Posted 24 August 2007 - 22:17
...
"Zivot", Aleksej F. Losev (1893-1988).
Ruski, sovjetski filozof, filolog.
Profesor Moskovskog univerziteta, Moskovskog konzervatorijuma, Drzavne akademije umetnosti, Moskovskog pedagoskog instituta, clan Drzavnog instituta muzickih nauka, doktor filozofije.
Od 1930-1932. u logoru.
(krajnje kontroverzna licnost i mislilac - da ne ulazim u to, ali ova crtica iz detinjstva zasluzuje da se procita)
Ljudi se cesto sa neznoscu secaju svog detinjstva. I ja ga se secam sa ljubavlju. Bio sam okruzem brigom i neznoscu moje majke. Cisto, sretno detinjstvo je bilo i ostalo nesto kao zlatna masta, nekakav neostvariv san. Ali tu je bio Miška, decko iz susedstva, moj drug iz decjih igara i ranog ucenja, moj parnjak. Bio je, onakav kao i sva deca, ali imao je cudnu naviku, rekao bih strast. Kad se u njihovoj kuci pojave kucici ili mace, njegova omiljena zabava bila je da cupka dlake tih zivotinja i da im lomi sape. Ne u sali - nego odistinski. Jadne zivotinje su zavijale i kukale po dvoristu, i postajale bogalji.
- Miska, djubre, - govorio sam mu. Kako te, budalo nije sramota? Opet si mackicu unakazio!
- Pa to sam... onako...
- Budalo!
- Sta te se tice!
- Reci cu tvojoj majci!
- A ja cu joj reci pre tebe!
Sretno, nezno, meko, bezbedno detinjstvo - ali, - uvek taj prokleti Miska.
Jednom se u Miskinoj kuci ostenila kuja sa osam stenaca. Miska je likovao. Nije mucio stence dok su bili slepi, dok su spavali na jednoj toploj i mekoj gomili.
- Rano je jos! - govorio je Miska. - Nek odrastu!
On je predosecao srecu i bio veoma strpljiv. Uskoro su stenci odrasli.
Miska je vec osakatio tri stenca, a sa cetvrtim se dogodio strasan incident.
Jednom posle igre, Miska je odjednom rekao: dosadilo mi da se igram, sacekaj da se odmorimo.
Slozio sam se.
- Danas je red na Stoka, - dodao je sa nekom mekocom u glasu.
A Stok je bio dragi psic, koji je porasao vec toliko da smo mu dali ime. Jos uvek je po svojoj gradji bio kao pile, ali Miska je sa takvima brzo izlazio na kraj.
Resio sam da molim.
- Misenjka ... Znas sta? - poceo sam da mrmljam. Hoces li da ti dam bombone... Hoces li?
Miska u pocetku nije razumeo.
- Misenjka, rodjeni, nemoj da lomis sapice Stoku ...
- Vidi ti njega, - sta bi on.
- A sta ce ti Stok?
- Misenjka, golubicu ... Prodaj mi Stoka...
- Ha, ha, - sta bi ti da ljubis Stoka?
- Misenjka, dacu ti kutiju bombona. Znas da mi je bio rodjendan, imam citavu kutiju bombona.
Miska je prestao da slusa. Shvatio sam da mu je misao da obogalji Stoka pala na pamet jos tokom igre, koju nije cak ni zavrsio, samo da bi se posvetio omiljenoj zabavi. Odjednom sam u njegovim rukama primetio kljesta koja su se odnekud stvorila. Ni do sad ne znam zasto ih je poneo sa sobom. Krenuo je prema kucici sa stencima gde ih je bilo nekoliko. Stok je bio slabo kucence, skoro kao pile ... pa i nije trebalo nikakvog alata.
Potrcao sem prema Miski i kucici sa kucicima.
- Samo probaj, - povikao sam odjednom, - i od molbi presao na pretnje, stisnuo pesnice! Samo probaj, mrcino! Bezi, skloni sem kad ti kazem od kucice!
Miska se u pocetku iznenadio, jer sam ga uhvatio za obe ruke. Kljesta su mu ispala iz ruku.
- Ubicu te, mrcino, vikao sam, tresuci se citavim telom. Ubicu te! Samo probaj! Ne dam ti da mucis Stoka! Bezi dok si ziv!
Djubre, mrcino!
Miska je bio jaci. Posle malog iznenadjenja povratio se, snazno odmahnuo rukama i oslobodio se mog stiska.
- Ah, tako - prosistao je. Hoces tudje? E, sad cu da te naucim pameti. Sad cu ti pokazati ciji je Stok ...
Pred kucicom je pocela tuca. Miska je bio jaci, ali se nisam predavao. Poceli smo da se udaramo po ledjima, bokovima, licu. Potekla je i krv, pocelo je da mi se vrti u glavi. Na nase krike dosli su Miskini roditelji koji su nas razvadili. Ali rezultat incidenta je bio sasvim drugaciji nego sto sam ocekivao. Ispalo je da su Miskini roditelji, u razgovoru sa mojim roditeljima potpuno stali na Miskinu stranu sa svim argumentima o "tudjem vlasnistvu", - kao to vas se ne tice i slicno.
- U ova nasa vremena je tako je malo radosti ... Deca uopste nemaju cime da se zabave...
Jednom recju, bio sam pobedjen i fizicki i psihicki. Nisam mogao da prebijem Misku, moji roditelji nisu mogli da ubede njegove. Tako je i ostao taj incident kao nesvaren komad u zelucu. I do dan danas ne znam kuda s njim.
Sretno, nezno, milo, bezbedno vreme ranog detinjstva ... samo da nije taj prokleti Miska!
Jos uvek cujem zalosnu pisku stenaca, koji su ostali bogalji, nisu mogli da trce ili hodaju na slomljenim sapicama, vec samo osecali bol. Ta piska je u mojoj dusi citav moj zivot, i nisam doziveo takvu srecu ili takvu radost, da bih je mogao potpuno zaboraviti, ili da prestanem o tome da razmisljam.
Kada cujem na ulici pasje zavijanje, ili kuknjavu, citava slika Miskinih zabava pojavi mi se u svesti, kao da je sve bilo juce, i moje telo se trese od gneva, uzasa, tuge, ocajanja, nemoci i ogorcenja kao i onda, pred kucicom za psice.
PS.
Vec bilo jednom na 4umu.
...
