No replies to this topic

[Free Mason]

L'Illusion Comique/Pozorisne iluzije

Nije bilo tako davno dok sam jos sedeo u djackoj klupi, i iscekivao to vece da mi se razjasni zasto neku predstavu nazivaju Pozorisne iluzije. Tada sam vec bio poprilicno odmakao u iscitavanju raznih komada i kao amateri smo se i sami spremali pred pozorisno takmicenje amaterskih pozorista Srbije. Da li sam se plasio da bi me gledanje ovakve predstave obeshrabrilo u mom pokusaju da ostanem veran vec usvojenom shvatanju pozorista?

Nisam ni slutio koliko nisam bio u pravu, odgovor se zvao Pjer Kornej.

Nisam shvatio sustinu dela jer sam verovatno bio ponesen povrsnim shvatanjem pozorista i da u njegovim funkcijama revolt kao takav ne postoji.Ta pecina mi nije delovala simbolicno kao Pjeru koji je svoju inspiraciju za ovo delo crpeo iz samog revolta prema Katolickoj crkvi njenom odnosu i shvatanju pozorista. Tu najvazniju metaforu nisam uspeo da razotkrijem do tek nekoliko godina kasnije.

Dela poput ovoga treba gledati vise puta, ako je uspeti, pa neka bude i u razlicitim dobima. Ta se magicna pecina izvija nad publikom, brisu se granice klasicne pozornice i sve izgleda kao neka tiha revolucija koja pozoriste nam iznova predstavlja i ukljucuje jedan njen pasivni deo aktivno u sebe.

A zasto da ne?

Delo spaja oca i sina na kraju, fantaziju i realnost, ljubav i izdaju, licni i drustveni moral, niz finu dijalektiku.

A ja cu ponovo gledati malo kasnije sa ocima roditelja i tragati za delom koji nedostaje da bih ovaj masterpiece kompletno doziveo.