69 replies to this topic

[Vesna]

učiteljica, školski psiholog, školski pedagog i direktor škole su u obavezi da rešavaju ovakve stvari.

slična stvar se dešavala u odeljenju mog deteta tokom čitave dve godine a onda je, uz pomoć škole, i zajedničkim radom škole i roditelja problem, kako tako, stavljen pod kontrolu.

ponavljam - ako je sve tako kako pišete, učiteljica ima obavezu da reaguje. ako neće, prvo kod direktora, pa u ministarstvo prosvete.

[John Finn's Wife]

učiteljica, školski psiholog, školski pedagog i direktor škole su u obavezi da rešavaju ovakve stvari.

slična stvar se dešavala u odeljenju mog deteta tokom čitave dve godine a onda je, uz pomoć škole, i zajedničkim radom škole i roditelja problem, kako tako, stavljen pod kontrolu.

ponavljam - ako je sve tako kako pišete, učiteljica ima obavezu da reaguje. ako neće, prvo kod direktora, pa u ministarstvo prosvete.

Tačno. Oni su tu da bi se između ostalog, ovakve stvari rešavale. Uopšte ne treba dizati ruke ukoliko neko kaže da "nema vremena". I od toga nekog postoji viši u hijerarhiji, a njima je to profesionalna dužnost.

A ako mislite da se od finog i mirnog (eventualno povučenog) deteta možete uz par saveta dobiti dete koje će se samopouzdano ili čak agresivno postaviti u situaciji siledžijstva, pa grešite. Čak mislim da se sa takvim pristupom može desiti više štete no koristi, ukoliko čak i pokuša, i ne uspe, može izgubiti i ono malo sigurnosti u sebe koje je pre toga imalo. Ne i obavezno, ali i to je mogućnost. Nije svako za kabadahiju, nije svako u stanju da se izbori sa napasnikom na adekvatan način. Nismo svi isti. Treba da pri vaspitavanju deteta postoji obrazac koji će ga uputiti da treba da se bori u životu, ali na koji način - vrlo zavisi od konkretne osobe.

[XXL]

tokom čitave dve godine a onda je, uz pomoć škole, i zajedničkim radom škole i roditelja problem, kako tako, stavljen pod kontrolu.
ponavljam - ako je sve tako kako pišete, učiteljica ima obavezu da reaguje. ako neće, prvo kod direktora, pa u ministarstvo prosvete.

O tome ja i govorim. Dvije godine. I problem kako-tako rijesen. Ponavljam i ja, samo marisana. Kad smo dosli u Holandiju i kcerku su mi svako malo maltretirali. Je li zato sto je stranac ili ne, nebitno. E onda joj ja rekao kako ce. Ona vrati, a ja onda po sat vremena pricam s roditeljima, drze mi predavanje, ja strpljivo saslusam, dodjem kuci i kazem: pile tajino, samo se ti brani, a ja cu slusati suplju. I prestalo. Onda ponovio sa sinovima i prestalo. A vi samo ganjajte te civilizcijske metode. I trajace 2 godine, a ljubimcu i sedmica terora previse.

[Amelija]

Ne treba terati silom dete da se bije il šta god već ako to nikako nije u skladu s njegovom prirodom, samo ga ne treba grditi ako se bude tuklo (što već i napisah u nekom od ranijih postova).

[Vesna]

O tome ja i govorim. Dvije godine.

nisam bila precizna, otuda nesporazum - problem je bio prilično veliki i težak i rešavan je čitave dve godine. ali je, na kraju, rešen zajedničkim radom školskih institucija i roditelja. znači, nije se reagovalo posle tog vremena, toliko je trebalo da se problem svede na prihvatljivo stanje.

[XXL]

nisam bila precizna, otuda nesporazum - problem je bio prilično veliki i težak i rešavan je čitave dve godine. ali je, na kraju, rešen zajedničkim radom školskih institucija i roditelja. znači, nije se reagovalo posle tog vremena, toliko je trebalo da se problem svede na prihvatljivo stanje.

Ma shvatio sam ja tebe. Ali koliko god ovo sto ja govorim izgledalo primitivno i ne znam sta vec, radi se o tome da djete predugo trpi. Svako od nas voli svoje dijete i zivot bi za njega dao, ali eto ovakve stvari stvarno znaju izluditi i djete i roditelje. Zato samo rez i to odmah. To sto Amelija kaze nisu sva djeca ista pa ne mozes od njega traziti da se potuce. Nisu, slazem se, ali su sve te kabdahije iste. Nece prestati dok sami ne dobiju da prostite na izrazu po pi#ki.

[incognito]

Nista zakon, nista direktor, nista uciteljica. To ne pije vode. Dok oni nesto urade, djete ce se nakupiti i straha i frustracija i zamrzice skolu. Treba da se potuce s tim klipanom taman da je dvaput jaci. Treba ga osokoliti i reci da nije strasno da dobije malo batina, vazno je da ih sto vise udjeli. Ja imam dva sina i dok im nisam rekao da svaki put vrate kad ih diraju bilo je takvih situacija, uglavnom su se jadali meni i supruzi. Sve je ostalo prdimahovina. I ne bojte se nece zbog toga postati agresivan.

Egzektli... Secam se kao juce da je bilo kako je `opsta osoba za sikaniranje` u mojoj skoli ocitala lekciju siledzijama da se vise nisu usudili ikoga da taknu. Elem, doticna persona je bila prilicno debela sto je naravno dovodilo do toga da ga svi klinci, iskreni u svojoj surovosti, zajebavaju do besmisla. Cak se secam da mi ga ponekad bilo zao (nisam ipak pripadao top-ten personama pa da vidim zadovoljstvo u tome sto se izivljavam nad nekim takvim)... Elem jednog dana, posle verovatno godina i godina najbrutalnijeg zajebavanja, ismejavanja i maltretiranja od strane skolskih kabadahija, doticnom klincu je prekipelo. I kad mu je 'alpha warrior' uzeo pare od uzine on ga lepo i kulturno zamolio da mu vrati. Ovaj poceo da mu se smeje, doticnom klincu se zakrvise oci, podize kabadahiju i zalepi ga uz zid i tako ga je drzao dobrih 10-ak sekundi uz pogled koji govori 'odgriscu ti grkljan' - kabadahija se mal' nije upisao od straha. Zgrabi klinac svoje pare i ode u ucionicu. Posle tog dana em je doticni kabadahija postao manji od makovog zrna (posto su oni svi u sustini pickice koje na dreku i bezobrazluk, a odrzavajuci lazni strah u drugih, ispadaju kao nekakve zajebane face) em se niko vise nije usudio da onog klinca mrko pogleda.

Imao sam i ja par takvih situacija i resio ih na apsolutno isti nacin - kad pokazes takvom kretenu da ga se ne plasis nece vise smeti da te takne. Ja sam tada (a i sada sam) bio sve samo ne agresivna persona, al' sto se kaze - prema svecu i topar. Ti, kako ih ja zovem, fear-fenders i ispadaju 'alfa ratnici' samo zato sto ih se drugi plase - kad sklonis taj strah vidis koliko su zapravo jadni i bedni. A dovoljno je samo jedared im pokazati da su presli liniju i vise nikad nece smeti na tebe da nasrnu - bas zato sto ih se ne plasis.

Zato i kazem, te situacije se tako najbolje resavaju - at worst mozes zavrsiti slomljenog nosa (a ja koliko se secam u to doba smo regularno lomili ruke, noge i glave normalnim `igranjem` tako da je jedna sorka daleko manja opasnost), at best siledzija ce se upisati od straha pa ce se uloge promeniti i svi njega zvati 'janko upisanko'. U svakom slucaju pokazaces da nisi osoba koju treba zajebavati i problem ce biti resen, cak i po potencijalnu cenu par masnica i slomljenog nosa. Fizicke povrede se brzo saniraju, psihicke traume mogu ostati za ceo zivot.

A ako mislite da se od finog i mirnog (eventualno povučenog) deteta možete uz par saveta dobiti dete koje će se samopouzdano ili čak agresivno postaviti u situaciji siledžijstva, pa grešite. Čak mislim da se sa takvim pristupom može desiti više štete no koristi, ukoliko čak i pokuša, i ne uspe, može izgubiti i ono malo sigurnosti u sebe koje je pre toga imalo.

Ne mora se postaviti agresivno, samo mu treba objasniti da doticna budala nece stati ako mu se ne suprotstavi, te reci da nema nista loseg u tome da se nasrne na takvu jednu personu sve i da se cak i zavrsi slomljene njonje. Cenim da to dete takvo maltretiranje boli vise nego da ga neko shiba svakog dana, pa ako dobije od roditelja podrsku da se tom kretenu suprotstavi, ili bar dobije potvrdu da nema niceg loseg u `opaucavanju` nekog takvog, vec prvom sledecom prilikom koja predje preko odredjene linije tolerancije ce se doticno dete mnogo bolje postaviti nego da se rasplace (pa da ga jos vise zajebavaju).

Mirna i povucena deca su uglavnom takva zato sto misle da roditelji ne bi opravdali neku njihovu akciju. Prva reakcija roditelja na uplakano dete koje kaze `on me udario` treba da bude - `udari i ti njega`. Ako je reakcija 'e sad cu ja da mu pocupam usi' to dete ce s pravom ocekivati da mu roditelji budu uvek tu kad izbije neka sorka i da ga zastite, a to jednostavno nije moguce i sto je osoba starija to je sve manje moguce a situacije u kojima se moze naci su sve vise opasnije. Uciti dete od malena da krivi kicmu pred svakom preprekom, te da ce neko drugi to da resi, je bar po meni krajnje pogresno...

Nisu, slazem se, ali su sve te kabdahije iste. Nece prestati dok sami ne dobiju da prostite na izrazu po pi#ki.

Apsolutno.

Edited by incognito, 03 December 2008 - 17:01.

[Vesna]

to je moguća i veoma često i delotvorna reakcija kada je u pitanju nasilje.

medjutim, kada je u pitanju klasičan mobbing (često suroviji nego kod odraslih) kao što je bio slučaj u razredu mog deteta razgovor i podizanje dečijeg samopouzdanja može mnogo da pomogne. vrlo je važno da dete ne pomisli da je samo sa svojim problemom i da nema nikoga ko bi bio u mogućnosti da mu pomogne da se izvuče iz problema u koji je uvučeno.

žao mi je što moram da kažem da je maltretiranje koje sam pomenula ostavilo veoma teške posledice na dete nad kojim je vršeno.

[Cecily]

...
međutim, prve nedelje ove školske godine počelo je sa cepanjem nove knjige iz matematke,
da bi se nedelja završila sa skidanjem pantalona, pa onda i gaća na sred školskog dvorišta.
Pokušali smo razgovor sa roditeljima, koji su nam inače komšije i imali smo korektan odnos, do tog incidenta.
Roditelji tog dečaka, smatraju da njihovo dete nije uradilo ništa loše,
jer je mali, inače vrlo podao klinac, ispričao verziju gde je moj sin taj koji je njemu skidao pantalone...
znamo da nije bilo tako jer je i učiteljica ispričala istu verziju kao i moje dete..
Stigli smo i do direktora, i mali se primirio na nekih mesec dana.
NO, maltretman je opet počeo. Sada već uredno, na kraju dana prilazi detetu i šamara ga, onako
kao uzgred, sa obe ruke, onako "propusti ga kroz šake" dobacuje mu neke uvrede,
uzgred marketinški je odradio posao da se niko ne druži sa mojim sinom, jer ko se bude družio sa njim, imaće posla sa malim nasilnikom,
reče mi jedna majka....
učiteljica eksplicitno kaže da ne želi da rešava dečije probleme, kojih je puno odeljenje, ima nekoliko problematične dece,
slučaj mog sina nije usamljen...šta da radim?
ponela sam se mišlju da malog sačekam isped škole i da na naplašim.
...

Možda vaš sin nije baš tako bespomoćan kako ga njegova mama vidi. Ima nekih roditelja (naročito mama) koje žive kroz svoje dete i strepe nad svim što mu se dogadja. U očima takvih mama svi su drugi pretnja i loši, a njeno dete žrtva.

Ideja da naplašite (šta god to značilo!?) tog dečaka je upravo ta vrsta zaštitništva: preuzimate ulogu koju bi vaše dete možda (ili bar u vašim očima!) trebalo da odigra, bukvalno "bijete njegove bitke". To sigurno nije dobar primer koje dete treba da dobije o tome kako se rešavaju konflikti niti je dobro za njegovo osamostaljivanje i socijalizaciju. Sa druge strane nije loše ohrabriti dete da se izbori za svoja prava – najbolje pametnim i staloženim (verbalnim!) metodama pa tek ako mora i da pokaže zube, ali ga podstrekivati na agresivnost je opet pogrešan primer. Čak i da takva tuča jednom za svagda reši problem sa tim dečakom i da se ne dese tragične posledice, obrazac ponašanja da se fizičkim obračunom rešavaju konflikti je medvedja usluga detetu.

Metode vršnjačkog maltetiranja koje pominjete (svlačenje pantalona, ćuškanje, uvrede) su tipične za taj uzrast. Bilo je toga oduvek – bar kad sam ja bila osnovac (pre nekoliko decenija ), rekla bih da su se tada roditelji mnogo manje petljali u "dečija posla".

Možda vi previše dramatizujete situaciju? Koliko često vaš sin dolazi uplakan (da li ga zaista svaki dan?), da li je već navikao da vas suzama obradi i umekša i kada je za nešto kriv? Da li to što se niko ne druži sa vašim sinom zaista rezultat podlog spletkarenja tog dečaka ili vaš sin ima probleme sa socijalizacijom?

Znam da su pitanja neprijatna, majke vole da im se povladjuje ali samo se istinom može nešto popraviti...

Vaša priča me u mnogim detaljima podseća na donedavnu situaciju sa mojim bratancem (sada četvrti razred osnovne škole) i snahinim reakcijama. Po njenoj priči, moj bratanac je bio nevina žrtva ljubomore (zbog boljih ocena!) te ga nekoliko siledžijskih dečaka iz razreda maltretiraju i tuku iz obesti. On je usamljen jer siledžije ne dozvoljavaju drugoj deci da se druže sa njim, nekako uvek podlo nameste pred učiteljicom da je on (ili “i on”) kriv a jedini krivci su ta podla deca. Moja snaha je pokušala da razgovara sa roditeljima te dece ali su oni ili sami poluludi (što svi znaju!) ili brane svoju decu ili tvrde da je i moj bratanac jednako kriv - a nije tako već su jedini krivci tih nekoliko dečaka koji uvek “prvi počinju”. Učiteljica je bila ili nezainteresovana ili bi tretirala moga bratanca jednako kao da je i on kriv za tuču... Moja snaha je obično bila na ivici suza od besa i nemoći pred tolikom zlobom i nepravdom... Hm, zvuči slično vašoj priči ali je i gore: siledžija je više, u pitanju su ozbiljne tuče (tj. njega njih nekoliko tuče!)... Samo što zvuči i kao latino-američka sapunica, zar ne? Kad god bi mi snaha prepričala neki od najsvežijih incidenata (tako uverljivo kao da je sama bila svedok!) obično bi joj izletela i po neka oprečna informacija. Tako bi se ipak ispostavilo da je i moj bratanac nekog udario (čak mu i izbio zub, ali u samoodbrani!), da nije baš nevin (oni se igraju osvajanja drveta ali on baš želi da stoji pod tim drvetom), kad je plakao nije bio jedini – plakali su i ostali učesnici (to mali podlaci žele da se predstave žrtvama u očima učiteljice)... Kada sam je pitala da li bi prebacila sina u neki drugi razred ili školu, ispostavilo se da on sam to nikako ne želi, hm!?... Sve u svemu mnogo vike ni oko čega. I evo, već duže vremena čitava drama je utihnula. Možda i dalje ima koškanja i dobacivanja/uvreda ali dečaci su poodrasli, moj se bratanac uklopio u društvo na svoj način... Nije idealni završetak sapunice ali to je život. Čini mi se da bi za mog bratanca bilo bolje da u svojoj mami (a sledstveno i tati) nije imao uvek spremnog zaštitnika, već pre sagovornika - koliko moguće objektivnog.

Sigurno da treba da razgovarate sa sinom u vezi tih problema, ali ne u stilu da vam sve ispiča a onda ćete vi da rasčistite problem (bilo prepadanjem tog dečaka, bilo razgovorom sa školskim autoritetima) u njegovo ime. Kroz razgovor možete pokušati da oceniti koliko je on zaista nevin (tj. pasivan), i da zajedno dodjete do ideje šta da se radi – ne da mu vi nametnete svoju ideju. Možda biste svi zainteresovani (vas dvoje, taj dečak i njegovi roditelji) mogli ponovo zajedno kod učiteljice i ostalih iz škole. Možda sve to nije tako dramatično kako se vama čini, možda može i sam da se izbori sa maltretiranjem, možda nije taj dečak jedini razlog zašto se niko sa njim ne druži...

Edited by Cecily, 03 December 2008 - 18:20.

[U prolazu]

Kod mene u osnovnoj skoli su i nastavnici tukli, a bogami i pedagog kog su se djeca bojala! Biti tucen ili tuci je bilo nekako normalno, pa se od tog nije pravio neki big deal. A i zasto bi? Nasilje je bilo svuda. Na primjer, tuku te roditelji u kuci (ne mora biti zlostavljanje, ali vaspitna povremena batina u prosjecnoj porodici je bila sasvim uobicajna), tuce te stariji brat ako ga imas (ok, voli te i brani, ali cisto ponekad da ti da do znanja ko je stariji i jaci), ti tuces mladjeg, na ulici te tuku jaci, ti opet slabije, u skoli te tuku nastavnici i jaci djaci, ti again slabije da ne bi oni tebe. Zakon batine, kao medju polarnim psima u pricama Dzek Londona: tuci ili ces biti tucen! Odvratno. Mozes i da koristis mozak, time sto ces se udruziti sa nekim jacim u razredu koji ce te staviti pod zastitu, mozes pozvati roditelje da izbubetaju djaka koji te maltretira, brata, rodjaka onako plemenski, ali svejedno, opet je neka forma nasilja ona koja rijesava problem nasilja. Fucking world.

[ucesnik]

Znate li za neki zakon, ili šta sve škola može u ovakvim slučajevima?

Da, sve vaspitno-obrazovne ustanove (pa prema tome i skole) su prosle skolske godine dobile "Protokol za zastitu dece od nasilja, zlostavljanja i zanemarivanja" koji propisuje procedure i postupke za ustanove i institucije koje se bave decom sa obavezom da ih primene u slucajevima bilo kog oblika nasilja nad decom. Skola ima obavezu da od najuglednijih svojih radnika (nastavnika... ucitelja... strucne sluzbe...) formira tim za zastitu dece od nasilja, da njihova imena i telefone izlozi na vidnom mestu - dostupno i ucenicima i roditeljima, kako bi u svako vreme mogli da im se obrate za pomoc u slucaju da je to potrebno. Ovaj Protokol se bavi i vrsnjackim nasiljem, ali i nasiljem odraslih prema deci (kako radnika skole, tako i roditelja, ako bi u skoli uocili da se to dogadja!)

Pretpostavljam da ste uzrujani i zabrinuti za svoje dete, jer biste zeleli da bude bezbedno i onoliko sigurno koliko je to neophodno da izgradjuje sopstveno samopouzdanje... Mislim da je izuzetno vazno i dobro sto vam se vase devetogodisnje dete obratilo za pomoc, sto vam govori o problemima kroz koje prolazi, jer to znaci da gradite medjusobno poverenje. (Neka deca godinama budu maltretirana od svojih vrsnjaka, a da roditelji pojma nemaju o tome!)

I pravi korak ste napravili sto ste se obratili uciteljici i direktoru. Razgovarajte i sa psihologom ili sa pedagogom skole... Njihova je obaveza da reaguju. To dete ne moze samo da razresi. Ako skola ne raguje, obratite se Ministarstvu prosvete. U svakom nasem vecem gradu postoje odeljenja Ministarstva kojima mozete da se obratite za pomoc, to su tzv. Skolske uprave.

Nazalost, mnogi ucitelji/profesori/strucni saradnici... jos uvek nemaju izgradjene vestine komunikacije kojima uspostavljaju s decom iskren i fer kontakt, sa uzajamnim uvazavanjem i poverenjem... Nisu za to oni krivi. S tom vestinom se ne radjamo, nego se ona uci postupno i istrajno, uz profesionalno vodjenje... Ovako su ti ljudi izlozeni nevidjenom pritisku nastalom u promenjenim vaspitnim vrednostima, a imaju nacine reagovanja za neko vreme koje je proslo... Skole se jos uvek vise bave gradivom za poducavanje nego samom decom i i nacinima poducavanja...

Jos nesto bih zelela da prepoznate, makar ce vam to, mozda, u vasoj situaciji biti tesko: Deca koja maltretiraju vase dete su takodje zrtve. Naime (ma koliko to izgledalo neverovatno) nasilje nije prirodno covekovo stanje, ono stvara patnju i kod nasilnika. Dolazi kao nakaradna strategija za ostvarivanje nekih bazicnih ljudskih potreba: ponekad iz potrebe za uvazavanjem, ili iz potrebe za pripadanjem (odredjenom krugu, gangu...), ponekad iz potrebe za empatijom - da i drugi oseti kako boli kad te maltretiraju, jer je on bio (ili jos uvek jeste) maltretiran! Ali, kako nam je potreba za kontaktom s drugim vazna koliko i hrana, i voda, i san... nasilnik ne nalazi mir u zlostavljanju drugog. To je uzasan vapaj za pomoc, i ucitelji bi morali dobiti u svom obrazovanju umenja za izlazak na kraj sa svim tim. I roditelji i ucitelji bi trebali pomoci deci da nauce strategije kako izaci na kraj sa sopstvenim besom, kako ga rasciniti, a ne potisnuti...

Mislim da postoje razliciti nacini na koje se moze izraziti hrabrost, a to nije samo u fizickom razracunavanju, makar postoji i nesto sto se zove protektivna upotreba sile. Izraziti otvoreno sopstvena osecanja, preuzimajuci odgovornost za to sto osecamo, bez osudjivanja drugog, zahteva mnogo vise hrabrosti, jer se otvaramo za druge... ali to dovodi i do pravog iskrenog kontakta i put je do uzajamnog razumevanja...

Kod mene u osnovnoj skoli su i nastavnici tukli, a bogami i pedagog kog su se djeca bojala! Biti tucen ili tuci je bilo nekako normalno, pa se od tog nije pravio neki big deal. A i zasto bi? Nasilje je bilo svuda. Na primjer, tuku te roditelji u kuci (ne mora biti zlostavljanje, ali vaspitna povremena batina u prosjecnoj porodici je bila sasvim uobicajna), tuce te stariji brat ako ga imas (ok, voli te i brani, ali cisto ponekad da ti da do znanja ko je stariji i jaci), ti tuces mladjeg, na ulici te tuku jaci, ti opet slabije, u skoli te tuku nastavnici i jaci djaci, ti again slabije da ne bi oni tebe. Zakon batine, kao medju polarnim psima u pricama Dzek Londona: tuci ili ces biti tucen! Odvratno. Mozes i da koristis mozak, time sto ces se udruziti sa nekim jacim u razredu koji ce te staviti pod zastitu, mozes pozvati roditelje da izbubetaju djaka koji te maltretira, brata, rodjaka onako plemenski, ali svejedno, opet je neka forma nasilja ona koja rijesava problem nasilja. Fucking world.

Da, slazem se s tobom, da je tako uredjen svet odvratan... Jedino je pitanje: da li pristajemo na to da to tako i ostane? A ako ides nasiljem protiv nasilja postajes i sam nasilnik u paklenom lancu zlostavljanja... Izazov ovog vremena je trazenje nacina da se nasilje prekine, a da se ostane u iskrenom kontaktu s drugima!

[XXL]

Da, slazem se s tobom, da je tako uredjen svet odvratan... Jedino je pitanje: da li pristajemo na to da to tako i ostane? A ako ides nasiljem protiv nasilja postajes i sam nasilnik u paklenom lancu zlostavljanja... Izazov ovog vremena je trazenje nacina da se nasilje prekine, a da se ostane u iskrenom kontaktu s drugima!

Naravno da se svi slazemo da je takav svijet odvratan. Sve si ti dobro napisao, samo sto je djetetu tog uzrasta tesko prodati gandijevske ideje. Dijete hoce da se napokon osjeti bezbjedno, da se igra s drugarima, a ne da ga neki klipan masira. I da se roditelji napokon rijese jednog stresa koji im u ovim vremenima ne treba. Jednom sam se vratio s posla, parkiram auto i ugledam starijeg sina koji je bio bas maza, kako se shiba s jednim Turchinom komsijom. Taj je bio malo jaci od mog sina i vec ga je dva-tri puta istukao. Ne bash nesto ozbiljno, ali ipak par cuski. Pricao sam i ja i sa roditeljima i sa njim. I sve fino par sedmica pa opet. Kad sam zovnuo sina prestali su se tuchi. Turchin se pravio da me ne vidi. Dodje sin do mene i kaze mi on je prvi poceo. Reko znam, ja sad idem kuci, a ti se vrati i nastavi i koliko god on tebi udjeli udaraca ti njemu moras vise. I nemoj prestajati dok on ne popusti. I nemoj da si pi... nego udri. Gledam ja sa sestog sprata mech i bogami sibaju se solidno. U jednom momentu Turcin zamjauce da mu je dosta. E od tada nije nikad vise, fino se druzili, slavili n. godinu i tako, problem rijesen. I svi sretni i zadovoljni. I gajimo medjukomsijske odnose.

[incognito]

Au, Roterdamac, sad ima da te optuze da si los roditelj, da si dozvoljavajuci svom sinu da nastavi tabanje istog uveo u spiralu nasilja, itd. itd.

Lepo je ziveti `in a world of make-believe` te uzvikivati parole tipa 'nasilje radja nasilje', 'sve se treba resavati kulturnim dijalogom', 'deca koja podlezu nasilju imaju najcesce drugih problema pa artikulisu to kroz nasilje i treba im pomoci'... Ma sve je to lepo, nego ne znam sta to znaci klincu koga neki skolski bully svakog dana taba, uzima mu novce od uzine, tera ga da se skida go i trci krugove oko dvorista... To da dete koje radi takve stvari drugom detetu ima nekih problema (koji cak ne moraju nuzno dolaziti iz porodice - znam jednog od tih ciji su roditelji bili samo za pozeleti, sve te zvake o kulturi dijaloga i uvazavanju postovali do imbecilnosti - dete im vremenom postalo tezi narkoman, pokusalo da ubije coveka sekirom, a sada posle prisilnog lecenja zivot provodi na Atosu slikajuci ikone) to nije sporno, ali to maltretiranom klincu nista nece pomoci. Cak i da uklonis tog bully-ja iz sistema, nastace neko drugi koji samo ceka svojih 5 minuta, a taj klinac ce opet biti meta posto jednostavno ne ume da stane u svoju odbranu. I nema te uciteljice, ni tog skolskog direktora a ni tih roditelja koji ce moci to dete da zastite uvek kad mu je zastita potrebna. A sto je starije to ce mu vise iste trebati jer kako ljudi stare od direktne i iskrene brutalnosti sve se vise prelazi na podmuklu i najnizu mogucu u odnosu na koju par cuski za vreme odmora izgledaju kao milovanje puno ljubavi.

To ne znaci da treba dete potstrekivati na nasilje, daleko bilo, ali treba mu izgraditi samopouzdanje, objasniti da mora da se izbori za svoje mesto (jer kad skinemo svu `humanu fasadu` sa drustva, idalje vazi ono - ubi il' umri, nismo mi toliko daleko otisli od zivotinja koliko zelimo to da predstavimo) te uciniti sve da se tom detetu ukloni strah od onih koji zive od tog straha. Kad jednom to dete shvati da doticni bully nije nista drugo do nesrecna jedinka zeljna paznje koju ne zna kako drugacije da dobije nego da se nametne kao vodja copora a onda od straha drugih uziva kraljevske privilegije, taj bully mu nece moci nista. Kad takvima jednom pokazes da ih se ne plasis, klone te se kao vampir belog luka posto i kod njih radi onaj unutrasnji strah od bola i mogucnosti da zavrse slomljene njonje. Kad te mogucnosti nema (tj. kad ih se suprotna strana plasi toliko da ne sme da im uzvrati) nije tesko biti nasilnik - samo bijes bez da ima ikakvih sansi da batine i sam osetis.

Dakle lepo je to sve resavati kroz institucije, edukaciju i druge mirne metode, al' to treba biti long-term goal, koji bi trebalo da te stvari gradualno popravlja iz generacije u generaciju, ali za problem koje neko dete ima u ovom trenutku to nije resenje. Sem ako neko nije bas zapeo da svoj tra-la-la svet sprovodi gledajuci patnje nekog deteta kome ce savijanje kicme, a sve da bi se sprecilo nasilje (koje to dete u svakom slucaju dozivljava), ostaviti trajne posledice i definisati licnost za ceo zivot...

Edited by incognito, 04 December 2008 - 02:36.

[XXL]

Au, Roterdamac, sad ima da te optuze da si los roditelj, da si dozvoljavajuci svom sinu da nastavi tabanje istog uveo u spiralu nasilja, itd. itd.

Ma slobodno, samo neka mi kazu kako su rijesili taj problem. Evo procitali smo Vesnin primjer. Znas sta, ja bih nekome #uda iscupao da mi tako dugo maltretira dijete, a da ja glumim finocu i slusam suplje tipa onog buljooke sto sad ima svoj show, a poceo kod Oprah. Dr. Phill ili tako nekako. Sve je to lijepo, dabogda mi zivjeli u svijetu po buljokinim receptima. Ja sam konstantno radio sa svojom djecom i radim jos uvijek. Uvijek imam vremena za njih. I uvijek im pricam ne valja ovo ne valja ono. Ne pushi nijedno, vode zdrav zivot itd. I ne slusaju turbo-folk Od onog slucaja sin se potukao samo jos jednom. Ma nista strasno, par modrica i to je to. Jak je ko bik a ne pada mu na pamet da prosipa snagu. Nikad, dakle nikad. Odvedem ga u teretanu kad ima vremena, malo i sparingujemo i nema agresivnosti nikakve. Mladjeg vodim na dzudo. Toliko sam upoznao ljudi koji se bave borilackim sportovima a da se neki od njih nikad u zivotu nisu potukli. Nema to veze sa agresivnoscu. Znas i sam da 90% tucarosha i agresivaca nista ne treniraju. Medjutim ja kad ovo kazem, ozbiljan sam, ja stvarno ne vidim brze i bolje rjesenje. Par savjeta pulenu i znace se on izboriti. Osim toga ima jos jedan momenat. Kad se to rjesava na civilizacijski nacin. Skupe se roditelji oba djeteta, ucitelji, pedagozi, psiholog ili koji vec faktor i zasjedaju. To je opet trauma za tog djecaka. On pred svima mora ponovo pricati pricu, dokazivati, najcesce se od te ruzne situcije rasplace, pocne osjecati neku krivicu, kao svi su ovdje radi mene i slicno. A jok brate, samo klipanu maru udjelit i zavrsen problem. Ja bih svog sincica odveo na boks, malo pripazio trenera da ga odmah nakon 2-3 treninga da na sparing da malo osjeti da nije strasno. A vjeruj mi na rijec da ja ne volim da ikad u zivotu moje djete dobije ijedan udarac, iako se mozda stice taj dojam iz mojih postova. Svi mi svoju djecu ne da volimo, nego obozavamo. Ali se mora nekad roditelj malo stisnuti i biti odlucan za neke stvari. Jbg gurnuli smo ih u ovaj uzas od zivota, moramo im pomoci najbolje sto znamo i mozemo.

[Blue Lady]

I ne slusaju turbo-folk

E sad si me razocarao Definitivno los roditelj

Sa svim ostalim se uglavnom slazem.
Potpisujem. Poludela bih da mi neko maltretira dete. I mora da zna da se brani.