QUOTE
Религија у свету
Заблуда са традицијом
Докинс верује да у свету без религија не би постојали ни бомбаши самоубице, ни напади једанаестог септембра, ни крсташи, ни лов на вештице, ни прогони Јевреја као „убица Христа”, нити сукоби у Северној Ирској, Индији или Палестини
Ричард Докинс
ПРЕДЛОГ ЗА ПРЕВОД
Није чест случај да антирелигиозна расправа недељама буде једна од најпродаванијих књига у САД, а Ричарду Докинсу је управо то успело делом Заблуда о Богу (Richard Dawkins, The God Delusion, Bantam Books, 2006, 406 стр.).
Докинс је зоолог по струци и један од најзначајнијих еволутивних биолога данашњице. Рођен је 1941. године. Дипломирао је и докторирао на Оксфорду. Био је професор на Берклију, а онда се вратио на Оксфорд, где је професор и данас. Светску славу је стекао књигом Себични ген (Тhe Selfish Gene, 1976), а за њом су уследиле многобројне књиге, есеји и студије. У анкети часописа Проспект проглашен је за једног од тројице најутицајнијих светских интелектуалаца (ту су још Умберто Еко и Ноам Чомски).
Заблуда о Богу није изненађење. Посреди је наставак Докинсовог дугогодишњег сукоба са свим религијама (нарочито ужива да раскринка креационисте). „Вера је јефтин изговор да људи не морају да мисле и процењују доказе”, изјавио је, као и: „Већина људи, претпостављам, мисли да вам је неопходан Бог да бисте објаснили постојање свемира и, нарочито, постојање живота. Они су у заблуди, али наш образовни систем је такав да многи тога нису свесни.”
У овој књизи Докинс полази од премисе да је хипотеза о постојању Бога хипотеза као и свака друга – дакле, подложна испитивању – те се религиозни људи не могу сакривати иза реченице: „Ви морате да поштујете моја религиозна уверења”, што у преводу значи: „Не смете да кажете ништа против”. Испитивање аутора доводи до две поруке. Он покушава да увери читаоца да су религије погрешне, непотребне и опасне. Такође, жели да охрабри атеисте: „Не морате да се извињавате зато што сте атеисти. Напротив, то је нешто због чега треба да будете поносни, јер атеизам скоро увек указује на здраву независност ума.”
У првом делу књиге Докинс се бави пореклом религија, њиховим незаслуженим положајем у друштву, као и односом науке и религије.
Еволуција је, наравно, у средишту Докинсове пажње. Он подробно описује како само природно одабирање може логично да објасни развој живота, корак по корак. С друге стране, за „хипотезу о Богу” не само што не постоји ни један једини доказ, већ неминовно долазимо до питања: „Како је створен Бог који је био способан да створи читав свемир?”
Аутор, такође, анализира „доказе” о постојању Бога, од Томе Аквинског и Анселма до данашњих дана, и закључује да они не доказују ништа. Посебно објашњава теизам, деизам и агностицизам, и све их одбацује.
Због чега се научник толико бави религијом? Зато што сматра, и то поткрепљује примерима, да данашња друштва трпе велику штету због нечег ирационалног и конфузног, неподупртог било каквим доказом, написаног пре више хиљада година. „То није безопасна бесмислица, већ опасна бесмислица”. Религије подстичу оружане сукобе, стварају атмосферу лицемерја и фанатизма, гуше индивидуалност и индоктринирају децу, чиме продужавају зачарани круг. Докинс верује да у свету без религија не би постојали ни бомбаши самоубице, ни напади једанаестог септембра, ни крсташи, ни лов на вештице, ни прогони Јевреја као „убица Христа”, нити сукоби у Северној Ирској, Индији или Палестини. Телеевангелисти не би људима преваром узимали новац, а талибани не би уништавали Будине статуе. Узрок је одлично примећен, али закључак је сувише оптимистичан. Свет без религија би сигурно био лепши од постојећег света, али Докинс потцењује геополитичке разлоге за сукобе. Бојим се да би једна група људи, у недостатку религије, пронашла другачији изговор да убија другу групу људи.
У другом делу књиге Докинс се махом бави моралом, и тај је део бољи и уједначенији од првог.
На основу многобројних злокобних цитата из Библије, Докинс показује да та књига није, и не сме бити, основа данашње моралности. Такође, објашњава који су еволутивни разлози довели до тога да људска раса развије алтруизам, и тиме убедљиво одговара на познато питање: „Ако нема Бога, зашто су људи добри?”
Аутор читаво поглавље посвећује невеселој судбини деце у загрљају религија. Пита се како дете може бити проглашено „хришћанским” или „муслиманским” када деца нису способна да донесу такве вредносне судове. „Није ли увек злоупотреба деце када им припишете веровања за која су сувише мала да их процене?” Да ствар буде још гора, „хришћанство и ислам уче децу да је слепа вера врлина”, а то је подлога за будући екстремизам.
Какво је решење? Деци не треба наметати ниједну идеологију, већ их подучавати критичком размишљању и омогућити им да једног дана сами изаберу пут којим ће ићи.
Да ли Докинс пружа контратежу религији? Да. У последњем поглављу књиге он говори да утеху и инспирацију можемо наћи у науци, уметности, хуманизму, у љубави према овом животу и према природи. „Знање да је ово једини живот који имамо чини га драгоценим.” На основу научних сазнања предочава нам слику свемира која је маштовитија, чуднија и лепша него у било којој религији.
Посреди није само добро написана и аргументована књига, већ и преко потребна књига у време када широм света, а нарочито у деловима Азије и деловима САД, религиозни фундаментализам напада здрав разум и људска права. Ово дело би било освежење у нашим књижарама, пуним другоразредне мистике и псеудонаучних књига.
Веселин Марковић
[објављено: 21.07.2007.]
Заблуда са традицијом
Докинс верује да у свету без религија не би постојали ни бомбаши самоубице, ни напади једанаестог септембра, ни крсташи, ни лов на вештице, ни прогони Јевреја као „убица Христа”, нити сукоби у Северној Ирској, Индији или Палестини
Ричард ДокинсПРЕДЛОГ ЗА ПРЕВОД
Није чест случај да антирелигиозна расправа недељама буде једна од најпродаванијих књига у САД, а Ричарду Докинсу је управо то успело делом Заблуда о Богу (Richard Dawkins, The God Delusion, Bantam Books, 2006, 406 стр.).
Докинс је зоолог по струци и један од најзначајнијих еволутивних биолога данашњице. Рођен је 1941. године. Дипломирао је и докторирао на Оксфорду. Био је професор на Берклију, а онда се вратио на Оксфорд, где је професор и данас. Светску славу је стекао књигом Себични ген (Тhe Selfish Gene, 1976), а за њом су уследиле многобројне књиге, есеји и студије. У анкети часописа Проспект проглашен је за једног од тројице најутицајнијих светских интелектуалаца (ту су још Умберто Еко и Ноам Чомски).
Заблуда о Богу није изненађење. Посреди је наставак Докинсовог дугогодишњег сукоба са свим религијама (нарочито ужива да раскринка креационисте). „Вера је јефтин изговор да људи не морају да мисле и процењују доказе”, изјавио је, као и: „Већина људи, претпостављам, мисли да вам је неопходан Бог да бисте објаснили постојање свемира и, нарочито, постојање живота. Они су у заблуди, али наш образовни систем је такав да многи тога нису свесни.”
У овој књизи Докинс полази од премисе да је хипотеза о постојању Бога хипотеза као и свака друга – дакле, подложна испитивању – те се религиозни људи не могу сакривати иза реченице: „Ви морате да поштујете моја религиозна уверења”, што у преводу значи: „Не смете да кажете ништа против”. Испитивање аутора доводи до две поруке. Он покушава да увери читаоца да су религије погрешне, непотребне и опасне. Такође, жели да охрабри атеисте: „Не морате да се извињавате зато што сте атеисти. Напротив, то је нешто због чега треба да будете поносни, јер атеизам скоро увек указује на здраву независност ума.”
У првом делу књиге Докинс се бави пореклом религија, њиховим незаслуженим положајем у друштву, као и односом науке и религије.
Еволуција је, наравно, у средишту Докинсове пажње. Он подробно описује како само природно одабирање може логично да објасни развој живота, корак по корак. С друге стране, за „хипотезу о Богу” не само што не постоји ни један једини доказ, већ неминовно долазимо до питања: „Како је створен Бог који је био способан да створи читав свемир?”
Аутор, такође, анализира „доказе” о постојању Бога, од Томе Аквинског и Анселма до данашњих дана, и закључује да они не доказују ништа. Посебно објашњава теизам, деизам и агностицизам, и све их одбацује.
Због чега се научник толико бави религијом? Зато што сматра, и то поткрепљује примерима, да данашња друштва трпе велику штету због нечег ирационалног и конфузног, неподупртог било каквим доказом, написаног пре више хиљада година. „То није безопасна бесмислица, већ опасна бесмислица”. Религије подстичу оружане сукобе, стварају атмосферу лицемерја и фанатизма, гуше индивидуалност и индоктринирају децу, чиме продужавају зачарани круг. Докинс верује да у свету без религија не би постојали ни бомбаши самоубице, ни напади једанаестог септембра, ни крсташи, ни лов на вештице, ни прогони Јевреја као „убица Христа”, нити сукоби у Северној Ирској, Индији или Палестини. Телеевангелисти не би људима преваром узимали новац, а талибани не би уништавали Будине статуе. Узрок је одлично примећен, али закључак је сувише оптимистичан. Свет без религија би сигурно био лепши од постојећег света, али Докинс потцењује геополитичке разлоге за сукобе. Бојим се да би једна група људи, у недостатку религије, пронашла другачији изговор да убија другу групу људи.
У другом делу књиге Докинс се махом бави моралом, и тај је део бољи и уједначенији од првог.
На основу многобројних злокобних цитата из Библије, Докинс показује да та књига није, и не сме бити, основа данашње моралности. Такође, објашњава који су еволутивни разлози довели до тога да људска раса развије алтруизам, и тиме убедљиво одговара на познато питање: „Ако нема Бога, зашто су људи добри?”
Аутор читаво поглавље посвећује невеселој судбини деце у загрљају религија. Пита се како дете може бити проглашено „хришћанским” или „муслиманским” када деца нису способна да донесу такве вредносне судове. „Није ли увек злоупотреба деце када им припишете веровања за која су сувише мала да их процене?” Да ствар буде још гора, „хришћанство и ислам уче децу да је слепа вера врлина”, а то је подлога за будући екстремизам.
Какво је решење? Деци не треба наметати ниједну идеологију, већ их подучавати критичком размишљању и омогућити им да једног дана сами изаберу пут којим ће ићи.
Да ли Докинс пружа контратежу религији? Да. У последњем поглављу књиге он говори да утеху и инспирацију можемо наћи у науци, уметности, хуманизму, у љубави према овом животу и према природи. „Знање да је ово једини живот који имамо чини га драгоценим.” На основу научних сазнања предочава нам слику свемира која је маштовитија, чуднија и лепша него у било којој религији.
Посреди није само добро написана и аргументована књига, већ и преко потребна књига у време када широм света, а нарочито у деловима Азије и деловима САД, религиозни фундаментализам напада здрав разум и људска права. Ово дело би било освежење у нашим књижарама, пуним другоразредне мистике и псеудонаучних књига.
Веселин Марковић
[објављено: 21.07.2007.]
linkKLIKENZI HERE
