178 replies to this topic

[knight]

Pre nekoliko dana smo nakon nekoliko meseci pisanja, crtanja i kodiranja pustili u rad novu stranicu sa tematikom starih slovena, njihove religije, mitologije i obicaja. Ukoliko vas zanima u koja bozanstva su verovali, u koja mitska bica, koja su izvorno slovenska i kasnije preuzeta u zapadnoj kulturi u upotrebljena u mnogim knjigama, filmovima i sl (poput vampira i vila) ili zasto se prave zadusnice nakon bas 40 dana nakon smrti ili vas mozda zanimaju osnovi staroslovenske gramatike posetite www.starisloveni.com

Edited by knight, 03 May 2009 - 09:01.

[Method Man]

Поларизације у српском народу

Поставља се питање није ли и поларизација српских писаца прве половине XIX века на просветитеље и романтичаре, на свој начин, између осталога такође била израз ове опште поларизације у српском народу на припаднике "нове" и "старе" свести. На путу у будућност, Доситеј Обрадовић, Стефан Стратимировић, Лукијан Мушицки и други просветитељи хтели су да искорене све трагове паганства у српском народу.

На челу са Вуком Караџићем и Његошем, романтичари су крчили путеве српској књижевности афирмишући и паганско култно наслеђе, пре свега народне песме, о бичаје и језик на коме је од старине стварана народна поезија.
У светлости ове поларизације, до које је долазило не само у маси већ и у интелектуалним врховима, разумљивији су и неки познати сукоби између просветитеља и романтичара. Илустрације ради, задржаћемо се само на два случаја.

Митрополит Стратимировић био је нарочито оштар према Вуку када је овај 1826. у "Даници" објавио календар са народним именима хришћанских празника: Божић, Ђурђевдан, Никољдан, Ивањдан, Илињдан итд. Пријавио је Вука Караџића бечким властима, што у ранијим сукобима није радио. За даље учвршћење хришћанске вере код Срба, Вуков календар доиста је био велика опасност. Доносећи народна имена празника, односно имена народних празника, нови календар је, у ствари, будио сећање на старе култне обичаје, који су под видом светковања хришћанских празника живели у народу као остаци старе, многобожачке вере. Теолошки образовани и проницљиви митрополит одмах је уочио суштину ствари и енергично се супротставио Вуковом календару, користећи се том приликом и аустријском полици јом. Нераспродани бројеви "Данице" узапћени су заједно са полупаганским календаром, а Вук је, у наредним годиштима, морао да објави календар са правим именима црквених празника: Рождество Христово, св. Георгије Великомученик, Вознесеније, св. Јован, св.Никола, пророк Илија, итд.
Сличне природе је била и Његошева нетрпељивост према Доситеју Обрадовићу, иако она има и друге, чисто политичке и верске разлоге. Протествујући код кнеза Милоша због издавања Доситејевих сабраних дела у Београду, Његош је напао и самог Доситеја Обрадовића зато што је радио "на подруганије светиње словенске".

"Ја бих Доситеја", пише он августа 1837. у писму Милошу Обреновићу, "почитовао да је умио свој дар душевни обратити у корист нашега народа, али га обратити није умео, и зато га презирем као човека који није видио у што се садржи срећа народна".
У истом писму, мада је не много пре тога на Цетињу први међу владарима укинуо цензуру, Његош се заложио за забрану Доситејевих дела! На први поглед несхватљиво, па ипак сасвим разумљиво ако се, на једној страни, зна са каквом оштрином се Доситеј обарао у својим делима на народне обичаје и друге паганске трагове код Срба и, на другој, колико је Његош, као песник, интимно био везан за све што се у Црној Гори сачувало од древне, патријархално-племенске културе.

Доситејеви напади вређали су оно најдубље, најтананије и највредније у Његошу: саме митске изворе његове лирике. Отуда оно дивље "презирем Доситеја". Одјекујући из дубина песникова бића, оно на неки свој начин, и тоном и смислом, открива актуелни сукоб између "нове" и "старе" вере. У овом случају, сукоб између хришћанског теолога и просветитељског проповедника Доситеја Обрадовића, на једној, и песника Петра Петровића Његоша, на другој страни. На крају овог поглавља о двослојности српске верске и националне мисли почетком XIX века, спонтано се намеће питање: да ли је овај сукоб између Доситеја и Његоша, као полемика око митског и рационалног, окончан или се прећутно наставио до наших дана?

Миодраг Поповић - ВИДОВДАН И ЧАСНИ КРСТ

[Method Man]

МИТИЗАЦИЈА ИСТОРИЈСКИХ ДОГАЂАЈА

НИ ЊЕГОШ, КОЈИ ЈЕ МЕЂУ ИДЕОЛОЗИМА СРПСКЕ НАЦИЈЕ БИ НАЈБЛИЖИ НАРОДНОЈ ХЕРОИЦИ, НИЈЕ У ЦЕЛИНИ ПРИХВАТИО НАРОДНО ПРЕДАЊЕ О МИЛОШУ ОБИЛИЋУ, већ је у свом делу ЗНАТНО ПРЕИНАЧИО И ОПЛЕМЕНИО ОБИЛИЋЕВ ЛИК. СТВАРАЈУЋИ У "ГОРСКОМ ВИЈЕНЦУ" ОБИЛИЋЕВ СВЕТЛОСНИ КУЛТ, САКРИО ЈЕ ОД БУДУЋИХ ПОКОЛЕЊА ЊЕГОВ НОЖ.
У ствари, идеолози српске нације, као и дубровачки хуманисти крајем XVI и поцетком XVII века, искористили су косовски мит и употребили га у новој, политичкој функцији.
Овога пута, доиста, национално-ослободилачкој, демократској, изразито антифеудалној. Носиоци националне грађанске мисли код Срба, као и грађански демократи широм света, рачунали су са нивоом свести народа, широких маса на које су се, пре свега, ослањали у борби за националне и грађанске слободе. Супротно просветитељима који су с врха, искорењујући старе обичаје и ниподаштавајући народно стваралаштво, насилно, али без много успеха, ширили грађанску мисао у народу, нова генерација, на челу са Вуком Караџићем, пошла је другим путем. Ослањајући се на вредности наше патријархално-племенске културе, нарочито на њен језик и усмену књижевност, српска грађанска интелигенција стварала је нову,демократску културу. Имајући за собом у тек ослобођеним крајевима моћно патријархално-херојско залеђе мање-више на нивоу митске свести, она се није могла одвојити од њега, нити, попут својих претходника, грађана, учених Срба из Аустрије, стварати класну културу и књижевност изван правог бића српског народа.
Као водећа духовна, делом и друштвена сила, грађанска интелигенција наметала је сељачкој патријархалној маси своју мисао, али је зато, истовремено, заједно са народном поезијом и језиком, прихватила у извесној мери и њен архаичан поглед на свет. Отуда је, као што смо видели, преузела и Видовдан. На тај начин, дошло је до појава које су,гледано са становишта духовног сазревања једног народа и развитка његове друштвене свести, необичне и чудне.ОД ТРИДЕСЕТИХ ДО СЕДАМДЕСЕТИХ ГОДИНА XIX ВЕКА СРПСКА ИНТЕЛИГЕНЦИЈА ХРАНИ СЕ И ПАГАНСКИМ ДУХОМ НАРОДНЕ ПОЕЗИЈЕ И МОДЕРНОМ МИШЉУ ФИЛОЗОФА И НАУЧНИКА КАКВИ СУ КАНТ, ХЕГЕЛ, ДАРВИН, ХЕКЕЛ, БИХНЕР И ДРУГИ. НА ЈЕДНОЈ СТРАНИ, РЕЛАТИВНО БРЗО АСИМИЛИСУЋИ ТОКОВЕ МОДЕРНЕ ГРАЂАНСКЕ МИСЛИ, ДУХОВИ СТРЕМЕ НАПРЕД.ОНИ НАЈПРОГРЕСИВНИЈИ ВЕЋ СЕДАМДЕСЕТИХ ГОДИНА ЗНАЈУ ЗА ЧЕРНИШЕВСКОГ И МАРКСА И САЊАЈУ О СОЦИЈАЛИЗМУ. АЛИ,НА ДРУГОЈ СТРАНИ, КАО И АРХАИЧНИ ЉУДИ, И ОНИ НЕ МОГУ ДО КРАЈА ДА СЕ ОСЛОБОДЕ КРУЖНОГ МИШЉЕЊА, ВРАЋАЊА ВИДУ, ПРВОБИТНОМ ПРЕТКУ, чији ће дан ускоро прихватити као национални празник.
КАО И МИТСКИ ЉУДИ, И РОМАНТИЧАРИ У ДРЕВНИМ ЈУНАЦИМА ТРАЖЕ УПОРИШТА; ПРЕЦИ СУ ИМ ИЗВОРИ ХРАБРОСТИ. ЗА ОВУ ПОЈАВУ, ИЗМЕЂУ ОСТАЛИХ, КАРАКТЕРИСТИЧНО ЈЕ, НА ПРИМЕР, ПОНАШАЊЕ МЛАДОГ ЂОРЂА ПОПОВИЋА, БУДУЋЕГ ВЕЛИКОГ НАУЧНИКА.КАДА ЈЕ 1847.ЛИЧНО МЕТЕРНИХ ЗАБРАНИО ШТАМПАЊЕ ЊЕГОВОГ ДЕЛА "ФИЛОЛОШКЕ ПРИМЕДБЕ НА УТУК III ХАЏИЋА-М.СВЕТИЋА" У БЕЧУ, МЛАДИ ФИЛОЛОГ НИЈЕ ХТЕО ДА УСТУКНЕ. ПОД ИМЕНОМ ЈУНАКА НАРОДНЕ ПОЕЗИЈЕ ЂУРЕ ДАНИЧИЋА, ОБЈАВИЋЕ СВОЈЕ ЧУВЕНО ДЕЛО "РАТ ЗА СРПСКИ ЈЕЗИК И ПРАВОПИС" НА ДРУГОЈ СТРАНИ, У БУДИМУ. НОВО ИМЕ, У ЧИЈОЈ СЕ ОСНОВИ НАЛАЗИ ДАН, СВЕТЛОСТ, ОПОМИЊЕ ТАКОЂЕ НА МИТСКОГ ВИДА; У НАСЛОВУ ДЕЛА ЈЕ РЕЧ РАТ. САМ ПИСАЦ, КОЈИ ЈЕ ВЕЋ У "РАТУ ЗА СРПСКИ ЈЕЗИК И ПРАВОПИС" ПОКАЗАО БЕСПРИМЕРНУ ИНТЕЛЕКТУАЛНУ ХРАБРОСТ, БИЋЕ И ДОЦНИЈЕ НЕПОКОЛЕБЉИВИ РАТНИК ДУХА; СВЕ ДО СМРТИ ОСТВАРИВАЋЕ СМЕЛЕ ПОДВИГЕ У ОБЛАСТИ НАУКЕ И КУЛТУРЕ.
Није искључено да је, на Даничићеву иницијативу, Видовдан 1864.унесен први пут у српски календар. Даничић је те године, као професор на Великој школи, био главна личност у културном и научном животу у Београду. Као преводилац Старог завета, миљеник кнегиње Јулије, цењен не само у дворским но и у црквеним круговима, Даничић је и по својим погледима на будућност српског народа био близак митрополиту Михаилу.
Не само у првој половини века већ и доцније, у доба Уједињене омладине српске, грађанска интелигенција мисли и делује под утицајем ирационалних импулса.
Ондашње интелектуалце, као неком магијском силом, привлаче минула времена, која су за њих извор, почетак, рај. У знаку буђења народног духа, они и епоху у којој живе доживљавају као обнову онога што је некад било, као ново рађање. И у поезији и у прози онога времена чести су термини јутро, зора, пролеће, клица, извор,буђење, искон.УНУТРАШЊИ ИРАЦИОНАЛНИ КОНТАКТ СА ПРАВРЕМЕНИМА НАРОЧИТО ЈЕ ЧЕСТ КОД ПЕСНИКА. Његош слути да је у преегзистенцији постојало неко давно доба. Милутиновић трага за "потајеним сунцем" српства, у Змају живе тамне успомене на "даљину,магловиту тмину"; Јакшић се у машти враћа паганима; код Његоша се историјске личности јављају и као светлосни митски хероји, а Лаза Костић, који осећа "свети мирис памтивека", као и Његош у "Горском вијенцу", на дан ослобођења, у песми"Права Бранкова жеља"´, оживеће претке"Дође добље да оживи гробље"). Песници не налазе трагове митских времена само споља, у култовима предака, у легендама и народним песмама него и у дубинама властите подсвести. Код Бранка и Његоша, на пример, бели лабуд исте године јавља се као симбол хероике.
МИТИЗАЦИЈА ИСТОРИЈСКИХ ДОГАЂАЈА, коју налазимо већ у ЈУНАЧКИМ НАРОДНИМ ПЕСМАМА, ОЧИГЛЕДНО НАСТАВЉА СЕ И У УМЕТНИЧКОЈ ПОЕЗИЈИ XIX ВЕКА.ЗАИНТЕРЕСОВАНИ ИСТОВРЕМЕНО ЗА ИСТОРИЈСКУ И ЗА МИТСКУ ПРОШЛОСТ, ОПСЕДНУТИ ЈУНАЦИМА НАТПРИРОДНЕ СНАГЕ, БЕЛИМ ВИЛАМА, АЖДАЈАМА, ДЕМОНИМА, ВАМПИРИМА, КАО И НАРОДНИ ПЕВАЧИ ПРЕ ЊИХ, И РОМАНТИЧАРСКИ ПЕСНИЦИ СПАЈАЈУ МИТОЛОШКО И ИСТОРИЈСКО У НОВЕ ПЕСНИЧКЕ ЦЕЛИНЕ.Тако настају њихове митско-поетске визије: херојске поеме, приповетке, драме. Особеност њихових визија биће СУПСТИТУЦИЈА ПАГАНСКИХ БОЖАНСТАВА И ХРИШЋАНСКИХ СВЕТИТЕЉА ИСТОРИЈСКИМ ЛИЧНОСТИМА, ОДНОСНО МИТИЗАЦИЈА НЕКАДАШЊИХ ФЕУДАЛАЦА И САВРЕМЕНИХ УСТАНИКА. Не само Карађорђе и устанички јунаци већ и косовски јунаци Милош Обилић, цар Лазар, и други јављају се у Милутиновићевим, Костићевим или Јакшићевим стиховима као јунаци-симболи. Карактерисично је за ове херојске супституције да су и КОД ЊИХ, КАО И КОД БОГА ВИДА, СВЕТЛОСТ И ХЕРОИКА ОТЕЛОВЉЕЊЕ У ИСТОЈ ЛИЧНОСТИ.
КОСОВСКИ МИТ ДОБИО ЈЕ ЦЕНТРАЛНО МЕСТО У ДУХОВНОМ ЖИВОТУ СРПСКЕ ИНТЕЛИГЕНЦИЈЕ У XIX ВЕКУ. ОН ЖИВИ И ИЗВАН ПОЕЗИЈЕ:КОД ПОЛИТИЧАРА, ОФИЦИРА, НАУЧНИКА, ПРОФЕСОРА, УМЕТНИКА, СВЕШТЕНИКА, ЛЕКАРА, ТРГОВАЦА, ЗАНАТЛИЈА, А НАРОЧИТО КОД СТУДЕНАТА И ЂАКА.
Временом, постаје саставни део њихове националне идеологије. Временом косовски мит ће постати духовни мост између грађанске интелигенције и још живих изданака Бога Вида у нашем патријархално-херојском свету.
О томе колико је косовска легенда погодовала духу времена сведочи и популарност књижевних дела о косовским догађајима. Спев Јоксима Новића Оточанина "Лазарица или бој на Косову" ,дело сасвим просечне вредности, било је у XIX веку читаније од "Горског вијенца",а "Сразеније" Гаврила Ковачевића, о чијој се уметничкој вредности не може ни говорити, доживело је до 1891.девет издања и било најчитанија српска књига у овом веку.У "Сразенију" ће косовска легенда,
као некада у средњем веку, добити изразито хришћански смисао.
Огромна популарност дела са изразито хришћанском тенденцијом, већа но иједног другог дела о Косову била је знак већег утицаја хришћанске цркве на Србе током XIX века него раније. У Кнежевини Србији, на пример, одмах после устанка, још у доба Милоша Обреновића, дошло је до масовног обнављања и подизања нових цркава. И на верском и на културном плану осећао се утицај карловачког митрополита Стефана Стратимировића. СЕМ ТОГА, И КОНЗЕРВАТИВНИ ИНТЕЛЕКТУАЛЦИ, КОЈИ СУ ТРИДЕСЕТИХ И ЧЕТРДЕСЕТИХ ГОДИНА ДОЛАЗИЛИ ИЗ АУСТРИЈЕ У СРБИЈУ, БИЛИ СУ ВЕРСКИ ОБРАЗОВАНИ ХРИШЋАНИ, ТАКО ДА ЈЕ СВЕ ТО СКУПА ДОВЕЛО ДО ОСЕКЕ ПАГАНСТВА И НОВЕ ХРИШЋАНСКЕ ПЛИМЕ.

Миодраг Поповић - ВИДОВДАН И ЧАСНИ КРСТ

[Method Man]

ПОЈАВА РЕНЕСАНСНЕ ПАГАНСКЕ СВЕСТИ

Путеви историје су чудни. Некад се иде напред, у нове друштвене формације, уз истовремено оживљавање архаичне, суштински ретроградне свести.Тако је било и код Срба у устанку од 1804-1815.године. НА ЈЕДНОЈ СТРАНИ, ОНИ СУ МЕЂУ ПРВИМА СРУШИЛИ ФЕУДАЛНЕ БРАНЕ и отворили перспективе за развитак модерног грађанског друштва, које ће током XIX века бити изграђено на рушевинама османлијског феудализма. НА ДРУГОЈ, управо на почетку овог процеса, ДОШЛО ЈЕ ДО ПОЈАВЕ РЕНЕСАНСНЕ ПАГАНСКЕ СВЕСТИ, чија је хероика додуше дала подстицај самој револуцији, али је исто тако довела и до суровог обрачунавања међу противницима; до непотребних крвопролића и на једној и на другој страни. Током устанка, међу устаницима долазило је и до дивљања, самовоље, недисциплине, сукоба, расула, непоштовања туђе својине, што је, у крајњој линији, сметало друштвено-политичким циљевима револуције.
ПРОВАЛА ИРАЦИОНАЛНИХ ИМПУЛСА, разумљиво, ДАЛА ЈЕ ПОЗИТИВНИЈЕ РЕЗУЛТАТЕ У ПОЕЗИЈИ НЕГОЛИ У ДРУШТВЕНО-ПОЛИТИЧКОЈ ПРАКСИ. Необични историјски тренутак, у коме се ново рађало уз асистенцију старе свести, по много чему је подсећао на оно прелазно доба у историји свакога народа, које је још Руварац назвао јуначким добом; епохом у којој одређени народ прелази из области митског света у модерну цивилизацију. Разумљиво је што се овај историјски чин, који код Срба, као што смо раније нагласили, има дуже временско трајање, поклапа и са златним добом српске јуначке поезије.У том времену ће, између осталих, и косовске песме добити савршенију форму, која ће им дати трајну уметничку вредност. У ЗНАКУ ВЕЛИКОГ РАЂАЊА, ВЕЛИКОГ ИСТОРИЈСКОГ ПРЕПОРОДА, РОДИЛА СЕ И ВЕЛИКА КОСОВСКА ПОЕЗИЈА, КАО НЕ ОДМАХ ПРЕПОЗНАТЉИВА СЛИКА ИЗУЗЕТНОГ ИСТОРИЈСКОГ И ПОЕТСКОГ ТРЕНУТКА.
Тих дана, у златно доба српске јуначке поезије, обновљено је и СЕЋАЊЕ НА ВИДОВДАН ИЗ МИТСКИХ ДУБИНА,ЗАЈЕДНО СА ДРУГИМ ИРАЦИОНАЛНИМ СЛИКАМА, ИСКРСНУО ЈЕ И НЕКАДАШЊИ ДАН ЈУНАЧКОГ ОГЛЕДАЊА.
Мало се зна о томе од када Срби светкују Видовдан као свој црквени празник. Обично га мешају са 15.јуном, празником пророка Амоса и кнеза Лазара и пишу да се слави више од пет векова. По навици, неки извори (чак и "Енциклопедија Југославије", књ.5, стр.336) тврде да се Видовдан помиње и тамо где је, у извору, као дан косовске битке означен само 15.јуни.
Као црквени и национални празник, Видовдан је тековина новијег времена. Пут до његовог уношења црвеним словима у календар Српске Православне Цркве доста је дуг и занимљив. Карактеристично је да он иде упоредо са стварањем новог ВИДОВДАНСКОГ КУЛТА, У КОМЕ КОСОВСКО ПРЕДАЊЕ ДОБИЈА ПСЕУДОМИТСКУ ВАРИЈАНТУ.
Иако га не налазимо у календарима XVIII и прве половине XIX века, Видовдан се помиње у написима и песмама о косовској погибији по алманасима и књижевним листовима прве половине XIX века. Од значајних песника Лукијан Мушицки пева већ 1819."Оду на Видовдан 1389", а Јован Стерија Поповић објављује 1842.елегију "Спомен Видова дана". У обема песмама инспирације су рефлексивно историјске а не митске. ЗА ЧУДО, КОД ЊЕГОША ПЕСНИЧКА ИНТЕРПРЕТАЦИЈА КОСОВСКЕ ПОГИБИЈЕ ИМА И МИТСКЕ ЕЛЕМЕНТЕ, ВИДОВДАН СЕ ПОМИЊЕ САМО НА ЈЕДНОМ МЕСТУ. Шездесетих година тријумфоваће Вукове идеје. У знаку оживљавања народног духа расте и интерес за старине, историјске, као и преисторијске, митске. На томе путу предњачи Ђура Даничић. Упоредо с интересовањем за старине јача и национално-револуционарна свест. Године 1866. долази до стварања патриотске организације "УЈЕДИЊЕНА ОМЛАДИНА СРПСКА". Целокупан јавни живот, политички, књижевни, уметнички и верски, одвија се у знаку припрема за ослобођење од Турака. У таквој атмосфери косовска традиција постаје све популарнија, а Видовдан се све чешће помиње,тако да ће шездесетих година ући у речник дневне публицистике, а главни политичко-књижевни лист у Београду зваће се "Видов-дан".
Тек шездесетих година у "Сематизмусу за 1864", уместо пророка Амоса и кнеза Лазара, први пут ћемо под 15.јуном наћи забележен Видовдан. Али не црвеним већ обичним словима. Наредних година, вероватно под притиском цркве, уз народно Видовдан, стајаће и црквени свеци Амос и Лазар. У "Сематизмусу за 1867", на пример, наћи ћемо "Видов-дан, Амос" итд.
Иако је центар револуционарног српства био Нови Сад, уношење Видовдана у календаре на територији карловачке митрополије било је теже но у Србији. Београдски митрополит Михаило имао је више слуха за национално-револуционарне идеје него ли српска црква у Аустро-Угарској. Због тога ВИДОВДАН НЕЋЕ ЛАКО УЋИ НИ У "ОМЛАДИНСКИ КАЛЕНДАР", КОЈИ ЈЕ БИО НЕПОСРЕДНИ ИЗРАЗ ИДЕЈА УЈЕДИЊЕНЕ ОМЛАДИНЕ СРПСКЕ. У овом календару, у јеку патриотске екстазе 1868.године, биће написано под 15.јуном "Цар Лазар, патријарх Јефрем II, Јона митр.москв. Амос пр.,Вит муч." Наредне године "Вит муч." Замениће "Вид.д."; 1870.
календар ће после навођења имена других светаца, под 15. јуном донети у загради "Видов-дан",а тек 1872. даће 15.јуну народно име: "Видов-дан: цар Лазар патр.Јефрем II, Прк.Амос."
За овим календарима,повешће се и други. Али,мада је Видовдан већ у омладинско доба био симбол будућег оружаног отпора Турцима, име овог празника и у другој половини века биће по календарима исписивано обичним, а не црвеним словима, што значи да Видовдан ни у то доба није био светкован као национални и црквени празник. Око прославе петстогодишњице косовске битке 1889, српска патриотска јавност захтеваће да се Видовдан уведе у званичне празнике Српске Православне Цркве. На дан косовске битке, 15.ЈУНА 1889. У ПРАВОСЛАВНИМ ЦРКВАМА У СРБИЈИ СЛУЖИЛА СЕ СЛУЖБА КОСОВСКИМ МУЧЕНИЦИМА. Али, у црквеном календару ("Сематизмус за 1890") под 15.јуном и даље је писало обичним словима "Видов-дан (кнез Лазар)".
У УГАРСКОЈ, ИСТЕ ГОДИНЕ, ПОВОДОМ ПРОСЛАВЕ ПЕТСТОГОДИШЊИЦЕ КОСОВСКЕ БИТКЕ, ТЕМИШВАРСКИ, БУДИМСКИ И БАЧКИ ЕПИСКОП ЗАБРАНИЋЕ ОДРЖАВАЊЕ ПАРАСТОСА НА ВИДОВДАН.ИАКО СУ ЊИХОВИ СТВАРНИ МОТИВИ БИЛИ ЧЕСТО ПОЛИТИЧКИ. ЛОЈАЛНОСТ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ ПРЕМА УГАРСКИМ ВЛАСТИМА, КОЈЕ НИСУ ЖЕЛЕЛЕ НИКАКВЕ МАСОВНЕ МАНИФЕСТАЦИЈЕ СРПСКОГ ПАТРИОТИЗМА, бачки епископ Валеријан даће за јавност друго, чисто религијско објашњење. Као разлог за забрану навешће да "тај дан (Видовдан) не само да није уврштен међу празничне дане, него ни спомена о том дану нема ,дакле заповедни празник није". Да се црква у Србији и после прославе петстогодишњице косовске битке колебала око увођења Видовдана у званичне празнике, видимо и по томе што ће његово име бити испуштено у "Сематизмусу за 1891" ,да би тек 1892.први пут у званичном календару српске православне цркве, било написано црвеним словима:"Пр.Амос и кнез Лазар(Видов-дан)".
Колебања око проглашења Видовдана за званични национални и црквени празник биће и почетком XX века. У календару Мале библиотеке за 1909. Видовдан је, на пример, написан обичним словима. И у календару "Сарајевске Просвете" за 1913, који је уређен 1912, пре победе српске војске над Турцима, 15.јуни као Видов и Лазарев дан неће бити означен црвеним словима. Али, вецћ наредне године, у календару исте институције за 1914.штампаном 1913, што значи после кумановске битке, име Видовог дана написано је празничним, црвеним словима. Исте године Видовдан је ушао у календар Краљевине Србије као један од девет главних празника који се сваке године званично светкују. ДАКЛЕ, ТЕК ПОСЛЕ ДЕФИНИТИВНЕ ПОБЕДЕ НАД ТУРЦИМА, КОЈОМ СУ СРПСКИ РАТНИЦИ, КАО И АРХАИЧНИ ЉУДИ ПРОШЛИХ ВРЕМЕНА, ДОКАЗАЛИ ДА СУ ДОСТОЈНИ ХЕРОЈСКОГ ПРЕТКА, ВИДОВДАН ЈЕ И ЗВАНИЧНО УВЕДЕН КАО НАЦИОНАЛНИ,
ЦРКВЕНИ И НАРОДНИ ПРАЗНИК. Од 1913.године, на дан његовог светковања, редовно ће бити евоцирано сећање на пале ратнике у првом светском рату и делиће се ЈЕЛО И ПИЋЕ ЗА ЊИХОВУ ДУШУ, КАО У МИТСКО ДОБА.
До које је мере Видовдан, који води порекло од древних свечаности у СЛАВУ БОГА ВИДА, као некадашњи дан јуначких огледања, постао популаран у XX веку, видимо и по томе што се неки кључни догађаји у животу српске нације везују за овај празник. ГАВРИЛО ПРИНЦИП УБИЈА ФЕРДИНАНДА НА ВИДОВДАН 1914, А СРПСКЕ ГРАЂАНСКЕ ПАРТИЈЕ, НАДАЈУЋИ СЕ ДА ЋЕ ГА ТАКО ЛАКШЕ НАМЕТНУТИ, ИЗГЛАСАЛЕ СУ НА ТАЈ ДАН, 1921.ГОДИНЕ, НЕПОПУЛАРНИ ВИДОВДАНСКИ УСТАВ КРАЉЕВИНЕ СРБА, ХРВАТА И СЛОВЕНАЦА.
У XX веку, очигледно, ствара се НОВИ ВИДОВДАНСКИ КУЛТ, који долази као неочекивани завршетак национално-политичког процеса започетог још у доба романтизма. У XIX веку РОМАНТИЧАРСКИ ПЕСНИЦИ И ИДЕОЛОЗИ СРПСКЕ НАЦИЈЕ ПРИХВАТИЛИ СУ КОСОВСКИ МИТ И ДАЛИ МУ ИЗУЗЕТНО МЕСТО У ДУХОВНОМ ЖИВОТУ СРПСКОГ НАРОДА. У ЊИХОВО ВРЕМЕ ОН ЈЕ ПОСТАО СРЖНИ НАЦИОНАЛНИ МИТ, УЗ КОЈИ ЋЕ ИЋИ И НОВА УБОЈИТА КРИЛАТИЦА,
"ЗА КРСТ ЧАСНИ И СЛОБОДУ ЗЛАТНУ".
Углавном грађански демократи западног типа, као ђаци европских универзитета, рани национални идеолози имали су ширу и хуманију визију света од оне коју су им нудили древни митови. Не верујемо да им је Милош Обилић из народне песме, који ножем коље непријатеља, био интимно близак и да су се лако поистовећивали с њим. Обилић је више утицао на јунаке из народа. Из Вуковог житија МИЛОША СТОИЋЕВИЋА ПОЦЕРЦА видимо да је тако било већ у устанку. "Млого је његовом јунаштву", пише Вук, "помогло што је све помишљао на Милоша Обилића који је, као што се пева и приповеда, такођер био из Поцерине, а кажу да га је Црни Ђорђије тога опоменуо, кад га је завојводио".

[Method Man]

ВИДОВДАНСКИ КУЛТ

Устанак Срба на почетку XIX века против турске власти с правом је оцењен као догађај од изузетног историјског значаја. Вук га је назвао општедруштвеном војном за отечество; Леополд Ранке српском револуцијом. Савремени историчари утврдили су двојну природу ове револуције: националну и социјалну. УСТАНАК ЈЕ, НАИМЕ, БИО НЕ САМО ОСЛОБОЂЕЊЕ ОД ТУЂИНСКЕ ВЛАСТИ НЕГО И РУШЕЊЕ ВОЈНО -ФЕУДАЛНОГ СИСТЕМА У НЕКАДАШЊЕМ БЕОГРАДСКОМ ПАШАЛУКУ. Несумњив је и удео грађанства у револуционарним збивањима, као и идејни печат које ће оно, на самом почетку, дати српској антифеудалној револуцији. Као национална и друштвено-политичка чињеница несумњиво стоји да је УСТАНАК ПРОКРЧИО ПУТЕВЕ РАЗВИТКУ КАПИТАЛИЗМА КАО НОВОГ ДРУШТВЕНО-ЕКОНОМСКОГ СИСТЕМА У СРБИЈИ. ПОРЕД ЗБИВАЊА НА РАЦИОНАЛНОМ ПЛАНУ, ДОГАЂАЈИ СУ ИМАЛИ И СВОЈ УНУТРАШЊИ, ИРАЦИОНАЛНИ КОНТЕКСТ, без кога се не може до краја сагледати СПЕЦИФИЧНА ПРИРОДА СРПСКЕ НАЦИОНАЛНЕ И СОЦИЈАЛНЕ РЕВОЛУЦИЈЕ ПОЧЕТКОМ XIX ВЕКА.
Устанак се, као и свака револуција, одвијао на два плана: СПОЉА,У ДРУШТВУ, И УНУТРА,У ЉУДИМА. САМИ УСТАНИЦИ СУ ДО ИЗВЕСНЕ МЕРЕ, БИЛИ ПАГАНИ, АРХАИЧНИ ЉУДИ, што је, као један од елемената, морало утицати и на ток револуционарних збивања. И наше патријархалне ратнике, као и сва архаична друштва, карактерисало је кружно мишљење, које је као своју ослону тачку имало апсолутни почетак. НА ПОЧЕТКУ СЕ НАСТАЈАЛО; ОД ПОЧЕТКА СЕ ПОЛАЗИЛО И КРУЖНИМ ПУТЕМ ОПЕТ ЊЕМУ ВРАЋАЛО. СУНЦЕ ЈЕ ИЗЛАЗИЛО, ПРАВИЛО КРУГ ПО НЕБУ,ТОНУЛО У ТАМУ И ОПЕТ СЕ РАЂАЛО.ТАКО И БИЉКЕ, ЖИВОТИЊЕ, ЧОВЕК; ТАКО И СВЕ ШТО СЕ У ДРУШТВУ ЗБИВА. АРХАИЧНИ ЉУДИ НИСУ УМЕЛИ ДА МИСЛЕ ИЗВАН ОВОГА КРУГА за њих сваки крај био је и почетак: свака смрт и рађање. На почетку, био је предак, натприродно биће, Бог: из њега се исходило и у њега, умирући, враћало, да би се поново родило, обновило.
МИТОЛОЗИ СУ УТВРДИЛИ ДА НАРОДИ АРХАИЧНЕ СВЕСТИ И ДАНАС МОГУ ДА ЗАМИСЛЕ ВЕЛИКЕ СОЦИЈАЛНЕ И НАЦИОНАЛНЕ ПОКРЕТЕ САМО КАО ВРАЋАЊЕ ПОЧЕТКУ. НЕКА АФРИЧКА ПЛЕМЕНА, ОНА НАЈАРХАИЧНИЈА, ДОЖИВЉАВАЈУ И ОСЛОБОЂЕЊЕ ОД КОЛОНИЈАЛНОГ РОПСТВА КАО ПОВРАТАК ПРЕТКУ. ПЛЕМЕНСКО-ПАТРИЈАРХАЛНА СВЕСТ У СРБА У XVIII ВЕКУ НИЈЕ СЕ МНОГО РАЗЛИКОВАЛА ОД ЊИХОВЕ. У "ГОРСКОМ ВИЈЕНЦУ", ЖИВОЈ СЛИЦИ ПРАВОСЛАВНОГ ПАТРИЈАРХАЛНО-ХЕРОЈСКОГ СВЕТА, НА ДАН ИСТРАГЕ ПОТУРИЦА, КОЈУ ЈУНАЦИ ЊЕГОШЕВЕ ПОЕМЕ ДОЗИВЉАВАЈУ КАО ОСЛОБОЂЕЊЕ ОД ТУРАКА, МИТСКИ ИГУМАН СТЕФАН ОЖИВЉАВА СЕЋАЊЕ НА ПРЕТКЕ, А НАРОД ВИДИ КАКО ЊИХОВЕ ДУШЕ, КАО "БЕЛИ ЛАБУДОВИ, ИГРАЈУ НАД ЈЕЗЕРОМ, ПО НЕБУ ВЕДРОМЕ".
Нешто слично збива се и у устанку: пагански ратници иду у бој под барјаком са знаком крстоликог претка, који их води некој златној слободи, која опомиње на митска аугеа аетас. Они немају представу о ширим друштвено-политичким перспективама устанка.Устајући против дахија, феудалне контрареволуције у Турској која им је укинула старе слободе и оптеретила их новим феудалним наметима, они се не залажу за ново грађанско друштво. ПРЕДСТАВА О НОВОМ КАО НЕЧЕМ ШТО НЕ БИ ИСТОВРЕМЕНО БИЛО И ВРАЋАЊЕ ПРВОБИТНОМ БИЛА ЈЕ САСВИМ СТРАНА ЊИХОВОМ АРХАИЧНОМ МИШЉЕЊУ. ТО ШТО УСТАНИЧКЕ МАСЕ ТРАЖЕ, У СТВАРИ ЈЕ ОНО ШТО ЈЕ БИЛО РАНИЈЕ, ПРЕ ДАХИЈА.
У току устанка, са порастом револуционарне свести, расту и њихови захтеви.Заједно са својим вођама, устаници се боре за ОДБРАНУ ПРЕКОСОВСКЕ СЛОБОДЕ:у њиховој свести, ненавикнутој на хронолошко повезивање ствари, ту слободу симболично представља тријумфални часни крст, симбол првобитног херојског претка. За ове ратнике, без правог краја,с мрти, нема ни почетка, то јест рађања и обнове, нема, значи, и слободе. Стога, да би стекли ту слободу, они у име ње убијају, кољу, скидају скалпове, пале турске богомоље и градове, стављају нејач под нож. Карађорђе, и сам суров и прек, с наганом у руци мора да обуздава њихову острвљеност, песник Сима Милутиновицћ Сарајлија, у "Србијанки", назива их"бецаринама стрвним".
У општем метежу и крвопролићу, устаници ништа не чују, не виде: и сами гину улудо, нештедимице. Као опијени, у херојском заносу иду, готово лете с једног краја Србије на други, носећи пред собом крсташ барјак. САМА РЕВОЛУЦИЈА, ЧИЈИ СУ ОСНОВНИ МОТИВИ БИЛИ РАЦИОНАЛНИ, ДРУШТВЕНО-ПОЛИТИЧКИ, ПОД НАЛЕТОМ ОВАКВИХ ИРАЦИОНАЛНИХ ИМПУЛСА, ДОБИЈА ИЗВЕСНЕ ОСОБИНЕ ВЕРСКОГ РАТА, који је, као и сви верски ратови, ФАНАТИЧАН, СЛЕП, КРВАВО СТРАВИЧАН.
Није случајно што су СИМБОЛИ ЗАРАЋЕНИХ ТАБОРА БИЛИ ВЕРСКИ, КРСТ И ПОЛУМЕСЕЦ, а не класни или национални. Крстолики идол српског бога рата добио је тако још једну намену:постао је и знак верске диференцијације између паганизованих хришћана и Мухамедових ратника.

ХЕРОЈСКИ КУЛТ БЕЛОГ ВИДА

За проучавање митских слојева у косовским песмама најинтересантнији је трећи део Вукових "Комада од различнијех косовскијех пјесама", онај који обично називамо "КНЕЖЕВА ВЕЧЕРА", а у коме су главни јунаци кнез Лазар и Милош Обилић. Турски цар Мурат, који се само помиње на два места, остаће у позадини.
Ако песму тумачимо са митолошког становишта, МУРАТОВО ИМЕ МОГЛО БИ БИТИ ЗАМЕНА ЗА ЦРНОГ БОГА, СА КОЈИМ, КАО СА МИТСКИМ ЗЛОМ, ТРЕБА ДА СЕ СРЕТНУ КНЕЗ ЛАЗАР И МИЛОШ ОБИЛИЋ У ПРЕДСТОЈЕЋОЈ БОРБИ, У КОЈОЈ ЋЕ СЕ, КРОЗ СМРТ, ПОНОВО РОДИТИ, И ТАКО ПОСТАТИ БЕСМРТНИ.
Представу о Мурату као о митском злу, народна песма је преузела од црквене традиције. Већ у косовским словима, а нарочито у "Служби светоме кнезу Лазару", на местима која говоре о Турцима, налазимо изразе: истинска змија, дивља звер, паклена ала, сотона, деца звера и аждаје, што казује да је црква много пре народног предања видела у њима митско зло.Слике какве су ала, аждаја, змија, наслеђене су од памтивека, морале су снажно деловати на оне Србе који су још мислили на архаичан начин. Дочаравајући сву страву зла, оне су у њима будиле неку дубинску, ирационалну мржњу према Турцима уопште. С мржњом се јављала и нагонска жеља за победом над злом у јуначким бојевима с Турцима. Сасвим је природно да је, заједно са новом хероиком, у народу оживело и сећање на ХЕРОЈСКИ КУЛТ БЕЛОГ ВИДА. И оживљавање ВИДОВОГ КУЛТА, а не само приближно подударање историјског датума косовске битке са Видовим култним даном, могло је учинити ДА БАШ ВИДОВДАН БУДЕ ОВЕКОВЕЧЕН КАО ДАН ТРАЈНОГ, ВАНВРЕМЕНСКОГ ЈУНАЧКОГ ОГЛЕДАЊА СА МИТСКИМ ЗЛОМ -ТУРЦИМА.
Продужену руку зла, издају која почиње клеветањем Милоша Обилића, представља и Вук Бранковић. ИСТОРИЈСКИ, ВУК БРАНКОВИЋ, СРПСКИ ФЕУДАЛАЦ С КРАЈА XIV ВЕКА, НИЈЕ БИО ИЗДАЈНИК НА КОСОВУ. Легенда о њему као издајнику ушла је у косовско предање доцније,у XVI веку, ИЗ ПОТРЕБЕ ЗА ОПРАВДАЊЕМ ПОРАЗА. Познато је да су неслагања између Вука Бранковића и Лазаревих потомака после косовске битке била историјска чињеница. И само Бранковићево понашање у време битке није било довољно јасно.То је могао бити повод што ће легенда мотив издаје везати баш за име Вука Бранковића, али не и разлог што је сам лик издајника уведен у косовско предање.
Главни мотиви за стварање легендарног лика Вука Бранковића су други,идеолошко-политички. Процес исламизације, који се у феудално-црквеним круговима изједначава са издајом, био је у току све до XIX века. Као израз отпора исламизацији, косовско предање ће већ пре XVIII века у лику Вука Бранковића инкриминисати све пребеглице и отпаднике од народног колектива.
ПОД ТУРЦИМА, СРБИ НИСУ, ПОПУТ КАТОЛИЧКЕ ЦРКВЕ, МОГЛИ ДА СПАЉУЈУ СВОЈЕ ОТПАДНИКЕ НА ЛОМАЧАМА. АЛИ СУ ЗАТО, У ПРЕДАЊУ, МОРАЛНО ЖИГОСАЛИ КРОЗ ЛИЧНОСТИ ВУКА БРАНКОВИЋА. Доцније, у Вуковим косовским песмама, насталим у устаничким временима, када је мотив издаје постао још актуелнији, у знаку опште митизације и легендарни издајник Вук Бранковић претвориће се у неку врсту митске вештице. Он ће постати кривац за све, предмет мржње и презира. Њега и њему сличне погађа и МИТСКА КОСОВСКА КЛЕТВА:

Ко не дође на бој на Косово,
од руке му ништа не родило,
ни у пољу бјелица пшеница
ни у брду винова лозица.
("Комади од различнијег косовскијех пјесама")

Или, још страшније:

Ко је Србин и српскога рода,
и од српске крви и колена,
а не дошо на бој на Косово,
од руке му ништа не родило:
рујно вино ни пшеница бела!
Не имао пољског берићета,
ни у дому од срца порода!
Рђом копо док му је колена!
("Стефан Мусић")

На патријархалне Србе, који су се од старине побојавали клетве, косовска клетвена порука деловала је не мање застрашујуће од језуитских ломача на католичке вернике на западу.
По"Кнежевој вечери", не кнез Лазар већ Милош Обилић има улогу митског јунака, који уништава, или прецизније, преузима на себе обавезу да уништи зло, Мурата и Вука Бранковића.

А тако ми Бога великога,
ја ћу отић сјутра у Косово,
и заклаћу турског цар Мурата,
и стаћу му ногом под гр`оце,
Ухватићу Вука Бранковића,
Везаћу га за то бојно копље,
Као жена куђељ уз преслицу,
Носићу га у Поље Косово.

Милош се исто тако заветује и да ће погинути "за ришћанску вјеру", али већ његово "бога великога", по Нодилу врховног бога старе вере, побуђује сумњу у Милоша као чистог хришћанина.
Пратимо ли даље Милошево понашање у песми, видећемо да он уопште не личи на Курипечићевог хришћанског витеза, о кога се његов господар неправично огрешио, нити, пак, на оног витеза о коме говори Мавро Орбин. Код Орбина, Милош воли свога господара и одан му је; он је смеран, разложан, не жели кавгу. "Није сада време, кнеже", обраћа се он кнезу Лазару, "да се препиремо јер је непријатељ већ у бојном реду. Сутра ујутру показаћу делом да је мој тужитељ и лажов и да сам ја увек био веран своме господару".
КАО КОД ОРБИНА, И У КОСОВСКОЈ БУГАРШТИЦИ МИЛОШ ПОДВИГОМ, ПРЕ СВЕГА, ДОКАЗУЈЕ ВЕРНОСТ ГОСПОДАРУ. По учињеном делу, тешко рањен, он моли Мурата да нареди да га као верног вазала сахране крај Лазаревих ногу:
Како сам га ја л`јепо за живота свог дворио,
нека њега ја дворим и у матери, црној земљи.
И У ДОСИТЕЈЕВОЈ "ЕТИЦИ" (1803) МИЛОШ ОБИЛИЋ ЈЕ СЛИЧНО ПРИКАЗАН. По Доситеју, кнез Лазар, "несцастљиви витез", који у беседи на самој косовској вечери "војеводе и поглаваре своје к храбрости увјестава", "кротко изобличава "Милоша Обилића, а "овај храбри и поштени младић на таково неправедно подозреније тужи се и себе извињава". НИЈЕ ДАЛЕКО ОД ОВАКВОГ ОБИЛИЋЕВОГ ЛИКА НИ ОНАЈ У СПЕВУ ГАВРИЛА КОВАЧЕВИЋА "СРАЗЕНИЈЕ СТРАСНО И ГРОЗНО НА ПОЉУ КОСОВУ"(1805), који је настао два столећа и више после ОРБИНОВЕ КЊИГЕ "КРАЉЕВСТВО СЛОВЕНА".

А тако ми, бога створитеља (не великога, М.П.)
Ја издаје учинити нећу,
Но до смерти вјеран бити хоћу,
Како што сам и до данас био,
У вјерности, и тебе служио.

За разлику од ових верзија, у"Кнежевој вечери" Милош се у разговору с Лазаром никоме не извињава. Он не личи на кротко јагње. Напротив, дрзак је, смео, плах, рекло би се пре раван Лазару но његов покорни вазал.
Постоји још један детаљ по коме се Милош Обилић у ранијим верзијама легенде битно разликује од овог у"Кнежевој вечери". По Орбину, на пример, Лазар напија здравицу Милошу као своме зету" у намери да га прекори за ту издају, како би га, ако се увери о злоделу, могао казнити (јер Словени имају обичај вином а не мучењем откривати тајне) или, ако нађе да је невин ,да се сам ослободи сумње која га је већ почела мучити". У "Кнежевој вечери" је сасвим другачије. Кнез Лазар напија здравицу Милошу као ратнику који је, по храбрости, изнад осталих косовских витезова:

Коме ћ' ову чашу наздравити?
Ако ћу је напит по старјештву,
напићу је старом Југ-Богдану;
ако ћу је напит по госпоству,
напићу је Вуку Бранковићу;
ако ћу је напит по милости,
напићу је мојим девет шура,
девет шура, девет Југовића;
ако ћу је напит по љепоти,
напићу је Косанчић-Ивану;
ако ћу је напит по висини,
напићу је Топлици Милану;
ако ћу је напит по јунаштву,
напићу је војводи Милошу.
Та ником је другом напит нећу,
већ у здравље Милош-Обилића!

КОСОВСКИ ЈУНАЦИ ДАТИ СУ У "КНЕЖЕВОЈ ВЕЧЕРИ" КАО ПЕРСОНИФИКАЦИЈЕ НАВЕДЕНИХ ВРЛИНА, А САМ МИЛОШ ОБИЛИЋ ЈЕ ПОСЕБНО АПОСТРОФИРАН И СТАВЉЕН ПО ЈУНАШТВУ ИЗНАД ОСТАЛИХ. Он је херој, полубог, митско биће. Ако овоме додамо и Чајкановићево тумачење, по коме се здравица,као замена за жртву у крви (вино-крв), намењује врховном богу, тек онда откривамо прави Милошев идентитет. СЕТИМО СЕ ОВДЕ ДА СМО МИЛОША КАО МИТСКОГ ЈУНАКА СРЕЛИ И У НАРОДНОМ ПРЕДАЊУ ИЗ ПОЦЕРЈА, КОЈЕ ЈЕ ЊЕГОВИМ ИМЕНОМ ЗАМЕНИЛО ТРАЈАНА И ТИМЕ ГА ТАКОЂЕ ПОВЕЗАЛО СА ВРХОВНИМ БОГОМ СТАРЕ СРПСКЕ ВЕРЕ. У"КНЕЖЕВОЈ ВЕЧЕРИ", и кнез Лазар, који је по хришћанској митологији божанско биће, светац, издваја Милоша Обилића од осталих витезова. Зато му се и обраћа као себи равном. За њега, Милош је не само оличење јунаштва, него и "ПРВА ВЈЕРА, ПОТОЊА НЕВЈЕРА".
Као десетерац изузетне фонијске вредности, која наговештава његово посебно место у песми, стих "Прва вјеро, потоња невјеро" не би морао да се односи само на Милошеву верност кнезу Лазару. Да стих има и неко друго, дубље значење, видимо из Милошевог заветовања у наредним стиховима да ће "у Косову за ришћанску вјеру погинути". Очигледено,НИЈЕ У ПИТАЊУ ВАЗАЛСКА ВЕРНОСТ ГОСПОДАРУ кнезу Лазару, ВЕЋ ВЕРНОСТ САМОЈ ВЕРИ. Милош, додуше, назива ову веру"ришћанском", али се из контекста јасно види да је његова вера много више херојска него хришћанска.У народу и данас, и код оних који се песме слабо сећају, стих "Ко је вјера, ко ли је невјера" значи ко је јунак, ко ће се како показати у критичној ситуацији на бојном пољу.
Имамо разлога да претпоставимо да је стих"Ко је вјера, ко ли је невјера" настао пре "Кнежеве вечере", као спомен на стару веру, у којој је култу јунаштва даван много већи значај него у хришћанској религији. Из митологије је познато да је овај култ код Срба посвећен Богу Виду, на чији нас дан опомиње и" Кнежева вечера". Неће бити случајнио што се и стих "Тко је вјера, тко ли је невјера", у значењу припадности херојској вери, нашао у песми која је сачувала успомене на ВИДОВДАН КАО ДАН ЈУНАЧКОГ ОГЛЕДАЊА.

[Method Man]

ОСВЕТА КАО ФЕНОМЕН, ПАГАНСКОГ ЈЕ ПОРЕКЛА

МИЛОШ ЈЕ ОДБИО ЛАЗАРЕВУ ИРОНИЧНУ ЖРТВУ: ЗДРАВИЦУ ЊЕМУ, ПОТЕНЦИЈАЛНОМ ВИДУ.АЛИ ОН, МИЛОШ ОБИЛИЋ, ПРИНЕЋЕ ЖРТВУ ХЕРОЈСКОМ БОГУ СВОГА НАРОДА НА НАЧИН СВОЈИХ ПАГАНСКИХ ПРЕДАКА: уместо јагњета, на дан врховног бога заклаће турског цара Мурата, стаће му ногом под грло. У хришћанским варијантама косовске легенде нема "под гр`оце". (Код Орбина, љубећи руку Мурату, Милош "извлачи бодеж који је држао скривен у недрима и забија га Мурату у трбух".У "Сразенију" налазимо стих "И Мурата жива распорити".) Косовска вечера завршава се Милошевим заветовањем да ће се осветити невернику, Вуку Бранковићу, ономе који издаје све вере. Милош му се свети већ и тоном којим о њему говори. Ругајући му се, он га и као витеза детронизује, понижава до мере коју је заслужио:

Везаћу га уз то бојно копље,
као жена кудјељ уз преслицу
носићу га у Поље Косово.

ОСВЕТА КАО ФЕНОМЕН, ПАГАНСКОГ ЈЕ ПОРЕКЛА: ПРИПАДА ПРВОЈ А НЕ ПОТОЊОЈ ВЕРИ. Супротно Милошу, а у складу с хришћанском религијом,
Лазар нема намере да се свети свом будућем издајнику, Милошу, како он мисли. Косовска вечера, чији вербални мегдан међу јунацима чини срж песме, завршава се Милошевим ругањем Вуку Бранковићу. Али, тиме се не завршава Милошева и Лазарева полемика. Морални двобој међу њима окончаће се тек чином Милошеве херојске смрти после убиства цара Мурата. Њоме се, као неком врстом херојске катарзе, Обилић диже до чистог, неокаљаног јунаштва, те тако на Видовдан постаје вечан као и његов херојски прапредак.. Победу у полемици између Милоша и Лазара, заправо између похришћањеног паганства и чистог хришћанства, очигледно односи Милош. Нови цар, хришћански светац Лазар, по песми испао је клеветник, који је без разлога осумњичио хероја. Милошева морална победа, будући да као коначна важи за сва времена, добила је трансцедентни смисао. По песми, Лазар ће стати уз Милоша тек када и он постане херој, а не само хришћански мартир. Када и сам потврди оданост народу на начин достојан Белог Вида: јунаштвом и смрћу у борби против зла које у косовским песмама представљају Турци.
По Чајкановићу, српска црква непрестано је настојала да детронизује старог врховног бога. У "Кнежевој вечери" наилазимо на обратан случај. ОКЛЕВЕТАНИ ХЕРОЈ, МИТСКИ ЈУНАК КОЈИ У ПЕСМИ ЗАМЕЊУЈЕ ВИДА, МОРАЛНО ЈЕ ПОБЕДИО ХРИШЋАНСКОГ ЦАРА И СВЕЦА И ТИМЕ СЕ ПОНОВО ПОПЕО НА БОЖАНСКИ ТРОН. Реафирмација старе вере била је потпуна: кнез Лазар, припадник нове, хришћанске вере, примио је и сам неке особине митског хероја.
Народни певачи, најчешће, претварали су митске јунаке у хришћанске феудалце. Косовска песма, пак, мењала је и прекрајала већ формиране "историјске" ликове у писаној легенди и хришћанској митологији, приближавајући их лику паганског хероја. Том приликом, народни певач, шири од догматичне цркве, није до краја детронизовао кнеза Лазара. Остављајући му многа достојанства хришћанског цара и свеца, који се определио за други свет, царство небеско, песма је кнеза Лазара само до извесне мере паганизовала. Припала му је позната косовска клетва, која, и по пореклу и по духу, није хришћанска већ паганска:

Ко не дође у бој на Косово
од руке му ништа не родило.
ни у пољу бјелица пшеница,
ни у брду винова лозица.

У српскословенским словима, која су утицала и на народно предање, Лазар је култна личност. Међутим, у четвртом делу Вукових "Комада од различнијех косовскијех пјесама" он не достиже Милоша по јунаштву. Имајући у памети да ће Лазар превише примити к срцу бројчану надмоћ непријатеља, те одустати од боја, Милош моли свог побратима Ивана Косанчића да кнеза не обавештава о правом односу снага:

Немој тако кнезу казивати,
јер ће нам се војска забринути
и сва ће се војска поплашити.

КОСОВСКЕ ПЕСМЕ БУДИЛЕ СУ НОВЕ ОБИЛИЋЕ

Међу Србима у Аустрији "Сразеније" је, по свему судећи, било популарније и од самих косовских песама, што је уосталом и разумљиво. Као дело у коме се косовски јунаци понашају слично граничарским официрима, пуно суза, срцепарателних сцена и праве хришћанске побожности, оно је морало бити ближе тамошњим питомим маловарошанима него ли паганска хероика, нарочито њен Милош Обилић који ножем коље Мурата.
Косовска легенда била је ближа национално-политичким идеалима времена но иједан од постојећих митова. КОСОВСКЕ ПЕСМЕ ПОДСТИЦАЛЕ СУ НАШЕ ПАТРИЈАРХАЛНЕ РАТНИКЕ, БУДИЛЕ У ЊИМА НОВЕ ОБИЛИЋЕ. Болесник на Босфору, како су звали Отоманско царство у XIX веку, није тако лако умирао. Турски феудалци жилаво су бранили своје господство. Српски народ могао се ослободити њихове власти једино у отвореном сукобу с моћном и искусном царском војском.ПОТРЕБНИ СУ БИЛИ ЈУНАЦИ, ПАГАНСКИ ХЕРОЈИ, КОЈИ ЋЕ, У ЗНАКУ СТАРИХ БОГОВА, УМИРАТИ ЗА НОВЕ ИДЕАЛЕ. Они су се теже налазили међу образованом интелигенцијом у Аустрији; више их је било у патријархално-херојском свету на Балкану, у коме је, негде у дубинама свести, још ТИЊАЛА ТРАДИЦИЈА БОГА ВИДА.
Шездесетих година грађанска интелигенција у Угарској увелико је маштала о освети Косова, а њене вође обећавале помоћ Кнежевини Србији ако дође до рата против Турака. Али,када је до њега дошло, једва да се ко из њене средине 1876-1877 нашао на бојном пољу у Србији и Црној Гори. На Јавору, Дрини, на Вучјем Долу, гинули су други, они који су духом били ближи хероици косовске поезије. Јос за време кривошијског устанка 1867, песник Лаза Костић је у њима препознао јадранске Прометеје, полубогове, потомке Бога Вида, оне с којима ће Српство, то јест напредно српско грађанство, морати да рачуна као са својом будућом војском.
Навикнут да мисли у митским круговима, наш патријархални човек је, као и за време устанка, доживљавао Турке као митско зло које треба до краја уништити. Његова мржња према Турцима расла је паралелно са порастом злочинстава која су чинили муслимански феудалци током XIX века. Оживљени косовски култ, са царем Муратом као црним богом и Турцима као злом, и сам се кретао у митском кругу. Обећавао је слободу као обнову српског царства, поновни долазак Милоша и Лазара међу Србе. ЗЛО ЈЕ МОРАЛО БИТИ УНИШТЕНО, ДО КРАЈА САТРВЕНО ТАМО ГДЕ ЈЕ НЕКАДА ТРИЈУМФОВАЛО, НА КОСОВУ, ДА БИ СЕ НАКОН ЊЕГОВЕ СМРТИ, НА ДАН БОГА ВИДА, А У ЗНАКУ ТРИЈУМФАЛНОГ ЧАСНОГ КРСТА, МОГЛА РОДИТИ СЛОБОДА.
Будећи ратничке инстинкте и распаљујући исконску мржњу, косовски мит је припремао духове за крвави обрачун с Турцима.То је било баш оно што је, у том тренутку, највише одговарало српском грађанству, заокупљеном духовном и материјалном припремом за рат против Отоманског царства. КОСОВСКИ МИТ КАО СПОНА ИЗМЕЂУ РАТНИЧКИХ МАСА И ВОДЕЋЕГ ГРАЂАНСКОГ СЛОЈА, НЕПОСРЕДНО СЕ УКЉУЧИВАО У НАЦИОНАЛНУ ПРОПАГАНДУ; ОД МИТА ПОСТАЈАО ПОЛИТИЧКА СТВАРНОСТ СРПСКОГ НАРОДА.
Косовско предање је од раније чувало сећање на кнеза Лазара, владара домаће крви, под чијом су влашћу Срби имали властиту државу. У доба када је грађанство уз подрску двора и цркве стварало модерну државу на монархистичком принципу, овакав кнез Лазар лако се укључивао у националну државотворну пропаганду. Посредством косовског предања, не само грађани но и широки слојеви сељаштва листом су придобијани за стварање нове државе, снажне и моћне као и у немањићко доба. Уместо туђе, феудалне турске државе, која је у народној свести изједначавана са самим ђаволом, косовски мит позивао је у борбу за нову, бољу и праведнију државу, сличну оној за коју су у народним песмама живели и умирали српски херојски преци.
СВЕ ДО ОСЛОБОЂЕЊА СРПСКОГ НАРОДА ОД ТУРАКА,ОДНОСНО ДО ЗАВРШЕНОГ ОБРАЧУНА СА ОТОМАНСКИМ ЦАРСТВОМ НА КУМАНОВУ 1912, СРПСКИ СЕЉАЦИ ЋЕ СЕ ХРАБРО БОРИТИ И ГИНУТИ ЗА ТУ НОВУ ДРЖАВУ, ГОТОВО НА ИСТИ НАЧИН НА КОЈИ СУ И ЊИХОВИ ПРЕЦИ,
КОСОВСКИ ХЕРОЈИ, ГИНУЛИ У ОДБРАНУ ИМАГИНАРНОГ ЛАЗАРЕВОГ ЦАРСТВА. Сведочанства о томе како су српски сељаци у рату 1912, као прави митски људи, виђали пред собом Милоша Обилића и Марка Краљевића за време битке, ушла су и у страну митолошку литературу. Уверени да Милош и Марко збиљски јуришају на Турке, као омађијани, лудо храбри, српски ратници су срљали напред, ускакали у непријатељске ровове, клали, убијали, гинули и сами и најзад-освојили Марков Прилеп.



МИТСКИ ИМПУЛСИ СТВАРАЛИ СУ ОДЛИЧНЕ РАТНИКЕ

ПОДСТИЦАНИ МИТСКИМ ХЕРОЈСКИМ ИМПУЛСИМА, ПО ИМЕНУ ДОДУШЕ ХРИШЋАНИ, АЛИ СУШТИНСКИ МАЊЕ-ВИШЕ МИТСКИ ЉУДИ, СРБИ СУ ОД XVI ДО XVIII ВЕКА БИЛИ ОДЛИЧНИ ВОЈНИЦИ И У ТУРСКОЈ И У УГАРСКОЈ, ОДНОСНО АУСТРИЈСКОЈ ВОЈСЦИ. У Европи, јуначким занатом бавили су се само феудалци. Кметови нису ратовали. Ни у Отоманском царству раја није била обавезна да иде на војну. Међутим, ИЗ РЕДОВА СРПСКЕ РАЈЕ НИЦАЛИ СУ ЧЕСТО НАЈБОЉИ ТУРСКИ ВОЈНИЦИ. Било их је не само међу мартолозима већ и међу јаничарима. Аустријске граничарске јединице, бацане у најтеже битке,такође су биле састављене од српских сељака граничара.
Наравно да се оваква улога српских ратника на граници између двају царстава, Турске и Аустрије, може тумачити и другим, чисто историјским мотивима,али ниједно озбиљније тумачење не може пренебрегнути српску херојску традицију, чији корени потичу још из правремена. ПО НАЧИНУ КАКО СУ РАТОВАЛИ, ПО НЕДИСЦИПЛИНИ, ПО ИМПУЛСИВНИМ ИСПАДИМА, ПО МИТСКОЈ ПРИРОДИ ХЕРОЈСКИХ КУЛТОВА И ОБРЕДА КОЈЕ СУ НЕГОВАЛИ, МАРТОЛОЗИ И ГРАНИЧАРИ БИЛИ СУ, У XVIII ВЕКУ, ДАЉИ ОД ХРИШЋАНСТВА НЕГО ЊИХОВИ ПРЕЦИ У ФЕУДАЛНО ДОБА, КАДА ЈЕ У СРПСКИМ ДРУШТВЕНИМ ВРХОВИМА ХРИШЋАНСКА ЦИВИЛИЗАЦИЈА БИЛА НА ЗАВИДНОМ НИВОУ.
Као и код других народа, и код Срба хришћанство није било истребило архаичне култне обреде. Било је дошло само до компромиса између старе и нове вере, до неке врсте верског синкретизма. За ову мешавину вера, која није била трајна, устаљена, једном за увек дата, карактеристична су стална померања унутрашњих односа у оквиру ње саме, честе плиме и осеке једне или друге вере.У средњем веку, нарочито у доба Стефана Лазаревића, паганство је било у дефанзиви. Под турском влашћу било је другачије: опала моћ српске православне цркве довела је до постепеног јачања старе верске свести и на штету чисто хришћанских схватања. Али, до праве плиме старе вере и старих верских култова доћи ће тек у XVIII веку, после прве (1690) и друге (1739) сеобе, када су српски црквени врхови и имућни трговци напустили Отоманско царство и пребегли у Аустрију. По нашем мишљењу, баш тих година, када је Српска православна црква у Турској прешла у туђе, грчке руке, процес отуђења од хришћанства и враћања паганским обредима и божанствима био је интензивнији него ранијих векова. ОВАКВА ИСТОРИЈСКА СУДБИНА СРПСКОГ НАРОДА, КОЈА ЈЕ И ДОВЕЛА ДО ЊЕГОВОГ ОТУЂЕЊА ОД ПРАВЕ ХРИШЋАНСКЕ ВЕРЕ, ИМАЛА ЈЕ НЕСУМЊИВ УДЕО И У НОВОЈ ИНТЕРПРЕТАЦИЈИ МИТА О ЛАЗАРУ И КОСОВСКЕ ЛЕГЕНДЕ У ДЕСЕТЕРАЧКИМ ПЕСМАМА. Црквена традиција са многобројним делима о кнезу Лазару, у којима су косовска збивања била приказана на други начин, самим својим постојањем опирала се новој интерпретацији Лазаревог мита. Али, оживљавање старе вере међу Србима у Турској у XVIII веку учинило је да је у многим песмама ипак дошло до нове митизације и оних личности које су, као и цар Лазар, већ биле ушле у хришћанску митологију. Свакако да су том приликом као израз унутрашњег сукоба између хришћанског мита о Лазару и нових митских тенденција, неки ранији симболи нашли место и у народном косовском миту као синтези супротности.

КНЕЖЕВА ВЕЧЕРА

Да би се у целини схватио смисао митизације косовских песама, њено значење и на друштвено-историјском плану, ваља шире упознати и прилике које су учиниле да дође до митизације косовских витезова у јуначким народним песмама.
Срби се већ у XVIII веку, и географски и културно и класно, деле на две различите целине. Једну чине клерократско-грађански врхови у Аустрији, који су прихватили европску културу и постали саставни део савременог цивилизованог света. Другу, широке граничарске масе у Аустрији и Срби у Турској. Први су били верски образовани хришћани. У АУСТРИЈИ СЕ, УЗ ЊИХОВУ ПОДРШКУ, ВОДИЛА БОРБА ПРОТИВ СУЈЕВЕРЈА И ДРУГИХ ОСТАТАКА ПАГАНСТВА У ШИРОКОМ СЕЉАЧКИМ МАСАМА. Против старог српског бога Давора и културних обичаја старе вере бориће се не само црква већ и Доситеј Обрадовић. Други, нарочито они у Србији, били су духом далеки европској цивилизацији. НАПУШТЕНИ ПРИЛИКОМ СЕОБЕ СРБА ИЗ ТУРСКЕ У АУСТРИЈУ 1690.И 1739. ОД СВОЈИХ ПРВОСВЕШТЕНИКА, ОНИ СУ СЕ СВЕ ВИШЕ УДАЉАВАЛИ ОД ХРИШЋАНСТВА И ВРАЋАЛИ СЕ ВЕРИ СВОЈИХ ПРЕДАКА.
У устанку, за тренутак, и једни и други нашли су се заједно у борби против Турака. Сјединила их је идеја о независној српској држави. Залажући се за њено остварење, обе стране славиле су кнеза Лазара и Косово. Међутим, и тада, свака од њих, у зависности од природе и нивоа свести као и од својих ужих, класних интереса, имала је свога кнеза Лазара и своје Косово, свога Милоша Обилића.
Митрополит Стратимировић се залагао за стварање слободне славеносрпске државе феудално-грађанског типа, а вођ србијанских устаника Карађорђе Петровић, за независну српску кнежевину, у којој неће бити не само турских паша и бегова, него ни домаће сијателне господе. По Проти Матеји, Карађорђе је позвао сиротињу рају да "у име бога скине јарам који Србин од Косова вуче". РОПСКИ ЈАРАМ НИЈЕ БИО САМО НАЦИОНАЛНЕ НО И СОЦИЈАЛНЕ ПРИРОДЕ. КАРАЂОРЂЕВО КОСОВО ОЧИГЛЕДНО ЈЕ БИЛО ДРУГАЧИЈЕ ОД ОНОГА О КОМЕ СЕ ПИСАЛО И ГОВОРИЛО У СРЕМСКИМ КАРЛОВЦИМА. За њега, оно је било не само поетски симбол српског пораза и величине већ, пре свега, збиљско поље на коме су дивљи, полупагански ратници водили борбу против Турака. Њихова вера, мада се и она звала хришћанска, била је знатно другачија од оне коју је проповедала верски образована српска интелигенција, на челу са просвећеним митрополитом Стратимировићем.
Из Доситејевих списа и других књижевних дела српских писаца XVIII века види се да се српско грађанство у Аустрији већ у ово доба европеизирало. По Вуковом "Српском рјечнику" из 1818, произилази да је ситуација у Турској била сасвим другачија. Као духовна слика српског народа у Отоманском царству на почетку XIX века, РЕЧНИК ОТКРИВА ДА СУ ТАМОШЊИ СРБИ, ШТО ЗНАЧИ ВЕЋИНА СРПСКОГ НАРОДА, БИЛИ ДАЛЕКО ОД ПРАВОГ ХРИШЋАНСТВА. ИАКО СУ ФОРМАЛНО ПОШТОВАЛИ ЦРКВЕ И МАНАСТИРЕ, ЊИХОВА СВЕСТ ЈЕ БИЛА У ВЛАСТИ ДРЕВНИХ ОБИЧАЈА ЧАК И ОНДА КАДА СУ СЕ, ПО ИНЕРЦИЈИ, ДРЖАЛИ НЕКИХ ХРИШЋАНСКИХ ОБРЕДА.



ВЕШТИЦЕ, ВАМПИРИ, ВИЛЕ, ЗМАЈЕВИ, АЖДАХЕ, ЧИНИ...

На многим местима у"Српском рјечнику" види се да становници Србије у Вуково доба живе и понашају се као архаични људи. ОНИ ВЕРУЈУ У ВЕШТИЦЕ, ВАМПИРЕ, ВИЛЕ, ЗМАЈЕВЕ, АЖДАЈЕ, ЗЛЕ СИЛЕ, ЧИНИ. ЧУВАЈУ СТАРЕ КУЛТОВЕ И ЛЕЧЕ СЕ ОД БОЛЕСТИ НА МИТСКИ НАЧИН: ТРАВАМА И БАЈАЊЕМ.У ПРОЛЕЋЕ, КРАЈ ТОРОВА, ПАЛЕ ВЕЛИКЕ ПАГАНСКЕ ВАТРЕ. ЊИХОВЕ СЛАВЕ САМО ФОРМАЛНО НОСЕ ИМЕНА ХРИШЋАНСКИХ СВЕТАЦА СВ. ЂОРЂЕ, СВ.НИКОЛА, СВ.ЈОВАН, СВ.АРХАНЂЕЛ), А У СТВАРИ СУ СУПСТИТУЦИЈЕ ЗА КУЛТ ДОМАЋЕГ ИДОЛА –ПРЕТКА -ЗАШТИТНИКА. КАО ДОДОЛЕ И КРАЉИЦЕ, ДЕВОЈКЕ СЕ ПРЕРУШАВАЈУ У МИТСКА БИЋА И ПЕВАЈУ ПЕСМЕ ИЗ ПРЕХРИШЋАНСКОГ ПЕРИОДА. Божић и Ђурђевдан светкују се у знаку старих култова. Крстоноше, које по пољима носе литије и моле бога за плодност и обиље, такође опомињу на она времена.
По речнику, Срби се моле ВИШЊЕМ БОГУ, БОГУ ВЕЛИКОМЕ, А ПОМИЊУ И ЗЛОГ БОГА. Знају за видовито дете и видовитиу траву; ЂАКЕ ШИБАЈУ ПРУТОМ ОД СЕНОВИТОГ ДРВЕТА ДА БИ У ЊИХ УШАО БОЖАНСКИ ДУХ; ГАТАЈУ У ПЛЕЋКЕ; ИМАЈУ КУЛТНИ ОДНОС ПРЕМА ВЕРИГАМА, ГЛОГУ, ГРАБУ, ЛИПИ;
ПОШТУЈУ БОГА ДАВОРА ИТД. ВЕРСКЕ ОБРЕДЕ ОБАВЉАЈУ МАЊЕ У ЦРКВАМА,А ЗНАТНО ЧЕШЋЕ У КУЋИ, НА ПОЉУ, У ПРИРОДИ, НА СВЕТИМ МЕСТИМА ОД ДАВНИНЕ, КРАЈ ЗАПИСА. ЊИХОВИ ПОПОВИ, ЧЕСТО И САМИ ЉУТИ УБОЈНИЦИ, МАЛО ЛИЧЕ НА ПРАВОСЛАВНЕ СВЕШТЕНИКЕ.У РЕЧНИКУ ЈЕ ПУНО РЕЧИ ОД СТАРИНЕ, НЕРАЗУМЉИВИХ ЗА НЕПОСВЕЋЕНЕ У МИТСКЕ ТАЈНЕ ,КОЈЕ СЕ ЧЕСТО САМО У ПЕСМАМА ЧУЈУ( "УДРИ, УДРИ, СИТНА КИША, ОЈ ДОДОЛЕ, МОЈ БОЖОЛЕ!").
За разлику од правих хришћана, који имају осећање за хронологију догађаја, предања у српском речнику говоре о ванвременским јунацима. Они више личе на митска бића него ли на историјске личности о којима је тобоже реч.
И само понашање србијанских устаника, како за време буне тако и пре ње, не говори много о хришћанској природи Вукових земљака. У обрачуну с Турцима они су дивљи, сурови, секу главе, убијају турску нејач. Карађорђев војвода Пљакић пали вештице, готово као исконски митски човек. ПРОТА МАТЕЈА,ПОПУТ СВОЈИХ ДАВНИХ ПРЕДАКА, СМАТРА ДА БОГУ ТРЕБА СЛУЖИТИ ПРИНОСЕЋИ МУ НА ДАР, КАО ЖРТВУ, ТУЂУ КРВ. ЉУДИ УСТАНИЧКОГ ВОЂЕ ЈАКОВА НЕНАДОВИЋА КОЉУ ЂУРЧИЈИНОГ МОМКА НОЖЕМ, КАО ЖРТВЕНО ЈАГЊЕ. КАРАЂОРЂЕВ МОМАК ПЕТАР ЈОКИЋ СВЕДОЦИ ДА СУ УСТАНИЦИ, СЛИЧНО ИНДИЈАНЦИМА, СКИДАЛИ СКАЛПОВЕ СА ГЛАВА УБИЈЕНИХ НЕПРИЈАТЕЉА.УСТАНИЧКИ ПРВАЦИ, КАО И ВОЂЕ ИНДИЈАНСКИХ ПЛЕМЕНА, ЗОВУ СЕ ПОГЛАВИЦЕ.

Ако се вратимо у XVIII век, наћи ћемо многе документе који говоре сличне ствари и о оним српским ратницима који су током сеоба прешли у хришћанску, цивилизовану Аустрију. Без довољно развијеног осећања за приватну својину, склони промискуитету и подложни сујеверју, они су у сталним сукобима не само са законима нове средине него и са правим хришћанским назорима. У ЦРКВИ, ЊИХОВИ СВЕШТЕНИЦИ,СЛИЧНО ПАГАНСКИМ ВРАЧЕВИМА, ЗА ВРЕМЕ БОГОСЛУЖЕЊА ИЗВОДЕ НЕКЕ ЧУДНЕ ПОКРЕТЕ, КРЕВЕЉЕ СЕ И ЗАВИЈАЈУ КАО ВУЦИ. Како из Београда, на путу за Цариград, јавља 1717.леди Монтегју у писмо своме пријатељу, енглеском књижевнику Поупу: "Наши граничари изгледају више као разбојници него као војници"..."Како немају никакве плате од цара",пише она, "а принуђени су да сами набављају своје оружје и коње, они су пре налик на лутајуће цигане или просјаке него на уредну војску".
Једино у рату умели су да буду лудо храбри.У миру, били су понизни пред својим првосвештеницима као пред паганским боговима.
СРПСКЕ МАСЕ ТЕШКО СУ СЕ ПРИЛАГОЂАВАЛЕ НОВОЈ, ЦИВИЛИЗОВАНОЈ ХРИШЋАНСКОЈ СРЕДИНИ. О ТОМЕ НЕ ГОВОРЕ САМО СТРАНЦИ И АУСТРИЈСКИ ДОКУМЕНТИ.И НАШ КЊИЖЕВНИК ИЗ ПРВЕ ПОЛОВИНЕ XVIII ВЕКА,ГАВРИЛ СТЕФАНОВИЋ ВЕНЦЛОВИЋ,ОСТАВИО ЈЕ СЛИЧНА СВЕДОЧАНСТВА У СВОЈИМ БЕСЕДАМА-КРИТИКАМА. КАО И АУСТРИЈСКЕ ВЛАСТИ, И ОБРАЗОВАНИ ДЕО СРПСКЕ ЦРКВЕНЕ ХИЈЕРАРХИЈЕ, КОМЕ ЈЕ ПРИПАДАО И ВЕНЦЛОВИЋ, НАСТОЈАО ЈЕ ДА ХРИСТИЈАНИЗУЈЕ СВОЈУ ПАСТВУ. ЗАТО СЕ ТАКО УПОРНО, СВЕ ДО МИТРОПОЛИТА СТРАТИМИРОВИЋА, ЧЕСТО УЗ ПОМОЋ ВЛАСТИ И ПРОСВЕЋЕНИХ СРПСКИХ ПИСАЦА (ДОСИТЕЈ, МУШКАТИРОВИЋ И ДР), ВОДИЛА БОРБА ПРОТИВ ПАГАНСКИХ ОБИЧАЈА. У УЧЕНИМ КРУГОВИМА НИЈЕ БИЛО РАЗУМЕВАЊА НИ ЗА НАРОДНУ ПОЕЗИЈУ. ВУК ТВРДИ ДА НИ МУШИЦКИ, КОЈИ СЕ ИНАЧЕ, ПОД ХЕРДЕРОВИМ УТИЦАЈЕМ, ИНТЕРЕСОВАО ЗА НАРОДНУ ПОЕЗИЈУ, НИКАДА НИЈЕ МОГАО ДО КРАЈА ДА САСЛУША КАЗИВАЊЕ НАРОДНИХ СТИХОВА УЗ ГУСЛЕ.
ОВОГ ОБРАЗОВАНОГ ХРИШЋАНИНА, као припадника рационалистичког просветитељско-филозофског смера, одбијало је све што је долазило из митских дубина, па и сам звук гусларског десетерца. ДОКУМЕНТИ ПОКАЗУЈУ ДА СРПСКЕ СЕЉАЧКЕ И РАТНИЧКЕ МАСЕ ТОКОМ XVIII ВЕКА И У АУСТРИЈИ НЕРАДО НАПУШТАЈУ СТАРУ ВЕРУ.ДОКЛЕ ЈЕ ИШАО ЊИХОВ ОТПОР ХРИШЋАНСКОЈ ЦИВИЛИЗАЦИЈИ ВИДИ СЕ ИЗ ПОДАТКА ДА СУ СЕ СРБИ, КАДА ЈЕ МАРИЈА ТЕРЕЗИЈА ЗАБРАНИЛА ИЗ САНИТАРНИХ РАЗЛОГА САХРАЊИВАЊЕ МРТВИХ ПО ДОТАДАШЊЕМ ОБРЕДУ, ПОБУНИЛИ 1770.У ВРШАЧКОМ КРАЈУ ПРОТИВ СВОЈИХ СВЕШТЕНИКА И АУСТРИЈСКИХ ВЛАСТИ.
Има података како су се и православни свештеници почетком XIX века грубо служили силом у борби против паганских обичаја. Помињући искорењивање народних култова и игара међу Србима у Срему, Банату и Бачкој, Вук пише 1852.у речнику: "Приповиједају жене које су дјевојкама биле у краљицама да су их(свештеници) с батинама тјерали и разгонили по селу".

Миодраг Поповић - ВИДОВДАН И ЧАСНИ КРСТ

[Method Man]

Свет паганских Богова

ПРЕДГОВОР

Овај рад је настао као реферат за излагање на часовима из предмета Стара руска култура, на првој години студија на Одсеку за славистику Филозофског факултета у Новом Саду. Циљ рада је приближавање далеке претхришћанске историје Словена студентима славистике. Та историја, која укључује и нека пређашња веровања и поглед на свет наших заједничких словенских предака, није потпуна и стално се допуњује новим сазнањима. У овом излагању се дају само неке опште карактеристике и одреднице у вези са словенским паганским боговима.

Миодраг Миликић





УВОД



Богови чине виши ниво религијско-митолошког система паганске епохе (за разлику од демона који припадају ,,нижој“ митологији). У целини овај ниво карактерише најопштији тип функција које богови врше (магијско-правне, војничке, производно-натуралне). Боговима су придавани највећа снага, власт и могућности, и у складу са тим, сматрани су највишим сакралним вредностима. Од њихове воље зависило је благостање човека, који се њима непосредно обраћао и молио их за помоћ.

Информација о боговима је непотпуна и обично дата у виђењу ,,спољашњег посматрача“. Спољашњи посматрачи су били људи који су припадали другим народима и говорили другим језицима, тако да нису могли да дају праву и потпуну информацију о словенским паганским боговима. С почетком христијанизације на словенском тлу, пагански ликови се само условно називају боговима у смислу указивања пажње на заблуде пагана. У очима нове вере која је дошла на словенско тло богови су виђени и представљани као лажни богови или просто као кумири, идоли и предметни симболи лишени сакралности, који не играју никакву улогу у животу човека. Ширењем хришћанске вере по словенским територијама пагански храмови или светилишта, као и идоли, били су уништавани, а пагани који нису прихватали хришћанство били убијани, тако да ни у словенским земљама немамо потпуну слику о словенским претхришћанским божанствима.





ВРХОВНИ БОГ



Веровање у врховно божанство, бога богова (Deus Deorum), постојало је код свих индоевропских народа. Ово над божанство се задржало у митологију свих европских народа и то код Грка Зевс (Zeus Pater), Код Римљана Јупитер (Iuppiter), Код старих Германа Туиз (Thuiz) и код Нордијаца Один (Odin, Wotan, Wodan). За словенског врховног бога се узимају Перун, Сварог или Световид. Ниједан од извора не спори да су словени веровали у неко врховно божанство, али се мишљења разилазе око тога којег бога можемо назвати врховним.

Прокоп Кесаријски тврди да су Словени веровали да постоји један бог који производи гром, и који је једини господар васионе, и да му Словени жртвују стоку и друге разноврсне жртве. По тој тврдњи, врховни бог је вероватно био Перун. Такође и у Владимировом пантеону видимо Перуна као узвишеног бога, који стоји изнад осталих богова, међутим многи научници тврде да је Владимир ставио Перуна на врх пантеона због његове ратничке функције у складу са његовом тадашњом ратном политиком.

По ,,Ипатијевском летопису“ врховни бог је био Сварог, прастворитељ неба под чијим се сводом све рађа и догађа, праотац земље и свега рода и плода на земљи.

Неки летописци, као нпр. Хелмолд и Сакс Граматик, наводе Световида као главног бога код Словена због великог поштовања његовог култа у Аркони.

Теорија о постојању врховног бога код словена није спорна, али се још увек калкулише око тога који је то бог заправо био врховни по паганском веровању старих Словена.



ПЕРУН



Перун је општепознати бог год Старих Словена и са сигурношћу се тврди да су ѕа њега знали сви Словени, и којег су описивали готово сви хроничари. То је бог који се највише ѕадржао у фолклору, приповеткама, песмама и географским називима код Словена. Ово божанство се без сумње поштовало још у индоевропској епоси. Он представља бурно олујно небо. Он је бог грмљавине и грома као Тор код Германа, Зевс код Грка и Јупитер код Римљана. Поред своје функције бога грома, он је и бог рата и заштитник ратника.

Перун је замишљан као човек са брадом који живи на небу, а у руци држи камени маљ којим гађа и окамењује људе. Сматрало се да он током олуја путује по облацима у својој кочији и баца муње на земљу., а да грмљавиа потиче од клопарања точкова кочија. Да је Перун бог рата, може се закључити по заклетви коју су Словени и Грци давали приликом склапања савеза и мира између два народа, где се наводи да су се Словени пагани молили Перуну и Велесу, а Словени хришћани су обред и заклетву обављали у цркви.

Сматра се да је име Перун настало још у балтословенској заједници пре формирања словенске етничке групе од имена Perkunas, које је текође означавало бога грома и грмљавину уопште.

Извесно је да су постојали идоли, односно споменици, Перуна. Несторова хроника спомиње Перунове кумире код Кијева:

· О постављању:

980. године постави Велики Кнез Владимир идоле на брду више свога двора у Кијеву: Перуна са сребрном главом и златном брадом, и Хорса, и Даждбога, и Стрибога, и Семаргла, и Мокошу.



· О рушењу:

988. годинезаповеди Кнез Владимир да привежу Перуна коњу за реп, и да га тако свуку до испод Боричева у поток; затим нареди дванаесторици људи да га туку батинама. Док су га они тако вукли потоком, некрштени народ над њим плакаху... пошто су Перунов кип одвукли до Дњепра, баце га у воду. Владимир је рекао својим слугама: Ако се негде заустави, одгурните га од обале док не прође водопад, а онда га оставите. Ветар га донесе до једне обале, која се од тада прозва Перунова обала, и која и данас носи то име.



Перуново име се и данас задржало у разним топонимима као: Перуња Вес, Перуњи Врх, Перунова Гора, планина Перин (у Бугарској), Перунова Дубрава (у Хрватској), итд. У српском језику сачувано је име за биљку – перуника.

Данашње поређење Перуна са Светим Илијом или Светим Георгијем, дело је историјског компромиса, гдесу Словенима дозвољена веровања у одређене појаве и дешавања, али само по хришћанским називима. Словени су се тешко одрицали старе вере и традиције, тако да је велики део те пређашње традиције прешао у хришћанство ради лакшег ширења хришћанства на словенским територијама.



ВЕЛЕС



Велес је словенски бог поља, пашњака и шума, односно усева, стоке и дивљих животиња. Његов животињски пандан је медвед, док је у хришћанству његову улогу преузео свети Василије (или свети Власије, свети Блаж). Постоје и аутору који у њему виде бога подѕемног света. Постоји и тврдња да је он назван богом стоке, односно на руском Скотый бог, из погрдних разлога, јер руска реч скот има негативно значење и описује негативну људску особину. Можда су тако хришћански мисионари хтели да укажу на паганске заблуде око веровања у Велеса.

Словени су у велесу видели бога који брине о њиховој прехрани. Тако је било још у сакупљачко-ловачкој заједницикада је он као медвед – шумски цар бринуо да буде довољно дивљачи и плодова за људе, али је бринуо о животињама и биљкама бранећи их од људи. Након преласка на земљорадничко-сточарски тип заједнице, он је на себе преузео бригу о усевима и стоци. Био је задужен да жетва буде довољна, и ако је могуће обилна, да је не покосе град или нека пошаст и да се стока размножава и не липше од неке болести или глади.



Бог поља (земљорадње):

Словени су Велеса сматрали заштитником усева и њему се молили за обилну жетву. Та веровања су се одржала у обичају тзв. Велесове или Божије браде, како се назива први (или последњи) сноп жита који се увеже и након откоса се намести у врх амбара или се чува у кући. Зрна из овог снопа се користе као прва у сетви наредне године, али и за прављење башна од којег се касније меси посебан хлеб, а код Срба се од тог брашна месио славски колач.

У Велеса као сточног бога су се заклињали Руси приликом закључивања мира са Византијом (Грцима): ,,И заклињаху се оружјем и Перуном, богом својим, и Волосом скотијим богом и утврдише мир 907. Године.''

(Из Несторове хронике, рус: скот – стока, марва)

Велес је такође описан као демон и бог подземља. Такође, он је и стални противник Перуна. О томе говори мит о вечној борби Перуна против Велеса – Велес као змија гмиже уз стабло Дрвета Света да би преузео небо, док га Перун гађа громовима (наводно тако настају громови), и кад га победи, Перун пушта кишу у знак победе над демоном. Стари Словени су видели свет као једно огромно дрво, које су звали Дрво Света. У његовим крошњама обитава Перун заједно са већином богова, док у његовом корењу обитава Велес, као владар подземног света и господар мртвих.

Такође је постојао један фестивал, кад, при крају године Сунце стари и губи снагу, хаос све више јача, границе између светова бледе и Велес у свет живих пушта мртве. Овај празник се звао Велика ноћ, и поштује се у неким словенским земљама као Коледо – нешто попут словенске ноћи вештица. Младићи који су се звали коледари или вучари су се облачили у овчије руно, стављали чудовишне маске и ишли да праве доста буке и певају песме. Тај празник је у Србији познат под називом Покладе.


СВЕТОВИД



Световид је један од највећих и најпоштованијих словенских богова. Посебно је поштован у Аркони, на острву Рујну, и код Срба на Балкану (Видовдан), али је немогуће изнети тезу о његовој улози или месту у словенском пантеону. Приписује му се и најпознатији словенски кумир, тзв. Збручки стуб (слика на насловној страни рада).

Име Световида (Световита) још увек није добило ваљано тумачење. Научници се слажу да га треба раѕдвојити на Свет(о) и наставак –вид (-вит). Варијанте имена су: Световид, Свентевит, Сувид, Свантевит, Свантовит, Суантовит, Звантевит, Свијетовит, Свјатовид, Сутвит и Вид.

Тумачења речи Свет(о) и –вид (-вит):

- Свет – у смислуСвет, тј. Земља, чему би у прилог ишао опис његовог кумира чије су главе гледале свуда, тј. На цео свет.

- Свет – као прилог који означава свету особу, тј. Свеца, што би опет ишло у прилог јер је један од највећих богова сигурно био и један од најсветијих.

- Вит – представља корен вит, односно вет, са значењем реч.

- Вит – као скраћеница од речи витез, односно коњаник, што је могуће решење загонетке, јер се Световид сматрао коњаником и имао свог посебног коња који је у његово име предсказивао судбину.

- Вит – се повезује са кореном ви или ве са значењем вејати или вејати (дувати), односно снажно дисати, у прилог чему иде чињеница да жреци приликом чишћења храма нису смели дисати (удисати и издисати) у светилишту, већ су истрчавали напоље да би издахнули и поново удахнули.



Световид и св. Вид:

Сличност између Световидовог имена и словенског назива за светог Вида послужила је хришћанским мисионарима да у процесу христијанизације замене Световида светим Видом, као што је рађено са осталим паганским боговима.

О томе говоре извештаји германских мисионара да су Словени (Полапски Словени) прихватили хришћанство од св. Видакога су почели да славе као свеца, али су се затим окренули јошвећој заблуди од многобоштва, прогласивши и славивши св. Вида као бога.

На слично указују и византијски извештаји да је Василије Први 873. године приликом покрштавања Срба у Неретљанској области порушио сва светилишта и идоле осим највећег, посвећеног Световиду. Световидово светилиште је ,,прочишћено'' (претворено у цркву) и посвећено св. Виду.

У граду Аркони, на острву Рујну, налазило се једно од најпознатијих и најописиванијих словенских светилишта. Град и само светилиште били су центар околних словенских области, а имали су велик утицај и на остала племена Полапских Словена и сматрало се да је то један од најбогатијих центара на Балтику. Светилиште је срушено 1168, када су Данци и германски мисионари заузели и опљачкали град, покрстивши становништво. Сматра се да су остаци светилишта уграђени у Алтенкирхен (нем: -Стара Црква) – храм који и данас постоји на острву.



Извод из Геста Данорум (лат: Gesta Danorum) Сакса Граматика:

,,У згради бејаше грдан идол, много већи него у природи, имађоше четири врата и четири главе, две с преда, две с' леђа, и спреда и позади једна изгледа да гледа на десну, а друга на леву страну. Брада је обријана, коса ошишана, ка што носише Рујани. У десној руци држаше један рог справљен од разних метала, сваке године га свештеник пуни вином и по стању овога пића предсказиваше жетву те године. Лева рука држи један лук спуштен низ тело. Једна мантија покрива идолово тело и спушта се до ногу. Ноге се опираху о земљу, али се не види како је за њу био утврђен ... Поред идола види се једна узда , седло и други знаци божанства. Нарочито се дивљаху једном колосалном мачу, чија канија и балчак беху од сребра и врло значајно изрезани.''



СВАРОГ



Сварог је словенски бог Васељене и Сунца које даје животну топлоту, као и кућног огњишта (које је замена за Сунце). Сматра се да је он био творац света и богова, а има научника који у божићним обичајима код нас виде остатак обреда у част Сварога.

Назив Сварог вуче порекло још из санскрита/индо-европског језика од печи:

- Сварга: ниско, мутно, облачно небо

- Свар: сунце

- Свар: свод, горњи свет (у староиндијском)

Ако би се Сварог тумачио кроз сварга, то би значило да је он бог тзв. ниског неба, али тим простором већ управља Перун са много јачим доказима за то, стога се морамо окренути тумачењу његовог имена кроз коран свар.

Васиљев је изнео врло добру тезу о пореклу његовог имена, коју су остали научници већином превидели, а која једноставно раздваја име Сварог на Свар (тј. Сунце) и –ог (одредницу која означава место префикса), што би значило да је Сварогов домен место на ком Сунце живи, тј. Васељена.

Међу Словенима је на више места забележено име Сварожић као име једног од богова, што је уносило велику забуну у истраживање ССВ, што због сличности са именом Сварог, што због различитих улога које су му даване.

Име Сварожић је вероватно означавало сина* или некога ко води порекло или је створен од самог Сварога, као што су Немањићи добили име по Немањи.

- Треба нагласити да не постоје ни докази ни индиције да су Словени знали за родбинске односе међу боговима, и да је свака таква изјава неопаганизам и да не спада у домен науке.

Осим етимолошких доказа, не располажемо никаквим другим доказима за ову тезу нити у старим изворима нити у истраживањима неких научника, јер су сви истраживачи многобожачке вере Словена сматрали те доказе јасним и очигледним, тако да се ова теза већ, практично, прихватила као постулат.

Огњиште (и саме вериге које су са огњиштем ускло повезане) је имало врло значајну улогу у животу људи. Оно је чинило центар куће и породице и због тога је оно врло поштовано код Словена, а сама ватрау огњишту се тумачила као мало кућно сунце (Сварог).

Брикнер је у Русији забележио да су Сварожићу жртвовали жито у огњишту и да су се клањали ватри као богу.

Не постоје ни директни ни индиректни докази који нас упућују на то да је Сварог био так који је, према Словенима, створио свет, али према неким тезама које су о њему постављене, можемо рећи да је он најбчижи у улози бог створитеља кога су стари Словени сигурно имали.

Као што је ваећ наведено, име Сварожић треба тумачити као одредницу за неког ко је настао или био створен од стране Сварога. Овај назив се користио Радгоста и Дабога, због чега би се могло претпоставити да су и осатали богови старих Словена били Сварожићи, тј. Настали од Сварога.



СТРИБОГ



Код старих Словена, Стрибог представља бога ветра. У Несторовој хроници се увек спомиње уз Перуново и Дажбогово име: ''Ево ветрови, Стрибогови унуци, дувају са мора стрелама.''

Настанак веровања у Стрибога може се везати за крајеве у којима су Словени живели, где су дували хладни ветрови.





ДАЖ(Д)БОГ



Даждбог је словенски бог који даје живот Земљи, јер је истовремено бог Сунца (сунчеве топлоте) и кише, који су најважнији услови за опстанак људи. Он је истовремено и бог подземног света и родоначелник Словена (људи). Даждбог је према тумачењу Веселина Чајкановића био и врховни бог Срба.

Појављује се већи број варијација његовог имена, али се већина научника слаже да сва та имена указују на истог бога:

- Дајбог – Дај Боже

- Даждбог, Дажбог – од старословенске речи дажд, тј. киша (нпр. даждевњак)

Сматра се да су од његовог имена настали ликови Дабо, Даба и Хроми Даба из народних предавања који означавају зле људе, односно ђаволе.

Даждбогу се приписује улога бога Сунца јер је у многим словенским преводима грчких списа током средњег века име бога Хелиоса (грчки бог Сунца) преводило као Даждбог.

Даждбога не треба строго тумачити као бога Сунца, већ више као бога сунчеве топлоте која даје живот Земљи (и самим тим благостање), због чега му се приписује да је бог ватре.

У многим списима се Словени називају Даждбоговим унуцима, што би значило да воде порекло од Даждбога, јер је у то време било врло ретко да унук упозна деду, и то је изгледало као дуг временски период.

Из ,,Слова о полку Игорову'':

Тад за доба Олега Злославића

Сејала се и бујала кавга свуда,

Гину благо Даждбогових потомака,

У бунама кнежевским век се људски поскраћива



СИМАРГЛ



Симаргл је божанство Источних Словена, нејасних функција. Није утврђено да ли је то једно божанство или два (Сим и Регл).

Сматра се да је његова улога била да ,,смири'', тј. отера зиму. Његово или њено време је крај марта и почетак априла, а цвет је висибаба. Током целе зиме му је приношена жртва у виду пернатих животиња или перја, зато што је по појединим изворима приказиван као перната животиња, пернати змај или просто као змај.



РАДГОСТ



Назив Радгоста се тумачи очигледном везом речи:

- Рад – драг, мио

- Гост – посетилац, путник намерник

Што би буквално значило радо виђен гост.

На целом словенском простору према госту се увек понашало са великим поштовањем, што се и данас одржало у планинским пределима. Госта је, био он знан или не знан, домаћин дочекивао хлебом, сољу и кључем, што је значило да ће гост бити нахрањен и напојен, и да му домаћин предаје кућу, тј. моја кућа је и твоја кућа. Домаћин је у руци држао секиру у руци, што је значило да ће својим животом и животом својих укућана бранити безбедност госта, макар му он био најљући непријатељ, јер се сматрало да је неуказивање на гостопримство један од највећих грехова.. Ово се одржавало и у обичају светих места која су пружала сигурно уточиште свима који су у њих ушли, било да су у питању цркве или многобожачки храмови или гајеви.

Радгост је на основу имена и обичаја гостопримства међу Словенима био бог који је пружао сигурност и заштиту дому и укућанима у замену за указивање гостопримства (поштовања) путницима намерницима (боговима).



ТРИГЛАВ



Триглав је у митологији Балтичких Словена троглаво божанство, вероватно бог рата или вегетације. Средиште његовог култа налазило се у Шчећину и Бранденбургу. У Шчећину, који је био окружен трима брдима, на средишњем и највећем се налазио храм посвећен Триглаву. У њему је била постављена култна статуа бога са 3 главе и златним повезом преко очију и уста. Веровало се да 3 главе симболишу власт бога над 3 посебна царства: небом, земљом и паклом, а да златни повез преко очију показује да бог не жели да сазна грехе смртника или сазна за њих. При храму је чуван коњ, са седлом од злата и сребра, који је коришћен за гатање пред ратне походе. На земљу је тада полагано девет копаља на размаку од једног лакта, а затим је коњ прелазио преко њих три пута у оба смера. Ратни поход би био предузиман само ако Триглавов коњ при прелажењу не би дотакао ни једно копље.

Отон Бамбершки је порушио светилиште у Шчећину и три главе одсечене са статуе Триглава послао папи у Рим. Култне стату Триглава које су се налазиле у осталим местима су биле посребрене или позлаћене.



ХОРС



Хорс је источнословенско божанство нејасних функција, вероватно бог Сунца. Његов дрвени идол се налазио на брду у Кијеву, покрај идола Перуна, Даждбога, Стрибога, Симаргла и Мокоше. Претпоставља се да је лик тог божанства формиран утицајима са југа. Понекад се појављује и под именом Сурија (постоји и хиндуистичко божанство истог имена), односно Зорја. Стари Словени су веровали да Сварогов син кује ново Сунце и да га коњи Сурјини носе преко неба.



РУЈЕВИТ – ПОРЕВИТ



Рујевит је словенски бог којије поштован у Кореници, на острву Рујну. Његово име је распрострањено међу Словенима, а карактерише га седам глава које се повезују са летњим делом године (који траје 7 месеци), али његова улога ни данас није разјашњена

На основу Рујевитовог кумира, његови основни атрибути јасно указују на његову припадност соларном кругу богова. То су на првом месту мачеви као карактеристика соларних богова, затим црвена боја као боја радости, весеља и крви која се тумачи као боја живота и често се повезује са Сунцем, и на крају чињеница да је кумир направљен од храстовине која се повезује са Перуном, који је најзначајнији међу словенским соларним боговима.

Поревит је бог за којег научници сматрају да је опозиција Рујевиту, мада му функције нису дефинисане. Његов идол је имао 5 глава и налазио се недалеко од идола Рујевита.

Сама близина два светилишта и описи кумира довела су до тумачења да ова два бога заједно симболизују годину. На то указује њихов укупан број глава, тј. 12 што одговара броју месеца у години и њихова расподела 7-5, која би одговарала подели године на летњи (7 месеци) и зимски део (5 месеци). То се још више потврђује ако узмемо у обзир да се Рујевит сматра соларним, а Поревит хтонским богом.



БОГИЊЕ:

МОКОШ(А), ВЕСНА, ЛАДА, МОРАНА



Мокоша је у митологији Источних Словена богињаплодности, заштитница жена и женских послова, посебно ткања. Њен дрвени идол је поставио кнез Владимир на брду у Кијеву поред идола Перуна и осталих богова.Сећања на ту богињу су сачувана у Украјини све до средине 19. века. На северу Русије је називају Мокуша и замишљају је као жену велике главе и дугих руку која обилази куће и надгледа преље. Њен култ је, судећи по топонимима, био распрострањен и код Западних Словена.

Весна је богиња пролећа у старој словенској религији. Реч весна на руском значи пролеће. У српском језику се ова реч често користи као женско име.

Лада је словенска богиња лета, љубави и лепоте. По веровању старих Словена она живи у свету званом Ириј до пролећа, када се буди носећи са собом пролеће.

Морана је словенска богиња смрти и зиме и појављује се у разним облицима. Најчешће као лепа девојка, врло бледа, са вучјим очњацима и канџама. Њен други лик је онај попут Баба Јаге, ружне и старе вештице. Њено име је настало од староиндијске речи ,,мара'', што значи ,,силом умрети''. Такође , ,,морена'' означава снежне лавине и ледењаке. У неким словенским земљама је постојао обичај спаљивања Моране, који је означавао крај зиме и долазак пролећа. У неким селима тај обичај и даље постоји. Моранина лутка је такође коришћена и у другим ритуалима у вези са умирањем или дозивањем кише. Словени су веровали да лед, снег и остале зимске непогоде доноси Морана.





ПАГАНСКИ БОГОВИ ДАНАС И НЕОПАГАНИЗАМ



Крајем прошлог и почетком овог века интересовање за изучавањем старе словенске митологије и религије постаје све веће. До тога је дошло постављањем питања у шта су тачно Словени веровали пре христијанизације. У данашњим словенским земљама разне научне дисциплине (историја, антропологија, етнологија, филологија, лингвистика,...) обимније покушавају да истраже целу словенску прошлост и културу, и потврде њен статус међу осталим сродним европским културама. До сада је, нажалост, у највећој мери изучавана грчка и римска митологија, док су се митологије као што су нордијска, келтска, египатска, персијска, па и словенска стављале у други план за изучавање, тако да је почела тенденција стварања равноправности древних европских и индоевропских култура унутар науке.

Последњих неколико деценија се јавља тенденција у Европи и САД која се зове неопаганизам. Она се заснива на образовању и учењу људи о коренима њихове властите културе. У западноевропским земљама та појава се назива одинизам или вотанизам (по нордијском врховном богу Одину), а у словенским земљама се може чути за њу под називима сварогизам, родоверије или родноверије. Неопаганизам је највише распрострањен у уметности, а највише је исказан у музици, посебно у жанровима као што су етно музика, неофолк, амбијентална музика и рок.





ЗАКЉУЧАК



Наука још није изнела на видело све важније податке у вези са древном словенском културом и традицијом, и све дате информације у овом раду и излагању нису потпуне. Предстоји нам још пуно мукотрпног научног рада и истраживања да бисмо допунили, или можда оповргли, постојеће информације и тврдње. У раду су изведене само неке опште чињенице и тврдње, али постоји их много више. За истраживање ове области су нам потребни млади и амбициозни научници који се баве разним сродним наукама да склопе ту древну словенску и европску слагалицу у један леп мозаик. Напомињем, да у оваквој врсти истраживања не сме бити субјективизма, већ се треба ослањати на научно доказану истину. Наравно, свако има свој став који се треба поштовати, али сваки научни став мора бити и адекватно поткрепљен чињеницама.

[Method Man]

„Господар Прстенова“ је књига која је настала из инспирације њеног аутора углавном скандинавским еповима, мада има примеса свих култура и митова, посебно старогрчких. Од словенских елемената ту су, између осталог, имена „Боромир“ и „Фарамир“, назив за једну расу Људи, Друедаина „Друг“, назив за једну расу Орка „Снага“, као и име једног од Истара (Чаробњака), „Радагаст“, што је име једног старословенског паганског божанства. „Гандалф“ је, са друге стране, назив једног патуљка из нордијске митологије. Толкин је осећао недостатак митова и легенди у енглеском народу и хтео је да му их поклони, макар и овако, у двадесетом веку. Неко ће можда рећи да је онда глупо да се Срби упућују у Толкинова дела, јер ми имамо веома богату митологију, али ја бих таквима одговорио да управо зато ми можемо дубље да их схватимо и да нам она буду ближа. Ми све то имамо већ вековима: и Дагорладску битку, и изгубљено краљевство, и Саруманову издају, и најезде Орка, и похарани Хобитон. Авај! Имали смо и имамо и велики број „Црвјезика“. Једина разлика је што је све то код нас стварно.
http://alas.matf.bg....9164/tolkin.php

[knight]

Koja je poenta da neko poklanja nekom mit koji je sastavljen od mitova drugih naroda. A druga stvar engleska mitologija i nije toliko siromasna. Imaju Artura, a imaju jos dosta i drugih stvari. A ako govorimo o britanskoj, onda su tu Kelti, koji imaju vise nego dovoljno mitova

[Golubica]

Britanska da, ali engleskoj fali mitova. Arturijanska legenda jeste ponikla u Engleskoj, ali je kasnije postala zajednicki projekat Meni je samo zao sto se vise ne prica o slovenskoj mitologiji, koja je i vise nego bogata. Lepo je sto znamo ko su Atena, Hermes i Demetra, ali sta je sa Vesnom, Velesom, Dazbogom? Ponekad pomislim da bi i nama trebao jedan mastovit pisac sa vizijom, poput Tolkina, koji bi popularizovao sve ono sto imamo, a nismo ni svesni.

[Method Man]

Ивана Весић

ВИЛЕ

Док су виле одале по свету била су боља времена него сад што су.



Беше права благодет и срећа, родна поља и виногради, све напредно и свега доста. Стари су знали шта виле воле, а шта не могу да подносе, па су им угађали. Знали су да много воле гусле, да милују и усрећују онога ко уме лепо гудити. Кад је настао нови људски нараштај, он је виле све више вређао. Све је више гудио баје и кланарет, пастири су цео дан око вилинска стана несносно пиштали у своје писке. Виле најзад то више нису могле подносити и ... одоше за увек. Са њима и срећа народу.

Добро је по онај крај где се виле задржавају, зато што људима помажу и доносе срећу. И данас су гдегод виле по горама и водама, али од како је дошла на свет пушка и друге макине, не излазе ван.

А господариле су пространствима. Морима, језерима, рекама, изворима, шумама, пећинама, планинама, долинама, равницама... Приморкиње, водаркиње, језеркиње, бродарице, нагоркиње, планинкиње, белогрлке, пештеркиње, облакиње. У белим хаљинама или наге, гојне и снажне, дугачких златоруних коса које покривају читаво тело, витка и висока стаса, проводиле су свој чудни живот далеко од људи, на усамљеним местима, у пуној слободи. Мада су се са смртнима сретале и у многе односе ступале, увек су над њима показивале и доказивале своју надмоћ. По добру или по злу. Ко је њима мио и пријатељ био, видео је много добра и среће; виле би га могле оздравити, обогатити, помоћи у кући и пољу, поучити многом послу;удовцу би децу чувале, правом јунаку у борби помагале, заљубљенима кад у помоћ дозивају прискочиле.

Биле су правичне, али и сасвим свирепе. Осетљиве, али и опаке кад их неко случајно или намерно увреди. Неки су људи веровали да су виле по природи рђаве, други да су по природи добре и не желе зла људима. Ипак, сви су знали - могу да опросте и помогну, да запамте и казне. Ко би на њихово коло или вечеру нагазио; усудио се да их у ноге погледа и примети оно што их ружи - коњска копита или козје ноге; осетио како њихове дивне, бујне косе заударају, јер су волеле уљима и другим неким мастима да их мажу, па се још томе зачудио или насмејао; ако би за њима трагао, посматрао их или им се неким чудом успротивио - томе не би било лека.

Плаховите, какве беху, могле су се из чистог мира наљутити а онда би и поглед био довољан да устреле човека.

Сујетне, какве беху, гледале су, ако би која девојка лепотом одскакала, да је на сваки начин наруже како их не би надмашила.

Завидне, какве беху, кажњавале су оне који би се дрзнули да певају кроз њихове планине и још лепше од њих.

Рађане из росе, на некаквом чудноватом дрвету одгајане, као воћке или цветови, храњене медом, млеком, маслом и младим јагањцима, у сваке је било три срца јуначка. Снажне и јаке, ничега се и никога нису плашиле. Волеле су све што је слободно, разблудно и лепо - лепе људе, лепу децу, игру, весеље, песму. А певале су, кажу који су чули, тако мило и заносно, да срце од милине боли и од тог часа више не можеш слушати људског гласа. Својом песмом могле су потпуно да омају и од човека раде шта хоће. Крај вода, извора, на стаблима, у пећинама, па чак и у облацима беху вилинска саборишта, ту су оне певале и у колу играле до изнемоглости. Вилинско игриште могло се, нарочито на још непокошеној ливади, познати. На њему је трава увек зелена или увек утабана, а у средини место где је стајао гајдаш. Каткад би онога ко случајно набаса на њихово игриште изазивале на плесни двобој - ако би их успео да надигра, покоравале су му се, обећавале и пружале помоћ у свакој срећи и несрећи и почесто се са њим се братимиле.

Ако би вили какву доброту или услугу учинили, одмрсили им косу кад се где заплете или им начинили хлад док спавају, људи и жене заиста би им постали блиски, са њима пријатељевали, братимили се и сестримили.

Више од пријатељства, желеле су и лудовале виле за младим и лепим људима. Толико, да би понекада ухватиле и заробиле младића, па га однеле у шуму или у пећину, живеле и са њим порода имале.

Више од свега волеле су да примаме лепог, невиног и честитог момка, али су такву љубав најбрижљивије криле и строго наређивале својим љубавницима да чине исто. Овакву, слободну љубав цениле су изнад свега, а према браку, који лишава слободе осећале највећу одвратност.

Вилу је могао човек да ожени само насилно, ако би јој успео, док се купа или којом другом приликом, да украде крила и окриље. Изгубивши тако своју снагу и натприродну силу, она би постајала наизглед обична, као и све друге жене, а муж - њен господар. Наизглед само, јер вила никако обичном женом не може постати. Чим би јој крила и окриље одузели и тако је заробили, постајала би невесела, губила вољу за животом и стално чезнула за слободом. Макар се прилагодила, радила, рађала и силно волела децу своју, годинама и годинама могла је да живи и живела би са једином жељом - да се опет домогне своје моћи и оде за другарицама. Преварила би на који начин мужа да јој врати оно што је одузео, па кад се докопа крила и окриља, ништа је више није спречавало да ...лети.

Деци својој вила, напустила их или не, оставља од себе у наслеђе. Мушки вилински потомци су највећи међу јунацима, најснажнији међу људима. Женска деца најлепша. Не само своју децу, него кога год би задојила, даровала му је вила надљудску снагу, срећу и радост у свему.

Били су људи са вилама сродници по млеку, побратими, посестриме. Многи је звао мајком и помајком, а она њега сином и посинком, па су једни другима даровали љубав, пријатељство, заштиту и помоћ у свакој невољи.

Тако је било када су жене могле бити вештице и виле, када су умеле и смеле да лете, када су светом ходали јунаци, када се знало да природом не господари човек.

Виле нису вечне, многе песме помињу смрт њихову, али нису зато ишчезле. Уплашиле су се буке, струје, пушака, нових макина. Можда и нових људи. Зато не излазе.

Има и данас шума, планинских пећина, јама, извора, језера, река, мора и облака, али ретко ко виле виђа,а још их ређе тражи. Можда ће се саме појавити. Кад свет опет буде бољи.

[Method Man]

Дружина Бога Световида, клуб словенских занесењака

http://svetovid.forumotion.com/

'Урок иде уз поље, Урочица низ поље, Куде се засретоше, Уроци излизаше' / српска народна бајалица

[Method Man]

Канал са документарцима: http://svetovid.foru...com/html-h1.htm

[knight]

Evo trailera za dva moja dokumentarna filma, jedan koji nosi ime ,,Stari Sloveni - istorija i tradicija" govori o istoriji Slovena, problemu prapostojbini, stvaranju prvih Slovenskih drzava u 6. veku i tradiciji koju bastinimo u vidu mnogih obicaja, slava, kumstva, bozicnih verovanja, spaljivanja badnjaka, polozainika, kultova itd.

Youtube Video ->Original Video

Drugi nosi ime ,,Stari Sloveni - verovanja i običaji" govori o slovenskom panteonu, problemu vrhovnog boga, bogovima slovena, poput Peruna, Dazboga, Svaroga, Velesa, Morane, Zive, Vesne i drugih, kao i o narodnoj religiji i mitoloskim bicima poput Vila, zmajeva, ala, vodenjaka, vestica, vampira itd.

Youtube Video ->Original Video