Notice: Undefined index: HTTP_REFERER in /srv/b92/sajtovi/forum/forum/index.php(1) : runtime-created function(1) : eval()'d code(1) : eval()'d code(1) : eval()'d code(1) : eval()'d code(53) : eval()'d code on line 3 Geopolitika ili Ideologija - Politika - Forum B92

Jump to content


Photo
- - - - -

Geopolitika ili Ideologija


This topic has been archived. This means that you cannot reply to this topic.
2 replies to this topic

#1 Anduril

Anduril
  • Members
  • 5,593 posts

Posted 23 October 2007 - 22:07

Posto Mile nije vise sa nama, odlucio sam da postavim ovaj topik zaintrigiran tekstovina u Politici o novoj verziji Velike igre oko Kosova, gasovoda i uticaja, izmedju Rusije i SAD. Naravno da upada u oko da se ove geopoliticke price potezu upravo sada kada se vode pregovori oko Kosova i kada je Kosovo postalo najvazniji problem od svih, ukljucujuci i izbore, ekonomiju i zivot uopste.
Medjutim, takodje je cinjenica da se trenutno vodi strateska bitka u kojoj svi igraci pokusavaju da osiguraju svoj deo zivotno vaznih prirodnih resursa koji pokrecu sve vece ekonomije sveta. Pitanje je samo da li se to cini/dogadja kao sto je to bio slucaj u 19., ili se svet danas ipak malo promenio, pa tako i drugi faktori igraju veliku ulogu.
I na kraju, zanimljiva je takodje neverovatno pojednostavljena podela na blokove, tj. Rusija, Iran i Kina na jednoj strani i SAD/EU na drugoj, gde postoje ocigledne ideoloske razlike u principima vodjenja i organizacije drzave, tj. liberalnih i autoritativnih principa.
Srbija, a gde bi drugde, se u celoj toj igri naravno nalazi tacno u sredini, a premudri Vojislav Kostunica nas naravno hrabro vodi kroz nadolazecu geopoliticku oluju.

Велика игра око Косова
Улога „Јужног потока” у судбини Космета


„Велика игра” из наслова Наземроајиног текста (термин који се користио за супарништво Велике Британије и Русије у 19. веку), може заиста постати велика игра за цео 21. век, ако Руси из солидног шпила својих и савезничких могућности извуку већ наговештени адут: пројекат новог гасовода који би, под руководством „Газпрома”, могао да прође кроз Србију и додели јој важну регионалну улогу. Реч је о „Јужном потоку”, који би конкурисао „Набуку” у снабдевању Европе средњоазијским и каспијским гасом.

Гас би у овом случају Србију улазио код Ниша и преко наше државе ишао према корисницима у региону и Европској унији. Да би гас уопште потекао кроз Србију, што још ни изблиза није извесно, једина шанса је управо „Јужни поток”, јер нас пројектована маршрута „Набука” заобилази, осим ако Џорџ Буш и његова администрација не одустану од подршке отцепљењу Косова. Такође, вероватни услов да Руси пропусте свој гас кроз Србију била би наша војна неутралност, о којој је, не помињући гас и гасоводе, недавно говорио и председник владе Војислав Коштуница.

Како ова два пројекта („Набуко” и „Јужни поток”) међусобно веома конкуришу и готово се искључују, а изузетно су важни за снабдевање Европе природним гасом у будућности, сва је прилика да ће се ривалитет два политичко-енергетска блока, о којима говори Наземроаја, још више продубити. А то скривене механизме велике игре око Косова и Метохије, чији су гасоводи само један (важан) сегмент, може учинити још видљивијим.



[објављено: 22.10.2007.]


Велика игра око Косова
Битка за статус – рат за гасовод
Да ли у позадини решавања будућег статуса Косова и Метохије стоји и борба за светску доминацију у 21. веку, преко контроле енергетских коридора који повезују регион Средње Азије и Европску унију


Став Русије да будући статус Космета мора бити резултат договора Београда и Приштине и верификован у Савету безбедности УН умногоме је ојачао позицију Србије у неизвесној дипломатској борби за заштиту целовитости на шестини државне територије. Како се две стране договоре – већ месецима понављају из Москве. Овакав руски спољнополитички гард донедавно многи нису озбиљно схватали, позивајући се на раније понашање Кремља, посебно првог руског председника Бориса Јељцина, чији је десетогодишњи стил владавине обележила и спремност да, посебно поводом Срба, на крају увек суштински попушта западним партнерима, зарад онога што је називао „политичком предвидљивошћу” Москве.

Поједини аналитичари су, тако, и заокрет који је Владимир Путин поводом Космета начинио препознали као ново „тврђење пазара” и предвидели да ће Руси опет искористити Србију као монету за међународно поткусуривање.

Сада су, међутим, и на Западу све чешће анализе које у питању будућег статуса покрајине уочавају елементе знатно озбиљнијег заплета, у коме се Балкану, посебно Косову и Метохији као његовом средишту, придаје много већи значај. Посебно за Русију. Тако су енергетска безбедност и снабдевање Европе нафтом и гасом из Каспијског басена и Средње Азије, и директни судар интереса САД, Русије и других земаља око контроле над тим стратешким ресурсима, њиховим налазиштима и транспортним коридорима, доспела у центар пажње једног занимљивог круга канадских научника.

Један од њих, Махди Дариус Наземроаја из Отаве, сарадник тамошњег Центра за истраживање глобализације, у тексту „’Велика игра’ стиже у Медитеран: гас, нафта, рат и геополитика”, објављеном овог месеца у часопису Global research, актуелни тренутак међународне политике сагледава пре свега кроз настајање другог геополитичког пола, супротстављеног НАТО-у. Нову алијансу, по њему, предводе Кина, Русија и Иран, а прикључују им се у перспективи и друге земље, као што је Индија. Наземроаја тврди да је на сцени тако озбиљна прерасподела глобалне моћи да ће исход садашњих догађаја одредити ток читавог 21. века. Главна борба води се око изградње новог гасовода под америчком контролом („Набуко пројекат”), који би требало да заобиђе руску територију и овај стратешки енергент испоручи купцима у Европској унији – преко Балкана.

У овој варијанти, најкраћи пут водио би преко Косова. Како би, према прорачунима људи који су укључени у „Набуко пројекат”, тим правцем, из Каспијског басена могло да буде транспортовано двоструко више гаса него што су Руси у стању да понуде Европи преко својих капацитета у овом тренутку (бројке су представљене на мањој илустрацији), ако би српска покрајина постала независна, вероватно не би било сметње да важан крак „Набуко гасовода” – под контролом САД и НАТО – прође преко Македоније и Космета и, даље, кроз бивше југословенске републике, према Аустрији и западној Европи (већа илустрација). Ако се по страни оставе, када је о геополитичким ставовима реч, увек присутна подозрења да је реч о још једној теорији завере након 1999. године, може се закључити да Русија, поред несумњивог интереса да брани међународно право које у овом тренутку њој (и Србији) највише иде у корист, има и других разлога да се супротставља отцепљењу Космета и тако осујети изградњу америчког конкурентског гасовода.

Дипломатска грозница

Своје виђење и сличну тезу изнео је, у интервјуу листу „Данас”, марта ове године, и један од водећих америчких интелектуалаца Ноам Чомски. На питање саговорника да препозна мотиве снажног ангажовања САД за независност Косова, Чомски је изјавио: „Нисам сигуран да је амерички притисак тако снажан, али претпостављам да је Косово важно из два разлога. Први је могућност за велику војну базу, а друга је могућност нафтовода и гасовода који би пролазили преко Косова или у његовој близини”.

Оно што су данас гасоводи и нафтоводи, некада су биле железничке пруге, а пројекат косовске железнице био је веома актуелан у Европи уочи Првог светског рата. Тада су постојала два пројекта, од којих је један подразумевао изградњу пруге која би повезивала Беч с Блиским истоком, преко Санџака и Косова. Друга је била идеја „Дунавске железнице”, којом би се Русија, преко Србије, правцем сличним данашњој прузи Београд – Бар, повезала с Јадранским морем и Бококоторским заливом.

Наземроаја тврди да је сада тренутак стварања историје, сматрајући да ће, управо одржани, други самит прикаспијских држава организован у Техерану, променити глобалну геополитичку ситуацију. Као поткрепљење те тврдње, указује на грозничаву дипломатску активност уочи сусрета пет држава каспијског региона – Русије, Азербејџана, Казахстана, Туркменистана и Ирана.

Посету америчког шефа дипломатије Кондолизе Рајс и секретара за одбрану Роберта Гејтса Москви, пре самита у Техерану, Наземроаја тумачи као „последњи покушај САД разбијања кинеско-руско-иранске коалиције у Евроазији”. У том контексту може се посматрати и посета председника Француске Николе Саркозија Путину, а руски шеф државе, непосредно уочи Техерана, разговарао је у Визбадену с немачком канцеларком Ангелом Меркел, у оквиру Петербуршког дијалога.

Важна тема у Визбадену био је руско-немачки пројекат северног гасовода („Северни поток”), који би требало, дном Балтичког мора, да снабдева Немачку и друге европске земље руским гасом директно, заобилазећи до сада важне транзитне земље, попут Украјине, Белорусије, Пољске, Словачке и Чешке. Зато се поставља питање ексклузивности тог, за Русију, изузетно важног посла, уколико би конкурентски гасовод под америчком заштитом био инсталиран у јужној Европи. Тим пре што северни гасовод управо може да послужи Москви и за омекшавање Париза и Берлина у погледу подршке ратоборној политици Вашингтона, сматра Наземроаја.

У овом тренутку, „Набуко пројекат” представља пет земаља, које су у једнаким пропорцијама (по 20 одсто) заступљене са својим националним енергетским компанијама: Аустрија, Мађарска, Румунија, Бугарска и Турска. За учешће у овом предузећу заинтересоване су и Француска и Немачка. Србија је пројектом заобиђена – маршрута до Аустрије води искључиво кроз земље НАТО-а. Идеја је да гас са Кавказа, Ирана и Централне Азије буде, преко источног Медитерана и Турске, а потом Балкана, спроведен до тржишта Западне Европе све више зависног од овог еколошког енергента.

Нато губи монопол

Косово је на тој мапи, по мишљењу Наземроаје, тек један од пет глобалних фронтова на којима се суочавају САД и њихови савезници, с једне стране, а с Русијом и Кином и њиховим савезницима с друге. Поред Косова, односно Балкана, то су још и подручје источне Африке, Корејско полуострво, Индокина и Средњи исток. По њему, на делу је покушај окруживања Русије и Кине, а, истовремено, НАТО се спрема за могући коначни обрачун са Србијом и Русијом око Косова. Део тих припрема су и НАТО маневри у Хрватској и у Јадранском мору.

Наземроаја посебно указује на својеврсне интегративне процесе у Азији, који су интензивирани последњих година. Један сегмент тих процеса јесте Шангајска организација за сарадњу („Шангајска шесторка”), чији су чланови Кина, Казахстан, Киргизија, Русија, Таџикистан и Узбекистан, а посматрачи Индија, Иран, Монголија и Пакистан. Интересовање показује и Азербејџан, а аутор сматра да су у сфери економског утицаја „шесторке” и Јужна Кореја и Јапан.

Други чинилац је Организација за колективну безбедност, настала 1992. распадом Совјетског Савеза, коју су 1999. напустили Азербејџан и Грузија, и која данас окупља седам постсовјетских држава: Јерменију, Белорусију, Казахстан, Киргизију, Таџикистан, Русију и Узбекистан. Канадски научник најаву генералног секретара ОКБ-а Николаја Бордјуже из маја ове године, да би и Иран могао, као прва несовјетска земља, да се прикључи овој безбедносној организацији и да ће, „ако такав захтев уследи, бити размотрен” – тумачи управо у контексту стварања поменутих савезништава. (Русија и Иран, иначе, заједно располажу с више од половине светских резерви природног гаса.) Када се придодају и Бордјужине нешто касније изјаве, да је ОКБ спреман да се укључи и у глобалне мировне операције, то је довољно за Наземроају да закључи да је реч о изазову за глобалне циљеве НАТО-а, односно стављању до знања да алијанса нема више монопол као војна организација. Тим пре што је Кина, како наглашава, већ постала „полуформални члан” ОКБ-а.

Канадски истраживач у овом светлу приказује и координацију енергетских и индустријских пројеката Ирана с Венецуелом и Сиријом, познатим противницима политике САД. На плану енергетског ривалства са САД и ЕУ, Наземроаја види Русију и Иран као партнере, наводећи да Москва и Техеран заједнички раде на регулисању светске цене гаса, уз напомену да ће Русија бити у добитку уколико туркменски гас буде пролазио кроз њену или иранску територију, а не преко Набуко гасовода.
Бојан Билбија
[објављено: 22.10.2007.

Attached Files


Edited by Anduril, 23 October 2007 - 22:13.


#2 MAGRIPA65

MAGRIPA65
  • Members
  • 20,706 posts

Posted 23 October 2007 - 22:31

EU ce definitivno ici na izgradnju drugog gasovoda jer ne zeli da zavisi iskljucivo od Ruskog gasovoda.Postoji plan za gradnju preko Turske mada se pominje i opcija preko Gibraltara.Mislim da ce EU zbog nestabilnosti izbeci gradnju preko Srbije i uloziti sredstva u Bugarsku i Rumuniju koje su vec clanice.

Edited by MAGRIPA65, 23 October 2007 - 22:34.


#3 Steamroller

Steamroller
  • Members
  • 3,177 posts

Posted 23 October 2007 - 23:31

SPS-ovska prica iz 90-ih. U pitanju je nekoliko km naftovoda. I samo zbog toga sva ova frka oko Kosova?

Ako ce da ustede na materijalu jer je ovaj put preko Kosova kraci, koliko vise ce da ih kosta to sto moraju da kopaju kroz Prokletije, Durmitor i dinarske predjele, naspram da naftovod ide sjeverno kroz ravnice Panonske nizije?

Ako im je Srbija prepreka u gradnji ovog naftovod, zar isto tako nisu mogli ponuditi Srbiji Kosovo u zamjenu da grade naftovod kroz Kosovo?

Sta je sa CG i da nije postala nezavisna? Ako je ovo americki plan zasto su EU i SAD podrzavali opstanak SCG?

I na kraju imaju povezane Makedoniju, Albaniju i CG, koliko je to put kroz Kosovo kraci, pa da razlika u nekoliko kilometara bude povod za citav ovaj kosovski problem?