8 replies to this topic

[st.maurice]

Cika Ljuba od skora pise svoj dnevnik, nalik "Retrvizoru" u vestima b92.


RUSI ĆE NAS DOGLEDATI
Piše: Ljubomir Živkov

Usmeni ugovor o dogledavanju
Nesebični poklon naših izabranika izabranom ruskom narodu na šta me podseća? Naš podarok podseća me na svadbeni dar koji siromah nosi mnogo bogatijem rođaku: presrećan što je uopšte pozvan na svadbu, diže siromašak kredit i kupuje poklon koji će nadmašiti i zaseniti poklone mnogo imućnijih rođaka, ne, nije to, jeste i to, da, znam na šta mi ovo liči: dvoje staraca u selu daju deset lanaca zemlje, kuću, baštu, štalu, ambar, đeram, perad na koju je spalo njihovo nekad mnogostočno gazdinstvo, daju sve prebogatom rođaku da ih ovaj dogleda; ušteđevinom umotanom u šnuftiklu hoće oni da plate advokata, da im sroči ugovor, na šta se bogati rođak uvredi i takoreći razgoropadi: kako vas nije sramota, od mene tražite napismeno da ću vas dogledati, ia dal chestnoe slovo, iznervirajte me još jednom, ima da vas dogledam brže nego što ste se i sami nadali!

Spoiler! --Click here to view--

Objavljeno: Pet, 26. 12. 2008. 12:42
RUSI ĆE NAS DOGLEDATI

Rusi će nas dogledati


Ništa ne brini, rođače, veruj mi na reč: Ubedljivi Medvedev PHOTO: FoNet/AP

Zašto svakog bolesnika mogu da požalim a nacionalistu baš nikako? Je li to politički korektno (o hrišćanstvu da i ne govorim)?! Ako je nacionalizam boleština, a jeste, ne znam za Međunarodnu zdravstvenu organizaciju, ali po mojim merilima jeste bolest, onda bi trebalo da izazove moju sućut barem kao srdobolja, ne, pripada mu još snažnija empatija, jer je nacionalizam neizlečiva bolest, kao one za koje lekari kažu – od ovoga se ne umire, sa ovim se živi do suđenog dana


PHOTO: DRAGAN KUJUNDŽIĆ

Piše: Ljubomir Živkov

Nedelja, 20. decembar 2008.

Orah
Pred mojom kućom je orah, nekada je bio poletarac pored dva duda, onda je jedne godine naređeno da se dudovi svi povade, da li zbog toga što je od ploda ovog krasnog drveta stanovništvo peklo užasnu rakiju, koju su i sami njeni autori prezirali, uglavnom su se svi latili sikira, testera, ašova i pajvana - dudovi su uz stravičan tresak padali kao u nekoj kaznenoj ekspediciji Vermahta...

Orah čije je stablo bilo tanko kao ruka i čija je krošnja dosezala polovinu fajermaora (mogao sam da ga drmam kad je počeo da rađa) sad je natkrilio kuću i već neko vreme moram da sečem grane koje se svakih pola godine ispreče između mene i „Elektrovojvodine“.
Veruje se da su stablo oraha i onaj ko ga je zasadio povezani: kad stablo dostigne obim vrata onog ko ga je zasadio, taj nekada mladi goran mora da umre. Majku mu, da nije u pitanju slučajna podudarnost: do tridesete ili četrdesete godine sadnice te mnogo i ne zanimaju, onda zasadiš na primer orah, on se primi, deblo mu kao što sama reč kaže deblja, u starosti ti kreneš pomalo da se smanjuješ i smežuravaš, i ti umreš, a neko ko ti nije mnogo blizak i nije previše utučen prođe pored tvoje kuće i ustanovi da ti i tvoj orah nosite isti broj košulje.

Bilo kako bilo, stariji ljudi voleli su da posade mlad orah; po moemu, hteli su da proročanstvo okrenu na svoju vodenicu: da im tanka sadnica koju su sad već nesigurnim rukama zasadili osigura još dvadesetak godina živovanja, pravite logičku grešku, dragi moji: proročanstvo garantuje da ćete umreti u onaj mah kad dva obima postanu jednaka kao kružići na audiju ili na simbolu Olimpijskih igara, nigde nije obećano da ćete zasigurno živeti dok vas orah ne sustigne, uostalom, zasadili ste davno jedan orah u vinogradu, mislite da je Smrt na njega zaboravila?

21. decembar 2008.

Act gratuit
Kako sam se svojim životom osigurao od svakog podozrenja i nedoumice da li me neko voli čistom ljubavlju ili se potajno nada kakvoj koristi od toga sve u svemu prijatnog čuvstva! Toliko je očigledno da od mene niko ne može imati nikakve koristi, nikakve pomoći u karijeri, toliko je jasno (belodano) da druženje sa mnom nije link ni prema kome uspešnom, bogatom i moćnom, svak znade da pozajmica kojoj se od mene može nadati ne premašuje dvesta evra, ergo, ko god je sa mnom dobar, da ne kažem baš ko god me voli, čini to na vlastitu odgovornost a bez ikakovog razloga: da sam književnost potpao bih pod bezrazložni akt.

22. decembar 2008.

Ko po defaultu mora da me voli a nije mu svejedno
Zašto svakog bolesnika mogu da požalim a nacionalistu baš nikako? Je li to politički korektno (o hrišćanstvu da i ne govorim)?! Ako je nacionalizam boleština, a jeste, ne znam za Međunarodnu zdravstvenu organizaciju, ali po mojim merilima jeste bolest, onda bi trebalo da izazove moju sućut barem kao srdobolja, ne, pripada mu još snažnija empatija, jer je nacionalizam neizlečiva bolest, kao one za koje lekari kažu – od ovoga se ne umire, sa ovim se živi do suđenog dana.

Gledam kako je bolest udesila pisca i slikara, pa nekadašnjeg dramskog pisca koji je pio viski sa tiraninom, pa vođu rok grupe, svak u svojoj bolji uživa, raduje joj se i blagosilja je, ali zar i to nije tek jedan od simptoma?

Druge bolesnike, kojima takođe bude prijatno (manične depresivce manična faza ushićuje: mogu goli na minusu posred autoputa da drže govor o nekoj uzvišenoj temi), zajednica i protiv njihove volje leči i vraća koliko može bliže proseku - nacionaliste društvo em ne leči em ih ohrabruje da su se uzdigli iznad ostalih i nutka ih da odozgo blagošalju svoje bljezgarije.

Ali kao što ja imam nepriliku sa njima, tako i ja istinske nacionaliste, kojima je važnije to što je neko Srbin nego to što je taj isti Srbin ratni zločinac, neprijatno podsećam na njihov životni kredo. Kad neki radikal ili koštunićanac nabasa na nešto iz mog sad već isuviše rasprostranjenog opusa (iako se kloni medija u kojima ordiniram) dužan je da pomisli: uh, ako sam pravi rodoljub, ako mi je svaka srpska duša bliska, moram da volim i ovog Živkova, blagi Bože, daj mi snage za to, ne vovedi me vo iskušenije da mu razbijem retrovizor.

23. decembar 2008.

Krvna grupa
Koštunici se Gradski odbor DSS mrskim učinio te ga je raspustio kao što neki despot ili neki general raspusti parlament, neka vas, ja ću da vas sve odmenim, Vojčilo je kao ona krvna grupa koja se daje svima a koja prima jedino samu sebe. Što će reći da bivši vladar SRJ, SCG i Srbije može odmeniti svakoga, a njega samo njegov jednojajčani blizanac koga koliko je nauci i istoriji poznato nema.


PHOTO: BETA/NENAD PETROVIĆ

24. decembar 2008.

Fargo
Čeznuo sam za snegom, osećao njegov miris pre mesec dana (kad je jednom nakratko zaista i pao), sad je moje seljačko čulo zakazalo: probudim se i vidim grane kao sa čestitke! Nekoliko godina ovo romantično agregatno stanje vode zaobilazilo je našu nekad umereno kontinenalnu zemlju, snowsickness sam lečio gledajući filmove „Fargo“ i onaj gde Nika Noltija boli zub, gde je razveden i ćerki je dosadno da bude sa njim a otac mu pije (James Coburn); u oba filmska ostvarenja sve se događa na dikom severe S.Š.A, „Fargo“ znam napamet, divim se glumcima, režiji, tad sam se emotivno vezao za Frances McDormand, ali u filmu najviše gledam sneg, kao nešto što sam u stvarnosti zauvek izgubio, čoveče, i klime što se tiče zavladao je globalizam, susedna godišnja doba jedva da se razlikuju, one uzbudljive najave da je jedno doba pri kraju a da drugo samo što nije iščezle su, uglavnom, iziđem na prvi sneg raspoložen kao Zvonko Bogdan i ugledam barem osam automobila sa snegom na šoferšajbni, vozači nagnuti i unapred i u stranu vire kroz špijunku koju su im vetar i grejanje načinili u vidnom polju, kako možete tako da vozite, što ne ponesoh svoj scraper pa da na semaforu priđem i očistim im sneg iako oni iznutra besno odmahuju da ne treba i da se sklonim, neki otvaraju prozor da mi uživo priprete, a ja njima: “Ne treba ništa, care, platićeš drugi put!”

25. decembar 2008.

Usmeni ugovor o dogledavanju
Nesebični poklon naših izabranika izabranom ruskom narodu na šta me podseća? Naš podarok podseća me na svadbeni dar koji siromah nosi mnogo bogatijem rođaku: presrećan što je uopšte pozvan na svadbu, diže siromašak kredit i kupuje poklon koji će nadmašiti i zaseniti poklone mnogo imućnijih rođaka, ne, nije to, jeste i to, da, znam na šta mi ovo liči: dvoje staraca u selu daju deset lanaca zemlje, kuću, baštu, štalu, ambar, đeram, perad na koju je spalo njihovo nekad mnogostočno gazdinstvo, daju sve prebogatom rođaku da ih ovaj dogleda; ušteđevinom umotanom u šnuftiklu hoće oni da plate advokata, da im sroči ugovor, na šta se bogati rođak uvredi i takoreći razgoropadi: kako vas nije sramota, od mene tražite napismeno da ću vas dogledati, ia dal chestnoe slovo, iznervirajte me još jednom, ima da vas dogledam brže nego što ste se i sami nadali!

[st.maurice]

Promašivanje teme Objavljeno: Pon, 12. 01. 2009. 12:21

DISKRECIJA GARANTOVANA!

Serž, renovirali smo poternice: Rasim Ljajić izveštava

U okviru akcije “Obradujmo Sonju Liht”, čiji je pokrovitelj predsednik Tadić, dobitnici Legije časti te svih domaćih odlikovanja i titula ukazana je sedamdeset šesta počast, ubačena je, kao predsednica, kako drukčije, u Spoljnopolitički savet MIP-a, tela nastalog prema viziji proroka Jeremije; Rasimov Savet za kolaboraciju sa Haškim sudom i MUP saborno su i svetosavski dizajnirali nove poternice, dosad su na plakatima bila četiri lica, sada su obrisani Župljanin i Karadžić usled čega je doušnicima lakše da se usredotoče na dvojicu koje još treba da pohvatamo



Piše: Ljubomir Živkov

4. januar 2008.
Kako rasklevetati nekog ko nije učinio ništa pogrešno a ime mu se našlo na ovom čestitom portalu?

Jedva čekam najnoviji nastavak mog dnevnika da zvanično demantujem ono što sam nespretno napisao 27. decembra, da mi se dobar kolega koji hajde neka sad ostane anoniman, mada nije, na ulici nije javio. Nekolicina poznanika pitala me je nismo li nas dvojica dobri te kako je do nemilog događaja došlo, objašnjavam im da me čovek nije prepoznao, ta bio sam maskiran, još ako je on po svome običaju imao slušalice a koje ja usled napredujuće moje slabovidosti nisam u polumraku uočio, nikakvog razloga nije imao da mi posveti pažnju...

Mimohod me je bio podstakao da napišem odranije poznatu mudroliju, kvazisociološki zaključak (koji dakako nije sledio iz predočene građe!) kako se posleniku medija može obratiti neko nepoznat, a može i neko poznat da se novinaru ne javi; podrugljivo sam (tako barem mišljah) pisao o svome glasu koji se nedeljom čuje u tolikim domovima, još malo pa kao nekoć špica „Vesele večeri“ ili „Sportskog žurnala“, sve je trebalo da ide na moj raboš, ali ne možeš stalno praviti kufere sa duplim dnom a da nikad ne nagraišeš! Ispada da će čoveka ni krivog ni dužnog zbog moje propale pošalice pokolenja pamtiti kao arogantnog (pokolenja dosta i zaboravljaju, ali šta ako zaborav baš u ovom slučaju zakasni!), ma daću demanti, jeste, pa ćeš tim demantijem napraviti štetu još veću od prvobitne: u talijanskom zatvoru San Karlo vojnik-socijalista urezao je pisaljkom u zid „Živeo Lenjin“, stražari su svežim krečom prešli preko svakog slova ponaosob i na musavom zidu dobili čisto belo „Živeo Lenjin“, pa je onda jedan zidar nožem čitav sat grebao slovo po slovo i dobio rezbareno „Živeo Lenjin“, te im je autor slogana savetovao da uklone zid.

Ne verujem, dakle, da se reč puštena sa lanca može nanovo vezati kao da ništa nije bilo, eto, sam glagol ’rasklevetati’ zar ne pokazuje da je reč o misiji uzaludnoj, nemogućoj, pa opet, nema meni mira doklen ne napišem da je moj kolega u inkrim. događaju posve nedužan, not guilty.

6. januar 2008.
Kako je malo falilo da budem obrađen u “Nacionalnoj geografiji”

JAT-ovim ATR-om putovao sam u Tivat. Nismo kroz onaj koridor banuli pravo u trup, kako to običnobiva, nego smo bili siđeni na pistu gde smo svi primetili da su gume na levoj strani izduvane. Ne budi lenj, osmotrim desnu stranu, možda pneumatici treba da budu takvi kad je minus, ne, desne su gume propisno naduvane, a od dveju levih ona levlja baš je dobro spljoštena... Priđem onim zovimo ih zemaljskim stjuardima: “Izvinite, putnici smatraju da obe leve gume treba dopumpati...”. “Putnici smatraju?!... Dooobro, kad putnici smatraju...”, daje mi znak da se penjem, prinosi ustima voki-toki i parodira službeno obraćanje tornju i tehničkoj kontroli.


Kako sprečiti potencijalnu nesreću: Čini mi se da vam gume nisu baš propisno napumpane

I stjuardesi u kratkim crtama skrećem pažnju na naš možda neznatan a možda i koban hendikep, vidim po njenom licu da neće ništa reći pilotu, hm, ako bude onako kako se ja pribojavam neće ostati ni anegdotica da su putnici pokušali da preduprede pogibelj, jedini svedoci na aerodromu “Nikola Tesla” opremljenom za sletanje po magli mudro će ćutati, našu katastrofu obradiće “Nacionalna geografija”na svom televizijskom kanalu, nauka će ustanoviti da je uzrok izduvana guma, i vsjo, možda će se jedino narator naglas upitati: “Je li moguće da niko od putnika koji su se svi sa te strane i sa same piste popeli u avion nije primetio fatalni kvar?! Ili je neko i primetio, ali je računao da ima ko misli, stideo se da kaže kako je car go i platio je tu svoju predrasudu životom?” To je poslednje što će biti rečeno o meni, pa i to samo u formi retorskog pitanja, neće se nikad znati da sam ja bio taj koji umalo da predupredim avionsku nesreću.


7. januar 2008.
Kako sam u bespuću prazničnog popodneva uočio dva svetionika

U kasno poslepodne zaputim se uobičajenom rutom (Njegoševa>Maksima Gorkog>Proleterskih brigada>Smiljanićeva... – bio bih laka meta da sam dostojan pažnje atentatora), uh, nigde nikog, sve pozatvarano: Cecina radnja, „Hleb i pecivo“, „Simpo“, „Diners“, „Palma“, neka, sad ću da osmotrim pijacu na kojoj nema žive duše, u Maksima Gorkog isto mrak i pustoš, međutim, sportska kladiona radi, na uglu Trnske još jedna, unutra hrišćani i na Isusov rođendan iskušavaju sreću. „Sine Jedinorodni Gospodnji, sad me ispoštuj...“

10. januar 2008.
Lovcima na ucene diskrecija garantovana sa najvišeg mesta

Daj da nakon ovolikih blagdana prigrlim svoju kakvu gođ epohu, da pročitam šta ima novo. Ovi koji ne vole Ruse iskoristili su usputno, kolateralno isključenije Srbije da veliku braću ocrne a naše poglavare da naruže što su ovoj velikoj zemlji poklonili NIS, koji je za naše siromaške prilike takođe doduše velik, kako ste samo zlobni, čim vidite da nečega nema ni za lek, odmah – nestašica. Priskočili su Mađari, izvolite dva miliona kubika, njih je nadgornjao predsednik Tadić kome su Nemci iz puke zahvalnosti što će Srbiji dopustiti da se jednog lepog dana priključi Evropskoj uniji dali tri miliona kubika, falilo je samo da Koštunica potegne neku svoju vezu pa da nam stignu još četiri miliona kubika, da, staroverca nešto ne videh na Badnjidan u Hramu: zašto da po ovakvoj studeni a bez državnog podvoza idem negde gde će biti Tadić sa telohraniteljima i svitom?


PHOTO: FoNet/LJILJANA STOJANOVIĆ

Nisam pomno pratio prenos, ali nekoliki vernici oko Tadića stajali su raskrečenih nogu i nezainteresovani za Bdenije, baš kako ih je Koštunica i opisao, nisam posle gledao ko se pričešćuje, ali ako predsednik Tadić nije postio, a nije jer je u našem interesu putovao i nije domaćine hteo da gnjavi govoreći šta je njemu košer a šta ne, i ako je posle službe otišao za svojim svrhama, otišla su i braća u Hristu zadužena za bezbednost njegovog tela i duše. Da, u okviru akcije “Obradujmo Sonju Liht”, čiji je pokrovitelj predsednik Tadić, dobitnici Legije časti te svih domaćih odlikovanja i titula ukazana je sedamdeset šesta počast, ubačena je, kao predsednica, kako drukčije, u Spoljnopolitički savet MIP-a, tela nastalog prema viziji proroka Jeremije; Rasimov Savet za kolaboraciju sa Haškim sudom i MUP saborno su i svetosavski dizajnirali nove poternice, dosad su na plakatima bila četiri lica, sada su obrisani Župljanin i Karadžić usled čega je doušnicima lakše da se usredotoče na dvojicu koje još treba da pohvatamo, za Mladića će država Srbija kraj svih finansijskih nedaća i unatoč tomu što sama prezire izdajnički čin dodeliti milion evra; istovetan greh prodaje brata dušmanima (kakav su na sebe bila preuzela Josifova braća) može vam doneti samo četvrtinu pomenute svote ako se opredelite za nestanutog magacionera Hadžića. Renovirane poternice polepljene su po policijskim postajama, što ne znam koliko je dobro, to treba zalepiti tamo gde se dugo čeka, u domovima zdravlja, u poštama, na kolodvorima, a ne u policiji gde ne znaš ko sve i dalje drži stranu beguncu: dok prepisuješ ili poluglasno ponavljaš „devedeset jedan, devedeset jedan“ otkud znaš da li te kroz ono jednosmerno policijsko staklo, gde oni tebe vide a ti njih ne, snima policijska kamera?! Da li će lovce na ucene okuražiti to što je, baš kao na kraju oglasa gde se traži osoba prijatne spoljašnosti radi druženja i potencijalnog braka, Rasim svojeručno napisao: diskrecija zagarantovana!

[st.maurice]

Piše: Ljubomir Živkov

24. januar 2008.
Brazilac Kaka prvi je strani sportista koji se obreo u „Retrovizoru“, odbio je upravo nepristojnu ponudu „Mančester Sitija“ i ostao u „Milanu“ gde isto ne sirotuje, pomenuo sam i tatu koji je kao i svaki sportski roditelj želeo da njegovo čedo inkasira što više, ne sviđa mi se što je moj televizijski prilog iako to nije bio zamysel postao nešto kao stub srama, ta trebalo je da bude umereno ironičan kolaž, takoreći mali dnevnik koji je malo sjehal v storonu, šta ako me sutra probudi špica „Kažiprsta“, gost Kaka, prevodilac koji zvuči kao oni iz Haškog suda pita u Brazilčevo ime šta sam ja to mleo o njemu i njegovom ocu, to je njihova porodična stvar, šta mi je ovo trebalo?

25. januar 2009.
Predsednik Tadić se u „Poligrafu“ pojavio kao dvostruka ličnost zapremivši, ako je verovati mome izvoru, i duplo više vremena: zborio je kao predsednik Republike, ali je besedio i kao predsednik Demokratske stranke. Član 115 Ustava Srbije rasplakao se, zove se Nespojivost funkcija i glasi:
Predsednik Republike ne može obavljati drugu javnu funkciju ili profesionalnu delatnost.


Kao spoj lepog i korisnog predsednik Republike i kandidat za predsednika Olimpijskog komiteta igrali su košarku sa školskom decom koja šefu države nedostaju kao Tolstoju (grof je decu voleo a odrasle nije podnosio, naročito Hercena), ama mu državni poslovi ne daju da se vrati svom životnom pozivu, a gde nam je Miladin, pitao bih da sam u pučkoškolskom uzrastu, možda bih štaviše sprejom napisao i “Pravda za Miladina” rizikujući da mi uz pomoć grafologa upravitelj uđe u trag, ali bih posle utakmice čuo da je Miladin bio u Skupštini sa čim se predsednik uopšte ne slaže, i to je potonji poručio iz fuskulturne sale, tako da se mladić, neobično zainteresovan za život političke elite, ne može nadati da će biti persona grata u predsednikovom kabinetu.

26. januar 2008.

Nikad se ne bih usudio da neki svoj uradak ponudim Novoj srpskoj policijskoj misli, ja se kao i svaki udarnik ponavljam, misli su mi stare i često nepovezane te jezik muku muči da ih poveže u nešto što se kojekako ipak daje čitati, napokon, ili najpre, koja je moja misao toliko izrazito srpska da bih ju poslao istoimenom časopisu? Život je, međutim, hteo da urednik NSPM i ja nastupamo pod istom zastavom, u svom razuđenom delu, takoreći arhipelagu, g. Babuška (ja za vas nisam Babuška, mi se najpre uopšte ne poznajemo i ja vas nikad nisam naučno obradio, odakle vam pravo, ili da to postavim radije ovako, odakle vam motiv da preuzimate taj neduhoviti i nadasve neadekvatni nadimak iz tuđinskog glasila koje se uostalom i u toj obesrbljenoj tuđini ugasilo?!) našao je ostrva koja mu se učiniše bogomdanim za „Vreme“ gde izlaze u nastavcima. To me dovodi ne baš u položaj domaćina, ja ne odlučujem ni ko će biti ličnost godine ni ko će biti saradnici, ali recimo da mu dođem kao starosedelac, ili kao stara kuka koja mladom vojniku ne treba da zagorča prve dane u JNA.

Kao i bilo ko ko vrti televizijske kanale upoznao sam se, ma koliko fragmentarno, sa opusom g. Vukadinovića, stalno me je na nekoga podsećao, sad mislim da znam i na koga. Na Petrušku, jednog od Čičikovljevih životnih pratilaca. Ovog Gogoljevog junaka veselio je sam čin čitanja, uživao je u svaki put ponovljenom čudu, od slova bi uvek nastajale neke reči koje ponekad sam đavo bi znao šta znače. Ma da prepišem taj pasus od Nikolaja Vasiljeviča, možda je neki čitalac zaboravio, davno beše to za lektiru: „Imao je čak i plemenitu naklonost prema prosveti, to jest prema čitanju knjiga, za čiju se sadržinu nije mnogo razbirao: njemu je bilo sasvim svejedno bila to kakva avantura zaljubljenog viteza, bio to samo bukvar ili molitvenik – on je sve čitao s jednakom pažnjom; kad bi mu podmetnuli i hemiju, on se ni nje ne bi odrekao. Njemu se nije dopadalo ono što je čitao, nego više samo čitanje, ili, bolje reći, kako postaje to čitanje: kako eto od slova uvek izađe kakva reč, koja ponekad đavo bi je znao šta znači.“ E, moj novi sustanar, saborac, neka je vrsta govorećeg i pišućeg Petruške, njega veseli što od bilo koje teme može da napravi tekst i što od kakvog god bilo razgovora koji bi poveo postane emisija koja ponekad đavo bi je znao šta znači!

Prikoči malo, čoveče, zar ne pišeš sada najvećma o sebi, ali i o svim trudbenicima tiska koji određenog dana moraju predati svoju najnoviju mudroliju? Pa pišem o sebi, naravno, i ja radim (tezgarim se to zove kad je u pitanju neko drugi) za nekoliko medija koji ne gledaju saborno i svetosavski jedni na druge, ali se ja milion puta mučim, šta bih napisao što već nisam napisao ranije, šta bih ljudima poručio što oni ne bi i bez mene znali, ja dakle, ropćem, dočim g. Vukadinović uživa, njegovo se biće veseli vlastitoj sposobnosti da samelje svaku žitaricu koju dohvati i da od svega dobije prekrupu uvek iste kakvoće i slična ukusa, to je valjda taj globalizam, koji kači i nas poslenike pisane reči.

27. januar 2009.

Gle, već Sveti Sava! Drugog februara ističe mi registracija, neću stići da osnujem versku zajednicu i to će me koštati dvesto evra, moram da vidim i koliko sam prošle godine zaradio, da mi se moja hiperpodukcija ne obije o glavu kao kapitalizmu njegova, cenim Bergmana, Štefi Graf, Borisa Bejkera (u čijoj sam rodnoj varošici nadomak Hajdelberga bio), ali ne bih voleo da se rvem sa poreznicima, bodalsia telenok s dubom, so, platiću porez ako sam pregurao zakonom određenu svotu nakon koje nastupa bolesni luksuz i dekadencija.



Sedamdesetih ili osamdesetih godina, ma Maršal je bio još u snazi, bila je neka hajka, dokaži poreklo imovine, jedan moj kolega muzikant, tada podstanar na Karaburmi, beležio je sva primanja, sva mesta na kojima je argatovao, imena sotrudnjikov, pogodbu i bakšiš, isto tako i za „Dva jelena“, gde smo svirali triput nedeljno, uglavnom je svoju svesku sa koricama od socijalističkog skaja stavio pod mišku i otišao u opštinu Palilula, gde je poreski odjel, tu i tu, ljudi, ja sviram, nešto mi plaćaju preko žiro računa, veći deo ipak dobijam na ruke, od kojekakvih gostioničara, svekrova, direktora i sl, međutim je ovde zabeleženo sve u dinar, hronološki... „Pa? I“ – zgledahu se činovnici četrnaeste klase međusobno. „Došao sam da mi kažete koliko dugujem poreza, neću da mi sutra neko dođe i pita me otkud ti stojadin beo kao labud“. – „Došao si da platiš porez na bakšiš?!“ - „Pa to mi je osnovni izvor prihoda!“ – „Nas si našao da zajebavaš, hajde, sikter i ti i to tvoje knjigovodstvo, šta sve nećemo da doživimo u ovoj doista pomalo i prigradskoj opštini, e, čoveče, da mi je ovo neko pričao ne bih verovao!“

&

Čitam da će Ponoš biti Tadićev savetnik, blješti li predsednička svemoć kad se gleda ispod šapke: „Bog mi daaje, Bog mi odnooosi, rožica sem bio, rožica već ne bum...“

[st.maurice]

Naporedo sa idejom da radnici i seljaci moraju davati danak za bolje sutra sportista, umetnika i kulturnih radnika, živi i ideja da se za dobrobit države a o njezinom trošku školuje barem hiljadu mladih ambicioznjaka, onih koji bi da rukovode, ali u mladosti i neukosti svojoj još ne znaju bi li stali na čelo nekog sreza, fonda, zavoda, banke, katedre, udruženja, Svetog sinoda, policijske uprave ili olimpijskog komiteta. Profesija: vođa. Diplomirani lider.



Piše: Ljubomir Živkov, 16. februar 2009.

Pet sati je. Spava Zlatibor, pesma među planinama, spava Gordana Pop Lazić, pesma među radikalima, spava istoričar Predrag Marković koji se ušeprtljao u „Utisku nedelje“, spavaju borovi, spava (ovo samo pretpostavljam, ne bih mogao baš da dokažem na sudu) Sonja Liht koja me je opisala kao opsesivnog lažova ućutkanog njenom pretnjom da će me tužiti, spava tim mojih advokata koji će mi kad mine Dan državnosti objasniti osećam li se ja oklevetanim toliko da tužim Sonju Liht, spava Neznani junak zadovoljan što je Boris Tadić posetio njegov spomenik i što nije išao u Orašac nad kojim, kao kod Šagala, preko drvenih krovova neodustajno koračaju Koštunica i Radoš Ljušić, spava ministar Milosavljević, pesma među ministrima, sanja kako predaje kožnu torbu punu dolara Skotu Bedberiju koji je reklamirao NIKE, pesmu među fabrikama, učinite isto to sa Srbijom, ovih pedeset miliona shvatite samo kao predujam za vašu umetnost, spava hiljadu mladih lidera koje će Srbija stipendirati jer joj je preko glave samoukih vođa, spava Boris Tadić koji je bregovićevski okretno ubacio Oskara Daviča u svoju poeziju, budni smo samo ja i portir u „Prezidentu“ koji mi je dao modem da svoj dnevnik pošaljem u Beograd, bunu među gradovima.

&

Nema stvari koja se uz veštu reklamu neće naći na trpezi miliona potrošača, nema dakle ni države koja se uz valjano brendiranje ne može lažno predstaviti radi izvlačenja nezaslužene dobiti. Evo ministar Milosavljević šta je kazao, tužan i pretužan što će njegovo ministarstvo samo pedeset miliona dinara utrošiti na reklamiranje države: „Potrebi da se popravi imidž Srbije i da se onima koji se bave proizvodnjom, umetnošću, kulturom, sportom, olakša nastup na svetskom tržištu kroz popravljanje imidža Srbije izaći će se u susret skromnim sredstvima i onda su i efekti minimalni”. Dobro te ubaci i proizvodnju kao Tadić pesmu među narodima, proizvodnje, budimo iskreni, takoreći nema, ali pogledajmo šta je svrha reklame koju bi ministar radosno platio nekoliko desetina miliona dolara, da se umetnicima, kulturnim radnicima i sportistima olakša nastup na svetskom tržištu kroz popravljanje imidža Srbije, pa zašto bi država trošila novac, čak i kad bi ga imala, na ovakva dobročinstva?!

I ko će dobiti tih sa stanovišta mister Bedberija žalosnih pedeset miliona dinara da se okuša u reklamiranju naše blede matere? Je li to posao koji bolje je da obavi stranac, kao što člana hirurgove porodice treba da operiše neki drugi hirurg a ne taj koji je u krvnom srodstvu sa pacijentom?



Pogledajmo šta je ministru kazao Bedberi, u čemu smo po njegovom mišljenju jaki i izuzetni: „Mislim da su ovde najzanimljiviji ljudi, njihov ponos i sposobnost za uživanje, to je veoma retko u svetu. To su osnovni postulati za stvaranje jednog brenda, bilo da je reč o brendiranju Srbije ili nekom drugom brendu.” Ponos i sposobnost za uživanje! Pošto nam je u svojstvu počasnog gosta sajma brendova besplatno odao put kojim treba da idemo, kopka me kad će konkurs za to brendiranje, predlažem da projekte šaljemo pod šiframa, kako ne bih ispao pre nego što žiri i osmotri moj rad, a da se kad u uži izbor uđe deset projekata pristupi licitaciji: spreman sam da svoj deo uradim za dva miliona dinara, ostaje četrdeset osam miliona za snimanje i montažu onoga što već imam u glavi a što ću koliko danas baciti na papir.


&

Naporedo sa idejom da radnici i seljaci moraju davati danak za bolje sutra sportista, umetnika i kulturnih radnika, živi i ideja da se za dobrobit države a o njezinom trošku školuje barem hiljadu mladih ambicioznjaka, onih koji bi da rukovode, ali u mladosti i neukosti svojoj još ne znaju bi li stali na čelo nekog sreza, fonda, zavoda, banke, katedre, udruženja, Svetog sinoda, policijske uprave ili olimpijskog komiteta. Profesija: vođa. Diplomirani lider. Hiljadu stipendista puta dve hiljade evra jednako dva miliona. Nije mnogo za ovakvu državu i za tako uzvišeni cilj kao što je sprečavanje odliva mozgova (kakav izraz), ali zar se školovanjem lidera neće produbiti jaz između njih i sledbenika tj. podanika koji će ostati neobrazovani i prepušteni sami sebi? Ne kažem da bi i u svakoga od nas trajno vođenih država trebalo da uloži po dve hiljade evra, ali neke tečajeve u narodnim univerzitetima, mesnim zajednicama mogli bismo i mi da prođemo, inače će mladi lideri da se provedu kao školovani i nadobudni nadzornik koji hoće povereni mu spahiluk da unapredi, ali mic po mic iskvare njega mužici i prevedu ga step by step krugom u svoj neradnički, saboterski, sebični i štaviše pijanački mod.

16. februar 2009. (7:28AM)
Verovali ili ne, i ja sam član. Izvršnog odbora NUNS-a. Nema sukoba interesa, nema interesa, nisam štaviše ni redovan posetilac sednica, promakla mi je (tako mi i treba!) ona na na kojoj je odlučeno da se sa Ninovim udruženjem, Manojlom Vukotićem i jednim meni nepoznatim građaninom napravi Savet za štampu, moja predsednica Nadežda Gaće veli da je postojanje Saveta za štampu neophodno kako bi se vršio monitoring pisanja medija. Nino se blagoizrazio ovako: „To telo bi trebalo da ponudi kvalitetnu 'uslugu' kad god se neko nađe povređen zbog sadržaja koji su objavljeni u medijima”, a sve ih je nadgornjao g. Vukotić zvani Manjo: „Formiranje Saveta važno je za demokratizaciju medija jer je cilj da se poboljša stanje u novinarstvu, koje trenutno nije zdravo i koje je zapljusnuo lažni talas tabloidizacije”. Još? Evo: „Savet može da utiče na poboljšanje morala i etike u žurnalizmu.”

Četvoro lidera udružilo se da brani i odbrani junake novinarskih uradaka (udruženja će i dalje braniti prava novinara), Savet će da bdije nad ugledom i dobrim raspoloženjem javnih ličnosti. Žurnalista zabrazdi, ugledna ličnost se oneraspoloži, na scenu stupa Savet koji ekstremisti pisane reči očita: „Prekardašio si u zao čas, videćemo možemo li da odobrovoljimo žrtvu da te ne tuži”, onda osetljivku kažu: „Progledajte mu kroz prste ovaj put, mi smo ga već zvali na informativni razgovor, vidimo da se pokajao i pravo govoreći utronjao, neće se ponoviti...”



Savet za štampu je neka vrsta ministarstva za ćudoređe, samo sebe obavezuje da će nadzirati šta mediji rade, za dobro naravno samih medija, ali i za opšte dobro, Savet je prva pomoć za ozleđene heroje medija (ninoizam); pokušavam da proniknem bi li osnivači mogli imati kakve ovozemaljske polze, možda im je moto „gde god nađeš zgodno mesto, ti drvo posadi, a drvo je blagorodno pa će da nagradi”? Osnuješ nešto, štitiš javni interes, političari to zapaze, i ti posle izvesnog vremena pošalješ ministarstvu dopis (lepo zaglavlje, pečat etc) gde ljubazno moliš da iz budžeta kapne nešto i za Savet koji medije dobrovoljno nadzire i privodi hrišćanskoj meri, ili zatražiš od države da Savetu ustupi zgradu srazmernu njegovom nesebičnom doprinosu?

Sviđa mi se rečenica o zapljuskivanju „lažnim talasom tabloidizacije”, htelo se, ja mislim, reći da je talas „varljiv” (tj. zavodljiv, koji će se tabloidima obiti o glavu), jer ako je talas zbilja lažan, onda nemamo tabloidizaciju, kakva reč, ali Savet za štampu još nema lektora, kad bude stao na zdravu nogu ovakve simpatične nezgrapnosti biće predupređene.

[st.maurice]

Ruska četvrt
Ljubomir Živkov
27.09.2009.



Srpski pokret obnove pobedio je kad se najmanje nadao i kad je za njega lično pomalo i kasno: potpisnika pakta sa Hitlerovim izaslanikom Ribentropom niški sud proglasio je nevinim i ukinuo presudu jugoslovenskog suda kojom je, malo zbog potpisa malo zbog docnijeg pomaganja četnicima, Dragiša Cvetković bio proglašen narodnim izdajnikom. Što Jugoslavija osudi, to Srbija pomiluje (uticaj D. Ćosića?). Drago mi je zbog vukovaca koji životare na rubu politike, odmaknuti od upravnih odbora i drugih lepota zbog kojih je vredelo preispitati Drugi svetski rat i njegov neprihvatljivi ishod. Još kad su se osnovali, pitao sam zar u nazivu partije ne fali nešto važno - Srpski pokret, to mi je još i bilo jasno, ali ono „obnove“ vapilo je za još jednom rečju. Obnove čega ili koga: budete li obnavljali sve što je srpsko, obnovićete i ono čega se gnušate, osvežićete spomen na radnički pokret, na nosioce partizanske spomenice, na španske borce etc. ... Ali ne. Obnova se očito ticala četništva, pastorčeta dvadesetog veka koji je u analima ravnogoraca ostao kao vek mračnjaštva...

SPO je junački dao život za Dražin grob i za evo rehabilitaciju raba Božijeg Dragiše. A daleko neko pokolenje posvetiće život pokojnom SPO-u koji pade kao žrtva neodgovornog biračkog tela!

Čujem na radiju u kolima da je g. Cvetković bio puki potpisnik, izvršilac volje Krunskog saveta. Tako znači. Moraću kad-tad da se pozabavim malko istorijom, jer da nije presude niškog suda ne bih ni znao da je sadašnji Krunski savet (gde su Matija Bećković, Duško Kovačević i drugi isto velikani pisane reči kojih ne mogu da se sad baš setim) pravni naslednik tela koje je 1941. odlučivalo o ratu i miru. Krunski savet znači nije obična nevladina organizacija, nego je organ vlasti u senci. Koji će, čim kruna ponovo obujmi prestolonaslednikovo teme, postati moćan kao onaj koji je Cvetkovića poslao u Beč na svečano potpisivanje.

Ono što mi se u protokolu sa Ribentropom posebno dopalo jeste paragraf o srpskoj vojsci, koja nije bila predviđena ni kao poslednja ispomoć snagama Vermahta. Ribentrop još nije znao da će pred kraj rata Hitler morati da mobiliše nemačke dečake, inače ne bi bio tako nezainteresovan za armadu naše kraljevine. Pa ipak, da se ne bi g. Cvetković našao uvređenim, a sa njim i Krunski savet, Nemci su našoj vojsci odobrili da se umeša ako to bude želela - kad nađe za shodno i na frontu koji joj bude najviše ležao!

Istraživačko novinarstvo lako je ušlo u trag Cvetkovićevim potomcima (potonji su proces i pokrenuli), pa smo čuli kad je ko deku video u Parizu, neki ga se unuci sećaju, drugi ne, ali je svako čeljade, according to porodična portparolka, naravno znalo da su dedica nevini... Kako ste vi to znali pre nego što je sud slučaj rasvetlio i pravosnažnom presudom zasvagda zaključio, nema veze, kolege novinari dali su sve od sebe da saznamo kako je blagovest pala unučićima, bratučedima etc.

Intervjuisanje unučadije naličje je onoga kad se nakon neke kataklizme novinari vinu do najbližih srodnika poginulih da bi svojoj cenjenoj i nezasitoj publici bol i očaj ožalošćenih prikazali sa lica mesta i iz prve ruke. Sećam se vesti o ženi koja je poginula kad je pošla da kupi deci knjige i sletela sa puta, pisalo je odakle je, ko je, zašto je išla u grad, koga je imala u porodici, ali je uredništvo publici poletno obećalo: „opširnije u sutrašnjem broju“: kud ćeš opširnije od ovoga i zar ne možete familiju poštedeti svog odvratnog i svebanalizujućeg prisustva?! E, ovde imamo radosnu vest, jedino mi je žao što smo Mačeka ostavili po strani, toliko smo učili o vladi Cvetković-Maček da im nismo dugo znali ni imena, bili su kao Marks i Engels, samo ne tako talentovani, a sad smo doktora Vlatka ostavili samog i nerehabilitovanog samo poradi toga što je Hrvat.



Trebalo bi da napišem pregled događaja od prošle nedelje, ali kako sam slobodan već dve sedmice, ne bih da preskočim presudu kojom se zabranjuje citiranje Aleksandra Tijanića. Razume se da je svaki citat (a navodima obiluju štampa, nauka, prosveta...) nužno izdvojen iz konteksta! Svet bi eksplodirao kad bi svaki put bilo navođeno sve što je neko napisao ili javno izrekao, tako je da citat po svojoj prirodi fragment (nisam verovao da ću ovu očiglednost, ovu tautologiju ikad morati da stavim na papir), ali tu nije kraj. Istrgivači (istrživači? istrživačko novinarstvo?!) iz konteksta kažnjeni su globom i zabranom doštampavanja, ima da plate sudske troškove i da presudu o svom trošku objave u „Politici“! Time su sva druga glasila dovedena u neravnopravan položaj, a ako je time možda ispunjena žarka želja tužioca ( „Politika“ je zbog svetle i duge tradicije čitulja najslavniji naš katalog umrlih, pa ako neko hoće sa nekim zanavek da raskrsti najstariji dnevni list zar nije najprikladniji?), onda su i svi ostali tužioci dovedeni u neravnopravan položaj. Ja tužim šta ti ja znam Sonju Liht, dobijem na primer parnicu, i zahtevam da tužena povrh svega plati ekranizaciju te presude na toj i toj televiziji.

Šta je još bilo? Pošto su ukinuli ime svakoj ulici koja je vonjala po komunizmu i/li partizanštini, naši su se uoči posete Medvedeva našli u nebranom grožđu, gde vam je ulica generala Ždanova, hoću u Maršala Tolbuhina, pa kroz Maksima Gorkog sve do Bulevara Crvene armije... Pošto visoki gost odlično zna šta su Potemkinova sela, bilo bi uvredljivo i za nas i za njega da se table sa ruskim imenima vraćaju pet minuta uoči njegovog dolaska, ali je i za to nađeno rešenje: svi novi bulevari, avenije, trgovi, pjacete koji će biti izgrađeni nosiće imena ruskih vojskovođa! A se nešto izgradi, gradonačelnik će posilnom: davaj vojnu enciklopediju, vadi maršale i generale prve zemlje Sovjeta da njihovim časnim imenima i činovima okitimo našu slobodarsku prestonicu... Tako će naša mala nepažnja prema palim herojima Crvene armije biti ispravljenja brzogradnjom novih ulica koje biće sve u jednom delu grada, te ćemo imati Rusku četvrt koja biće veća nego North East u Filadelfiji.

Da. Imali smo jedan defile, veoma svečan, masovan i bučan, koji je policija mogla da obezbedi i koji stoga nije ni otkazan. Dapače. Ne znam ni je li bilo potrebe da bude prijavljen. Nadletali su ga, da bi bio još veličanstveniji, naši avioni, opravljeni za minuli aeromiting, ali i radi odbrane našeg vazdušnog prostora koji doduše, slava Bogu, niko ne ugrožava evo već deset godina. Pitomci dveju klasa čije časne brojeve nisam zabeležio promarširali su Beogradom, novine su objavile koliko je tačno šapki bačeno u srpsko nebo, tu niko po novom zakonu o javnom informisanju neće biti kažnjen, televizija nije žalila truda, trake ni minutaže da intervjuiše roditelje, dede, stričeve, teče, sve žive i pokretne srodnike koji su došli da uveličaju i onako uveličan događaj: ovo je najsrećniji dan mog života, sad mogu da umrem, a da ne brinem ni za Srbiju ni za unuka koji dobi sablju, šta vi, mladi i lepi čoveče, velite kao dobitnik britke sablje, sablja je moj san, kao dete sanjao sam stalno sablje, te ja u cirkusu gutam sablju, te Turčinu merkam učkur da ga odozdo raspolutim do njegovog u ono vreme okupatorskog groca, te ja kao već star, ispod kotarke kujem specijalnu dimiskiju po koju dolazi Uma Turman, ja da joj predam sablju, a to nije Uma nego naš predsednik, vrhovni komandant, doneo mi sablju lično u moju rodnu kuću („po sećanju se hoda kao po mesečini“, izvinjavam se pravnim naslednicima Miloša Crnjanskog što ne citiram cele „Seobe“ i „Drugu knjigu seoba“), naveo sam ove citate po sećanju, uglavnom, ja koji ne vidim svrhu armije i koji se ne divim nimalo zvanju oficira, nisam otišao da im svečanost narušim niti da gunđam što naša bleda mati uludo troši kerozin. Ispao sam verski tolerantan.

Predsednica parlamenta ispala je verski tolerantna prema svojoj izgubljenoj tezgi u „Galenici“. Otvorila je srce „Presu“ i gle: nije nikad osetila da je u sukobu interesa, ni sad to ne oseća, ne slaže se sa procenom odbora koji ju je blagoupozorio da živi u finansijskom grehu, ama mu se svejedno povinovala: poštuj zakon iako ti srce govori da si ti u pravu, a zakon da je nepravedno i blesavo primenjen.

Političari koji shodno potrebama službe govorahu o nesuđenoj povorci boraca za seksualnu ravnopravnost svi do jednog poverili su nam, dragovoljno i prostodušno, da im je heteroseksualna ljubav preča od svega i po mojoj evidenciji nema u Skupštini, Vladi, glavnim odborima, upravnim odborima etc. nikoga sklonog svome rođenom polu: znali smo da začeće uspeva samo među neizopačenim jedinkama, sad smo naučili da je skupština isto kao i neki lebensborn potpuno čista od svega što ne vodi produženju ove specifične ljudske vrste.

Peščanik.net, 27.09.2009.

http://www.pescanik....view/3721/1073/

Edited by st.maurice, 28 September 2009 - 00:19.

[st.maurice]

Otvoreno pismo Mirku Cvetkoviću
Kokošije slepilo
Piše: Ljubomir Živkov

Smenu ministara tražim jer su glasajući za doček košarkaša obojica pokušali da se dopadnu i predsedniku Republike, osvedočenom prijatelju sporta, i biračima koji u uspesima sportista nalaze utehu za svoje lične neuspehe te za fijasko naše ekonomije kojoj su igre na sreću najjača privredna grana. Demagogija jeste jedno od omiljenih i najdelotvornijih sredstava političara, i dozvoljena im je u izbornoj groznici, pa i tamo u meri koja neće vređati dobar ukus, ali pribeći joj s predumišljajem u mirnodopsko nedeljno veče – no pasaran

Gospodine predsedniče Vlade,
predlažem da otpustite ministre Milana Markovića i Rasima Ljajića. Obojicu je u „Utisku nedelje“ od svega što beše pogodilo našu zemlju, naše stanovništvo i nesrećne strance koji su oslonjeni na naše slavno gostoprimstvo bezmalo pogubili glave, najviše impresionirao doček naših košarkaša, što pokazuje radikalan raskid sa stvarnošću tj. pomanjkanje sposobnosti da se razluči važno od nevažnog.



Nemnozhko istorii

Kad su pripadnicima jednog arhaičnog plemena antropolozi prvi put prikazali igrani film (da bi proučili uticaj prakse na razumevanja filmskog jezika, montaže atrakcija i šta ti ja znam), domoroci su prepričavajući viđeno bezmalo svi pominjali kokoške, iako je drama bila oko nečeg sedamnaestog, čega se ja danas dakako ne sećam. Onda su filmadžije i naučnici vraćali film i u nekoliko kadrova, na samoj margini platna, u nekoliko sekundi, i sami napokon uočili vajnu perad, slučajno uhvaćenu kamerom; šta je bilo, nedorasli (jer nisu obučavani) da prate dramu, onu koju su scenarist i reditelj zamislili, gledaoci su zapazili ono do čega je njima stalo: videli su plen, aves koje bi bilo zgodno zaklati, očerupati i baciti u ključalu vodu ili na ražanj.

Ista se stvar dogodila sa dvojicom naših domorodaca. Od svega što se dogodilo u njihovom sektoru i što je bilo na Oljinom meniju, oni su našli da se oduševljavaju dočekom košarkaša! Ista je nepatvorena iskrenost izbila u oba primera, i jedni i drugi videli su ono što doprinosti njihovom preživljavanju, samo su za arhaično pleme to bili karabatak, šija i džigerica, a ministri su imali na umu svoje partije i svoje karijere, pa su se oduševili onim što su videli kao nacionalno i opšteprigrljeno.

Kolektivna narcisoidnost, fenomen sa kojim nauka tek treba da se uhvati u koštac

Dočeci su, što nadam se znate i bez mene, u velikoj meri kreacija establišmenta kojoj se stanovništvo željno uspeha (pošto mu u svakodnevnom životu sve ide naopako) blagopriklonilo. Nakon svake medalje imamo izlive kolektivne premda neutemeljene narcisoidnosti - pučina slavi ono što je sportska elita idući za svojim svrhama postigla. U inkriminisanom „Utisku nedelje“ ministri su kao jedan opetovali istovetnu samozaljubljenost i samim tim slepilo za pojave koje nisu tako slavne kao što je srebrna medalja.

Mlađani Marković našao se u nebranom grožđu kad ga je Olja čuvši koliko je dirnut dočekom košarkaša pitala šta ga se najviše dojmilo izvan njene liste. Reče da već dugo nije gledao emisiju i da nije baš spreman (?), videlo se da bi opet rado pričao kako ga je oduševio doček vicešampiona, kao i Rasima uostalom! (Rasim trenera Ivkovića zove Duda: svi mi koji smo elita, partijska ili košarkaška, treba da tepamo jedni drugima, a vi nam, smrtnici, kličite kad god vam se pruži prilika!)

Smenu ministara tražim jer su glasajući za doček košarkaša obojica pokušali da se dopadnu i predsedniku Republike, osvedočenom prijatelju sporta, i biračima koji u uspesima sportista nalaze utehu za svoje lične neuspehe te za fijasko naše ekonomije kojoj su igre na sreću najjača privredna grana. Demagogija jeste jedno od omiljenih i najdelotvornijih sredstava političara, i dozvoljena im je u izbornoj groznici, pa i tamo u meri koja neće vređati dobar ukus, ali pribeći joj s predumišljajem u mirnodopsko nedeljno veče – no pasaran. Oduševiti se dočekom košarkaša istog dana kad je umro policajac udaren na dužnosti u Obrenovcu, biti ushićen klicanjem i pukom masovnošću dočeka dok se prebijeni mladi Francuz bori za život (koji život ne zna se kakav će biti), biti impresioniran šećernom tablom koju država nakon svake medalje raskomada na desetine hiljade kockica i razdeli ih umesto „Nestle“ čokolade dokonoj mladeži i rodoljubima dok policija ne može da zaštiti blagovremeno najavljenu šetnju jedne manjine (Rasimov vekovni sektor!) - zar nije gore od greha?To je greška.

Kako su ministri vešto izbegli da zucnu nešto o našem najvećem sinu

Među ponuđenim utiscima bio je i deo govorancije predsednika Tadića u Americi. Ministri nisu skupili hrabrost da za to glasaju, da pokažu koliko su oduševljeni rečju i mišlju vrhovnika DS-a i cele Srbije, jer bi se time našli na rubu udvorištva; još bi teže skupili kuraž da kažu kako je Tadić njihov najjači utisak poradi toga što se sa predsednikom i pored najbolje volje ne mogu složiti, ergo, odlučili su se za opšte mesto, a to će ih, bude li po mome, koštati titule i prinadležnosti!

&

Errare humanum est, slažem se i ja, ali neka greše malo o svom trošku, neka svojim odlaskom otvore novo radno mesto u privredi (Boris Tadić zna tu alhemiju)! Za čas nespremni Mladomarković javno priznade da mu je Rasim uzor, Rasim koji je autor ne znam koliko stotina spektakularnih izjava o Ratku Mladiću, izjava od kojih ću ako me zdravlje posluži napraviti monodramu, makar me Vrhovni sud bacio u lance, jer biće to sami citati.



Pred kraj emisije koja će pomenute velikodostojnike koštati portfelja došlo se i do naziva ulica: treba li pošto smo imena sovjetskih maršala i generala lakomisleno postrugali sa uličnih tabli sad od naših kovačnica da poručimo nove kako bi Medvedev šetajući Slavijom video poznata imena i alfabet sličan ruskom? I Milan i Rasim mudro odgovoriše da su to pitanja iz domena lokalne samouprave, upitan šta o tome misli kao običan građanin Rasim se napregao ne bi li u sećanje prizvao ranog sebe, te je na jedvite jade odgovorio da ne bi on tu ništa menjao - uticaj Zdravka Čolića na državni vrh? – doklen resorni ministar reče kako je njegovo da potpiše ono što baza bude odlučila. (Neću ići na sud: ovo je parafraza ministrove vrdalame, nije citat!)

Dragiša Cvetković potpisao je sa Ribentropom ono što mu Krunski savet beše naložio da potpiše, tako bi nekako i Marković, da se oduševljava dočekom košarkaša i da potpisuje ono što mu sekretarica donese na rezbareni astal, samo što je Cvetković slušao one odozgo, a Marković će se povinovati našijencima dole, podrediće se volji besposlenih popova koji jarićima svakih petnaest minuta daju nova imena, kao da mu platu, kabinet, šofera i bog te pita šta još dajemo zato što ima lep rukopis, kao da je činovnik kod Gogolja, pisar ubogi koga ne zanima šta prepisuje.

Da ne ugrožavam ja možda ljudsko pravo na vlastiti utisak?

Građanin može dabogme kazati da je njegov utisak van liste zalazak sunca iznad Vune, pašnjaka na sredokraći Farkaždina i Perleza, drugi može reći da ga se najviše dojmio neko sa Farme ili iz Velikog brata, nečiji najjači utisak mogu biti dva smuđa na palubi broda-restorana u Pančevu gde je jedan još živ i batrga se na suvom doklen sportski ribolovac natenane ispija zasluženi špricer, ministar se zbog silnih privilegija kojima je nezasluženo obasut mora držati onoga što je za zajednicu važno, a ako je ministru važna homogenizacija povodom srebrne medalje, ja takvog ministra smatram nedoraslim zadatku koji ste mu kao premijer bog te pita zašto poverili. (Intimno ne verujem da ste ikoga Vi izabrali, ta samim izborom eliminisali biste tolike sposobne ljude, za šta nemate ni srca ni potrebe! Verujem da ste prihvatili sve što su Vam partije naturile, tako da se zbog sastava Vlade na Vas lično nimalo ne srdim.)

Državu koja prepozna (recognize) moje enormne kvalitete i postavi me za ministra kako da ne volim i kako da ne kličem njenoj košarkaškoj reprezentaciji?!

Kad sam sedamdesetih godina počeo da sviram u ansamblu LOLE dospeli smo pukim i mi smo mislili srećnim slučajem na televiziju, u slavno „Nedeljno popodne“ - postadosmo popularni pre nego što smo naučili da sviramo. Pošto su pozivi učestali, pošto smo za gostovanja bili plaćeni i gledani na glavnom od dva tadašnja kanala, rekli smo: hej, ovi nas opasno precenjuju, moramo da uvežbamo par stvari ljudski, da se ne brukamo baš ovoliko! Napregli smo se da ublažimo raskorak između onog što nas je snašlo i onoga što zapravo znamo i zaslužujemo. Je li ijedan ministar tako nešto pomislio o sebi, je li rekao: moram neke stvari da naučim i nešto moram da radim, kako bi ovaj u suštini nesporazum - kakva je to zemlja gde sam ja ministar! - ipak na kraju mog mandata bio manji nego sad dok polažem zakletvu? Nije niko rekao! Nego je pomislio: a, ima Boga, prave vrednosti čak i u Srbiji isplivaju na vrh i bivaju nagrađene kako zaslužuju!

G. Cvetkoviću, u nadi da ćete moj predlog razmotriti sa dužnom pažnjom i ozbiljnošću, srdačno Vaš,
ljzivkov@vreme.com

[T. U. Weenie]

šta vi, mladi i lepi čoveče, velite kao dobitnik britke sablje

sablja je moj san, kao dete sanjao sam stalno sablje, te ja u cirkusu gutam sablju, te Turčinu merkam učkur da ga odozdo raspolutim do njegovog u ono vreme okupatorskog groca, te ja kao već star, ispod kotarke kujem specijalnu dimiskiju po koju dolazi Uma Turman, ja da joj predam sablju, a to nije Uma nego naš predsednik, vrhovni komandant

[shemale^]

...

Edited by shemale^, 05 October 2009 - 15:42.

[kajzerica]

Šoferski manifest

ljubomir živkov
Ljudsko pravo na vožnju (proisteklo neposredno iz slobode kretanja i nastanjivanja) građanima pripada bez ikakovih njihovih izdataka
Krajičkom oka primetio sam da će one koji se u školu vožnje budu upisali nakon ne znam ti kog datuma vozačka dozvola koštati devedeset hiljada dinara! Pa koliko će onda koštati falsifikat ili dozvola kupljena na crno?!
Poskupljivalo je to poskupljivalo, ja nisam mario, nisam hajao i nisam pisao ništa, jer sam ja ne protiv poskupljenja nego sam protiv ma koje cene za vozački ispit. Ljudsko pravo na vožnju (proisteklo neposredno iz slobode kretanja i nastanjivanja) ubacio bih u Ustav i u zakone kao opšte pravo na upravljanje motornim vozilom do 2000 cm kubnih, pri čemu bi učenje i polaganje vozačkog ispita bili besplatni: u poslednjem polugodištu srednje škole đaci bi imali predmet nazvan "motorna vozila" ili kako vam drago, škola bi kao što ima kabinet za biologiju imala odgovarajući vozni park i predmetne nastavnike, predavanja i vožnja bili bi dakako besplatni, o samom ispitu da i ne govorim. Za građane koji nakon osmoljetke dignu ruku od daljeg školovanja i za osobe koje su maturirale pre nego što je vožnja postala školski predmet bili bi zaduženi radnički i narodni univerziteti: vozačka nepismenost bi u večernjim školama i na brzim kursevima tijekom naredne petoljetke bila potpuno iskorenjena, a polaznike to ne bi koštalo nijedan dinar!
Kad bih baš pustio sebi na volju rekao bih da svako ima pravo i dužnost da ovlada upravljanjem motornog vozila, a ako i posle položenog besplatnog vozačkog ispita neko bude odbijao da sedne za volan, neka mu je halal: nauka i ne zna koliko je ljudi, bilo iz siromaštva ("šta će mi dozvola kad nikad neću moći da kupim kola!"), bilo iz neznanja, bilo iz intelektualne poze odbilo da im se otvore šoferske oči! Njihov otpor da postanu i oni šoferi-amateri ravan je opiranju nesrećnika da se opismene, država ih je za njihovo dobro primorala da nauče slova, i zaista, kasnije su i te kako uživali u pisanoj reči da bi neki i sami postali pisci!
Saobraćajna osnovna kultura bila bi uvrštena u opštu pismenost, što će reći da bi o njoj odsad brinula lično država! Koju bi ova humana novina dakako koštala, ali koja bi stanovništvu bila korisnija nego masovan transport mrtvaca kraljevskog porekla koji plaćamo i mi koji nismo voleli monarhiju ni pre rata, a kamoli kad je potpisala Trojni pakt.
Šta je ovo?! Još jedna utopija osobe koja tvrdi da bi život bez službenih vozila bio moguć i štaviše prijatan (osim za naravno sama službena lica ogrezla u fraj vožnji, nehajna prema ceni rezervnih delova, benzina: ta lica i piju jer ih vozi plaćeni profesionalac, kakva perverzija!)?! Da! Kao teoretičar tvrdim da je pravo na vožnju ljudsko pravo na kojem ni država ni preduzetnici ne smeju zarađivati, a sad ću za sve koji nisu digli ruke od čitanja ovog manifesta navesti primer iz moje vlastite povesti: slušaj amo!
&

Devedeset i neke godine obreo sam se u Severnoj Karolini (kroz Pensilvaniju koju i ovim putem pozdravljam prethodno sam vozio nosajući međunarodnu vozački dozvolu, dokument krupniji od pasoša, sa mojom slikom i dirljivo neispisanim rukopisom služb. lica AMSJ koje je rubrike popunilo hemijskom olovkom, što je malobrojne američke policajce koji su ovaj artefakt držali u rukama obaralo s nogu: kao da sam im pokazao faraonov ukaz na pergamentu, nema veze), odlučim da svoje američke godine krunišem i domicilnom vozačkom dozvolom, daj da nabavim prvo testove, da vidim hoću li sa mojim engleskim imati koji pogodak, odem u policiju, daju mi testove, šta sam dužan za ovo, ništa, a za prijavu ispita, kakvu prijavu, nema prijave, kad budete spremni dođite da polažete, kog dana, bilo kog radnog dana, dobro sve to, a časovi?! Časova imajte koliko vam drago i koliko vam treba, bilo kod profesionalaca, bilo kod običnih nosilaca driver licence, ako položite test, biće proveren vaš vid i poznavanje saobraćajnih znakova, posle toga – vožnja! Uzimajući besplatan udžbenik postavim pitanje krucijalno u zemlji mog porekla i nastanka: ako padnem, na testu ili vožnji, kad mogu ponovo da pokušam? Možete narednog dana i tako svaki dan dok ne zaokružite dovoljno tačnih odgovora, isto je i sa vožnjom, dobro, hvala lepo, see you soon!
Proučim ja dobrano testove i dođem u policiju u osam ujutro, da zauzmem red, ogromna prostorija sa desetinama šaltera, pitam gde se polaže vozački, evo ovde: nekoliko redova stolica poput bioskopskih, tu se polažu testovi, jedini kandidat ja, izvučem cedulju sa pitanjima, koliko dugo ovo smem da popunjavam, pitam, policajac se smeje: "Mi radimo do pet!"
Nakon jednog sata predam mu punonadežno moje odgovore, pregleda čovek, prošli ste test, na saobraćajnim znacima zablistam još više, jelen na putu, krivina udesno, prelaz preko pruge, vekternica takoreći, proveriše mi vid, idemo na vožnju, imate svoja kola ili biste radije policijska? Srce me vuče da se makar petnaest minuta osetim kao Prljavi Hari, ali držim da ću bolje voziti auto na koji sam navikao, gde je komisija, ja sam komisija, kaže policajac, i nas ti se dvojica pontijakom (Bonneville, preporučujem!) otisnemo u posve prijatnu i mirnodopsku vožnju kroz državu bogatu šumama, jezerima, kolovoznim trakama i alvatnim parking-mestima. Gde si sada, fićo "Crvenog signala"?! Nakon višemesečne moje skupe obuke po Dorćolu i dopunske nastave kucnuo je čas da platim moj prvi pad na vozačkom, to će biti na slobodarskoj Karaburmi, punoj strmoglavih ulica gde će se na koncu tražiti da parkiram vozeći unazad uzbrdo... Pored i iza poplašenog mene samouglavila su se dva gigantska pripadnika MUP-a, jednome se butina preliva preko menjača iz Kragujevca, drugi mi sedi na grbi i zaklanja vidik pozadi...
U Chapell Hillu beše samo jedan član komisije. Koji je video da ima posla sa prekaljenim kamiondžijom, čestitam, položili ste, sad ćemo da vas slikamo i da vam damo dozvolu, to će vas koštati dvanaest i po dolara.