IZVEŠTAVANJE O RELIGIJI
Izvor: Link, 17.10.2007; Strana: 12
Da li je moguće biti bolje obavešten o verskim temama
Mediji u Srbiji bave se verskim područjem sporadično i bez odgovarajuće dubine. Medijski događaj vezan za religiju je verski praznik, incident ili skandal, što svakako prodaje “novine” ali je u raskoraku sa sve većim obimom i značajem koji verske teme imaju u današnjem svetu.
Teško da može iznenaditi neobaveštenost prosečnog predstavnika ovdašnje medijske publike kad se povede razgovor o svojoj, a pogotovo tuđoj religiji. Iako se po Popisu iz 2002. godine u Srbiji gotovo 95 odsto građana izjasnilo da pripada nekoj veroispovesti, za mali broj njih se može reći da su kvalifikovani vernici, jer se njihovo versko opredeljenje uglavnom očituje kroz retke životne prilike kad se bira sveštenik za krštenja, svadbe ili sahrane.
Nedovoljno aktivnom i neodgovarajućem pristupanju religiji svakako da doprinose i sveštena lica, koji su često zabavljeni temama koje od njih vernik ne očekuje, ali koji i onda kad istinski žele da naveste “radosnu vest” ne uspevaju u potpunosti da je prenesu.
S druge strane, religijsko ne prestaje da privlači, ali ni njegova medijska slika ne prestaje da izaziva pitanje da li je moguće biti bolje obavešten o verskim temama. Milorad Vujkov, novinar obrazovnog programa na nekadašnjoj TV NS, procenjuje da ni posle 20 godina ovde još uvek ne splašnjava zanesenost religijom kao nečim extra-posebnim, pa tako i vrlo interesantnim za prosečnog gledaoca, slušaoca ili čitaoca, ali se mediji, i kada prate verske događaje, zadržavaju na folkloru i običajima.
Nivo kvalifikovanosti
Slično mišljenje ima i Draško Đenović, dopisnik „Foruma 18“ – novinske agencije za verska prava i slobode iz Osla, koji smatra da bi bilo mnogo korisnije da se o religijama informiše i mimo velikih verskih praznika poput Božića, Uskrsa, Kurban-Bajrama, Pashe i sl, ili povodom određenih incidenata i napadima na sekte (uobičajeno izvedenih po principu „držte lopova“), već tako što bi se javnost obaveštavala dosledno i kontinuirano.
To što se novinari tek povremeno bave verskim temama utiče na nivo kvalifikovanosti u pristupu.
Po mišljenju Aleksandra Đakovca, direktora Hrišćanskog kulturnog centra iz Beograda: „Mediji ovo područje pokrivaju amaterski, neprofesionalno, uz retke izuzetke. Gotovo je pravilo da se u tiražnim novinama, televizijskim i radio emisijama, pokazuje osnovno nepoznavanje religije o kojoj se govori, nepoznavanje titulacije sveštenstva, itd.“
Tomislav Žigmanov, publicista i predavač na Katehetsko-Teološkom Institutu u Subotici, nivo kompetencije novinara ocenjuje kao slab, „jer velika većina njih nema ni elementarno znanje o religijama! Jedno od najnekompetentnijih u lepezi novinarskog rada“. On procenjuje da Javni servis, koji ima zakonsku obavezu negovanja mađunacionalne i verske tolerancije, preferira Srpsku Pravoslavnu Crkvu izveštavajući pristrasno u odnosu na druge, negujući antisektaški diskurs i rado politički instrumentalizujući religijske događaje. Po njemu komercijalni mediji pišu otvorenije i kritičkije, ali je kod njih veći stepen nekompetencije i izraženiji senzacionalizam.
Aleksandar Đakovac takođe primećuje pristrasnost u izveštavanju o verskim zajednicama. Po njemu se mediji mogu po svom pristupu podeliti na tri grupe:
„Kod pojedinih komercijalnih medija, nazovimo to prvom grupom, odnos prema crkvi, konkretno SPC, je krajnje netrpeljiv, što se i ne skriva. Emisije su koncipirane tako da crkvu prikažu u najlošijem svetlu. Čak i u vestima se primećuje jasno nipodaštavajući, neprijateljski odnos prema crkvi. U drugu grupu spada većina komercijalnih medija koji se ni ne trude da profesionalno pokrivaju područje religije. Za ovu tematiku su zainteresovani samo u pojedinim prigodama. U treću, najmalobrojniju grupu spadaju oni komercijalni mediji, koji u većoj meri profesionalno izveštavaju o verskim pitanjima i imaju (samoedukovane) novinare“.
Javni servis pristrasan
Draško Đenović podseća da je RTS nedavno potpisao ugovor s tzv. tradicionalnim crkvama i verskim zajednicama o njihovom predstavljanju u svojim programima. S druge strane, „kao javni servis njegova dužnost je da predstavlja aktivnosti SVIH verskih zajednica tj. svih građana u Srbiji, a ne samo tradicionalnih, jer mnoge netradicionalne verske zajednice imaju više vernika od tradicionalnih“. Po njegovom mišljenju u sredinama gde je uglavnom jednonacionalno i jednoreligijsko stanovništvo drugi praktično nemaju pristup medijima, ali ipak ima i svetlih primera: „Na jugu Srbije čak 7 radio-stanica prihvatilo je da besplatno emituje 15-minutni radio program Trans Word Radia na romskom jeziku jer su shvatili da religijski programi utiču na smanjenje kriminala i redovnije pohađanje škole. Prema pisanju Glasa islama, pripadnici Islamske verske zajednice pre 3-4 godine nisu mogli da objave oglas o Dopisnoj školi islama ni u jednim jedinim dnevnim novinama u Beogradu“.
Rifat Namliđi, dopisnik Glasa Islama iz Novog Sada, ukazuje da ovakvi problemi još nisu prevaziđeni: „Nisu sve religije ravnopravno zastupljene, to je očigledno. Da li je to plod samo toga što je SPC najbrojnija, pa tako ima i najveće mogućnosti, ili je razlog u tome što urednici u bloku koji je posvećen religijskim temama posvećuju najviše vremena onoj religiji kojoj sami pripadaju?“ – prema njemu uzrok problema može biti i to što verske zajednice nemaju uvek kadrove osposobljene da kroz medije kvalitetno prezentuju svoju zajednicu. Takođe, podseća Namliđi, važno je obaveštavati o običajima iz verskog života naših suseda jer poznavanje smanjuje mogućnost predrasuda, pa tako i incidenata.
Portparol i pristrasnost
Da bi se stanje u izveštavanju o religijama popravilo potreban je značajan zaokret i osavremenjavanje u verskim zajednicama, ali i u medijima koji nisu uvek dovoljno društveno odgovorni. Od verskih zajednica se očekuje bar uspostavljanje kvalitetne informativne službe i portparola kako bi se namirila potreba za brzom i objektivnom informacijom, a od medija da religijama pristupe manje pristrasno i obrazovanije.
Deo odgovornosti za količinu verske i medijske tolerancije leži svakako i na verskim zajednicama. Draško Đenović iz Foruma 18 navodi primer:
„Pre nekolikog vremena je SPC tražila da nedeljnik Pančevac ili ne objavljuje raspored bogosluženja sekti na teritoriji Pančeva, ili da više ne objavljuju raspored bogosluženja hramova SPC. Pančevac je to odbio uz obrazloženje da su bogosluženja javni skupovi i da će oni nastaviti da objavljuju raspored bogosluženja svih verskih zajednica na teritoriji Pančeva“.
Aleksandar Đakovac kaže da je u poslednje vreme ima različitih ekstremističkih sajtova koji ne kriju svoju želju da se obračunaju, kako sa pripadnicima drugih nacija i veroispovesti, tako i sa neistomišljenicima u SPC (gazimestan.com, novinar.de, ihtus.eu), koje je Sinod SPC osudio zbog paracrkvenog delovanja.
Autor: MIROSLAV KEVEŽDI
http://www.mediacent...p;eventId=37370
ODNOS TELEVIZIJE PREMA VERI
Izvor: Link, 17.10.2007; Strana: 35
Emisija Studija B «Agape», svakako, zauzima izuzetno mesto, ne samo u domaćoj nego i u evropskoj televizijskoj ponudi
Jedan od ključnih događaja koji su najavili definitivne promene u televizijskoj slici sveta poslednje decenije dvadesetog veka u Jugoslaviji, u odnosu na verska pitanja, bio je diektni prenos Božićne liturgije na prvom programu. Ovaj prenos može da se smatra početkom televizijskog obraćanja verujućim gledaocima, što je u ateističko-komunističko-samoupravnoj televizijskoj ponudi do tada bilo nepoznato.
Ako hoćemo da razumemo relaciju televizijskih programa i vere moramo imati na umu da se tu radi o nekoliko vrlo različitih tipova televizijskih programa.
Programi koji se bave verom kao fenomenom, pa se ona analizira sa istorijskih, socioloških, političkih i raznih drugih aspekata, a prave se za verujuće i neverujuće gledaoce.
U našem slučaju preovlađivao je i još uvek je dosta prisutan, tvrđi, ateistički pristup koji ove teme obrađuje na način koji neodoljivo podseća na situaciju koju je tako dobro opisao Mihail Bulgakov u «Majstoru i Margariti». Naime u Moskvi trdesetih godina pojavljuje se Sotona. Na predstavi u pozorištu, koja izmiče kontroli organizatora, javljaju se razna čuda, između ostalog i bacanje novca publici, pa se jedan od intelektualnih partijskih drugova javlja i kaže da se sve to može da objasni i raskrinkati oštrijom marksističkom analizom, a Sotona Voland mu kaže: PA OBJASNI!
Netolerantni evropejski orijentisani ljudi
Sa programima s religijskom tematikom često se brkaju programi koji se bave nekim sasvim drugim temama, ali su učesnici u njima i ljudi iz svešteničkog staleža, pozvani da iznesu stavove svojih verskih zajednica na neke od društveno relevantnih događaja i pojava.
Interesantno je da je kod velikog broja onih koji sebe smatraju demokratski, tolerantno i evropejski tranziciono i integraciono orijentisanim ljudima, prisutan animozitet prema učešću predstavnika verskog pogleda. Pravdanje ovog stava samo pozitivističkim odnosom prema svemu postojećem i tobožnjim strahom od „klerikalizacije Srbije“, zapravo predstavlja samo model poslednjih pedesetak godina ideologizovanog obrazovanja i ustrojstva javnog života. Ovi vrli eksperti bi se iznenadili koliko su takvi stavovi nerazumljivi nekom Francuzu, Holanđaninu ili Švajcarcu.
Ako im ne prođe stav o «religiji kao opijumu za narod», onda se potežu teži argumenti o povezanosti vere i nacionalizma, po mogućstvu «velikosrpskog nacionalizma», a zna se da je Drug Tito u svakom govoru upozoravao na tu opasnost! Naravno, da ni za trenutak nisu zbunjeni činjenicom da vera ne poznaje nacije. Jednom rečju, ideološki obrazac ipak radi bez obzira na privrženost integraciono tranzicionim naporima. Kod ovakvih pitanja se televizije različito ponašaju, ali preovlađuje stav da treba čuti svačije mišljenje. Naravno da samo od profesionalnog nivoa voditelja zavisi da li će se pokazati izvesna naklonost određenom stavu ili tipu razmišljanja, bilo ličnog ili kuće za koju radi.
Dobri primeri i kod kuće
Postoje na svetskoj televizijskoj sceni i programi koji su koncipirani tako da verski obred posredstvom televizije prenose iz bogomolje u kuću televizijskih gledalaca. Ovi programi su uglavnom na posebnim kanalima i tipični su za područje severno američkog kontinenta, ali se mogu sresti i na nekim evropskim televizijskim stanicama. Ovakav metod koriste naročito one verske zajednice koje u postojećoj sredini nemaju raširenu mrežu sopstvenih hramova a njihovih vernika ima dosta. Ovi programi se, većinom, emituju na komercijalnoj bazi.
Kao i u mnogim drugim sadržajima na domaćem terenu se još uvek luta i traži kako oblik tako i mera verskih sadržaja u programskim šemama televizijskih kuća. Jedan vrlo zdrav oblik programa postoji na javnom servisu Srbije u vidu verskog kalendara. Forma i trajanje ovih emisija je vrlo dobra i sa jednakom pažnjom je prate i verujući i neverujući gledaoci, a njen metod angažovanja saradnika iz sve četiri vere koje ovaj kalendar prave dodatni je elemenat autentičnosti i verodostojnosti. Ekipa, osim toga ulaže veliki trud da ilustracijama prenese što više informacija.
Emisija koja, svakako, zauzima izuzetno mesto, ne samo u domaćoj nego i u evropskoj televizijskoj ponudi je emisija Studija B «Agape». Zamišljena kao studijska kontakt emisija sa jednim voditeljem i jednim stalnim gostom, dok se drugi gost menja, pokazuje kako se može dostići jedan viši nivo promišljanja kada su u pitanju pretežno duhovna ali i druga pitanja koja more svakog čoveka.
Voditelj koji je istinski moderator razgovora u studiju svojom pojavom, načinom govora i ponašanjem pokazuje kako jedan mlad čovek može da uradi vrhunski profesionalni posao a da ne bude samo televizijski domaćin. Istina je da je izbor stalnog gosta sigurno presudan, pošto je profesor dr Vladeta Jerotić sigurno jedinstvena ličnost kako sa stručne strane iz više oblasti, tako i sa ljudske duhovne i duševne strane. Blagost, trpeljivost, iskrenost i otvorenost kojima odiše ova serija je u isto vreme i najbolji put do gledalaca, bilo da su verujući ili neverujući.
Autor: SLAVKO DIMITRIJEVIĆ
http://www.mediacent...p;eventId=37368
Odavno nisam procitao bolje tekstove na ovu temu,sta vi mislite???
Edited by Monoteizam, 26 October 2007 - 00:59.
