2579 replies to this topic

[Gjergji]

Sve Tucovic do Tucovica, nema sta.

Ok, Tucovic nije ni postojao vec je izmiljotina antisrpskih snaga, posebno onih velikoalbanskih. A i da je postojao, uvek je pisao lazi. 

 

Bolje sada?

[Kinik]

...

http://www.e-novine....a-Albanije.html

>> ... Srpski imperijalizam
Vojna okupacija Albanije
Pisao: Dimitrije Tucović

I još bog zna gde bi se završila ova niska ludosti i žrtava, da se Skadar nije predao i da pitanje Albanije nije dočepala Evropa u ruke. Sa makedonskoga ratišta srpska vlada bi upućivala nove trupe jedne za drugima, da popune mesta onih koje su progutali snežni nameti albanskih krševa, glad, bolest, Skadarsko blato i Jadransko more. Zbog jednoga ni sa jedne strane neželjenoga sukoba između srpskoga albanskoga odreda i ostataka Džavidove vojske krenuta je u Albaniju cela moravska divizija, a šta bi tek bilo da Albanci nisu mirno čekali rešenje Evrope? Ali su čak i “divlja” albanska plemena znala bolje proceniti presudni značaj toga rešenja po Albaniju nego srpska vlada

Vojnu okupaciju Albanije srpska vlada je izvodila sa onoliko smišljenosti i procene okolnosti sa koliko se u privatnom životu preduzimaju obične šetnje. Po odsustvu vojničkih i političkih predostrožnosti na koje su sve prilike upućivale, taj ozbiljni vojni i politički korak ličio je na kakav politički “špacir”, ali “špacir” koji će u istoriji srpskoga naroda ostati kao najkrvaviji spomenik jednogodišnjega ratnoga režima buržoazije i najbolji svedok njegove bezobzirnosti prema životima ljudi.

Sa divljenjem je neko uporedio izlazak srpskih trupa na Jadransko more sa Napoleonovim prelaskom preko Alpa. Što je do prostoga vojnika stajalo, oni su zaista ogromne smetnje savladali na način koji je divljenja dostojan. Ali što je stajalo do vojnih i političkih upravljača, oni su po svojoj bezobzirnosti činili pravu suprotnost pregalaštvu vojnika, gomilajući lakomislenost za lakomislenošću, ludost za ludošću, žrtve za žrtvama. Ta strahovita niska žrtava pruža se od polaska do povratka. Dopisnik zagrebačkoga “Obzora”, D. Mašić, opisuje pohod drinske divizije ovako:

“Sedmi dan toga čemernoga putovanja stajao je srpsku vojsku dosta žrtava. Komora već tri dana nije nikako stizala. Nije bilo hrane ni za ljude ni za konje. Neprestano pešačenje po zimi i kiši, nespavanje i gladovanje toliko je slomilo vojnike, da su se sad jedva držali na nogama. Svakoga trenutka skliznuo bi po koji konj i skotrljao bi se niz klisuru sa tovarom ili municijom. Ljudi su se ustavljali, trpali na sebe municiju, i samo padali od tereta i nemoći. Već je izgledalo, ako potraje još samo koji dan tako, da nijedan živ neće izići iz ovih pustih planinskih krajeva. Ali se ipak ćuteći išlo dalje. I tako ceo dan, po nesnosnoj i neprestanoj kiši ta, vojska nije išla nego se upravo vukla u razvučenim kolonama, ostavljajući za sobom slabe, bolesne i mrtve”.

Nimalo manje muke i žrtve imala je da podnese i šumadijska divizija, koja se krenula od Prizrena preko Oroši. O gladovanju te kolone pisao je jedan oficir:

“Ma kako da je poslastica u to vreme bio hleb, ja sam mogao dobiti jednu polovinu – nudio mi je jedan moj vojnik, koji ga je platio 4 dinara. Sutra dan se prodavao po 5 i 6 dinara, a jedan je konjanik platio za jedan tajin i parče slanine 8 dinara. Docnije kad je nestalo hleba tako je isto skakala cena i kukuruzu, jer se sitan brđanski kukuruz dužine 12-15 cm prodavao poslednjeg dana groš komad. Ove visoke cene slabo mogu ti dati prestavu o veličini gladi i muke što smo pretrpeli”.

A kada su se tako namučili oficiri, onda kolike su tek bile patnje onih siromaha koji za celo vreme dugoga ratovanja nisu ni od kuda dobili ni kršene pare!

Od samoga početka primorski odred srpske vojske počeo je obeležavati svoj trag čestim grobovima pomrlih od gladi i umora, izmrzlih od mraza bez šinjela i šatorskih krila. Čije su to žrtve? Prema srpskim trupama koje po svojoj brojnoj snazi i fizičkoj iznurenosti nisu bile sposobne da izdrže nikakvu ozbiljniju borbu sa organizovanim albanskim plemenima, ova su se ponašala sa dostojanstvom neutralnih ali i nezavisnih posmatrača koji su davali besu i primali snishodljiva uveravanja o ”miroljubivim” namerama srpskoga vojnoga pohoda. Sa autoritetom jednoga plemenskoga dinasta Prenk Bib Dada propustio je gladne, gole i bose, do srži u kostima iznemogle srpske trupe pod uslovom da mirno prođu putem i da se ne usude činiti ma kakvo zlo Mirditima. Još strožije su se komandanti čuvali da ne dirnu u stršljenovo gnezdo Malisoraca.

Ovakvo držanje albanskih plemena poticalo je iz uverenja, dobivena iz Beča i Rima, da je autonomija Albanije zajemčena i da će se srpske trupe morati vratiti. Napoleon je pušten preko Alpa, jer se Napoleon morao vratiti.

Najveći deo naših vojnika u Albaniji stradao je od bolesti, poglavito iznemoglosti i dizenterije, koja je morala nastupiti kao prirodna posledica gladi i rđave opreme. To su stradanja prežaljenih, upućenih na božju veresiju, izvršilaca napoleonskih podviga o čijem najnužnijem opremanju i snabdevanju politički i vojni upravljači nisu ništa mislili. A njihovi komandanti koji se nisu ustezali da ubiju od gladi i iznemoglosti pala vojnika ili da to trpe nisu imali ni trunka od duha onoga ruskoga vojskovođe koji je, prelazeći preko Alpa, povratio odanost gladne vojske ulaskom u raku koju je samom sebi bio namenio. Na celom maršu radile su naizmenično i svaka u svom pravcu slepe sile: glad i iznemoglost, batine i revolver!

Koliko je cenjen život ovih ljudi neka posluži i ovaj primer. Po naređenju komandanta na dugačkom putu od preko stotine kilometara ostavljena su manja odeljenja vojnika kao relejske stanice. Ludost ove naredbe u čisto vojničkom pogledu je očigledna, kao što je bila očigledna i sudbina ovih napuštenih ljudi koji su se našli u moru uzrujana albanskoga stanovništva, ogorčena svirepstvima srpske vojske u istočnim krajevima. To ogdrčenje je ove jadnike progutalo. Od izvesnih stanica nije niko ostao da javi šta je sa njima bilo, i uzaman ih njihovi roditelji i braća još uvek preko novina traže. Osvetničko paljenje sela i masakriranje albanskoga stanovništva nije nikakva naknada za uzaludne gubitke.

Niska ludosti i žrtava koja je na kraju krajeva progutala primorski odred nema kraja. Kako je veličina zadatka u svakom pogledu premašala snagu odreda, na predstražu na Dajču, mestu prve pogibije u borbi sa skadarskom posadom, bačeno je nešto malo drinaca drugog poziva. Bez šatorskih krila i u kršu gde nije bilo ni drvceta da se vatra založi, oni su čuvali stražu i propadali od zime. I posle prvoga ozbiljnoga napada odmornih trupa skadarske posade drinci su morali popustiti, ostavljajući iza sebe leševe koje su pojačanja šumadinaca nekoliko dana kupila i sahranjivala.

Ali je brdička kasapnica vrhunac ovoga bezobzirnoga bacanja ljudi u smrt i avanturističkih bravura bez smisla i ikakvih izgleda na uspeh. Istoriju te kasapnice još uvek obavija taman veo. Skadarska utvrđenja su najmodernijega tipa, jer je Turska naročito polagala da Skadar, kao istaknuti šiljbok na krajnjoj i vrlo važnoj tačci carstva, bude što bolje utvrđen. Rovovi su maskirani, u zemlji, i sagrađeni od betona. Najboljim dvogledima spolja se ništa ne vidi, a kada se otvori borba ne zna se odakle sve vatra ne sipa. Prodiranje napadača sprečava nekoliko nizova različnih prepona, naročito hajdučkih jama koje se mogu staviti pod vodu i bodljikastih žica koje su povezane gvozdenim stubovima utvrđenim u cementnim podlogama. Celo utvrđenje je sada branjeno ne samo pešačkom vatrom iz zaklonjenih rovova već mnogobrojnom artiljerijom, naročito gradskim topovima najvećega kalibra.

Da se takva utvrđenja ne osvajaju golim šakama, uz potporu nekoliko brdskih baterija, čak bez ijednoga poljskoga topa, to je mogla proceniti najobičnija vojnička pamet. Pa ipak je napad naređen i 26 januara srpskom narodu priređena jedna od najluđih i najtežih pogibija u celom srpsko-turskom ratu. Glas o strahovitoj pogibiji prodrla je slučajno preko Crne Gore do Beograda, i beogradska ”Štampa” nije pogrešila kada je u članku ”Bitka na Brdicama” napala strahovitu pogibiju rečima:

“Opšte je osećanje, da se tamo nije vodio račun o ljudima. Ljudi su izgubili svoju raniju vrednost i vrede taman onoliko koliko i bundeve”.

A posle nekoliko dana ”jedan stručnjak”, iza koga se krije izvesno neki oficir, piše u istom listu u članku ”Jedan zločin”:

“Svakoga dana izbijaju u javnosti novi jezoviti detalji o strahovitoj kasapinici na koju je izveden naš primorski odred na Brdicama. Vlada, istina, produžava i dalje da ovu krvavu tragediju obmotava najvećom misterioznošću i uvek izbegava da objavi listu gubitaka koje je naša vojska pretrpela u tom mahnitom preduzeću. Ali posle objave našeg izveštaja iz Murićana javno mnenje uzbuđeno je toj meri tim zločinom izvršenim nad srpskom vojskom, da zatajivanja i zatiškavanje više ne pomažu. Na Brdicama palo je u ludo blizu 1300 srpskih vojnika i 39 oficira. Za taj beskorisni pokolj mora neko odgovornost da ponese”.

Tačni podaci o gubicima na Brdici nisu još objavljeni, ali oni su kod Srba znatno veći nego što je u gornjem članku navedeno, a kod Crnogoraca nekoliko puta toliki. Hiljade ljudi su bačeni u smrt kao da se od blata mese, kao da nikada više neće nikom trebati. Mesto da na gornje optužbe dade obaveštenja, vladin organ Samouprava je odgovorila kako je “pred zoru, 26 januara, komandant primorskoga odreda dobio izrično naređenje od crnogorske Vrhovne komande da vrši napad na Brdicu”. Napad je istoga časa naređen i njemu se ima da blagodari, po pisanju vladinoga lista, što je jedan položaj Brdanjola pao Crnogorcima u ruke! Prema tome, komandant primorskoga odreda ili je svesno bacio u smrt nekoliko hiljada svojih ljudi radi uspeha sumnjive vrednosti na crnogorskom frontu ili je servirao nekoliko hiljada žrtava iz respekta prema visokoj ličnosti glavnoga komandanta crnogorskih trupa. Da su u celom preduzeću odlučivali razlozi koji nemaju ničega zajedničkoga sa najobičnijim pravilima ratovanja, vidi se i po tome što je u klopku upala samo jedna kolona i usamljena, bez pomoći i naslona desno i levo, izginula. Tako je pred tvrdim bedemima Skadra odigrana jedna krvava igra vojske, da bi se zadovoljila monarhistička sujeta kleptomana koji je pod tim bedemima sahranio svoju žalosnu zemljicu.

Mesec dana posle toga desila se strahovita pogibija u luci San-Đovani di Medua. Trupe koje su transportovane iz Soluna morem da pojačaju opsadu Skadra provele su na lađama u luci čitav dan, čekajući da se ko smiluje i da ih iskrca, i u tom čekanju zatekla ih je turska krstarica “Hamidija”.. Brdička kasapnica nije izazvala ni za nokat veću opreznost prema opasnostima u koje se ljudi guraju. Na Brdici nije ordonans na vreme preneo zapovest za povlačenje, u Medui nije “Hamidija” prijavila svoj dolazak! Nije učinjeno ni ono što se za spasavanje ljudi moglo učiniti. “I kapetan Iađe i sva posluga, kao što to u božićnjem broju Pijemonta lepo opisuje major Radoje Janković, zaboraviše na spasavanje vojnika. Disciplina popusti pred ličnom opasnošću. Nered se ušunja u hladnokrvnost. Nijedan čamac za spasavanje ne bi skinut”. Vojnici behu ostavljeni na milost i nemilost “Hamidije” koja svu topovsku vatru upravi na lađu punu vojnika “Vervenjotis”. Major Janković opisuje taj očajan trenutak ovim živim rečima:

“Huk topova dobi čarobnu moć nad svima. U ciglo jednom momentu oseti se tragedija tog nesrećnog dana. Vojnici, sa spremom na leđima, bacahu se sa nekoliko metara visine u vodu duboku nekoliko metara. Ranjeni se sklanjahu, da udare zavoje. Rane su bile grozne, zadane komadima čelika. Drugi se spuštahu niz konopce; po deset odjedared. Jedan konopac se otište! Sva sila “Hamidijinoga” besa sruči se na “Vervenjotis”.

I u tom očajnom trenutku, kada nije bilo nijednoga starešine da posavetuje, ako pomoći ne može, da podeli sudbinu sa svojim vojnicima, okrenula su svoja dva brdska topića dva vojnika bez epoleta, jedan podnarednik i jedan kaplar, i radi spasavanja svojih drugova uhvatili se u koštac sa topovskim kolosima jedne ratne lađe! ”Hamidija” se povukla, ostavljajući iza sebe pravu pustoš.

“Oko lađe plovili su šinjeli, rančevi, polomljeni kundaci, vojnički uprtači i ostali tragovi pretrpljene katastrofe. Šajkače, bez gospodara, ljuljale su se nešto pod vodom, kao velike alge. Nesrećne žrtve rasute tamo amo, svučene punim fišeklijama, potonule su i dodirujući stopama peskovito dno njihale su se kao podvodno bilje. Belele su se ruke utopljenika. U ponekoj puška mrtvački stisnuta. Ponekog tiskao je talas na širinu…

“Na malom talasu ljuškaju se jedne nove dvojenice. Gde gde izbije glava. Talas je preliva i zanosi kosu tamo amo, te se ukazuje razdeljak… Lepe momke iz Podrimlja nosi voda kao opalo lišće. Prvi put od kako su u ratu, prevarila ih snaga. Junaci od Zebrnjaka, Abdi-paše i Bakarnog Gumna leže savladani. Na svakom licu po jedna želja neizrečena. Njihove ih verenice čekaju, njihovo voće pupi, njihove su oči mrtve”.

I još bog zna gde bi se završila ova niska ludosti i žrtava, da se Skadar nije predao i da pitanje Albanije nije dočepala Evropa u ruke. Sa makedonskoga ratišta srpska vlada bi upućivala nove trupe jedne za drugima, da popune mesta onih koje su progutali snežni nameti albanskih krševa, glad, bolest, Skadarsko blato i Jadransko more. Zbog jednoga ni sa jedne strane neželjenoga sukoba između srpskoga albanskoga odreda i ostataka Džavidove vojske krenuta je u Albaniju cela moravska divizija, a šta bi tek bilo da Albanci nisu mirno čekali rešenje Evrope? Ali su čak i “divlja” albanska plemena znala bolje proceniti presudni značaj toga rešenja po Albaniju nego srpska vlada. Očekujući trenutak kada će ispratiti srpske trupe odakle su i došle, ona su umela uštedeti izlišne žrtve mnogo bolje od vlade koja je stajala pod zlokobnom sugestijom ruskoga uticaja. I, zacelo, posle pola godine gladovanja, stradanja, propadanja i ludoga harčenja ljudskih života, žalosni ostaci primorskoga odreda vraćeni su natrag, ostavljajući iza sebe kao jedini trag preko 5000 vojničkih grobova i opštu omrznutost kod stanovništva.

*Izvor: Dimitrije Tucović, Srbija i Albanija; priredio Damjan Pavlica ... <<

...

[Jernej]

Pozdrav svima. Možda i ne. Ne mogu pozdravljati ljude koji ulažu napor da jedni drugima skaču za grlo na najprimitivnije moguće načine, pričaju o toleranciji, ali jednostranoj.

Ja sam Balkanac, srpsko-cincarsko-grčko-ragusansko-jevrejskog porekla. Ovo kažem da bih Vam dao povod da mi skačete na kulturološku odrednicu s nožem, jer je Vama bitno da koristite spregu DNK i istorije (inače, ideje Kavali-Sforce su odbačene u ozbiljnoj nauci kao šarlatanske i bio-rasističke, čisto da Vam dobacim kao naučenjak koji se upravo time bavi, tako da nemojte se ni pozivati na to, jer je to urnebesno smešno i prolazi kao ideja samo među primitivnim plemenima Balkana). Vam - velikim slovom pišem, kako se ne obraćam učesnicima ovog foruma, već duhu balkanskog primitivizma, ogavnog, ropskog i plemenskog mentaliteta kome je bitno da se prebrojava i kriminal i korupciju obezbeđuje samo za pripadnike svog proširenog plemena. Pišem sa velikim slovom jer se obraćam jako starom duhu, pa valja biti učtiv, tako sam vaspitan.

 

Na ovaj forum sam došao jer sam pokušavao da izguglam nešto o Kondi Bimbaši, i potom, poput putnika koji prolazi pored kakve nesreće na putu, krvave, tužne, pored svog užasa koji takav prizor predstavlja, i pored sve nomugućnosti da pomogne umirućim dušama, ne može skrenuti pogled, pročitao sam sve stranice koje ste napisali.

 

Čovek jedino može da zaplače.

 

Dekonstruisati sve Vaše zablude o istoriji bi bilo suviše lako, kao što bi bilo i uzaludno. Kao Balkanac, znam da mi ne učimo ni kada udarimo glavom u zid, već nastavljamo udarati o taj zid. Zašto? E, u inat zidu!

 

Prištevac, zašto držiš vinčansku neolitsku figurinu kosovske provinijencije na avataru? Da li kao spomenik kulturnoj baštini? Ili veze Albanaca - Ilira - neolićana? Ako je odgovor prvi, kao arheologu mi je baš drago da neko ceni svetsku kulturnu baštinu (ne srpsku, ne albansku, ne kosovsku, ne vizantijsku, svetsku). Da Vam pomognem ako je slučaj potonji. Biološki, možda jesu, ali isto koliko i Grci, Srbi, Bugari i svi koji žive na ovim prostorima. Politički? Nema veze jedno sa drugim sa trećim. Albanci nisu Iliri, niti su Iliri Neolićani. Kao što Srbi Ilije Garašanina nisu Srbi Dušana silnog, kao što Srbi Dušana Silnog nisu isto što što i Karantanci i Srbi i Hrvati  Avarskog kaganata koji je iznedrio Južnoslavenski supstrakt.

 

Bibler, čemu to zalaganje za dokazivanje toga ko je ko bio u Albaniji 1912. godine? Da bi dokazali kako jedni nisu, a drugi jesu? ŠTA čoveče? Gde su Vlasi (Aromani, Cincari, Karavlasi, Istro-Romani) u celoj priči? Isto tako bih ja mogao sada da izvadim talambase i da krenem da urlam kako su Cincari istrebljeni u Makedoniji, Grčkoj i Albaniji, a kako se trenutno živa populacija Vlaha tera od strane Republike Srbije na asimilaciju. Ali to ne bi bilo tačno. Vlasi u Istočnoj Srbiji se transformišu bez da ih iko tera. Aromani Pindusa (koji su bili ogromna skupina 1909. na prostorima Makedonije, Kosova, Albanije i Grčke - izvor: Wace, 1914) su takođe transformisani procesom stvaranja nacionalnih država, kako im je mobilnost bila ograničena.

 

Neko je pomenuo Alkibijada Nušu ovde. Da nećete da ga nacionalno osvešćujete? Cincara, iz bogate cincarske porodice, odraslog u Beogradu? ON JE NAŠ BRE! Naš - intelektualac, beogradski gospodin! Nema on veze sa brđanima Balkana! Ne pljujte u poparu! Ne ružite duhovitog čoveka. On Vam barem nije ništa skrivio. Ili Vam je on baš ponajviše skrivio? Vi volite nacionalne osvetitelje.

 

Oko moderne istorije Kosova. Jedan pokolj Srba, pa pokolj Albanaca, pa pokolj Srba i Jevreja, pa pokolj Albanaca, pa pokolj Srba. Dovoljno? Ili bi Vi da nastavljate? Vama se izgleda i dalje šenluči?

Al' ne brigajte, uskoro će opet doći neko treći ovde. Pa ćemo onda svi zajedno šenlučiti. Pa kada se oslobodimo, a onda hop, nazad za guše! Guše koje sve vole burek, šljivovicu, sevdalinke, trubače i dive se vizantijskoj i moravskoj školi arhitekture.

 

Mene zanima da mi objasnite sledeće istorijske procese:

1. Da li je potrebno uništiti istorijsku podlogu jednog prostora i prisvajati je u cilju stvaranja malih kolonija?

2. Da li Vam je poznat šovinizam malih razlika i procesi balkanizacije i orijentaliziranja drugog?

3. Da li je adekvatan odgovor na bezumlje jedne strane nacionalizacije kulture isti takav bezumni odgovor nacionalizacije s druge strane? Eto, ja letos odoh do Madžarske, gde sam posetio spomenik svetske baštine u blizini Pešte, gde nigde ne piše da je taj spomenik mađarska kulturna baština, iako su ga podigli neki Srbi, nema potrebe za takvim primitivizmima, već piše lepo - srpski manastir XVI vek. A Mađarska zemlja. A svetska kulturna baština. I niko drugi ne polaže pravo na zemlju okolo Pešte (ima tu malo Madžarskih nacoša koji bi da se igraju Honveda, al ih se većina stidi). Zamislite... A sve neki imena koja su nam poznata iz nekakvog drugog diskursa. Isto je tako bilo i u Temišvaru. Srpska kuća, srpska katedrala (u centru, zamislite, odmah preko puta nemačke, iju), a niko ne traži da se to svojata, Rumuni (sem par bezumnika koji su se uhvatili u kolo balkanizma) ne traže da se to proglašava rumunskim kulturnim nasleđem.

4. Koliko evra donesete kući svojoj deci zahvaljujući istoriji? A koliko bi ste doneli da, na primer, nismo sve razjebali, već se još više ujedinili.

 

 

Ali nema veze, ajmo još malo da šenlučimo, da se onako, bratski koljemo još malo... Ili Vam je možda dosta srama, krvi i govana, pa Vam padne na pamet da malo razmišljate o budućnosti  a da istoriju prepustite istorijskim radnicima, koij se trudimo da istoriju analiziramo ne da bi prebijali dugove i naplaćivali osvete, nego da bi videli mehanizme koji stoje iza ljudske zlobe pa da pokušamo da ih predusredimo i sprečimo?

 

Zbogom, ciao, sanatate buna, zay gesunt...

[Pristevac]

 

Prištevac, zašto držiš vinčansku neolitsku figurinu kosovske provinijencije na avataru? Da li kao spomenik kulturnoj baštini? Ili veze Albanaca - Ilira - neolićana? Ako je odgovor prvi, kao arheologu mi je baš drago da neko ceni svetsku kulturnu baštinu (ne srpsku, ne albansku, ne kosovsku, ne vizantijsku, svetsku). Da Vam pomognem ako je slučaj potonji. Biološki, možda jesu, ali isto koliko i Grci, Srbi, Bugari i svi koji žive na ovim prostorima. Politički? Nema veze jedno sa drugim sa trećim. Albanci nisu Iliri, niti su Iliri Neolićani. Kao što Srbi Ilije Garašanina nisu Srbi Dušana silnog, kao što Srbi Dušana Silnog nisu isto što što i Karantanci i Srbi i Hrvati  Avarskog kaganata koji je iznedrio Južnoslavenski supstrakt.

  

Pozdrav i tebi

Kao spomenik kulturnoj baštini naravno, nikako zbog veze  Albanaca - Ilira - Neolićana.

A i nalazi se na grbu moga grada.

Edited by Pristevac, 24 December 2012 - 19:31.

[Kinik]

...

http://www.e-novine....-Arnautima.html

>> ... Društvo
14.01.2013 - 18:40
Radničke novine u Ferizoviću
Laži državnih medija o Arnautima
Pisale: Radničke novine

Neka se Arnautima i svima građanima nove Srbije dade jedan pošten ustavno demokratski režim, neka im se dade puna opštinska samouprava i sloboda kretanja i privrede, neka se ne globe raznim propisnim i nepropisnim taksama; neka im se zagarantuje čast doma i lična i imovna bezbednost od današnjih zvaničnih i nezvaničnih državnih i opštinskih čuvara reda, rada i zakonitosti, pa će se ubrzo uveriti ceo svet da su današnji "divlji" Arnauti mnogo pošteniji i kulturniji od svojih osvajača i kulturtregera

Tekst iz Radničkih novina, 27. maj 1914.

Čitajući buržoasku štampu, koja kao u jedan glas i po naročitom uputstvu piše o Arnautima, kao narodu neradnom i pljačkaškom, narodu koji je naučio da živi od tuđeg znoja, čovek se mora prosto zgranuti od čuda kad lično dođe u dodir sa tim svetom i prođe mesta u kojima oni žive, i uveri se da je sve ono što naša buržoaska štampa za Arnaute kao naciju govori, da je sve to laž, a obrnuto da je istina.

Ličnim proveravanjem došao sam do zaključaka:

1. Arnauti su radan narod. Da se o ovome uverim trebao sam samo proputovati, ma i vozom, kroz Kačaničku klisuru i videti moderan put koji je preko klisure, kroz stene prosečen i koji je rukom toga "divljačkoga" naroda izrađen. Osim toga trebao sam videti svako parče zemlje, gde nije krš i stena, i ako u brdu, lepo izorano i zasejano. Od železničke stanice 'Vučji Do' pa preko Kačanika do Ferizovića cela okolina naseljena je mahom arnautskom nacijom i nigde, apsolutno nigde, ne videh pustog i neobrađenog zemljišta. Šta više, u ravnim terenima njive su tako vezane rečnim i potočnim otocima, naročito olucima provedenim i preko njiva izukrštanim, da je izvedeno istina primitivno, ali vrlo dobro navodnjavanje zemljišta, tako da i pri najdužoj oskudici kiše, usevi imaju dovoljno vlage.

2. Arnauti u ovom delu Kosova su i pošten narod. Da je ovo istina dokaz su desetine ogromno bogatih Srba trgovaca, koji su i za vreme turske uprave držali celu pijacu Ferizovića u svojim rukama. Ferizović je trgovački centar u kome se stiče sav uvoz i izvoz Prizrena, Ciljana i Đakovice i pri svem tom sem trojice Arnauta katolika, ostali su trgovci sami Srbi. Kad bi Arnauti bili onaki za kakve ih opisuje naša buržoaska štampa, ne bi se nijedan Srbin trgovac mogao održati, a najmanje bi Srbi mogli imati pijacu cele trgovine u svojim rukama. Ovo još i naročito s obzirom na to, što u celoj ovoj okolini žive mahom Arnauti.

3. Da Arnauti nisu pljačkaši najbolji je dokaz pobuna Arnauta i njihovo zauzeće Skoplja, kad nikom nije falila ne samo glava ili pramen kose sa glave, već nijedna lepinja sa ćepenka. U onoj pobuni po pričanju skopljanaca bilo je i siromašnih, pa i bosih Arnauta, ali nijedan od njih nikom ništa nije oteo ili "rekvizicijom" uzeo.

Međutim, dolaskom naše vojske i naših vlasti stvari stoje, ali na našu šletu, mnogo gore.

1. Dok su pod turskom upravom Srbi mogli slobodno razvijati svoju trgovinu i svoje espape prodavati Turcima i Arnautima za njihove zlatne lire, dotle su naše vojne vlasti "rekvizicijom", koja se nikada platiti neće, oduzimali od Arnauta sve što se uzeti moglo, žito, kukuruz, stoku, jednom reči sve što su im u polju i na domu zatekli.

2. Dok je pod Turcima i kod kmetova Arnauta svaki Srbin mogao u opštini i srezu svršiti svaki svoj posao za najviše 20 groša, dotle danas ne može Arnautin ni ući u opštinu ili srez bez zlatne medžedije. Kako je pošten rad naših vlasti najbolji je dokaz bogatstvo Marka Despotovića, kmeta opštinskoga, koji je za godinu i po dana, na "pošten" način, stekao više imanja nego što ga ima i jedan Arnautin u Ferizoviću.

3. Dok su Srbi plaćali Turcima na ime poreze desetinu od svega berićeta, dotle danas Arnauti plaćaju može se reći polovinu, ne od berićeta već od celokupnog svog imanja. Da je ovo istina najbolji je dokaz poreza razrezana na selo Stari Kačanik, kod Ferizovića, u kome nijedan seljak ne plaća manje od 100 dinara. I ako u ovom selu ima veliki broj porodica koje van kuće i okućnice ništa drugo nemaju i koje se sa nadničenjem izdržavaju, ipak nema ni jedne kuće oslobođene od poreze. Pa zar je onda neko čudo što mnoge porodice prodaju svoja imanja za 200-3000 dinara i begaju sa svoga ognjišta.

4. Ma da sam i sam mogao verovati da su današnje mestimične pobune Arnauta rezultat neograničene pljačke i nasilja, koje nad njim vrše naši "kulturtregeri", ipak sam se iznenadio kada mi je to u vozu potvrdio i jedan poručnik 18 puka ovim rečima:

"Ne prođe ni po nedelju dana, a da nam opštinska vlast iz arnautskih srezova ne pošalje raport: Arnauti se pobunili, pošaljite jedan odred vojske. Odemo sa četom ili dve pešadije i sa 2-3 topa u dotično selo, ali tamo sve mirno. Pozovemo po nekoliko Arnauta i oni nam od prilike ovako kažu: Bilo je nekog pucanja iz te i te kuće. Ali ukućani su pucali na neke pandure i šumare, što su htell da siluju žene. Zapitamo ih: pa gde su ti što su pucali, odgovaraju nam: Pobegli su u šumu, a kod kuće su samo deca i žene ostale. Odemo u dotične kuće i tačno se uverimo u istinitost arnautskih žalbi".

[...]

Neka se Arnautima i svima građanima nove Srbije dade jedan pošten ustavno demokratski režim, neka im se dade puna opštinska samouprava i sloboda kretanja i privrede, neka se ne globe raznim propisnim i nepropisnim taksama; neka im se zagarantuje čast doma i lična i imovna bezbednost od današnjih zvaničnih i nezvaničnih državnih i opštinskih čuvara reda, rada i zakonitosti, pa će se ubrzo uveriti ceo svet da su današnji "divlji" Arnauti mnogo pošteniji i kulturniji od svojih osvajača i kulturtregera. ... <<

...

[bokki]

Author: Paton, Andrew Archibald, 1811-1874

Subject: Serbia -- Description and travel

Publisher: London, Longman  1855

 

http://ia700402.us.a...o00patouoft.pdf

 

 

[Kinik]

...

 

 

...

 

[bokki]

Slovenska bčela: podučen in kratkočasen list 

 

04.11.1852

 

letnik 3, številka 45

 

Odgovorni vrednik: Anton Janežič

 

Avtor : Štefan Kocijančič  slovenski rimskokatoliški duhovnik, jezikoslovec, leksikograf in zgodovinar, * 25. december 1818, Vipava, † 9. april 1883, Gorica.

 

Obrazi iz Serbie.

 

IV. Kosovo polje

 

Juče silan , danas smiren,

Juče slavan , danas prezren,

Juče strašan, danas satren,

Juće tiran danas rob.

Serbsku slavu, Serbsku hrabrost

Serbsko ime, Serbsku znatnost

Sve proguta Vidov dan. —

 

G o 1 u b i c a.

 

Ne morem izreči, kakšni občutki mi serce obhajajo, ko vzemem pero v roke, da bi vam Kosovo polje popisal. Gotovo mora vsakega bridka žalost obiti, če pomisli, kakšna nesreča je Slavjane na Kosovem polju zadela Tuje zgodovina pokazala, da na zemlji nič ni stanovitnega, da si sreča in nesreča roke podajate. Serbski narod je bil 14. junija 1389 na najvišjej stopnji svoje sile in slave," ktero je knez Nemanj založil in Dušan Silni doveršil — in na den svetega Vida pade v jednej samej bitvi narod v sužanstvo. Petnajsti juni je grob serbske deržave, svobode in slave. Tuje padel car Lazar, padel' je hrabri Miloš Obilic, padli so vsi drugi pogumni junaki, ž njimi je padla serbska deržava, ž njimi svoboda domovine. — Narod je imenitnost lega dneva spoznal in ga hrani v svojih pesnih svojim najpoznejšim vnukom. Spomin zgube na Kosovem gre od ust do usi, od plemena do plemena, od stoletja do stoletja, in nikoli ne more pozabiti narod tega najnesrečnejšega dneva.

Čudomilo opeva narod prihod Lazara na Kosovo. Carica Milica prosi Lazara, da dovoli jednemu njenih devet bratov pri njej oslati* Lazar car jej dovoli. Ona gre k vratam, skoz ktere je šla vojska na Kosovo. Jednega za drugim prosi in zaklinja, naj da pri njej ostane. Ali solze in prošnje sestre Milice so bile zastonj. Nobeden ni hotel pri sestri ostati j nobeden ni hotel manjkali pri bitvi, po klerej bi imela osoda domovine rešena biti. Očeta, starega Juga, še prositi ni smela, da bi ne šel na Kosovo. Tako je padel Lazar, devet Jugovičev, sivih sokolov s starim Jug Bogdanom, najlepša žeti va na aitar domovine, kar jih zgodovina spominja. Kakor Otakar Premvsl II. pade s osemnajst ranami pokrit, izdan od Milote Dediškega, tako izda tudi tukaj Vuk Brankovič Lazara, serbsko vojno in svojo domovino. Ali Serbi so se tudi nad njim zmaščevali. Pepel Vuka Brankoviča, kteri so Turci v vlastnej kapelici kakor svetinjo hranili, so Serbi, ko so to mèsto vzeli, na lopato naložili in na vse strani o najvecem vetru razmetali, da bi ga iz Serbske zemlje odnesel. Serbi obhajajo 15. junija svoj največi praznik. Vsi slepci — serbski narodni pesniki — se snidejo tega dneva v kakem večem mèstu in opevajo bitvo na Kosovem, cara Lazara, carico Milico, Miloša Obilica in preklinjajo se dan današnji Vuka Brankovića.

 

Hočem še v kratkem Kosovo polje popisati. Kosovo lezi v lako imenovanej starej Serbii, v današnjej Prištinskej nahii. Dve uri pred Kosovim prideš do Gračanice in odtod se ti odpre pogled po celem polju. Na Ievej strani je mèsto Priština s 3000 večidel serbskimi prebivavei. V Prištini so skoraj vse džamije iz lesanih kamnov sozidane. Ljudstvo pripoveduje, da so vse te džamije same vdove tistih junakov, ki so na Kosovem padli, sozidale, kar je tudi lahko mogoče, ker zares niso nikjer lako pridno in marljivo zidane. Črez Kosovo se vidi Prištini nasproti hrib, imenovan Goli ali Golija, z kterega je Vuk Brankovič, kakor Kosovci pravijo, svojega cara Lazara izdal. Na podnožju Golije leče po polju Drinica, čez ktero je kamnat most napravljen. Med Golijo in Prištino sdružile se Drinica in Sitnica. Obe te reke sle v serbskih na rodnih pèsnih zlo zlo imenitne.

Reka Sitnica leče od vasi Nekodimlje okoli Sazlie po srèdi Kosova in se steka pod gradom Zvečanom v Ibar-reko. Od Prištine poldrugo uro je v krilu Kosova Muratov grob, kterega je tukaj roka Miloša Obi lica prebodla. S tim je Miloš Obilic najlepše svojo zvèstost do domovine in vladarja dokazal. Zalo se je tudi k nja spominu v Černej gori založil poseben red pod tim imenom. Na njegovih kolajnah stoji napis: ,,Vèra, sloboda i hrabrost!" — Nad grobom Muratovim. okoli kterega neprene-harna osem svéc gori, stoji iz obtesanih kamnov turba (kapelica), v kle rej (larvisi svoje molitve opravljajo. Okoli in okoli kapelice je zid, kjer skoz male vratica le inalo,, kdo noter priti more, razun plujcev, kteri Muratov grob viditi želijo. Če derviš komu lo dovoli, mora kak denarček žertvovati. Kakih petdeset korakov od kapelice vidiš dva alj tri kamne, o kterih se pripoveduje, da je Miloš Obilic po dokončanej kervini (osve-ti) po njih skakal, ko je iz šotora Murala letel.

 

V.

Kake pol ure odtod je selo Razkovo, kjer so Turci Miloša vbili in oklep na njem razkovali, za čega delj se tudi vas tako imenuje. Blizo Razkova najde se čez reko Labo most, Rabin imenovan., pod Isterini se jedna rama Silnice v Labo vlije. Med njim in gradom Vučiternom na pravem brègu stoji samotna cerkev, o kterej se pripovèdujc, daje tam car Lazar, prej da je na Murata vdaril. svojo vojno nagovoril. Vučitem leži na koncu Kosova, ima malo terdnjavo, okoli ktere leče Ibar reka, pri kterej ves Banja leži. Zraven pod jednim hribom je studenec, imenovan „Miloševa Banja«, h kteremu ljudi po vodo hodijo, ker jej zdravilno moč pripisujejo. Tukaj zna ludi grob Miloša Obilica biti.

Kosovo polje je sploh ravno brez posebnih hribov. Taisti so dobro obljudeni. Ravnina je sicer zadosti rodovitna. Polje je kakib 15 ur hoda dolgo in od štiri do šest ur široko.

Na celem polu, koder sem šel, so Serbi o Kosovem govorili. Prepričal sem se, da še zdaj vsi Vuka Brankoviča preklinjajo, kakor tudi Irilja Vukašina, kteri je mladega kralja Uroša vbil. V Kosovskej okolici stanuje nekoliko Serbov, še več pa Turkov in Arnautov, kteri grozovitno kradejo in se tudi od tega živijo. Ker sem razun Prištinskih tergovcev še dva pandura (vojaka), ktera sem v Prištini na ukaz Belgradskega pašeta za varnost po eèlej Turskej seboj dobil, pri sebi imel, se mi ni ničesar žalega dogodilo. Odtod sem šel črez Prištino do Novo-Pazara, kteri na meji sedajne serbske kneževine leži. Novi Pazar se more imenovati ključ do Bosne, ker se nikje tako labko kakor tu v Bosno ne pride.

 

Štefan.

 

 

 

[Kinik]

...

 

Pogledaj godinu kad je ovo napisano i potrazi nesto pod pojmom 'panslavizam'.

 

...

[Kiseli krastavci]

Novajlija sam na forumu i istoricar po zanimanju (sa visokom akademskom titulom, ali to je nebitno). Otvorim slucajno ovu stranicu i procitam par poslednjih postova. Ne pronadjem nista senzacionalno ili sto mi vec do sada nije bilo poznato, ali procitam nekoliko zanimljivih (citiranih) tekstova, ima ljudi koje zanima istorija i to je zaista lijepo i za pohvalu, nismo kao struka (jos) "izumrli". Bez obzira sto se radi o forumu, "poluozbiljnoj" medijskoj platformi.

Ipak, terminologija je vise nego upitna kada je recipiranje istorijske nauke u pitanju.

 

@ Lorenz

Jedno pitanje: sta podrazumijevate pod izrazom "casna manjina"?

 

@ Jernej

I za Vas jedno pitanje: sta podrazumijevate pod izrazom "balkanski primitivizam"?

 

Meni kao istoricaru su to nepoznate kategorizacije u terminologiji u nasoj nauci. Naisao sam na jos nekoliko meni nepoznatih pausalnih opaski, koje nemaju mnogo dodirnih tacaka sa naucnim standardima, a na osnovu kojih se vaga vjerodostojnost odredjene informacije ili potkrepljuje neka naucna pretpostavka, ali ne bih sada dublje zalazio u sve to.

Izvinjavam se ako vas ometam u raspravi, trudicu se da ne zalazim previse u raspravu.

Hvala unaprijed na odgovorima.

[Jernej]

Dragi Kiseli krastavci,

 

prvo bih samo naglasio da je moj mali izlet bio napisan pod izuzetnim utiskom diskusije koja se vodila prethodnih stranica, te sam mozda malo u besu prenaglio. Pod "balkanskim primitivizmom" u ovom kontekstu sam podrazumevao ceo orijentalizirajuci diskurs koji je upravljao prikazivanjem balkanskih naroda zadnjih stotinjak godina (Maria Todorova "Imagining the Balkans"), a koji je neobicno uspesno prihvacen od strane balkanskih naroda. Zahvaljujuci ovome, umesto progeresivnih procesa migracija, integracija i razvitka zajednice, koji bi trebao da se vodi nekakvim logicnim tokom, gde se bi trebalo da smo jedna od najrazvijenijih regija Evrope, ako bi se gledalo samo na prirodna bogatstva i geo-strateski polozaj, balkanski narodi su uhvaceni u mrezu plemenskih mrznji, korupcije, nepostojanja sistema i opsteg haosa.

 

Naravno, Vi, kao istoricar bi ste mogli da ovo sve objasnite gomilom specificnih istorijskih okolnosti i slicnih stvari. Ja takodje operisem kroz hronolosku prizmu dugog trajanja, ali u sferi bihevioralne ekologije i sociologije,  gde mi operisemo u terminima optimalnog ponasanja, ponasanja bliskog optimalnom, i abnormalnog ponasanja. Mozete pogoditi gde spadaju balkanska drustva. I ono sto je upadljivo u analizama je da, dok na svetu ima veoma mnogo korumpiranih i industrijski nerazvijenih drustava, obicno operisu na taj nacin zbog nekog eksterno-politickog ili ekoloskog faktora, te su i dalje manje, vise optimalni. Balkan vec skoro 35 godina ima neodrzivi trend, gde, ako ne dodje do promene, na duze staze, sva balkanska plemena (namerno izbegavam da kazem drzave) imaju trend opadanja u svim parametrima drustvenog uredjenja. Jedina dva parametra koja su trenutno odrziva na Balkanu su trenutni pozitivni natalitet medju kosovskim i makedonskim Albancima, koji nece biti dugog veka, jer je vec u opadanju, i stagnacija sa blagim rastom zivotnog standarda u zapadnoj Bosni i Sloveniji.

 

Zbog ovoga sam i pisao sa toliko afekta, jer balkanska plemena nikako da shvate da treba da prihvate jednu od najbolkjih tekovina tradicionalne kulture s ovih prostora, gazdinstvo, i da se brinu o svom dvoristu, jer samo tada ce ekonomija da se digne iz pepela, a sa brigom za svoje uz pregorni rad, dolazi i postovanje tudjeg.

 

Inace, i ja se trudim da se uopste ne ukljucujem u ovu raspravu, samo sam morao da prokomentarisem neke odvratne rasprave koje nas mogu samo opet dovesti jedni drugima za guse.

[Kiseli krastavci]

@ Jernej

 

Hvala na iscrpnom odgovoru, premasilo je moja prvobitna ocekivanja. Mozda i zbog utiska prenerazenosti koji je u meni nastao kada sam nabasao na doticnu karakterizaciju. Inace diskusija je po mom misljenju (s obzirom da je forum u pitanju) izuzetno kvalitetna, i bilo bi je steta banalizovati terminima koji u istorijskoj nauci nailaze s pravom na osude i nerazumijevanje. Ovo govorim iz ugla istoricara, dakle kada se kada je artikulacija u pitanju ponasam u skladu sa profesionalnim opredjeljenjem, dok sam na forumu prevashodno zbog moje druge velike ljubavi - kosarke, i tu sebi dozvoljavam uprosceniji oblik komunikacije.

"Profesionalna deformacija" ili ne, ali ja mislim da smo mi kao drustvo sami krivi sto nam je terminologija takva kakva jeste i da premalo vodimo racuna o tome, kako kada su konzervativci u pitanju, tako isto i zastupnici progresivnih ideja. Moramo se truditi da izbjegavamo sto vise mozemo takve lapsuse ukoliko zelimo da stvaramo kulturu dijaloga i sporazumijevanja na nasim prostorima. Ako me iskreno pitate sta ja licno podrazumijevam pod terminom "Balkan" u drustveno-socioloskom smislu, onda cu vam reci da je to nista drugo do asocijacija za Osmansko carstvo. U periodu stvaranja nacionalnih drzava u Evropi, pa tako i u njenom jugoistocnom dijelu, terminoloska odrednica "Balkan" je relativirana u evropskom istorijskom kontekstu i vremenom se sve vise distancirala od drugih tumacenja tog pojma, a koji su preplavili nasu medijsku platformu u danasnje doba, a sto je po meni tragicno. Ustalila se kao fiksna velicina kako bi se u komparativnom segmentu oznacila kao odraz i dokaz inferiornosti juznoslovenskih i njihovih susjednih naroda neslovenskog porijekla, sto je nista drugo do tvrdnja da ekskluzivnost kultura postoji, a sto je za mene jako radikalan i neprimjeran stav i nesto sto propovijeda razlike medju ljudima, a ne slicnosti. Takva terminologija ne sadrzi u sebi nikakve naucne standarde i uvredljiva je za mene ne samo kao istoricara, nego i kao covjeka koji potice iz Jugoistocne Evrope, koji dugo zivi u geografskom prostoru Srednje Evrope i uz to se bavi svojim pozivom ne osjecajuci nikakve izlive kulturne "imperiornosti" od strane njemackih kolega iz struke, nego uziva ravnopravan status u svakom pogledu, kao kolega i covjek. Ovde se drugim rijecima radi o destruktivnoj kritici sopstvenih drustava i rusi kredibilitet domace inteligencije koja se trudi da razdvaja stvari koliko moze i sagledava drustveno uredjenje mnogo dublje i kompleksnije i po odredjenim u Svijetu postavljenim standardima. Nebitno radi li se o "domacim" intelektualcima ili migrantima kao u mom slucaju, posto ozbiljna nauka ne poznaje i ne priznaje bilo kakve granice i ogranicavanja ako se bavimo odredjenim geografskim prostorima, a prostor Jugositocne Evrope potpada u moju uzu struku. Zbog toga sam i reagovao, s najboljim namjerama.

Srdacan pozdrav

[bokki]

Radonjićko jezero i betonski kanal ka reci koja se uliva u to jezero nalazili su se u operativnoj zoni Dukađin. Taj kanal prolazi na otprilike dva kilometra udaljenosti od Glođana. Vojnici OVK pod komandom i kontrolom Ramusha Haradinaja kontrolisali su teritoriju oko jezera. 
Za kretanje kroz to područje bilo je potrebno odobrenje OVK u vidu propusnice. 

Krajem avgusta i početkom septembra 1998. godine, srpske snage izvele su kontranapad i privremeno povratile područje oko Glođana, uključujući područje oko kanala Radonjićkog jezera. 

Forenzički tim za uviđaje sproveo je istragu u blizini kanala Radonjićkog jezera i na putu ka selu Dašinovac. 

Dana 09.,10.,11. septembra 1998. godine tim je na području kanala Radonjićkog jezera pronašao ljudske ostatke 32 tela koja su se mogla identifikovati. Veliki broj tela pronađen je pokraj jednog od jedina dva prilazna puta ka tom području. Tim je pronašao i dva tela na putu za Dašinovac, na oko devet kilometara od Glođana. 
Forenzički pregled tela i ostataka tela izvršen je u provizornoj mrtvačnici u 
Đakovici. Neke od ostataka pronađenih na području kanala Radonjićkog jezera i na 
putu za Dašinovac srpske vlasti su identifikovale korišćenjem tradicionalnih 
metoda identifikacije. Druge pronađene ostatke kasnije su identifikovale međunarodne organizacije putem analize DNK.

 

Upozorenje -- priloženi video-snimak sadrži uznemirujući materijal

 

 

[Kinik]

...

http://pescanik.net/...a-kosova/print/

>> ... Kolonizacija Kosova
Vladan Jovanović - 30/03/2013
Zašto su srpska i jugoslovenska država bile neuspešne u kolonizaciji Kosova


Rekonkvista Stare Srbije
Od svih fenomena koji su tokom 20. veka narušavali stabilnost jugoslovenske države, najveći deo se ispoljavao u formi manjinskog pitanja ili se posredno ticao (ugroženih) prava manjina. Po okončanju Prvog svetskog rata, upravo je odnos države prema nacionalnim i verskim manjinama promovisan kao merna jedinica demokratičnosti jednog društva, pa je to bio glavni preduslov za potpisivanje Senžermenske konvencije (1919). Jugoslovenske vlasti su se bojale da će, ukoliko prihvate tu konvenciju o manjinama, ugroziti sopstvenu nezavisnost zbog čega se sa njenim potpisivanjem odugovlačilo. Međutim, s obzirom na slabe kontrolne mehanizme tek osnovanog Društva naroda, manjine su i dalje tretirane kao “nužno zlo” koje je trebalo u ekonomskom i političkom smislu onesposobiti, tim pre što su naseljavale pogranične krajeve jugoslovenske kraljevine.

Muslimani koji su zatečeni na prostoru Kraljevine SHS su, nezavisno od svog socijalnog statusa, nekako olako poistovećeni sa “vlastodršcima” iz prethodne epohe, što je stvorilo atmosferu revanšizma, u kojoj je njihovo iseljavanje trebalo da bude krajnja mera. Ukidanjem feudalnih odnosa, oko 60% muslimanskih zemljoposednika na Kosovu, Sandžaku i u Makedoniji je ostalo bez izvora prihoda, pa su im na raspolaganju ostale dve mogućnosti: da se preorijentišu na trgovinu i zanate ili da emigriraju u Tursku. Albanci su 1918. mogli biti nezadovoljni iz više razloga: u njihovim sredinama su otvarane državne škole na turskom (a ne albanskom) jeziku, vrata državne službe za njih su bila zatvorena, njihova verska nadleštva su bila politizovana, a politička tursko-albanska partija Džemijet stavljena je van zakona (1925).

Od 1936. započeo je talas oduzimanja zemlje od Albanaca u pograničnim krajevima, pri čemu im je ostavljano svega po 0,4ha po članu domaćinstva. Neželjeni rezultati kolonizacije naterali su vlasti da na ovaj način unište osnov albanske egzistencije i primoraju ih na iseljavanje. Takva politika je pojačala antidržavno raspoloženje kod Albanaca, koji su postali prijemčiviji za velikoalbansku i italijansku propagandu.

Ako se analiziraju rezultati srpske istoriografije o kolonizaciji Kosova, može se zaključiti da je međuratna kolonizacija bila pokušaj ispravljanja “istorijske nepravde”, s obzirom na uverenje da je etnička struktura Kosova neprekidno menjana u korist Albanaca, od kraja 17. veka pa sve do 1912. godine. Ono što je očigledno u dostupnoj arhivskoj građi je namera da se tamo nasele “nacionalno zaslužni i provereni elementi”, odnosno ratni dobrovoljci, četnici, žandarmi, graničari, izbeglice i partijski aktivisti, mada je među kolonistima bilo i penzionisanih službenika, propalih trgovaca, avanturista i pustolova.

Zanimljivo je da su i posle Drugog svetskog rata mere kolektivizacije i nacionalizacije direktno pogađale preostale turske zemljoposednike, dok su napuštene zemljišne parcele deljene kao nagrada ratnim dobrovoljcima. Skromno učešće muslimana u antifašističkom pokretu svrstalo ih je u nelojalne manjine, čak i u Titovoj Jugoslaviji. Mere obračuna sa “reakcijom” i “klasnim neprijateljem” dovele su februara 1945. do uvođenja vojne uprave na Kosovu, tokom koje je stradalo dosta civila, dok su mnogi napustili zemlju. Već narednog meseca, iz bezbednosnih razloga je doneto čuveno rešenje o zabrani povratka predratnih kolonista na Kosovo, ali je ubrzo sam Tito to dozvolio.

Jedan od glavnih protagonista kolonizacije u obe Jugoslavije, Sreten Vukosavljević, smatrao je da je nakon 1918. pritisak seljačkih masa na državu bio tako snažan da je vlast morala da im izađe u susret bojeći se socijalne revolucije. On je čak savetovao seljake da prisvoje zemlju svojih aga i begova i time stave državu pred svršen čin. Uzgred budi rečeno, on je bio poverenik za agrarnu reformu Kraljevine SHS, ali i član prve Titove vlade, zadužen za kolonizaciju.

Jeftina kolonizacija u režiji nestabilne države
U prvoj deceniji jugoslovenske države bilo je popularno praviti paralele sa tadašnjom Musolinijevom akcijom Bonifica integrale kojom je on naselio 20.000 porodica ratnika i poljoprivrednika na potezu od Rima do Napulja. Takvom deurbanizacijom Musolini je sprečio navalu seoskog stanovništva u gradove, pa se činilo da se sličan recept može primeniti i na Kosovu i u Makedoniji. Ipak, to je bilo nemoguće iz više razloga.

Za razliku od sličnih kolonizacionih poduhvata toga doba (Argentina, Kanada, Kavkaz), naseljavanje Kosova i Makedonije je imalo naglašenu nacionalnu notu. U kosovskom slučaju, akcenat nije bio na naseljavanju beskrajnih, pustih predela radi kultivacije zemljišta i modernizacije prostora (što se možda delimično može tvrditi za Makedoniju), već nivelisanje demografske slike koja je među ondašnjom srpskom elitom opisivana kao „jeziva“.

Iz perspektive države, jugoslovenska kolonizacija je bila „najjeftinija“, to jest za jednu iseljeničku porodicu je izdavano 10.000 dinara, dok je na primer istovremeno u Kanadi svaki kolonista dobijao 160.000, u Pruskoj 120.000, a na Kavkazu 90.000 dinara. Zato su naseljenici na Kosovu, Metohiji i u Makedoniji bili prezaduženi, što je delimično rešila vlada Milana Stojadinovića, otpisujući najveći deo njihovih dugova (80%).

Kolonizacija je bila regulisana uredbama (1919, 1931) i zakonima (1922, 1931, 1933), a za njeno sprovođenje bili su zaduženi Ministarstvo za agrarnu reformu (to jest Vrhovno agrarno povereništvo u Skoplju) i kontroverzni Savez agrarnih zadruga Južne Srbije. Dugogodišnji upravnik tog Saveza bio je Vasa Šaletić, bivši pisar kožarskog zavoda u Skoplju i vlasnik zavidnog broja nekretnina. On je u iseljavanju Albanaca i otkupu njihovih imanja video “logični nastavak oslobodilačkog rata”. Inače, Savez je bio paradigma korupcije: samo u prvoj polovini 1920-ih država je u njega uložila 64 miliona dinara, uprkos promašenim investicijama i finansijskim malverzacijama pri nabavci građevinskog materijala i poljoprivrednih sprava.

Prilikom naseljavanja kolonisti su oslobađani državnih poreza na 3-5 godina, a od države su imali besplatan transport i građevinski materijal. Ličani su čak prenosili čitave kuće i sklapali ih na novim imanjima. Uglavnom im je deljena neobrađena državna zemlja, napuštene parcele iseljenika (skoro četvrtina zemljišnog fonda su bila „bezvlasnička imanja“) i zemlja oduzeta od albanskih odmetnika – kačaka. Samo na teritoriji agrarnog povereništva u Peći bilo je skoro 10.000 ha tzv. kačačkog zemljišta. Podela zemljišnih parcela po političkoj liniji nije bila jedini problem koji je naseljenike činio nespokojnim. Oni su živeli na neuknjiženim posedima, koji su više puta menjali vlasnike. Samim tim bili su zgodna meta za ucene, naročito uoči opštinskih ili parlamentarnih izbora.

U neprijateljskom okruženju
Adam Pribićević, rođeni brat poznatijeg srpskog političara iz Hrvatske, Svetozara Pribićevića, nakon nekoliko godina provedenih kao kolonista u Vučitrnu lepo je primetio da su samo gorštaci iz dinarskih krajeva uspevali da prežive kao naseljenici na Kosovu. Sa druge strane, smatralo se da bi nad crnogorskim kolonistima i „nasrtljivim Dinarcima“ trebalo sprovesti neku vrstu „kulturne prinude“, jer su redovno izazivali konflikte sa domorocima, prodavali mašine i klali stoku dobijenu od agrarnih vlasti. Seoski Albanci i varoški Turci su na kolonizaciju gledali kao na nacionalno ugrožavanje, a čak su i lokalne vlasti popreko gledale na doseljenike. Činovništvo se iz političkih razloga nije libilo da koloniste plaši raseljavanjem, naročito uoči izbora. Sa druge strane, kolonisti su bili zgodno sredstvo za plašenje mesnog stanovništva, na čije se glasove takođe računalo.

U brdovita albanska naselja kolonizovani su najpre Crnogorci, jer se smatralo da su bili mentalno i kulturno najsličniji Albancima. Prema rečima načelnika Ministarstva agrarne reforme iz septembra 1919, postojala je namera da se dobrovoljci i Crnogorci naseljavaju prvenstveno u Metohiji i Drenici „da se na taj način spreči dalje upadanje Arnauta“. Posebna kategorija subjekata bili su „dobrovoljci“, kojima je još 1917. srpska vlada na Krfu obećala dovoljnu količinu obradive zemlje kao znak priznanja za stupanje u srpsku vojsku. Milorad Vujičić, potonji ministar unutrašnjih dela je smatrao da srpske koloniste treba naseljavati isključivo u zonama jakog dejstva naoružanih kačaka. Na sličan način je razmišljao i Vasa Čubrilović koji je predlagao naseljavanje čitavog graničnog pojasa prema Albaniji.

Inače, militarizacija područja je usledila kao posledica loše bezbednosti u krajevima prema Albaniji i Bugarskoj, koja je trajala praktično od poslednjih godina Osmanskog carstva. Problem naoružanog albanskog stanovništva (koji takođe potiče iz turskog doba) dovodio je u pitanje sam ustavni poredak Kraljevine SHS, zbog čega su vojska i žandarmerija bile neprekidno mobilisane sve do 1924, kada je pomoću artiljerije uništeno utočište kačaka u Drenici. Sa druge strane, kolonisti su sistematski naoružavani iz magacina pri agrarnim povereništvima, jer su bili najčešće žrtve napada kačaka. Tek nakon incidenta u Labu, gde su srpski naseljenici masovno prodavali oružje Albancima, doneta je odluka da se i oni razoružaju. Iskrenost koncepta razoružanja na Kosovu ozbiljno je dovedena u pitanje kada je tokom izborne kampanje 1927. nosilac vladine liste podelio 500 pušaka gnjilanskim Albancima. Jednom rečju, opšta anarhija. Dok sam sređivao arhivsku građu, nametao mi se utisak da vlast te ljude na Kosovu svesno gura jedne na druge i da štaviše „navija“ čas za jednu, a čas za drugu stranu.

Prilikom potera za naoružanim bandama vršena je nekontrolisana represija nad čitavim selima, što je unosilo dodatni nespokoj među sve slojeve stanovništva. Albanci su definitivno zazirali od države, dok su se kolonisti držali zajedno, međusobno se ženili i udavali, pojavljivali se grupno na glasačkim mestima, čak su se i sahranjivali na zajedničkim grobljima. Mnogi naseljenici su smatrali da ih je država izigrala. Marta 1936. dobrovoljci iz gnjilanskog sreza su gotovo pretećim tonom tražili od kneza Pavla da im se dodeli obećana zemlja zbog koje su učestvovali u oružanim akcijama protiv albanskih kačaka. Umesto toga, oni su i dalje ostali nadničari kod lokalnih Albanaca.

Pritisnuti takvim tegobama, mnogi kolonisti su sredinom 1920-ih godina dobijenu zemlju nelegalno prodavali i vraćali se u rodni kraj, ili su je iznajmljivali muslimanskim veleposednicima, a oni se selili u obližnje varoši. Postoji procena Žaka Ansela (Jacques Anselm) da se do 1928. skoro 65% kolonista sa Kosova i Makedonije vratilo u zavičaj. Zato je 1927. izvršena prva ozbiljna revizija kolonizacije, a Vrhovno agrarno povereništvo (kojim su rukovodila mahom vojna lica) organizovalo je inspekcije i pretilo oduzimanjem imovine i krivičnim gonjenjem svima koji su se bavili takvom trgovinom. Kolonisti su se služili trikovima, pa su sa kupcima sklapali „ugovore o ustupanju“ sa klauzulama o otkupu dugova, koji su obično odgovarali tržišnoj vrednosti nekretnine. Jedno selo u tetovskom kraju (Brvenica) je bilo naseljeno četnicima koji su se specijalizovali za trgovinu državnim zemljištem i niko im nije mogao ništa. Na kraju krajeva, i imanja Nikole Pašića i Milana Stojadinovića u tzv. južnim krajevima su kupovana jeftino, a potom prodavana meštanima za basnoslovne sume novca.

Iseljavanje “naroda turske kulture” i pitanje odštete
Nakon Velike istočne krize s kraja 19. veka, masa neetničkih Turaka je, vođena verskim osećajem, propast Osmanskog carstva doživljavala kao sopstvenu nesreću, pa se iseljavala u Tursku smatrajući je svojom pravom domovinom. Balkanski ratovi, definitivan slom Carstva, Prvi svetski rat i stvaranje jugoslovenske države produbili su ova demografska pomeranja. Među uzrocima iseljavanja dominirali su, kako se onda govorilo, “verski fanatizam” koji Turčinu zabranjuje da živi pod upravom “nevernika”, rodbinske veze, strah od odmazde zbog učešća u ratu na protivničkoj strani, ali i nada u bolji život u Turskoj.

Iseljavanje muslimana iz obe Jugoslavije bilo je deo šire „deosmanizacije“ Balkana, koju su podržavali i sprovodili balkanski režimi, nezavisno od svog ideološkog profila. Metodologija iseljavanja je bila slična i u monarhističkoj i u socijalističkoj Jugoslaviji, počev od obaveze istupanja iz jugoslovenskog državljanstva, jednostavne procedure za iseljavanje, do birokratskih komplikacija za potencijalne povratnike (kojih je bilo dosta). Kada se radi o procenama broja iseljenika, tema se pokazala jako pogodnom za manipulacije i preterivanje. Iako neki albanski istoričari navode fantastične brojeve (na primer dva miliona ljudi albanskog porekla koji su završili u Turskoj), većina dostupnih izvora ne pruža dokaze da je do kraja 1970-ih u Turskoj bilo više od 450.000 Turaka i Albanaca, poreklom sa jugoslovenskih prostora.

Inače, čitava ideja o iseljavanju jugoslovenskih muslimana u Tursku neprekidno je ubacivana iz Turske, koja je nameravala da naseli opustele predele na krajnjem istoku zemlje i emigrante sa Balkana eventualno upotrebi u borbi protiv Kurda. Ta ideja je plasirana putem medijske propagande o lagodnom životu u Maloj Aziji, ali i akcijama turskih diplomatskih predstavništava u Jugoslaviji. Formalni rezultat bile su Konvencija o iseljavanju „neslovenskog elementa“ (200.000 ljudi) iz 1938. i tzv. Džentlmenski sporazum između Tita i turskog šefa diplomatije Keprilija iz 1953, koji je trebalo da „oživi“ prethodnu konvenciju, kroz formu „spajanja porodica“. Inače, prema jednom projektu iz 1935. jugoslovenske vlasti su radi podsticanja iseljavanja Albanaca predlagale veoma konkretne mere: suzbijanje propagande protiv iseljavanja koja je dolazila iz Tirane, što češće pozivanje „neslovenskih regruta“ na vojne vežbe, premeštaj „neslovenskih činovnika“ u druge delove zemlje, kažnjavanje đačkih roditelja, češće proglašavanje stočnih zaraza u albanskim selima, zabranu sađenja duvana, nacionalizaciju ličnih imena i geografskih naziva i slično.

Nezavisno od karaktera svog državnog uređenja, Jugoslavija je bila „saučesnik u zločinu“ koji je velikodušno prihvatio tursku ideju i razradio je do tančina. Gotovo identičan proces iseljavanja je organizovan u Rumuniji i Bugarskoj. Sa druge strane, uključivanje Albanaca u takav migracioni proces i njihovo isticanje u prvi plan bilo je ekskluzivna ideja srpskih i jugoslovenskih vladajućih elita. Nelojalnost Albanaca u međuratnom periodu pripisivana je njihovoj „sklonosti iredentizmu“, a u ranim 1950-im njihovoj odanosti Enveru Hodži i Staljinu, koji su bili ideološki neprijatelji jugoslovenskog socijalizma. Ratni zločini (prvenstveno četničkih jedinica) nad sandžačkim i kosovskim muslimanima i rušenje verskih objekata takođe su podgrevali stanje kolektivnog straha. Dalje iseljavanje su podsticali razni zakoni socijalističkog režima o zabrani šerijatskih sudova i verskih škola, nošenja feredže i drugih “ateističkih” propisa koji su zadirali u patrijarhalni svet muslimana (zakon o braku, obavezna škola). Već 1951. muslimani su počeli masovno da se izjašnjavaju kao Turci, ne bi li bili uzeti u obzir za emigriranje. Stoga je između dva popisa stanovništva na Kosovu (1948-1953) broj lica koja su se deklarisala kao Turci narastao čak 26 puta, iako su u turskoj ambasadi u Beogradu ponavljali kako su voljni da „prećutno“ prime i izvestan broj Albanaca.

Kako u međuratnom, tako i u posleratnom periodu, velike akcije razoružanja kosovskih Albanaca su prethodile velikim iseljeničkim talasima. Nakon skromnih rezultata kampanje razoružavanja deset okruga s početka 1920-ih godina, pokrenut je veći deo albanskog stanovništva. Neki su se odmetali u kačake, a neki iseljavali. Tokom 1955/56. jugoslovenska služba državne bezbednosti, na čelu sa Aleksandrom Rankovićem, sprovela je jednu takvu kampanju, a Ranković je i među turskim diplomatama važio za osobu koja „bdi nad izvršenjem Džentlmenskog sporazuma iz 1953.

Pitanje obeštećenja iseljenika je bilo najteže. Ono je privremeno rešeno 1936. kada je Jugoslavija isplatila Turskoj 17 miliona dinara za otkup zemljišta muslimana radi naseljavanja “našeg zdravog nacionalnog elementa”, zaduživši se kod Državne hipotekarne banke. Međutim, problemi su nastupili januara 1950. kada je u Ankari potpisan Protokol o obeštećenju turske imovine i imovinskih interesa u Jugoslaviji, koji je predviđao da turski vlasnici imovine budu oslobođeni svih poreza i dugova koji su nastali pre nacionalizacije. Pored toga, Turska je zahtevala da Jugoslavija isplati u devizama svu imovinu onih koji su se iselili pre aprila 1941. Suma koju su potraživali iznosila je 20 miliona dolara, dok je jugoslovenska strana cenila da je pola miliona dolara sasvim dovoljno obeštećenje, što je u Ankari shvaćeno kao uvreda.

Epilog

Rezultat međuratne kolonizacije juga (Kosova, Metohije i Makedonije) bio je 19.500 naseljenih porodica u nešto od preko 1.000 kolonija. Ako se tu uračunaju i porodice starosedelaca koje su dobile zemlju, onda je oko 48.000 porodica na direktan način bilo obuhvaćeno agrarnom reformom i kolonizacijom. Istina, čak jedna petina izdeljenog zemljišta bila je neobradiva, što je uz nepovoljno podneblje, lošu bezbednosnu situaciju (kačaci), samovlašće policije i poreskih organa – celu tu famu o bogatom Kosovu i „raju Južnih Slovena“ činilo najobičnijom propagandom. Naravno, neki su nasedali na tu priču, poput istarskih Slovenaca, koji su se umesto u Agentinu zaputili u Makedoniju i gorko pokajali (Bistrenica u srednjem Povardarju). Čitava ta ideja o seobi ljudi iz naprednijih sredina na jug ostala je na nivou propalog eksperimenta. Pomenuti Adam Pribićević je tvrdio da je bila potrebna veća hrabrost zaputiti se na Kosovo nego u Ameriku. I pored toga, najveći broj kolonija nikao je upravo na Kosovu (Gračanica, Lab, Vučitrn), gde je sagrađeno i najviše naseljeničkih kuća.

Kolonizacija Kosova nije zadovoljila ni državu, ni koloniste, a još manje starosedeoce. Sami državni funkcioneri koji su učestvovali u tom procesu su sredinom 30-ih godina izjavljivali kako je naseljavanje Srba među pola miliona Albanaca bilo čist promašaj. Odsustvo „duha misije“ može ilustrovati podatak da su od 23 ministra agrarne reforme (koliko ih se smenilo tokom 20-ih godina) svega četvorica obišli „južne krajeve“. To pokazuje da u procesu naseljavanja nije bilo kontinuiteta, jer ga je sprovodilo političko telo po definiciji sklono čestim promenama. Zato se i samo činovništvo osećalo ugroženim i nestalnim, pa je korupcija uzimala maha. Veleposednici su dobijali nepravednu naknadu, dok su obeshrabreni kolonisti postali teret, briga, ali i pretnja za državnu administraciju.

Nakon Drugog svetskog rata, 15.770 izbeglih srpskih porodica je ostalo bez prava povratka u „južne krajeve“, jer se novi režim u početku distancirao od rezultata međuratne kolonizacije. Zapravo, njihovo vraćanje je marta 1945. privremeno obustavljeno Odlukom 153 zbog najavljenje revizije dodeljivanja zemlje između dva sveska rata, a već avgusta je donet i Zakon o reviziji kolonističkih odnosa. Prema njegovim odredbama, zemlja je oduzimana isključivo kolonistima kojima je pre rata dodeljena zemlja privatnih vlasnika, ili ukoliko se nisu bavili zemljoradnjom. Time je načinjen pokušaj da se ispravi nepravda naneta albanskim seljacima prilikom prvog talasa kolonizacije. Septembra 1945, svega 3.352 bivših kolonista je dobilo pravo da se vrati na svoja imanja na Kosovu i Metohiji, dok su mnogi preusmereni ka Vojvodini ili su ostali u centralnim delovima Srbije. Čak se i Slobodan Milošević nosio mišlju da nakon Oluje izgnanike iz Hrvatske naseli na Kosovu, ali je ta misija bila potpuno naivna i nerealna.

Manipulisanje kosovskim mitom i Srbima sa Kosova doseglo je svoj vrhunac upravo u doba Slobodana Miloševića, kada se na Kosovo gledalo više kao na izborne jedinice u kojima se mogu zloupotrebiti (nepostojeći) glasovi Albanaca. Više od dve poslednje decenije, sistem koji počiva na mediokritetstvu i bespogovornoj poslušnosti omogućava da se na čelu vitalnih državnih sistema nađu osobe koje su, najblaže rečeno, nedorasle svom poslu. Istina, i u kraljevskoj Jugoslaviji činovništvo je išlo na jug po kazni, pa su na Kosovu završili najgori kadrovi, u profesionalnom i moralnom smislu. Za oficire je Treća armijska oblast bila „kaznena komanda“, a za prosvetare „jugoslovenski Sibir“. I pored toga, čini se da je vrhunac negativne selekcije kadrova dotaknut krajem 1990-ih, kada su za rešavanje (internacionalizovanog) kosovskog problema bili zaduženi polupismeni aparatčici poput Zorana Bakija Anđelkovića. Drugačiji ishod, osim uzajamnog nerazumevanja, bahatosti i nasilja bilo je nemoguće očekivati. Ta nacionalistička stihija je bila potpuno u službi održanja tadašnje oligarhije na vlasti. Danas se Kosovom bave ratnohuškački novinar sa RTS-a i jedan nadobudni JUL-ovac.

Sa druge strane, Srbi sa Kosova se vremenom sve više okreću crkvi, koja im se još od početka 80-ih nametala kao zamena za očekivanu institucionalnu podršku srpske države, čije je društvo u međuvremenu kolabiralo u doba Miloševića. Umesto konkretne pomoći i traganja za racionalnim rešenjem, crkveni krugovi su sa svojim političkim ambicijama postali značajan faktor manipulacije kosovskim simbolizmom.

***

Činjenica je da se nakon Berlinskog kongresa 1878. albansko pitanje neprekidno razvijalo i internacionalizovalo. Turske vlasti su imale velikih problema sa Albancima u Kosovskom vilajetu, a njihovi skupljači poreza redovno su izbegavali Drenicu. Uoči propasti Osmanskog carstva, tzv. mladoturski režim je Albancima ponudio veoma konkretne ustupke koji se tiču obrazovanja i samouprave. Nekoliko godina kasnije, srpska i jugoslovenska država im to nisu ponudile. Naprotiv, pokazale su nespremnost da se odreknu iracionalnih sadržaja jednog mita, ne uviđajući novu realnost. Prošlo je pet vekova i stvari više nisu izgledale isto u demografskom smislu. Način na koji srpska vojska 1912. ulazi na Kosovo (rat), kao da je zacementirao tu epsku liniju po kojoj će se kretati političke elite narednih državnih tvorevina kojima je Kosovo pripadalo.

Integracija Kosova definitivno nije uspela, uprkos brojnim metodama koje su primenjivane: od eksperimentisanja sa administrativnim statusom (deo pokrajine, razdvajanje Kosova na tri banovine, autonomna pokrajina i slično), preko ekspatrijacije i kolonizacije, pa do onih najrepresivnijih mera. Čini se da su nedostajale samo iskrene metode integracije (poput kulturne i prosvetne emancipacije). Pritom je procenat srpskog stanovništva na Kosovu i Metohiji bio u neprekidnom padu, izuzev blagog porasta tokom 1930-ih godina, zahvaljujući kolonizaciji:

64% (1871),

44% (1899),

25% (1912),

26% (1921),

27% (1931),

34% (1939),

27% (1948, 1953, 1961),

21% (1971) i 15% (1981).

S obzirom da su Albanci bojkotovali popis iz 1991, procenjuje se da je tada na Kosovu bilo 9-11% Srba, a 2000. bilo ih je oko 7%. Srbi su bojkotovali popis iz 2011, pa ih je tamo zvanično ostalo svega nešto preko 1%.

Neki će reći da su se Srbi u okviru Jugoslavije previše trošili u srpsko-hrvatskom sporu, umesto da su sve snage usmerili na jug. Najverovatnije da sama ideja “rekonkviste” nije odgovarala duhu vremena, niti snazi države koja je pretendovala na tu teritoriju. Iz toga su, logično, usledile pogrešno koncipirane kampanje koje su kulminirale donošenjem tragikomičnog ustava iz 2006. Njegovi autori su jednom science-fiction preambulom nehotice pokazali svoju bezidejnost i nesposobnost da se suoče sa realnošću.

...

 

Dr Vladan Jovanović je naučni saradnik Instituta za noviju istoriju Srbije. Ovaj tekst je sažetak autorovih beležaka za učešće u radio emisiji Peščanik 29.03.2013.
U svom naučnom radu, autor se bavi problemima integracije Makedonije i Kosova kao bivših otomanskih teritorija u međuratnoj Jugoslaviji. Knjige: Jugoslovenska država i Južna Srbija 1918-1929. Makedonija, Sandžak, Kosovo i Metohija u Kraljevini SHS (Beograd: INIS, 2002); Vardarska banovina 1929-1941 (Beograd: INIS, 2011).

Peščanik.net, 30.03.2013.
Copyright © 2011 Peščanik. All rights reserved ... <<

...

[Lovgren]