28 replies to this topic

[kobni zelaya]

Hvala za preporuke ruskih adaptacija, ja ih nisam gledao, ali imam jako dobru videoteku u komsiluku pa cu da ih potrazim. Ujka Vanju sam gledao ove godine u pozoristu, gostovao je Mali dramski teatar iz Sankt Petersburga za cijeg upravnika Leva Dodina kazu da radi najboljeg Cehova na svetu. I jeste bila odlicna predstava, moj najjaci utisak je da je bila mnogo manje mracna od verzije koju sam ja zapamtio (sa TV-a doduse) sa Zokijem Radmilovic i Sekom Sabljic. Cak je u prvom cinu bilo mnogo jako dobrog suvog humora, dosta ljudi se smejalo, ukljucujuci i vecinu Rusa (koji su po mojoj proceni cinili nekih 20% gledalista) koje je bilo lako prepoznati po tajmingu smejanja u odnosu na nas ostale koji smo pratili surtitle. Sto je (smeh) podstaklo jednog matorog Rusa koji je sedeo tik iznad mene da glasno dobaci 'dis iz not a komedi' cvorovicevskim glasom ...

Ja ne volim filmove Baz Lurmana, a sto se tice Glengarry Glen Ross - imam DVD kod kuce, ali ne mislim da je toliko dobar u odnosu na ostale adaptacije.
I ja volim adaptacije Sekspira, pri cemu mislim da su Kurosavini "Ran" (Kralj Lir), a narocito "Krvavi presto" (Magbet) najbolje. Ne volim filmove Keneta Brane, zbog "Mnogo buke ni oko cega" nisam ni gledao Hamleta nakon citanja prikaza po stampi. Mada sam ovaj poll postavio nakon sto sam procitao da Brana rezira rimejk "Sleuth"-a, opet glumi Majkl Kejn, dok je Majlo Dzad Lou - taj film cu svakako da pogledam. Ovde su prosle godine napravili jednu jako interesantnu verziju "Magbeta", u savremenom gansterskom okruzenju tipa jednog "Skarfejsa", ali sa originalnim jezikom (narocito je dobar fazon kad Birnam Wood krece na Dunsinane :-)).

Kao jednu od najboljih predstava koje sam kao klinac u lokalnom poizoristu gledao sam zapamtio "Grozdje na suncu" - i skoro sam tek pronasao da postoji (kazu) jako dobar film snimljen po toj predstavi, sa Sidni Poatjeom. Da li je neko gledao?

Share & Enjoy

Sa Dodinom si pogodio pravo u sridu - on je svakako jedan od najvećih reditelja današnjice. Imao sam sreću da vidim nekoliko njegovih predstava, među kojim i dva Čehova - Višnjik i Platonova. Platonov, naročito je fenomenalan. Sve ovo što si napisao u vezi komičnog u Čehovu je tačno - vreme je bacilo akcenat na komedijski potencijal Čehovljevih komada, prosto smo mi sada takvi ljudi da više reagujemo na humor. I ovo protivljenje matorog Rusa je tipično.
U Platonovu ima nekoliko scena koje je iz recimo bašte, Dodin prebacio pod tuš, što izaziva komični efekat i poznate replike zvuče na sasvim novi način, a i vrlo suptilno uvodi "erotizaciju" Čehova. Dosta starijim ljubiteljima pozorišta je to, međutim, mrsko.

[Alexia]

Dodala bih jos i Hickokov Rope, A Man for All Seasons (sa odlicnim Paulom Scofieldom) i Brookov Marat/Sade (kao jedan krajnje pozorisni film).

[king louie]

A Man for All Seasons

Ovo me podsjeti na The Lion in Winter. Peter O'Toole, Katharine Hepburn i mladjahni Antony Hopkins (da nisam vidio ne bih vjerovao da je taj gospodin ikad bio mlad ). Glumac u ulozi mladjeg sina je isto bio odličan, ali ne znam ko je...

[Sleepers]

Malo sam zbunjen, pošto sada tvrdiš da je u pitanju proba, a u prethodnom postu da je pozorišna predstava

Rekla sam da je film radjen po principu nastajanja kazalisne predstave, a ne da je sam film kazalisna predstava. Mozda si malo (pre)bukvalno shvatio. Naravno da film vec sam po sebi iziskuje drukciji princip rada. To o cemu ti pricas, tj. nacin na koji si shvatio moj post, bi bilo puko snimanje kazalisne predstave i prenosenje na veliko platno ili mali ekran. Trier to nije radio, niti mu je to bio cilj. Ali definitivno se jeste sluzio odredjenim kazalisnim segmentima, pa film u mnogo cemu vise nalikuje teatru nego filmu i u tom smislu on jeste eksperimentirao.

Inače iscrtavanje kontura scenografije po podu zaista nije karakteristično za pozorište

Ovisi. Znam redatelje -pokojni Vid Fijan, Miroslav Madjaric, Robert Raponja, pa i sam Miroslav Gavran, Drazen Ferenčina, itd (istina, sve hrvatski kazalisni redatelji, ali nisam imala cast raditi sa strancima) znaju kredom naznaciti glumcu smjer kretanja, ili iscrtati krug na mjestu buduceg ormara, iako je, slazem se, stolica u cescoj upotrebi. Ali nebitno; bitna je poanta - stolica ili kontura, smisao je isti. Stolica, pepeljara ili (kavkaski ) krug kredom - osnovna funkcija je bez greske istovjetna.

Trirova "ideja" sa zidovima kuća kroz koje može da se vidi je pozorišno primitivna, tako se ne rešava prostor u savremenom pozorištu

Definiraj mi "savremeno pozoriste" Ono je u principu liseno stereotipa, pa tako sam pridjev "suvremen" uopce ne ovisi o tome jesu li kuce prozirne ili klasicne. Ono sto ga cini suvremenim je prije svega prilgodba ako je u pitanju stariji tekst, tj. sama interpretacija i nacin izvedbe. Scenografija moze, a ne mora postojati uopce. Ili, suvremena predstava se moze odigrati na dubrovackim zidinama. Time ne tvrdim da ne postoje predstave koje nisu ovisne o sceni i koreografiji, vec da to prosto nije uvjet.

Znači prostor ne određuje da li je nešto pozorište ili ne

Sam prostor ne. Ali nacin na koji je isti upotrijebljen, da. S tim sto je posve irelevantno da je to zapravo filmski studio, a ne pozornica. To nam je jasno, ali je nebitno ukoliko tijekom samog filma izgubimo dojam da smo u studiju.

Savremene pozorišne predstave nisu, jedino što postoji je pauza od 15-20 minuta, ako je predstava recimo duža od dva sata, ili više od jedne pauze, ukoliko je predstava jako dugačka

Uh, otkud ti ovo. Nijedan (slovima) redatelj nece rezati predstavu neovisno o duzini, ukoliko za to ne postoji smisleni razlog. On moze po svom nahodjenju praviti smislenu pauzu, ali sasvim sigurno to nece raditi zato jer je predstava "duga". Osim toga, netocno je da je suvremeni teatar lisen činova. Činovi sami po sebi ne odredjuju da li je nesto suvremeni teatar ili nije. Jednom rjecju, postoje suvremene predstave sa klasičnim činovima i to ih ne čini nimalo manje suvremenim. Osim toga, postoje klasicni komadi koji se obradjuju na suvremen nacin i koliko god sama interpretacija, koreografija i scenografija odskacu od klasike, nijedan pametan redatelj se ne odrice spustanja zastora (ne mislim bukvalno) da bi ispao moderan. To bi, najblaze receno bilo glupo, a i nepotrebno. A i inace, jednočinke nisu nikakva inovacija; zamisli reakciju da te npr. cuje tradicionalni kineski teatar sjenki.

S druge strane, ništa manje nego Dogville, i za Pulp Fiction, npr., se može reći da je podeljen na činove, pa ipak nije sporno da se radi o čistom filmu

Hm. Sad si stvarno zaglibio. Pulp Fiction ima daleko vise veze sa stripom nego s teatrom. I tu cu radije stati.

U igri glumaca je suština - ona nije pozorišna, pre svega u tom smislu što u njoj nema teatralnosti

Jedan od kljucnih segmenata kazalisne glume danas je taj, da je lisena teatralnosti. A inace, teatralnost uopce nije kazalisni presedan. Pogledaj filmove iz 40-tih, 50-tih, pa ces se nagledati glumatanja do mile volje.

Glumci igraju tako kao da Trirovi zidovi nisu providni, kao da zaista postoje

Eh, a gdje ces boljeg primjera teatra? Glumci u teatru isto tako postavljaju nevidljiv zid izmedju ruba pozornice i publike onda kad to predstava zahtijeva. Mislim, prosto nemas argumente.

S druge strane providnost zidova ne inplicira nikakva značenja, niti ikakve pozorišne situacije

Ne. Osim sto zahvaljujuci vrhunskoj glumi i publika zaboravi da su zidovi providni, a to je izuzetno tesko, pogotovo ako uzmemo u obzir razmazenost danasnjeg filmskog auditorija i komformizam Holivuda gdje je akcent na scenskim efektima i akcijskim vratolomijama uz uglavnom ekskluzivnu scenografiju; pricam o mainsreamu, dakle o onome sto puni svjetske kino blagajne. Slijedom toga, probaj zamisliti svjetski hit kojeg nosi iskljucivo gluma. Tesko.

U raznim filmovima se ponekad, bez naročite ideje da se asocira na pozorište, pojavljuju momenti teatralnosti. Pre neko veče sam gledao "Being John Malkovich". Kada lik koji igra John Cusack uđe u Malkovicha, igra Malkovicha se promeni - on igra kao da je Cusack ušao u njega, to nije nešto u šta mi apriori verujemo, čak ni sam Malkovich (glumac) i to je iz njegove igre jasno

Ovaj dio mi bas nije jasan. Nije se uzivio u ulogu ili sto? Sto za tebe uopce znaci pojam teatralnost?

Mogu ja sada još dugo ovako

I inace ili samo kad postujes?

i malo sam se razočarao zato što sam pomislio da će mi ovaj dan proći bez novih sukoba ovde na forumu

Ne pretjeruj, ovo je prije popodnevni light chit-chat. Daleko smo mi od sukoba. Nego, trolujemo topic, a to bas nije pristojno, pa mozda ne bi bilo lose da prestanemo.

tvoj kobni

Uh, sad sam ostala bez teksta. Tako brzo, a vec tako intimno..

Edited by Altea, 22 August 2007 - 16:53.

[kobni zelaya]

Dobro.

[Sleepers]

Dobro.

Zar je to sve?

Bilo je suvise lagano.

[Gojko & Stojko]

vreme je bacilo akcenat na komedijski potencijal Čehovljevih komada, prosto smo mi sada takvi ljudi da više reagujemo na humor.

Meni je pala u oci duga prica o opstem zagadjenju, umiranju suma i nebrizi za prirodu doktora Astrova - toga u tumacenju Ljube Tadica uopste ne mogu da se setim.

ili all time favorite, 'sleuth', sa izvanrednim castingom.

Pa gde ti je glas - ima 0 glasova?

SaE

[kobni zelaya]

Zar je to sve?

Bilo je suvise lagano.

Pa sama si predložila da prestanemo da trolujemo, ali evo ako insistiraš...

Najpre o teatralnosti, pošto vidim da se nismo razumeli. Kada kažem teatralnost u glumačkoj igri, mislim na lično prisustvo glumca u ulozi, stalni deziluzionizam – podsećanje publike na to da gleda glumce u pozorištu, a ne npr. Hamleta u Elsinoru. Po Anatoliju Vasiljevu, verovatno najvećem ruskom reditelju i inovatoru u poslednjih trideset godina, između glumca i uloge se obrazuje «pukotina» - paradoksalni prostor za igru koji dozvoljava glumcu da igrajući lik istovremeno i lično komentariše i poigrava se sa likom, ali i okolnostima, scenografijom, rekvizitom, kostimom, publikom i svim ostalim što mu je u domašaju dok je na sceni. Glumac se igra koristeći tu «pukotinu» i pokreće se iz te igre koja se dešava na sceni u trenutku predstave ili probe, mnogo više nego iz bilo kakvih datih okolnosti i istorije lika prethodno shvaćenih analizom komada.
Da ovo sada ne bi bilo puko teatrološko mrsomuđenje, valjalo bi ga potkrepiti i primerima, što je dosta teško s obzirom da nismo u mogućnosti da gledamo iste pozorišne predstave. Zato ću posegnuti u zajedničku prošlost, recimo Zoran Radmilović u čuvenoj predstavi «Kralj Ibi» je dosta radikalan primer takve teatralnosti. Takođe sećam se Pere Kvrgića u Kenoovim «Stilskim vežbama» (nebitno je što je u pitanju monodrama). Ukoliko si, pak suviše mlada da se sećaš ovih predstava, možeš da se raspitaš kod starijih kolega. Za druge koji ovo čitaju i mogu da gledaju pozorište u Beogradu, Nebojša Glogovac u Hadersfildu je odličan primer, zato što je uloga ostvarena u dramskoj predstavi. Ove predstave su raznih žanrova, pa i vrsta pozorišta. To pominjem zato što hoću da predupredim mogući nesporazum – ne radi se o pristupu vezanom za određene žanrove i stilove, već generalno o glumačkom pozorišnom izrazu.
S druge strane kod Von Triera u Dogvilleu, a i u drugim novijim filmovima imamo klasičan Method Acting (teza nije moja, možeš da proveriš u Wickipediji, na stranici posvećenoj Von Trieru). Ovaj metod, istina, ima pozorišno poreklo – kao što je verovatno opšte poznato – Mihail Čehov je u Ameriku doneo Sistem Stanislavskog obogaćen sopstvenim iskustvima, da bi ga tamo konačno kao Method Acting uobličili Lee Strasberg i Stella Adler. U pedesetim je ovaj metod doživeo ekspanziju u američkom pozorištu, a ubrzo i na filmu. Ipak, od tada, pa sve negde do osamdesetih godina prošlog veka Method Acting polako nestaje iz pozorišta, tako da je, realno, u pozorištu, to davno završena priča. Ima više razloga zbog kojih se to desilo i sada bi bilo zaista preopširno da se u to upuštam – ukratko mnogo novih stvari se desilo od tada, Grotowski je značajno redefinisao ulogu glumca u pozorištu, desili su se Brook i Kantor, mada bih rekao da su mnogo značajnije objektivne okolnosti i teškoće sa kojima se u repertoarskim pozorištima sreću pozorišni stvaraoci, pre svega mnogo manje vremena za postavljanje predstave nego što je to bilo nekad. Method Acting se međutim zadržao na filmu, pre svega u Hollywoodu, zahvaljujući velikim zvezdama tipa De Nira i Al Pacina, koje su zbog velike komercijalne vrednosti svog imena imale priliku da i dalje na filmu sprovode svoj glumački metod. Bitno za našu priču je da Method Acting danas ima malo veze sa pozorištem, mada koliko sam upoznat, u Beogradu npr., ima dosta glumaca koji se neće složiti sa mnom, budući da žive u ubeđenju da rade baš tim metodom. Ipak, za tako nešto je, u nedostatku odgovarajućeg pozorišnog obrazovanja potrebno barem pročitati koju knjigu Mihaila Čehova, za početak.

Sam prostor ne. Ali nacin na koji je isti upotrijebljen, da.

Ovo je zaista suština. Dodao bih još i ne samo prostor, već i kostim, rekviziti. Dok recimo, Jevgenij Griškovec u svojoj predstavi «Odnnovremeno» ukrsti tregere koji mu pridržavaju pantalone i na taj način «se pretvori» u padobranca, ili pomenuti Radmilović se tušira ispod televizijskog mikrofona koji se tu našao slučajno (pošto je televizija snimala predstavu), za Von Trierove glumce su vrata uvek samo vrata, stolica stolica, čekić čekić. Nebitno je da li su pravi ili samo označeni na podu. Takav glumački izraz, bez obzira što ga mahom i dalje koriste bulevarska pozorišta, ova naša, je zastareo. Tako je, međutim, oduvek bilo i biće na filmu.
Kao što vidiš ovo nema veze sa pežorativnim značenjem reči teatralnost, koje se pojavilo u vreme kada su se pobornici psihološkog realizma borili protiv plemenitog patosa i operetskog glumatanja. Ova borba je, međutim završena pre najmanje 50-60 godina, pa bi i njena terminologija morala da ode za njom u istoriju.
Dakle, kada je u pitanju gluma, zaista je malo pozorišnog u Dogville-u. Ako je Von Trier imao nameru da na bilo koji način iskoristi pozorište, učinio je to jako površno, na nivou opšteg «dojma», a mimo glumaca, što znači i mimo same suštine pozorišta. To je i prirodno, zbog toga što je uvek samo film bio predmet njegovog interesovanja.
Olako si prešla preko onog što sam napisao o Dogmi, a zaista bi ti bilo interesantno, pošto voliš Von Triera, da pročitaš njene postulate. Skoro svi oni se mogu primeniti i na Dogville. Možda bi ti oni pomogli da malo drugačije sagledaš stvari. Evo ih ovde:

http://en.wikipedia.org/wiki/Dogme_95


Ukoliko neko tvrdi da je Dogville eksperiment, bilo bi dobro da shvata koji su ciljevi tog eksperimenta i načini na koji ti ciljevi pokušavaju da se postignu. To je, priznajem, teško, zato što je to očigledno bilo nejasno i samom Von Trieru. Priče o pozorišnom u Dogvillu, da je Dogvill rađen «po principu» pozorišne predstave, sva nemušto iskazana povezivanja sa pozorištem samo zamagljuju suštinu – da je Dogville jedan pre svega slab film i ništa drugo.

Toliko od mene. Budi slobodna da odgovoriš šta hoćeš, ja se više neću oglašavati na temu Dogville-a.

pozdrav

[Gojko & Stojko]

Najpre o teatralnosti, pošto vidim da se nismo razumeli. Kada kažem teatralnost u glumačkoj igri, mislim na lično prisustvo glumca u ulozi, stalni deziluzionizam – podsećanje publike na to da gleda glumce u pozorištu, a ne npr. Hamleta u Elsinoru. Po Anatoliju Vasiljevu, verovatno najvećem ruskom reditelju i inovatoru u poslednjih trideset godina, između glumca i uloge se obrazuje «pukotina» - paradoksalni prostor za igru koji dozvoljava glumcu da igrajući lik istovremeno i lično komentariše i poigrava se sa likom, ali i okolnostima, scenografijom, rekvizitom, kostimom, publikom i svim ostalim što mu je u domašaju dok je na sceni. Glumac se igra koristeći tu «pukotinu» i pokreće se iz te igre koja se dešava na sceni u trenutku predstave ili probe, mnogo više nego iz bilo kakvih datih okolnosti i istorije lika prethodno shvaćenih analizom komada.

Kad na ovaj nacin razmisljam o predstavama koje sam ovde gledao, tacno je da veci deo ima ove osobine koje si naveo, u pozoristu Company B iz ulice Belvoir (recimo u lokalnim okvirima neki pandan beogradskom Ateljeu) su skoro sve predstave takve. Pod ogradom da nisam video mnogo klasicne improvizacije uz aktivno obracanje publici prilikom otklona od uloge u smislu Zokija Radmilovica. Izuzetak je naravno Dzefri Ras, vrhunski klovn, koji u odnosu na Zokija ima prednost da je i fizicki kao od gume, uz to sa temeljnim pantomimicarskim iskustvom. Jos par stvari koje sam primetio - opsta fizicka spremnost glumaca i tendencija da se sa manjim ansablom igraju vece predstave, pri cemu mnogi glumci imaju vise uloga tokom predstave. Ne vise od godine dana pred smrt je Ljuba Tadic u jednom intervjuu pricao kako se nasi glumci prerano potrose - negde bas u to vreme sam ovde gledao Joneskove "Stolice" gde je glavni glumac (Piter Kerol) imao vise od sezdeset godina, skoro dva sata je go do pojasa, ima slican physique kao Mik Dzeger i non-stop se penje gore-dole po raznim platformama, razmesta stolice, cisti citavu scenu na kolenima, itd. Za ovo drugo - zamislite da npr. "Bure Baruta" ili "Mame mu 'ebem, koj prv pocna" cini ansambl maksimalnog broja glumaca koji se pojavljuju u jednoj sceni.

Share & Enjoy

[Sleepers]

Najpre o teatralnosti, pošto vidim da se nismo razumeli. Kada kažem teatralnost u glumačkoj igri, mislim na lično prisustvo glumca u ulozi, stalni deziluzionizam – podsećanje publike na to da gleda glumce u pozorištu, a ne npr. Hamleta u Elsinoru. Po Anatoliju Vasiljevu, verovatno najvećem ruskom reditelju i inovatoru u poslednjih trideset godina, između glumca i uloge se obrazuje «pukotina»

Da, samo da li je Vasiljev taj proces nazvao teatralnoscu?

Definitivno se nismo razumjeli posto pojam teatralnost za koji mozemo reci i preglumljenost ili glumatanje, pogresno koristis. Thomas Postlewait i Tracy C. Davies (Theatricality, 2003): Baš kao što je teatralnost stoljećima korištena da opiše jaz između reprezentacije i stvarnosti, za što inače postoji savršeno precizan i točan termin mimeze, teatralnost je korištena i zato da bi opisala “povišena” stanja stvarnosti koja se postižu upravo reprezentacijom.

Teatralan - prenaglasen.

Method Acting se međutim zadržao na filmu, pre svega u Hollywoodu, zahvaljujući velikim zvezdama tipa De Nira i Al Pacina, koje su zbog velike komercijalne vrednosti svog imena imale priliku da i dalje na filmu sprovode svoj glumački metod.

Ovo je vec kontradikcija. Prvo sam navodis da je metoda Stanislavskog primarno kazališna metoda, a zatim porices da je Trier radio film po kazalisnom principu, iako se ne bih slozila da je Dogville iskljucivo zbog toga kazalisan film. Inace, o Stanislavskom se i danas uci na kazalisnim akademijama, on je prosto klasika i ne samo u Americi nego i Europi, pa tako i kod nas, neovisno o tome sto je sama metoda prevazidjena.

To je, priznajem, teško, zato što je to očigledno bilo nejasno i samom Von Trieru.

Ne znam po cemu zakljucujes da je Trieru ista bilo nejasno, a jos manje mi je jasno po cemu je to ocigledno.

da je Dogville jedan pre svega slab film i ništa drugo.

Vidis, ovo je nista drugo do tvoje misljenje kojem suprotstavljam svoje da je Dogville fenomenalan film. A Dogmu nisam gledala, pa ne bih komentirala.

Budi slobodna da odgovoriš šta hoćeš, ja se više neću oglašavati na temu Dogville-a.

U pravu si, necu ni ja. Nema smisla, jer se po pitanju Dodgvilla nikad ne bi slozili.

Edited by Altea, 24 August 2007 - 15:46.

[pussy galore]

Pa gde ti je glas - ima 0 glasova?

SaE

imam bolji izbor,'the odd couple', ipak je mr n.simon,the simon , a lemmon i mathau ostavljaju bez daha. a sestre cecily i gwendolyn pigeon su nesto najsarmantnije /mozda samo ceo casting za 'the party'/ vidjeno na filmu.


nego, kada si vec spomenuo dzefrija i 'exit to king', gledala sam armfieldov 'candy', ne znam zasto mi je abbie cornish u trenutku bila odlican izbor za 'gospodjicu juliju', ona nije pozorisna glumica?

[April]

Prvo sam se zaleteo za Ran(festovske zime osamdesetih), a onda ipak odlucio za Plinsku svetlost(crno-bele nedelje popodne)... i da primetim da niko ne pominje Bure baruta? Vrlo tezak materijal za adaptaciju, dodatno otezan jos uvek svezim utiscima iz JDP-a i promenjenim okruzenjem tokom 90-ih...meni se dopalo, a scena u ringu mi je jedna od 4-5 najboljih scena srpskog filma ever.

[Gojko & Stojko]

imam bolji izbor,'the odd couple', ipak je mr n.simon,the simon , a lemmon i mathau ostavljaju bez daha. a sestre cecily i gwendolyn pigeon su nesto najsarmantnije /mozda samo ceo casting za 'the party'/ vidjeno na filmu.
nego, kada si vec spomenuo dzefrija i 'exit to king', gledala sam armfieldov 'candy', ne znam zasto mi je abbie cornish u trenutku bila odlican izbor za 'gospodjicu juliju', ona nije pozorisna glumica?

Nisam znao da je taj film adaptacija, a i gledao sam ga jako davno. Ebi Kornis nije pozorisna glumica, kao klinka je bila maneken, u filmovima koje je dosad pravila joj je cutanje jaca strana (vidi pod "Somersault"). Kao gospodjicu Juliju bih pre zamislio Mirandu Oto (u svetu je verovatno najpoznatija kao princeza iz "Gospodara prstenova"), ona je skolovana pozorisna glumica, pre par godina je igrala Noru u "Kuci lutaka". I njen otac Beri Oto je pozorisni glumac, jedan od najboljih ovde.

Prvo sam se zaleteo za Ran(festovske zime osamdesetih), a onda ipak odlucio za Plinsku svetlost(crno-bele nedelje popodne)... i da primetim da niko ne pominje Bure baruta? Vrlo tezak materijal za adaptaciju, dodatno otezan jos uvek svezim utiscima iz JDP-a i promenjenim okruzenjem tokom 90-ih...meni se dopalo, a scena u ringu mi je jedna od 4-5 najboljih scena srpskog filma ever.

Kad sam gledao film jos mi je u glavi bio svez utisak od predstave, za koju mislim da je daleko bolja. Sa ove distance ne mogu da se setim svih detalja, ali kad vec spominjes scenu u ringu, meni je bas taj segment u filmu ostavio posebno los utisak. Otkrivanje uzajamnih pakosti na teniskom mecu izmedju Dragana Micanovica i Dragana Jovanovica mi je bilo daleko efektnije nego scena u ringu sa Draganom Nikolicem i Lazom Ristovskim (ovaj drugi kao bleda kopija sebe iz Kusturicinog "Podzemlja", i najava potpune propasti iz filma "Bumerang"). Cega se jos secam kao daleko pozitivnijeg iz predstave - lik prebijenog Voje Brajovica (koji je slabo ponovio Bercek u filmu), Vojina Cetkovica iz zatvora, cak ni Sergej Trifunovic u odlicnoj sceni otmice autobusa iz filma mi je ostao mlak u odnosu na Glogovca u istom tom delu u predstavi. Toni Mihajlovski je u to vreme tako dobro (deviously) odigrao djavola u "Mame mu 'ebem, koj prv pocna" (takodje rad dvojca Unkovski/Dukovski), da mi je i njegovo pojavljivanje u filmu bilo nekako jeftino.

SaE

[pussy galore]

[quote name='Gojko & Stojko' date='27 Aug 2007, 03:00' post='1853082']
Nisam znao da je taj film adaptacija, a i gledao sam ga jako davno. Ebi Kornis nije pozorisna glumica, kao klinka je bila maneken, u filmovima koje je dosad pravila joj je cutanje jaca strana (vidi pod "Somersault"). Kao gospodjicu Juliju bih pre zamislio Mirandu Oto (u svetu je verovatno najpoznatija kao princeza iz "Gospodara prstenova"), ona je skolovana pozorisna glumica, pre par godina je igrala Noru u "Kuci lutaka". I njen otac Beri Oto je pozorisni glumac, jedan od najboljih ovde.


da, da...nje se se secam iz sasvim okay 'the last days of chez nous'...prilicno mi je poznata australian invasion/iako sam u n.amer./ima nekoliko dragulja/pored notorious weira i naravno mela,&crowa, drazesne toni collet i nikad neprezaljenog michaela/inxs, naravno/
'angel baby','proof','lantana'...to mi pada na pamet ovako na brzinu...a da i 'tim' ma koliko me mel nervirao sa svojim 'acting out', ali to rade i ostali velikani silver ekrana.