1103 replies to this topic

[zoran59]

Slavene, ima tamo dosta dobrih stvari. Tekst jos nisam nasao Iako sam siguran da ce ga uskoro objaviti), ali mozes poslusati audio na sajtu...  http://pescanik.net/

[GlennGould]

++da ko ljudi konacno krenemo u buducnost!++

 

 

pa di je ta emisija tj. tekst, koji Kinik reklamira? 

 

sto ga ne posta(vi)te ovdje?

Pa jel' ti imas Internet -imas. Jel' umes da "kliknes" -umes. Nema sta da cekas da tekst postavimo, bolje ga odslusaj u izvornom obliku:

http://api.soundclou...210986a7dc2d72c

 

znaci, Copy/Paste i milina...

[villiem]

Da, covece, koristimo kompletnu infrastrukturu zlih komunjara, samo razvlacimo nov sloj i krpimo rupe istog tog asfalta, sto smo ga rasirili prosle godine

Sta ce se desiti kada ti divni umni ljudi prestanu da pricaju

[Slaven]

>>znaci, Copy/Paste i milina...<<

 

 

hvala Zorane. 

[Artur Dent]

nadam ste da se zezate jer ocigledno ne znate sto pricate - boldano - koliko je to 'neko' druga partija na tim izborima...

umijte se ...

 

Ja sam se umio jutros, a ti se opametiti ne mozes, te jesvaki savet u tom smeru izlisan. Druga partija kazes, na izborima za evropski parlament? Koliko je biraca tu izaslo, koliko je glasalo za tu drugu partiju i koliki je to procenat birackog tela? Ubedila budala nekoliko vecih budala da za nju glasaju, i sad svi treba da padamo na dupe i uvazavamo budalu? To je tvoj sport, sam se njime bavi.

[Kinik]

...

Pescanik
Transkript emisije Bankrot 03/12/2012

Branka Prpa.

>> ... Branka Prpa: Nije samo Dačić izjavio to što je izjavio, čula sam i vrlo nekrofilsku izjavu predsednika države Tome Nikolića na Krfu, kada je izjavio pred spomen kosturnicom svih žrtava: ‘Vi ste zaspali da bi se Srbija danas probudila’. Čovek se tu prepadne, znači da su te sve smrti bile s razlogom, zašto – da bi se Srbija vratila na one granice koje je imala pre početka Prvog svetskog rata. Ne samo te granice koje su korigovane u odnosu na Londonski ugovor, zbog toga što nema tzv. Stare Srbije, Kosova i Makedonije, ali ima Vojvodine. Prema tome, ne znam šta je to Srbija dobila danas i šta je to što može na taj način da se vrednosno kategorizira, kao što je uradio premijer Dačić, kao što je indirektno uradio predsednik Nikolić. To je ne samo neshvatanje šta je jedna velika južnoslavenska država donela svakom od jugoslovenskih naroda, nego je to i nerazumevanje kako u budućnosti ceo prostor može da funkcioniše. Ako ništa drugo, u 73 godine svog postojanja jugoslovenska država je tvorac kompletne sadašnje infrastrukture svih novih država koje su formirane na njenoj lešini, od saobraćajne do industrijske, tehnološke, kakve god. Pogledajmo Srbiju, Srbija danas ima 8 državnih granica i nalazi se u istom onom sendviču iz kojeg su srbijanske političke elite u 19. veku htele da izađu po svaku cenu. Oni su se svojom voljom u te iste granice vratile i sad se čovek pita – čekaj, ako su politički ciljevi u istoriji političkih elita Srbije bili nešto drugo, uključujući i jugoslavensku državu, ko si ti posle svega da ih demantuješ, pa kažeš ‘oni su bili u krivu’. Nije Jugoslaviju niko nametnuo Srbiji, Jugoslavija je kao ratni cilj proklamovana na ratnoj sednici Vlade Kraljevine Srbije u Nišu, dakle, oni su je proklamovali kao svoj ratni cilj.

Svetlana Lukić: To je bilo odmah na početku rata?

Branka Prpa: Odmah, 1915. godine. Sad vas ja pitam ko je to bio po ušima srbijanske političke elite da Jugoslaviju definišu kao svoj ratni cilj u Prvom svetskom ratu. Dakle, ta proklamacija je rezultat Prvog svetskog rata, a sad imamo te reminiscencije na Prvi svetski rat sa osudom političkog programa srpske vlade, odnosno Jugoslavije kao njenog ratnog cilja. A možda bi mogli da se zapitaju, pošto su te političke elite za razliku od njih ostvarili sve ono što su ovi uspeli da izgube, to je sad pitanje istorijske vrednosti jednih i drugih, i ove će neko ocenjivati za 50, 70 i 100 godina. Pa, kad bilo koji istoričar u komparativnom metodu uporedi srpske elite 19. i celog 20. veka, izuzimajući poslednju deceniju, kako oni misle da mogu da izdrže tu vrednosnu komparaciju? I šta je to što su oni dobili za Srbiju, šta je to? Dakle, Srbija je izolovana, teritorijalno osakaćena zemlja, Srbija je zemlja koja je doživela da joj se oficiri i generali i političari sude na Međunarodnom sudu za ratne zločine, to se desilo prvi put. Bez taksativnog nabrajanja šta je Jugoslavija značila za Južne Slovene, a time i za Srbiju, dovoljno je da se čovek upita da li može takve izjave koje pre svega nisu tačne, a posle toga nisu ni konstruktivne, da daje bez bilo kakvog kočenja?

Jovan Dučić je čovek koji je 1918. godine u krfskim novinama napisao da je zadatak Srpkinje da rađa mušku decu i da ih daje zemlji večito žednoj krvi junaka. Sada kada uporedite Jovana Dučića i Miloša Crnjanskog, recimo liriku, dobićete dve percepcije Srbije u Prvom svetskom ratu. Jovan Dučić je vrlo brzo od tog nacionalnog etosa i eposa prešao na integralnu jugoslavensku ideju – pratila sam ga u svojim istraživanjima – i to ne samo kao deklarativni poklič, nego kao opredeljenje zato što je u okviru diktature kralja Aleksandra Prvog Karađorđevića jugoslavenska ideja nametnuta kao oblik identiteta svim jugoslavenskim narodima. Dakle, i to kad vidimo možemo da se zapitamo – dobro, ko je uopšte inicirao tu vrstu problema sa jugoslavenstvom. Znate da je Aleksandar Prvi diktaturom suspendovao ustav, ukinuo parlament, Kraljevinu SHS proglasio Kraljevinom Jugoslavijom, zabranio svim političkim partijama da u svom imenu imaju nacionalno ime, nego su morali da dodaju jugoslavensko. Uvedena je cenzura neviđenih razmera, to je isti taj Moša Pijade, kojeg sad definišu kao komunistu, zbog štamparske krivice dobio 20 godina robije. Plenidbe novina su bile redovna pojava o kojoj je odlučivala policija, a ne sud. A da ne govorim o tome da u deset godina Kraljevine SHS nijedna jedina vlada nije trajala duže od šest meseci, a većinu parlamentarnih kriza je izazvao sam monarh.

Da ne dođem uopšte do pitanja koje se zove politička ideja i koncepcija u kojoj je Kraljevina SHS država tri naroda, Srba, Hrvata i Slovenaca. Dakle, ta tri naroda su konstitutivni element jugoslavenske države, a onda se prvi ustav nakon dve godine zasedanja konstituante donese prostom većinom, a ne dvotrećinskom. Prostom većinom, u novoj državi, sa novim narodima… Dakle, tog trenutka započinje ogromna politička kriza Kraljevine SHS koja nije razrešena do kraja, pokušalo se na kraju nešto dualnim oblikom države, odnosno banovinom Hrvatskom, ali je pitanje kako bi to rešenje uopšte funkcionisalo u budućnosti. Onda je došao Drugi svetski rat i cela ta stvar je doživela svoj slom. Ali jugoslavenska država je obnovljena i Drugi svetski rat i borbe koje su se vodile na našem prostoru bile su ne samo borba protiv okupacije i okupatora, nego i borba za obnovu jugoslavenske države, ali ovoga puta na potpuno novim principima, odnosno priznavanju individualiteta svih jugoslavenskih naroda. To nije nešto što ni srpski intelektualci, ni političari nisu znali pre stvaranja Jugoslavije, oni su vrlo dobro znali, kao što je jedan Ljuba Stojanović, koji već 1918. u svom pismu Jovanu Cvijiću kaže: ‘Ako se jugoslavenska država ne uredi kao United States of Yugoslavia doživeće sudbinu Austrougarske monarhije’. Prema tome, oni su anticipirali taj problem, i kad pogledate zašto je jugoslavenska država na kraju srušena, videćete da se to desilo upravo onog trenutka kada si proklamovao novi princip koji se zove ‘jedan građanin – jedan glas’, upravo ono što je bio problem u prethodnoj jugoslavenskoj državi, dakle, Kraljevini. Kad taj princip ponovo uvedeš ti vrlo dobro znaš da od Jugoslavije više nema ništa, jer kako ti kojeg ima 8, 10, 12 miliona, onda može da se uporedi sa Slovencima od 2 miliona, a on je konstitutivni narod jednako kao i ti. Kako onda misliš da će funkcionisati ta demokratija nego majorizacijom. Dakle, to su sve politički problemi koji su pratili jugoslavensku državu od samog početka.

Moj profesor Petranović, koji je jedan od najvećih srpskih istoričara, jednom prilikom mi je rekao ‘znate, Branka, problem Srbije je u tome što je htela da bude Pijemont ujedinjenja, što je potpuno legitimno u procesu talijanskog preporoda i ujedinjenja Italije, samo što nije za to imala civilizacijske pretpostavke’. Pijemontizam Italije je poticao od najrazvijenijeg dela Italije, a ovde to nije bio slučaj. Evo, kad pogledate samo industriju, trenutak ujedinjenja, Slovenci i Hrvati zajedno s Vojvodinom imaju 75 odsto celokupne industrije Jugoslavije. Onda gledate pismenost, Srbija ima 64 odsto nepismenih, Vojvodina 25 odsto, a Slovenija 8 odsto. E sad, kako tako heterogeni civilizacijski modeli mogu funkcionisati zajedno? Gledamo jugoslavenske zemlje koje imaju razvijenu industriju i gledamo Srbiju koja ima 81 odsto stanovništva koje ne pripada gradu, sa malim posedom ispod 2,5 hektara, preko 50 odsto. Prema tome, kakve su to civilizacijske pretpostavke sa kojima ti ulaziš u neku državu? I zato je tačna ona Krležina dijaloška srpsko-hrvatska forma – Srbi imaju artiljeriju, a mi imamo štedionicu. I to je taj dijalog koji se vodi među narodima koji su osnivači jugoslavenske države.

Znate, da bi jugoslavenska država mogla da opstane jedna stvar je bila nužna, a to je tolerancija. Kad pogledate jugoslavensku državu, ona je u suštini bila kao EU danas, jedinstvo različitosti. I ta lepota različitosti Jugoslavije, koja je povezana jednom etničkom matricom i maticom, jednim više-manje istim jezikom, koja je rezultat ponovo jugoslavenskih intelektualaca i Bečkog dogovora iz 1850. godine u kojem se Vukova varijanta uzela kao zajednički standard za jezik Srba i Hrvata, pa je Vukova reforma pre priznata na hrvatskoj strani nego na srpskoj. Da se razumemo, evo, sad gledam grafite po ulicama gde piše ‘srbski’, znači imamo neku novu decu koja ne znaju da je u Vukovoj reformi jezika slavenosrbski, pojam ‘srbski’ sa B zamenjen sa ‘srpski’. Prema tome, oni su s pozicije svog jezičkog standarda nepismeni, zašto oni misle da je slavenosrpska varijanta jezika ili crkveno-slavenska bolja od Vukovog jezičkog standarda koji se smatra jednim od najgenijalnijih lingvističkih revolucija u svetu. Sva ta lamentiranja ili reminiscencija prošlosti koje počivaju na apsolutnom neznanju svoje sopstvene prošlosti – to je sramotno. I onda iz tog neznanja ide i ova lakoća, pa ću ja pisati ‘srbski’, a neću pisati ‘srpski’, pa misle da je slavenosrbska varijanta bolja od srpske ili hrvatsko-srpske ili srpsko-hrvatske jezičke varijante Vuka Karadžića. A zajednički jezik ili zajednički jezički standard je bio ono što je prethodilo političkoj borbi za stvaranje jugoslavenske države, odnosno južnoslavenski intelektualci su prihvatili taj koncept kulturne nacije, dakle, nemate istorijat sopstvene države i onda kroz jezik, istoriju i tradiciju dokazujete svoje pravo na individuaciju i državnog tipa, odnosno kasnije kada je to sa Vilsonovih 19 tačaka usvojeno u Versajskom dogovoru, dobijate pravo naroda na samoopredeljenje po tim elementima.

Prema tome, jezik je ključna odrednica, pa imate naše jezikoslovce i na Konferenciji mira u Parizu od 1919. koji zajedno sa Cvijićem i sa svim srpskim i jugoslavenskim intelektualcima dokazuju zašto treba da se stvori jugoslavenska država. Jugoslavenska država je bila veliki poduhvat intelektualnih elita južnoslavenskih naroda od 19. veka, pre svega srpskog i hrvatskog. Prema tome, to nije stvar gde vi celokupni intelektualni, kulturni korpus svog naroda brišete i kažete ‘ja sam srbskog porekla’, jer mislite s pozicija svog neznanja i slaboumnosti da to možete da uradite. I upravo ste izbrisali svoju istoriju, izbrisali ste svoju kulturu, pa neka ta deca pročitaju koji je književni opus nastao na srpskom, srpsko-hrvatskom književnom jeziku, odnosno standardu. Da li postoji nešto na slavenosrpskom što je bolje od toga? Ne, ne postoji. Jugoslavenska država je po prvi put donela u svojoj praksi tu veliku intelektualnu koncentraciju. Kad pogledate celokupni naučni, kulturni korpus svih Južnih Slovena onda ćete videti da on suštinski počinje od 1918. godine. I lišavanje tog iskustva iz našeg sećanja i brisanja iz naše kulturne i civilizacijske mape znači lišavanje sebe i svog naroda celokupnog korpusa, jer gotovo da nema časopisa koji nije na liniji Beograd – Zagreb – Ljubljana u tom čuvenom trouglu. On je dao velika imena srpske umetnosti i književnosti i nauke i obrazovanja.

Celokupni obrazovni sistemi se stvaraju kroz jugoslavensku državu i neobično poboljšavaju u drugoj jugoslavenskoj državi. Ne znam da li naša deca znaju da je kompletan sistem osnovnog školstva u socijalističkoj, a ne komunističkoj Jugoslaviji, bio švedski model, jer je jugoslavenska država poslala ekipu stručnjaka po svim evropskim zemljama da izučavaju školske sisteme tih zemalja i na kraju su se odlučili za švedski model. Znači, nije bio ruski, nego švedski. To je jedna ozbiljna država i jedna tvorevina koja je ushitila sve misleće ljude te epohe početka prvih decenija 20. veka, u kom su se na kraju krajeva rodili i naši roditelji, a i naše babe i dede, a kod nekih i prababe i pradede. Ne znam kakav je to patriotizam kad smatraš da su ti preci budale.

Vrlo mali deo srpske intelektualne elite je video stvaranje Jugoslavije kao proširenje Srbije. Oni su imali svest o tome da je to potpuno nova država. Kad pogledate njihove javne nastupe onda ćete videti da srpske intelektualne elite uglavnom kritikuju Pašića zato što su smatrali da on nije shvatio da se stvorila nova država i da se on u novoj državi ponašao na način političke prakse Kraljevine Srbije, pa je onda bilo moguće i nadglasavanje. Pa je onda Stjepan Radić u parlamentu rekao ‘gospodo, vi sad niste nadglasali jednu političku partiju, nego ceo jedan narod’. To je to nerazumevanje novih političkih okolnosti. Za razliku od Demokratske stranke, mada ja moram da kažem da je za unitarni koncept jugoslavenske države odgovoran Svetozar Pribićević. To je koncept koji usvaja Aleksandar Prvi Karađorđević, oni su kreatori takve države. I to je bio razlog zašto se poslanički klub Demokratske stranke 1924. godine cepa, a cepanje sa Pribićevićem kao prvobitnim osnivačem Demokratske stranke je nastalo upravo zbog vidovdanskog ustava. Tako da ne možemo da kažemo da su srpske ni političke, ni intelektualne elite bile slepe kod očiju kada je u pitanju taj problem. Jeste ono što je u parlamentu potencirano, a to su parlamentarne borbe između Hrvatske seljačke stranke na čelu sa Stjepanom Radićem i Radikalne stranke, koja je na kraju krajeva završila ubistvom u skupštini, gde je Puniša Račić uzeo pištolj i s govornice upucao pet ljudi od koje troje smrtno.

S druge strane, treba da se razume da su Slovenci i Hrvati izašli iz jednog potpuno različitog političkog okruženja i političke prakse. Ono što je recimo srpskim političarima najviše smetalo to je opstrukcija parlamenta. To je bio način na koji su se hrvatski i slovenački političari borili u parlamentima Ugarske i Austrije, odnosno Beča. Hrvatski političari su u Pešti u parlamentu govorili latinski zato što im je bilo zabranjeno da govore hrvatski, a nisu hteli ugarski. To je istorija političkih borbi i istorija politike jugoslavenskih naroda koji su se u jednom trenutku udružili i stvaraju veliku državu. Ne treba zaboraviti da ona nije stvorena ni u kakvom preporodnom pokretu, pa će sada da artikuliše i svoj jezik i svoj nacionalni identitet i slične stvari. Vi ste kod ova tri naroda taj proces imali kao završen, znači, oni imaju nacionalni identitet, imaju svoje institucije koje pripadaju naciji i oni su kao gotovi narodi ušli u jugoslavensku državu, s tim što je jugoslavenska država politički fenomen po tome što su se i neki novi narodi u njoj artikulisali, pre svega Makedonci. U kominističkoj, to isto tako mora da se kaže, istoriografskoj literaturi su te vrste političkih borbi potencirane do apsolutne destruktivnosti, gde je zaista ispalo da su se svi drugi narodi borili protiv jedne monolitne velikosrpske ideje, što nije tačno. Srpska politička rigidnost je oličena pre svega u ovim ličnostima koje sam navela, iza kojih stoje njihovi politički interesi.

Jugoslavija je srušena time što su svi jugoslavenski narodi ili makar oni koji su bili akteri rata vrlo brzo poništili bilo koji princip individuacije. Nacija je individua, a ne ja, i to poništavanje vlastite individualnosti je dovelo do toga da se individua više i ne usuđuje da kaže šta je njen politički stav, pogled na svet, kako ona razumeva neke institucije, bila to crkva, bila to neka državna, politička ili kulturna tvorevina, kao što je Jugoslavija. I to je to što se nama desilo i sada ispadne hrabar čovek koji kaže ‘ne, ja ne verujem u boga’ ili ‘ne priznajem crkvu koja treba da arbitrira u mom svetu, pošto sam ja osoba od razuma’. Uopšte, postoji gubitak ideje države koja je laička. Ne znam ko se zezao pre, mislim da je nekakvo Društvo lekara dalo zvanično saopštenje gde je ministarka zdravlja čestitala svim lekarima u Srbiji slavu Sveti Vrači. Mi smo se milenijumski survali u bezdan neznanja i tame ranog srednjeg veka. U Kraljevini SHS i Kraljevini Jugoslaviji nijedna državna institucija nije slavila slave, uključujući ni Demokratsku stranku. Ja sam to svima njima rekla, kako vi možete sada da imate slavu Đurđevdan? Pa, to je lična slava čoveka Ljube Davidovića, ali Ljuba Davidović nikad nije u Demokratskoj stranci kao laičkoj i svetovnoj instituciji uveo slave. Koji je to model države, gde da je smestimo, u koju teorijsku koncepciju države, u koju istorijsku koncepciju države? Evo, ako se samo setimo Kraljevine to nije bilo tako.

Ispričala mi je koleginica jedan vic, koji se doduše odnosio na Hrvate, kaže ‘koji su to mali, a koji su to veliki Hrvati? Mali su oni koje su krstili babe i dede u detinjstvu, a veliki Hrvati su oni koji su se krstili kao odrasli’. E, tako verovatno i male Srbe i velike Srbe. To je ta vrsta lakrdije sa svim ozbiljnim pitanjima, bilo da je to država ili religija. Znate, jedna od velikih istorijskih zabluda koja je hendikepirala srpski narod u procesima njihove nacionalne integracije, jeste da je Srbin pravoslavne vere. Znate, bilo je toliko Srba katolika, ali oni su nekako ispali iz tog nacionalnog korpusa, a upravo zbog takve odluke, što se nije desilo Albancima na primer, u njihovim nacionalnim integracijskim procesima, imaju katolike, imaju pravoslavne i imaju muslimane. Dakle, njima ne smeta što im je nacija podeljena po religijskim ili konfesionalnim osnovama, a ovde je to očigledno smetalo. Da, zaboravila sam i Srbe muslimane, ali ne možeš biti i Srbin i musliman. Dakle, eto, to je ta vrsta izbora koja je bila pogubna za naciju. Vrlo je teško očekivati iz jednog netolerantnog okvira koji definiše pojam nacije ući u najširi tolerantni okvir kao što je Jugoslavija. To je ravno poduhvatu da odeš na Mars, eto, to je to što je ranije bilo mnogo lakše i jednostavnije. To je zanimljivo, pre sto godina jeste, ali danas nije.

Ako se ironizira jedna stvar kada je u pitanju jugoslavensko iskustvo i daju vam se levičarski atributi, to je ideal bratstva, neću naravno da govorim opšte stvari kao što su bratstvo i jedinstvo i ostale parole francuske revolucije, koje su definisale jednakost među ljudima i solidarnost i socijalnu pravdu. Ta ideja bratstva je vrlo stara kod Južnih Slavena i vrlo često se koristi ne samo u argumentu za stvaranje jugoslavenske države, dakle kao politički argument, da su Južni Slaveni braća, nego je vrlo česta u političkoj i kulturnoj upotrebi u Kraljevini SHS i Kraljevini Jugoslaviji. To što danas smatramo komunističkom krilaticom, koju ironiziramo, kada se gleda u spisima i u nekoj istorijskoj vertikali, pa sigurno možemo doći do 17. veka gde se ona definiše upravo tako, kao braća, oni se zovu međusobno ‘brate’. Možda ključna baština Južnih Slavena u 1.300 godina njihovog zajedničkog života na ovim prostorima jeste da ih međusobno povezuje ideja bratstva, da su braća ... <<

Emisija Peščanik, 30.11.2012.
Peščanik.net, 03.12.2012.

...

[mladenvzz]

...interesantno za pročitati što kaže Branka Prpa,preporučujem

za pročitati i Srđu Popovića.Slično piše,i do sličnih zaključaka

je došao i Paul Garde-Život i smrt Jugoslavije

[Jugosloven2]

Edited by Jugosloven2, 12 December 2012 - 11:30.

[Constantin]