'о ови издајници, од комуњарске ЈНА, и главоња у БГД-ју, мајку ли им јебем усташку!
-Е, то. Ако већ говориш о издајству, зна се, дакле, ко је прави издајник. И како онда очекујеш да се људи одазову?
-Многи су се одазвали. Јер су к'о и ја мислили да треба, и без позива, дужност је, свеједно и што су ови издајице. Кад је одбрана српства, све друго није важно! Ал' пази, стварно, да завршимо више с тим, и да није све то, опет не би слуш'о EKV. Не свиђа ми се - и тачка!
Добро, контам, мој Димче. Доиста, „о укусима…“ …
Joshua Fit The Battle of Jerico…

[Grazia]

6. новембар 1994.
Сазнајем да је јуче умро…
Испрва, не могу да поверујем. Он ми је изгледао - толико жив, неко ко никад не може умрети.
Вртим дневник неколико страница раније, на разговор с Димитријем. Умро, он, о коме смо се баш… А можда је управо док смо се нас двојица натезали, сазнавао своју страшну дијагнозу. Али, он је барем сазнао. И отпутовао, оставивши за собом ову заврзламу. А ми, још чекамо. Да прође стваран свет око нас.
Проналазим, из последњег му интервјуа:
"Овде је разлог због кога се бавим музиком - ова земља, ови људи. То су лепи, паметни, интересантни, другачији људи. Постоје овде и они други - глупи и ружни, па то ствара један емотивни набој који те храни и тера даље да нешто урадиш, нешто промениш због оних који су добри. Без обзира на све, ово је земља у којој би свима могло да нам буде добро, само када би се добро организовали. Нећу зато никуд отићи, али ћу сигурно путовати како бих упознао и нешто што је другачије".
Речи, лепе и важне. Лековите.
Милан Младеновић. Скоро као Долфи, Трејн, Брауни, Бирд, Џенис, Џим и Џими, Mоцарт, Белини… У 37-мој.
Како какав пророк. Дошао, рекао шта има, отишао. Оставио поруке да се цитирају и тумаче.
Да пророк, као Дис, и овај је отпловио међу своје утопљене душе. Још само пар година за нас. Певао је '89. Или је и њега, заправо, убила прејака реч? И туђа, и његова сопствена.
Али ми, у ствари, сада радије долази, и пуштам је одмах:
…Мислим на први и последњи дан...
Ово је први и последњи дан…
Био је - сопствена мјуза, и властити стих. Слава му! Био. И остаје.

[Grazia]

13. април 1995.
Ксенија узима за тему докторске дисертације: «Лик Трста у делу Умберта Сабе».
И ја мало о Трсту. Претих и премиран за италијанско, за Медитеран. Град - антикваријат. Врева и саобраћајни хаос је маска испод које лежи прави лик овог места, успореног, каткад заустављеног времена. Као да је запао у непрекидну siestu. Град меланхолије. Обојен чежњом за прошлошћу и ћутљивом сетом скрајнутости од централне луке Царевине на маргину Републике.
Aли, ово је и град Универзитета. Осорне дражести - речи песника Умберта Сабе. Или, из његове прозе, у Ксенијином преводу: Рођен си у граду буре, зато пишеш ПРЕЧИЦЕ. На таласима Џеретовог Trieste. Нека тајна Веза с Београдом и кошавом. С - EKV. Лицем ка ветру. С ветром уз лице.
На тихој позадини словенског, коју изрекну само табле с презименима на «ich» власника радњи, адвокатских уреда, лекарских и зубних ординација. И глас звона Цркве Светог Спиридона, чија богослужења Јанко редовно посећује. Деси се да буде једини у цркви.
Јанку и Ксенији омиљени кафе је «Stella Polare», где је некада седео и Доситеј Обрадовић.
Пролазећи градом, Јанко се нарочито задржава крај Палате Гопчевић, Palazzo Gopcevich, са четири скулптуре на фасади које представљају хероје из Косовског боја. Палате, некад у власништву Срба из Трста, породице Гопчевић. И ја сам обратио пажњу тек кад ми је он поменуо.
Често застане где се продају возне карте. Дуго прегледа међународни ред вожње. На крају, изговара:
-Брзи полази за Београд вечерас у 6 и 25.

[Grazia]

13. Фебруар 1996.
Дигитализовао се. Пазарио комп. Сад се играм и тим чудом званим «електронска пошта». Одушевио се као куче кад сам примио први мејл од Димитрија.
«Овај госпел је невероватан. Већ неколико дана слушам Махалију и једноставно нема краја нема почетка, само уживање. Имам осећај да звучник «дише» док је слушам.
Како се ти људи играју са својим свемоћним гласовима то никада и нигде нисам чуо. Просто је невероватна снага и лепота у њиховим вокалима, инструменти су им непотребни. Толико осећања набијених у том госпелу да се речима не може описати. То једноставно треба чути. Хвала Богу да постоје, страшно је замислити овај свет без њих».
...Питаш колико дуго, хиљаде година…

[Grazia]

15. јуни 1996.
Ела Фицџералд.
Легенда отишла - у легенду. Слава јој и хвала!
Што се тиче женских вокала у џезу и блузу, осим Махалије и Саре, она ми је једна од најмоћнијих.
У ствари, да није њих неколико, џез певање уопште не бих ни констатовао.
Ела, нарочито. С неком посебно меканом, пастелном нијансом у гласу, која нарочито оплемењује. Што овим другим двема Царицама, усуђујем се рећи, малкице фали. Некако су ми мало више - као „неподшишана трава“.
А Ела је, такође, за разлику од њих, умела да звучи и као типични „црни“, али и као сасвим „бели“ глас.
Оне те дрмну, од старта. Одмах руше зидине Јерихона. А Ела, на прво слушање, не делује нарочито снажно. Међутим, као добро вино, (иако не пијем, али замишљам да то тако иде) питко, лако клизи, што се дуже слуша, скапираш колико је то у ствари моћан глас, и лагано те узима под своје, док те, на крају, сасвим не обори.
Зато су ми, у ствари, спиритјуелз најготивнији баш код ње.
Разнежују, до суза. Истовремено, уносе неки чудновати спокој. Слушајући, човек почиње веровати да је то све, доиста, тако. Да је Он стварно Он, (Ко Год Био), и наш Спаситељ.
Е, сад, друга је прича, што то осећање траје само док је ту тај спиритјуел и Елин глас, али, ко га шиша, ионако се све састоји заправо од готивних тренутака. Ухвати их док су ту.
И пуштам Just A Closer Walk With Thee. Затим, и The Old Rugged Cross.

Edited by Grazia, 14 March 2009 - 22:32.

[Grazia]

Јули-август 1996.
Први пут, после осам година.
Јанко и Ксенија коначно посећују отаџбину.
И први пут ја у Београду с Арсенијевићима.
Испред зграде аеродрома, Јанко клекне на травњак, прекрсти се, и пољуби земљу.
Ксенија цитира «списатеља славеносербског» Јоакима Вујића: «У Београду» 1826:
«...Тако ево нас, благодареније буди Богу, у премилом отечеству предрагих нам прародитеља, у земљи млеком и медом напуњеној, у земљи бивших наших светих царева, краљева и деспота...»
Пали «Капетана». Узме лагано дим. С димом, први београдски ваздух после толико година.

[Grazia]

Како само Јанко хода улицама. Рекао бих, сав је ошамућен од помисли да га сваки пешак, бициклиста, возач, може ословити - српским речима. Радује се као дете кад га упитају за нешто, поносан што добро зна где је нека улица, музеј, установа, трамвајска станица.
Оно што је до јуче делио само са Ксенијом и са мном, понекад с тршћанским Србима и осталим (Југо)Словенима, овде сада поседује читав град, цео народ, и запљускује га са свих страна, одјекује, титра, бруји.
Једини језик којег је знао и пре но што се родио, којег је дубоко удахнуо с првим уздахом и плачем новорођенчета. Којег и сада, ево, удише, и дише њиме, уместо ваздухом.
...И ритмом уздаха, у пулсу пролазника. Ходај... На звонким језицима, ходаj…

[Grazia]

Aвала.
Од подножја до врха идемо пешке. Наизглед мала. У ствари, закучаста и тајанствена, као средњевековна тврђава. Кажу Aрсенијевићи, никад не може да досади. Хавала на турском значи «бедем». У симболичном значењу и «утврђење које доминира градом».
Први аутобус у Београду, дознајем успут, саобраћао је од Славије до Aвале.
Атлас носи куглу изнад главе…

И шетња по самом Београду чини се често као планинарење. Није ни чудо, одговарају Ксенија и Јанко. За разлику од Рима, који их има само седам, Београд се простире на 29 брежуљака.
Треба да се хода улицама, треба да се трчи парковима.

[Grazia]

Од читавог Београда, ипак, најдражи им је Калемегдан.
Ту смо, веле, истовремено и даље у Београдској Вароши, и на Београдској Тврђави. Са 7000 хиљада година дугом историјом. И она с нама. Историја, која се на први поглед не види, али, да ли управо због тога, и није прошлост? Довољно близу да се остане у вези с градом, а довољно далеко, да се мирно посвети размишљању о Београду.
Увек неком освајачу мета и смер проласка. A опет, ево га ту. Јер није ни основан вољом царева. Ово је место на коме, напросто, мора бити града.
279. године пре Христа, келтско племе Скордисци, судећи по богатој некрополи, над десном обалом Дунава, вероватно на данашњој Карабурми, оснива насеље, и даје му име: «Сингидунум». Шта значи «Синги», остаје у магли историје. Сингидунум, «Град Синга», или «Град на води»? «Дунум» на келтском значи град, или, вероватније, вода. Ето, значи, одакле би било и име Дунав.
…У кориту реке читам отиске руку… Кључ настанка...

[Grazia]

Сингидоунон (келтски назив), Сингидава (у Херодотово доба), Сингидунум (римско). Сингидон (Византија). Сингидуно, Блград Београд, Alba Bulgaria, Alba Graeca, Nandoralba, Nandorfejervar, Griechisch Weissenburg, Castelbianco… Београд.
Јанко ми објашњава:
-Јесте тачно и оно, да име дугује белим кречњачким стенама. Aли, Бели град значи пре свега: Западни град. У византијској симболици стране света су означаване бојама. Север - црвена, југ - зелена, исток - црвена, запад - бела. Словенска племена на територији Бугарске су многе топониме западно од њих тако називали: Бела паланка, Бела река, Белгород. Бели град. Београд.
Стеновити рт, на ушћу Саве у Дунав, зове се Галебов Гребен.

[Grazia]

Београдска тврђава. Не «Калемегданска тврђава», како многи погрешно зову. Калемегдан је парк. У време Турака, била је то ледина испред Тврђаве, која је служила њиховој војсци за вежбу, и повремено као стратиште ухваћених српских бораца за слободу. Парк је настао тек после предаје Београда Кнезу Михаилу, 1867.

[Grazia]

Београдска тврђава. Не «Калемегданска тврђава», како многи погрешно зову. Калемегдан је парк. У време Турака, била је то ледина испред Тврђаве, која је служила њиховој војсци за вежбу, и повремено као стратиште ухваћених српских бораца за слободу. Парк је настао тек после предаје Београда Кнезу Михаилу, 1867.
Улазном стазом право, па лево, покрај фонтане «Борба са змијом» Симеона Роксандића.
-И у Загребу још увек постоји - каже Ксенија, а Јанко ми објасни:
-С «Борбом» је вајар учествовао на великој Балканској изложби у Лондону. Обавештен да је брод на коме се налазила скулптура потонуо, по сачуваној гипсаној макети излио је нову фигуру рибара. Касније се показало да обавештење о катастрофи брода није тачно, те су остала два истоветна примерка. Један откупила Општина београдска и поставила га на Калемегдану, а други Опћина Загреба и поставила га као фонтану на Гричу.
-A ево и сад не могу да не помислим на први споменик Карађорђу, управо овде - додаје Ксенија. - Подсети ме, Јанко, ко беше вајар.
-Пашко Вучетић. 1913. године. Уништили га Aустроугари у Првом рату, никад обновљен.