80 replies to this topic

[Method Man]

ММФ КАО СУДБИНА

Проблеми пред којима ће се Србија врло брзо наћи довешће вероватно до нових преговора са Међународним монетарним фондом и до нових захтева за помоћ

Креатори домаће економске политике уверавају грађане да је Србија, захваљујући мудрој и визионарској економској политици, острво стабилности у узбурканом финансијском океану. Србија ће зато профитирати из актуелне економске кризе и постати Мека за иностране инвеститоре.

Међународни монетарни фонд (ММФ) не дели то мишљење. Алберт Јегер, шеф мисије ММФ-а за Србију, домаћу економију оцењује као једну од најрањивијих у региону. Србија много више троши него што ствара, има ниску стопу штедње, огроман платнобилансни дефицит и превелик јавни сектор. Споразум са ММФ-ом одраз је такве реалности и таквог виђења српске економије.

Споразум ће важити петнаест месеци. У том периоду Србија ће моћи да користи 516 милиона долара кредита – ако јој буде требало. Држава се обавезала да ће буџетски дефицит у 2009. години смањити на 1,5 одсто бруто домаћег производа (БДП). Раст плата у јавном сектору ће бити ограничен, раст пензија такође. Буџетско трошење требало би да буде прекомпоновано како би се створио простор за инвестиције у инфраструктуру. Већ уобичајено, ММФ се користи као оправдање да би се спровеле мере за које коалиционе и популистичке владе никада немају храбрости.

Аранжман са ММФ-ом може се критиковати, али то је јалов посао – ММФ никога не присиљава на споразум. Србија је тражила помоћ ММФ-а, јер није имала избора. То ће се јасније видети у месецима који долазе.

Буџетска штедња, на којој инсистира ММФ, само je један од чинилаца који ће довести до споријег раста инфлације и смањења платнобилансног дефицита. Важнији стабилизациони фактор у вези је са смањивањем приватизационих прихода, као и са великим успоравањем кредитних прилива. Реална примања грађана ће пасти, кредитна активност банака ће се смањивати. Са мање пара у џепу грађани ће мање куповати, а трговци мање увозити. То ће смањити притисак на цене и финансијски систем ће се стабилизовати, али на нижем нивоу. Стабилизовање на нижем нивоу овде је еуфемизам за трауматично прилагођавање глобалној рецесији и плаћање цене за промашену економску политику последњих година.

Најзанимљивији део аранжмана повезан је са висином одобреног кредита. Кредит од 516 милиона долара једва да може покрити четвртину месечног увоза Србије. Истовремено, то је износ који Народна банка Србије може потрошити у неколико недеља одбране курса динара. Кредит је тако смешно мали, тако неадекватан стварним потребама и дубини економске кризе, да је у њему можда садржана и најјача порука – кроз ову кризу Србија ће морати да прође бруталним стезањем каиша. ММФ не намерава, бар за сада, да већим кредитом олакша овај процес. Вероватно је да ММФ сматра и да је велика корекција курса динара нужна, па не жели да се тај процес успори одобравајући више средстава којима би се динар бранио.

Споразум са ММФ-ом је рестриктиван, и у амбијенту глобалне кризе неминовно мора довести до великог пада БДП-а и запослености. Србија није штедела ни инвестирала када је новац обилато притицао, па ће морати да штеди сада, када новца нема. Смисао аранжмана са ММФ-ом и политика која се предлаже само је покушај контролисаног приземљења српске економије. Нови аранжман треба да помогне да се избегне хаос и финансијски колапс.

Аранжман, наравно, није развојни – аранжмани са ММФ-ом то никада нису. Кључни тест успешности аранжмана неће бити у сфери економске политике, већ у сфери његове социјалне сношљивости. На том терену, пред Владом Србије је тежак задатак и треба га започети саопштавањем истине о периоду који предстоји.

У минут до дванаест ваљане алтернативе споразуму са ММФ-ом није било. Из ове кризе Србија не може изаћи на начин како то чине неке друге државе. Повећавање буџетске и приватне потрошње механизми су које могу применити само земље развијене привредне структуре или земље које имају платнобилансни суфицит и високу стопу домаће штедње. Привредна структура Србије и њен изузетно низак индустријски ниво нису подобни за овакву врсту стимуланса. Такве мере не би битно помогле слабој домаћој индустрији већ би само повећале инфлацију и дефицит платног биланса.

Једини зрачак наде данас је везан за инвестиције у инфраструктуру. Ако би дошло до озбиљнијих улагања у енергетику, или у путну мрежу, можда ефекат рецесије не би био тако разоран како у овом тренутку изгледа. Нажалост, и за такву врсту инвестиција новац мора доћи споља и сарадња са ММФ-ом ту може помоћи.

Без обзира на заслужено лошу репутацију коју ММФ-а има у земљама у развоју, споразум је био неминован. Реч је само о првом кораку на дугом путу нужне сарадње. Проблеми пред којима ће се Србија врло брзо наћи довешће вероватно до нових преговора са ММФ-ом и нових захтева за помоћ. Тешко је замислити да ће постигнути споразум остати непромењен до 2010. године и да ће се свести на симболичних 516 милиона долара помоћи – Србији ће бити потребно много више.

финансијски консултант

nkatic.wordpress.com

Небојша Катић
[објављено: 18/11/2008]

[Method Man]

ПРОСТО КАО МАТЕМАТИКА
Задуженим грађанима и привреди интервенције НБС неће много помоћи – њихови девизно индексирани кредити су вишегодишњи

Колико јуче, Народна банка Србије (НБС) објашњавала је неуким економистима да је питање девизног курса „просто као математика“. Курс је одређен понудом и тражњом девиза, па како тржиште одреди, тако мора бити. То је била преовлађујућа теорија када је динар јачао и ишао наруку циљевима НБС. Када је динар почео да пада, теорија се променила. НБС је одлучила да утиче на тржишне процесе – готово из дана у дан, и тако већ два месеца.

Централне банке понекад интервенишу на девизном тржишту како би спречиле раст или пад вредности домаће валуте, зависно од циљева економске политике у одређеном тренутку. Србија је, по обичају, специјалан случај. НБС тврди да интервенише само да би „утицала на побољшање ликвидности међубанкарског девизног тржишта и спречила превелике дневне осцилације курса“.

Ликвидност девизног тржишта значи да свако ко купује или продаје девизе, то може обавити лако, и када год то жели. Тржиште може функционисати и на нижем нивоу ликвидности. Када је цена евра коју су купци спремни да плате нижа од оне коју продавци евра очекују, понуда девиза и обим трансакција на девизном тржишту ће бити мањи, а тиме и ликвидност. И продавци и купци могу накратко одлагати продају, односно куповину девиза, док се не успостави тржишна сагласност у вези са ценом валута. Када се то догоди, ликвидност девизног тржишта се повећава, а са њом и обим трансакција. Нема разлога да НБС интервенише и своје девизе продаје јефтиније него што то би то радили приватни актери, само да би повећала ликвидност тржишта.

Дневне осцилације девизног курса могу бити разлог за интервенцију централне банке. Да курс у Србији заиста осцилира, то би значило да се динар у кратком периоду снажно креће у оба смера, а да у том кретању нема јасног тренда. Ако је тако, НБС би куповала евро када динар јача и продавала га када динар пада. У последња два месеца НБС је искључиво продавала евро, не зато што је динар осцилирао, већ зато што је падао. НБС је тако продала преко 600 милиона евра само да би успорила или зауставила пад динара.

Интервенције на девизном тржишту имају смисла када долази до краткотрајних поремећаја понуде и тражње, изазваних шпекулативним нападима на здраву валуту. Међутим, одбрана нереалног курса узалудно је траћење девизних резерви и спречавање процеса платнобилансног уравнотежења.

Динар је тешко прецењен и платни биланс то јасно показује. Дефицит платног биланса је основни фактор рањивости српске економије и синтеза је свих промашаја економске политике. Интервенцијама од октобра до данас само се успорава нужан и преко потребан процес знатне корекције курса динара. Нејасно је шта НБС заиста жели да постигне оваквим интервенцијама, али су њихови лоши ефекти јасно видљиви.

Интервенцијама на девизном тржишту НБС кажњава извознике – за зарађене девизе они добијају мање него што би добили да НБС не интервенише. То извознике може натерати да девизе у Србију уносе успорено, чекајући бољи тренутак и већи курс. То је лоше за девизно тржиште, а додатно ће погоршати и укупну динарску ликвидност која је већ на ивици пуцања.

Трошењем девизних резерви НБС субвенционише и награђује увознике. Омогућавајући им да евро данас купују јефтиније, НБС повећава њихов профит, али не утиче и на снижавање будућих цена. Када увозници буду продавали робу коју данас купују, калкулација цена ће се базирати на курсу и курсним очекивања у тренутку када роба буде у продавницама. Колико НБС губи продајући девизе јефтиније, толико увозници зарађују.

Погрешном антиинфлационом политиком, Србија је постала магнет за привлачење шпекулативног капитала. Својом каматном политиком и политиком курса динара, НБС упорно наставља да трпа новац у џепове његових власника. До почетка октобра тај капитал је мировао (био стерилисан) у динарским благајничким записима НБС. Имобилисан, и за Србију неупотребљив, убирао је себи фантастичну камату по стопи од ефективних 19,35 одсто годишње (17,75 процената номинално). Како то више није довољно, шпекулативни капитал сада бежи из динарских благајничких записа у евро.

Од почетка октобра до краја новембра, укупна вредност благајничких записа смањена је за 31 одсто – рачунато у еврима, тај пад је 40 одсто. Шпекулативни капитал данас радије купује евро него благајничке записе и овај новац врши притисак на девизно тржиште. НБС му својим интервенцијама предусретљиво омогућава да јефтиније купи евро него што би то био случај да интервенција нема. Колико НБС изгуби продајући девизе јефтиније, толико шпекулативни капитал више заради.

Задуженим грађанима и привреди интервенције НБС неће много помоћи – њихови девизно индексирани кредити су вишегодишњи. Да ли ће се коначна корекција курса догодити данас, коју недељу или месец касније, неће битно променити њихову тешку дужничку позицију.

Субвенционисање увозника и шпекулативног капитала на крају ће платити грађани и буџет Србије. Држава ће морати да се задужи како би попунила девизне резерве и покрила губитке НБС, а сервисирање дуга биће трошак буџета. Србија нема намеру да субвенционише своје грађане, али издашно субвенционише власнике шпекулативног капитала и увознике. То чини данас, на терет буџета сутра.

финансијски консултант

Небојша Катић
[објављено: 02/12/2008]

[Scubius]

ovaj, poslednji tekst je zapravo vec i dramatican. na jednostavan nacin je objasnjen zlocinkoji srpska politicka elita trenutno ciniuz precutno odobravanje zaglupljenih masa


КРАХ ЕКОНОМСКОГ МОДЕЛА
Финансијски систем је рак-рана Србије

Србија је данас суочена са крахом економског модела који је функционисао последњих осам година. Једна, не и једина манифестација тог краха је велика криза ликвидности у којој се презадужена српска привреда гуши.

Народна банка Србије, уз благослов свих досадашњих влада, годинама је индиректно субвенционисала кредите грађана и привреде. Одржавајући нереални курс динара, вештачки је умањивана висина девизних кредита и стваран је привид одрживости економског модела. Банкама је омогућавано да наплаћују највеће камате и провизије у Европи, а привреди и грађанима, да се упркос томе, убрзано задужују уз огроман валутни ризик.

Економски проблеми су се нагомилавали и препуштали будућности, а онда је будућност дошла, прерушена у глобалну финансијску кризу. Презадужена привреда, доминантно окренута домаћем тржишту и увозу, могла је да функционише само у условима неке врсте пирамидалне шеме, дакле уз непрекидни прилив девизних кредита и раст задужености. Када је прилив капитала стао, динар је потонуо, а са њим и модел на коме је почивала домаћа економија.

„ Тражимо стабилан курс”, кодирани је поклич којим се захтева настављање политике прецењеног динара. Како привреда више не може да дође до кредита, требало би да се задужи држава, а и да прода све што је преостало. Тако би се прибавиле девизе и наставила стара политика субвенционисања кредита уз помоћ нереалног курса – до последњег евра девизних резерви, до последњег јавног предузећа.

Све и да то жели, држава сада не може наћи довољно средстава за настављање старе политике. Све и да средства нађе, држава тим новцем не може битно да поправи садашњост, али може сасвим успешно да (додатно) поткопа будућност земље. Сваки узети евро кредита који држава не употреби продуктивно, пре свега за инфраструктуру, биће тег окачен о економску будућност. Ако се пропали економски модел не промени, изгубиће се бар још једна деценија, а Србија ће перманентно бити у стању економске кризе.

Задужена предузећа своје проблеме морају решавати са банкама кредиторима, јер је та мука заједничка. То држава мора јасно и гласно да каже. Привреда и банке морају одмах ући у процес репрограмирања дугова и финансијске консолидације. Банкарске марже су толико високе да банке имају довољно простора да кроз снижење камата и репрограм дугова олакшају терет привреди (и грађанима), а тиме помогну и себи. Од мртвог дужника слаба је вајда.

Нека предузећа ће нестати, а нека ће само променити власнике и наставити да раде како то тржиште буде диктирало. Банке ће претрпети губитке, неки власници компанија такође, продајући своја предузећа испод цене или у бесцење – како су их често и куповали. То је закон тржишне привреде и једини ефикасан начин, како за излазак из кризе, тако и за промену модела пословања. Депресијација динара је незамењив инструмент у овом процесу.

Како ће се велики број компанија (грађана такође) суочити са проблемима истовремено, ликвидност банака ће вероватно бити угрожена, а финансијски систем дестабилизован. Стабилност се може успоставити новим приливом капитала који ће обезбедити инострани власници домаћих банака. Ако се то не догоди, држава ће морати да интервенише. У том случају, држава би морала постати сувласник банака које санира, пропорционално новцу који у банке уложи. Тада је новац који држава даје покривен имовином банке која се санира. То је рационалан модел у коме држава не даје нешто за ништа, као што је случај са програмом који се сада предлаже.

Влада прави велику грешку што најављеним субвенцијама одлаже процес нужне финансијске консолидације. Интервенције у домену каматних стопа нису задатак фискалне политике. То је посао монетарне политике и у кризама је увек усмерен ка обарању општег нивоа каматних стопа.

Када држава плаћа део камата одабраним предузећима, она омогућава банкама да наставе са политиком неодрживо високих каматних стопа. У том моделу, нека предузећа плаћају ниже камате, а за већину других оне остају астрономске. Исту грешку држава прави и субвенцијом стамбених кредита или најављеном субвенцијом кредита за куповину ,,фијата пунто”. Ако јелогика државе исправна, због чега држава не субвенционише све – одећу, обућу, храну, струју, грејање?

Противречне изјаве различитих министарстава исте владе говоре о томе да се са неким иницијативама изашло без икакве анализе и да је у влади организациони хаос на ивици расула. Још горе, уместо кохерентне политике, под притиском кризе али и разних лобија, на брзину се преписују туђа решења. Мере које планирају Немачка или Италија, на пример, не могу се применити у Србији. Узроци кризе и структура привреде битно су другачији, а средства на располагању су гротескно мала.

Лечење економских, као и свих других болести, мора отпочети исправном дијагнозом. Финансијски систем је рак-рана Србије. У овоме тренутку влада нема храбрости да дијагнозу саопшти, још мање да се са њом суочи.

финансијски консултант

Небојша Катић

[Scubius]

procitajte ovaj tekst. perspektive su zastrasujuce.


ОНО ШТО СВИ ЗНАЈУ
Применом терапије коју данас прописује ММФ, уз политику високих камата и прецењеног динара, укупан спољни дуг Србије (државе и приватног сектора) у наредне две године прећи ће ниво од 90 одсто бруто домаћег производа

Модел по коме послују банке у Србији (и Румунији) неодржив је, и то сви знају, али се овај проблем мора решавати поступно. То је кратка дијагноза из недавног интервјуа Марека Белке, директора европског одељења Међународног монетарног фонда (ММФ). Оно што по Белки сви знају, само је за Србију тајна.

ММФ је одједном прогледао и уочио драматичне проблеме у финансијском систему Србије. То се понајвише односи на експлозивни, неодговорни раст приватног задуживања, као и на чињеницу да се привреда и грађани задужују у девизама, и да су зато изложени огромном курсном ризику. Систем је био одржив само док је курс динара почивао на продаји државне имовине и на инозадуживању. Светска економска криза је показала лудост таквог модела.

ММФ можда жели да поступно реши проблем неодрживог српског банкарског модела, али концепт решења који се назире превише личи на онај који је и довео до краха српске економије.

У склопу новог аранжмана са ММФ-ом, држава ће се задужити за нове три милијарде евра како би се зауставило повлачење капитала, колапс девизног тржишта и пропаст банака. Смисао ове позајмице је да обезбеди девизну ликвидност Србије и да увери инокредиторе да Народна банка (НБС) има довољно резерви да брани курс динара када он поново буде под притиском. Банке ће имати сигурност да новац из Србије могу повући када то пожеле, па нема потребе да сада журе. НБС ће одржавањем прецењеног курса индиректно субвенционисати кредите и профите банака. Трошкови неодрживог банкарског модела биће тако преваљени на буџет Србије.

Да би се банкарски капитал задржао у Србији, није довољно само наставити са политиком прецењеног динара. И домаће каматне стопе се морају одржавати на високом нивоу.

НБС ће, као и до сада, под изговором антиинфлационе политике, референтну каматну стопу држати на нивоу који задовољава банке и њихове каматне апетите. И држава помаже исти процес позајмљујући новац од домаћих пословних банака како би финансирала бујајући буџетски дефицит. Каматна стопа коју држава плаћа је галантна, па на тржишту новца она конкурише привреди и својом тражњом подиже каматне стопе. Уместо привреди, банке пласирају новац држави и НБС. Динар кредита који је отишао држави, динар је мање за привреду.

Из угла банака, то је сјајна политика. Упркос општем привредном колапсу, финансијски сектор је и у првом кварталу ове године забележио велики раст. То је јасан симптом финансијске патологије.

Примарни задатак ММФ-а је да штити интересе поверилаца, па ће и у августу снижавање буџетског дефицита биту њихов кључни захтев. Да би могла да отплаћује кредите које сада олако узима, држава мора радикално смањити буџетско трошење и велики део буџетских прихода усмерити за отплату дугова. То неће бити довољно, па се штедњи државе, упркос општој немаштини, морају придружити и грађани. Та штедња је одавано морала почети.

Држава би морала укинути кредите са валутном клаузулом – бар за грађане. Исто тако, морали би се укинути кеш кредити, као и задуживање путем кредитних картица. Ови кредити са астрономским каматама наносе огромну штету грађанима и економији и служе искључиво интересима банака. Држава не може мирно посматрати ово самосатирање грађана, јер ће се на крају део рачуна испоставити њој, управо онако како се то данас догађа.

НБС би требало да обори референтну каматну стопу. Инфлаторни ефекат би био минималан. Банке би повукле новац пласиран код НБС, али га не би дале ни привреди, ни грађанима, јер је солвентних дужника све мање. Новац би вероватно напустио Србију, девизно тржиште би било под притиском, али НБС има довољно резерви да овај удар неутралише на нивоу курса на коме то жели. На овај начин Србија би се само ослободила новца који ничему не служи, и макар мало смањила спољни дуг и каматни терет.

Економски проблеми Србије су структурни а не конјунктурни, и неће нестати када се светска криза оконча. Применом терапије коју данас прописује ММФ, уз политику високих камата и прецењеног динара, укупан спољни дуг Србије (дуг државе и приватног сектора) у наредне две године прећи ће ниво од 90 одсто бруто домаћег производа. Србија ће тако ући у стање перманентне дужничке и економске кризе, а будућност ће бити још безнаднија од садашњости. Србија мора почети да решава своје структурне проблеме, а банкарски систем је њен најдуже скривани проблем.

финансијски консултант

Небојша Катић
[објављено: 08/07/2009]

[headhunter]

http://www.blic.rs/h...a.php?id=103464

izvodi :

Koliko je u „duvanskom biznisu” zapravo oštećena Srbija?

To nam najbolje može reći Nebojša Katić, čovek koji „soli pamet” srpskom narodu o finansijskoj krizi i privredi Srbije. Upravo je njega, zajedno sa Nikolom Miloševićem, Subotićevim sestrićem, državni tužilac Đuzepe Šelzi iz antimafijaške direkcije u Bariju, u svojoj optužnici označio kao čoveka koji je mozak operacije pranja novca preko firmi „ Dullwich” na Kipru i „Codex” u Lihtenštajnu.

Ko je Nebojša Katić

U optužnici tužilaštva iz Barija navedeno je da je novac od šverca cigareta transportovan avionima preko kurira do Nebojše Katića i Nikole Miloševića i ostalih saradnika Stanka Subotića i, kako se navodi, ostavljan u „Bank of Cyprus”. Međutim, tužilaštvo u Bariju nije optužilo Katića ni po kojoj osnovi. Srpskoj javnosti Katić je poznat kao ekonomski kolumnista. U njegovoj biografiji se navodi da je „finansijski i poslovni konsultant i da živi u Londonu od 1992. godine”.
„Do 1998 godine njegova poslovna karijera bila je vezana za beogradski ‘Energoprojekt’. Diplomirao je i magistrirao na Ekonomskom fakultetu u Beogradu”, piše u njegovoj biografiji.

[dekss]

http://www.blic.rs/h...a.php?id=103464

izvodi :

Koliko je u „duvanskom biznisu” zapravo oštećena Srbija?

To nam najbolje može reći Nebojša Katić, čovek koji „soli pamet” srpskom narodu o finansijskoj krizi i privredi Srbije. Upravo je njega, zajedno sa Nikolom Miloševićem, Subotićevim sestrićem, državni tužilac Đuzepe Šelzi iz antimafijaške direkcije u Bariju, u svojoj optužnici označio kao čoveka koji je mozak operacije pranja novca preko firmi „ Dullwich” na Kipru i „Codex” u Lihtenštajnu.

Ko je Nebojša Katić

U optužnici tužilaštva iz Barija navedeno je da je novac od šverca cigareta transportovan avionima preko kurira do Nebojše Katića i Nikole Miloševića i ostalih saradnika Stanka Subotića i, kako se navodi, ostavljan u „Bank of Cyprus”. Međutim, tužilaštvo u Bariju nije optužilo Katića ni po kojoj osnovi. Srpskoj javnosti Katić je poznat kao ekonomski kolumnista. U njegovoj biografiji se navodi da je „finansijski i poslovni konsultant i da živi u Londonu od 1992. godine”.
„Do 1998 godine njegova poslovna karijera bila je vezana za beogradski ‘Energoprojekt’. Diplomirao je i magistrirao na Ekonomskom fakultetu u Beogradu”, piše u njegovoj biografiji.

uzmimo da je ovo što si napisao tačno.

da li pobija tvrdnje koje iznosi Katić u svojim kolumnama o stanju u Srbiji? Da li otrkivanjem ko je zapravo Katić ekonomska situacija u Srbiji odjednom postaje svetlija?

Ovaj post pomalo liči na:
"If you don't like message, kill the messenger!"