U nasoj skoli su upisana dva decaka sa manjim problemom u govoru i disgrafijom. Okolne skole imaju jako malo ili nemaju uopste takvu decu. Njihov intelekt ih nikako ne uklapa sa decicom u specijalnim ustanovama. Sada se pitam gde su svi oni nasi drugari i drugarice, a verujte mi ima ih puno koje smo upoznali u institutima, u raznim kabinetima... Gde se kriju?
Mnogi se roditelji povlace, zbog uticaja sredine stide svojih malisana. To je jako lose, na taj nacin decica od malena sticu komplekse nize vrednosti. Ako se ne krecu u drustvu i ne druze sa svojim vrsnjacima sve sto i nauce nece kvalitetno razviti, ukoliko ne primenjuju u realnom zivotu sa sto vise iskusenja.
Treba ohrabriti njihove roditelje, pruziti im ruku podrske, a tako ce se i decica pre uklopiti.
Prica se o inicijativi da se promeni zakon i da se takvoj decici omoguci skolovanje u vrsnjackoj sredini. Na taj nacin ce i njihova sansa ka ravnopravnijem statusu u zivotu biti veca.
Lepo je ziveti u sredini gde postoji drustvena svest da prisustvo te decice povecava nivo tolerancije u odeljenju, upucuje grupu da zajednicki resavaju svoje probleme, pomazu jedni drugima.
U vreme ratnih razaranja promenili smo svoj lik, otudjili se, priblizili zivotinjskom instiktu ka samoopstanku. Institucije koje znamo, nikada nisu sjajno funkcionisale, zaostaju u svakom pogledu , povecava se nivo korupcije, netolerancije, nasilnistva....
Ova decica bi nas ponovo okrenula jedne drugima, oni su iskrene duse bez licemerja, sujete, zahvalni na i najmanjoj paznji. Deca koja nisu kriva za svoju sudbinu. Oni nisu agresivni, nece nikoga ugroziti, i njihovi roditelji, bake, rodjaci placaju za drzavni budzet i pravo na skolovanje. Kada bi svako od vas znao koliko je truda potrebno za pokret, za korak, za rec, kada imas problem u razvoju. Sve sto je najveca radost i deteta i roditelja, prvi korak, prva rec, dobro zdravlje...njima je tesko. Potrebne su godine mukotrpnog rada, odricanja. Dok se drugi bezbrizno igraju, oni se od najranijeg detinjstva uz veliki, svakodnevni rad bore za svaki i najmanji napredak.
Manje bi deca razmisljala kako da snimaju i prikazuju patnju vrsnjaka, kako da naprave spletku drugu u klupi.
Razmislite, koliko nam mogu pomoci da ponovo nadjemo sebe. Da se kao ljudi pogledamo u ogledalo i kazemo, kako smo danas ucinili nesto lepo za drugoga.
Potrebno je pokrenuti inicijativu za promenu zakona o inkluzivnom skolovanju. Izborimo se za sansu da postanemo humano drustvo, pocinje se uvek od obrazovanja.
Edited by bbb, 11 December 2008 - 15:16.
