12 replies to this topic

[elle]

Andrija Maurović - Rastko ogr o A.M. fotka iz mladosti

Andrija Maurović (Muo u Boki kotorskoj, 29. ožujka, 1901. – Zagreb, 2. rujna 1981.),

crtač stripova, često zvan ocem hrvatskog stripa.
Obitelj Maurović se nakon kratkog boravka u Krakovu seli u Dubrovnik gdje Andrija pohađa gimnaziju. U školi se ne ističe akademskim uspjehom, ali ubrzo je opažena njegova nadarenost za crtanje. Po savjetu Iva Vojnovića upisuje se na Likovnu akademiju u Zagrebu, gdje zarađuje za život izradom ilustracija za plakate, časopise i knjige (osobito za nakladu St. Kugli). Onodobna pravila akademije branila su studentima takav rad pa Andrija ubrzo dolazi u sukob s upravom, a nešto kasnije, iako je bio među najboljim studentima crteža, napušta studij i potpuno se posvećuje ilustratorskom radu, najviše u novinama i časopisima Jutarnji list, Novosti, Koprive, Ženski svijet i Kulisa.
Prvi mu je strip, Vjerenica mača, objavljen 1935., a u sljedeće dvije godine pojavit će se velik broj Maurovićevih stripova, među kojima su:

1960. Kišova zagonetka
1960/61. Biser zla
1962/63. Čuvaj se senjske ruke
Podzemna carica
Ljubavnica s Marsa
Trojica u mraku
Sedma žrtva
Kugina jahta
Gospodar zlatnih bregova
Sablast zelenih močvara
Ognjem i mačem
Zlatarevo zlato
Na oblikovanje i dramaturgiju nekih Maurovićevih stripova utjecali su i tada popularni westerni. Stvorio je galeriju likova koji će se, što je inače rijetko za Maurovića, ponavljati u nekoliko stripova: tajanstvenog pravednika Crnog Jahača, pjesnika lutalicu Tajanstvenu Smrt i simpatičnog tvrdoglavog starca Starog Mačka.
U doba NDH Maurović surađuje u Zabavniku braće Neugebauer i Marcela Čuklija, gdje se, između ostalog, posvećuje i nacionalnoj tematici pa su tako među njegovim djelima i:
Seoba Hrvata
Ahura mazda
Grob u prašumi
Braća Seljan
Knez Radoslav
Tomislav
Zlatni otok (nastavio Walter Neugebauer nakon Maurovićevog odlaska u Partizane)
Nakon rata, u Jugoslaviji strip biva kratkotrajno zabranjen kao "kapitalistička tvorevina koja kvari mladež", ali već 1951. Maurović ponovno crta u omladinskim listovima Horizont i Horizontov zabavnik, pa se tako pojavljuju:
Meksikanac
Opsada Zadra
Tri dječaka
Jahači rumene kadulje
Od 1955. surađuje u novopokrenutom Plavom Vjesniku gdje objavljuje Hajdučku pjesmu, a početkom šezdesetih i veći broj stripova u boji: Biser zla, Djevojka sa Sijere, Uglomi gospodar pećina, Rankov odred i adaptaciju Šenoine Čuvaj se senjske ruke.
Među Maurovićeve adaptacije književnih klasika spada i Grička vještica, scenaristička suradnja s Walterom Neugebauerom, objavljena u nastavcima u Večernjem listu krajem pedesetih.
Posljednjih godina života Maurović napušta klasični strip i posvećuje se biblijsko-erotskim motivima.

[elle]

Izložba „ANDRIJA MAUROVIĆ - STARI MAČAK U NOVOM SVJETLU“, autora prof. Frane Dulibića i Darka Glavana, teoretičara umjetnosti (22. 05. 2007. u 20 sati.)

[king louie]

E a jeste vidjeli Maurovićeve porno radove?
Sve su mu žene oko 160/80, u najboljim godinama 50+, rembrantovski modeli.
Ali što jes jes - ko žive.

[elle]

dvadesetak godina nakon Mackove smrti, izasao je Kandaul


Mediji su o “Kandaulu” prije tri i pol godine pisali različite kritike, ali nitko nije mogao odbaciti činjenicu da je riječ o bitnom strip-izdanju. Sandi Vidulić je u Slobodnoj Dalmaciji napisao “Bukowski ima majstorski osjećaj za ekonomiju priče, De Sade nesmiljeno oko za ponore ljudske duše a Maurović ima vrsnu crtačku ruku”, a neizbježno je reći da je muž koji podvodi vlastitu ženu zapravo Maurovićev alter ego. Već tada je u Slobodnoj Dalmaciji napisano da će za moralističke dušobrižnike i cenzorske dušice problem biti činjenica da Maurovićevi crteži imaju umjetničku kvalitetu, a istodobno prikazuju tvrdu pornografiju, no autor teksta razbija i takvu dilemu dodajući kako su “granice između erotike, pornografije i umjetnosti zavisne u prvom redu od aktualnih kriterija javno dopustivog a tek onda je riječ o estetskim granicama koje su također pomične”. Na moguće zgražanje jednog dijela publike upozoravao je tada i Feral Tribune, gdje je novinar Pavo Viđak napisao: “Srdite čitatelje, valja upozoriti na činjenicu kako je porno-stripove Maurović crtao u predasima rada na nabožnim slikama.” “Ne sumnjam da će taj antipod Manarinim erotskim lutanjima kroz književnost i podsvijest, surov i banalan, ginekološki precizan, steći brojne poklonike”, napisao je tada Boris Beck u Zarezu pa ni ne čudi što je tada Sandi Vidulić u Slobodnoj Dalmaciji čestitao Nacionalu na ovakvom izdavačkom pothvatu. Za Velimira Grgića u Vijencu ”’Kandaul’ nije ni ‘Vjerenica mača’ ni ‘Trojica u mraku’, ali zato jest nevjerojatni i urnebesno zabavni dokument vremena i psihološkog stanja u kojem se nalazio stari kuler, komedija koju treba čitati na glas, u veselu društvu. Masturbacija, tako, dobiva posve novu dimenziju”.

Istini za volju, Maurovićevi erotski stripovi, crtani olovkom, u dobrom dijelu su tek skice, a priče pokatkad nisu ni dovršene, fabula gotovo da ne postoji. Zato su Vidulić i Grgić isticali da priče iz “Kandaula” katkad sliče na najluđe epizode “Top liste nadrealista” ili “Letećeg cirkusa Monty Pythona”, ali su upravo zbog toga simpatične i duhovite.

Edited by elle, 24 May 2007 - 17:38.

[elle]

E a jeste vidjeli Maurovićeve porno radove?
Sve su mu žene oko 160/80, u najboljim godinama 50+, rembrantovski modeli.
Ali što jes jes - ko žive.

ja videla knjigu, odlicna, duhovita i sjajno poznavanje fieiologije, brate!! crno - belo - ma predivno
nista anoreksija

imas neku slicicu da postujes, ovaj google se ophodi prema temu ko da je guba u pitanju

opovrgni, kolko odmah il imas nesto svoje da uslikas.. anything would do!

[king louie]

Ne, nemam ništa. Ali u prošlom životu sam držao u ruci regularno izdanje ovih remek djela. Bilo je to negdje objavljeno još za SFRJ.

[elle]

Ne, nemam ništa. Ali u prošlom životu sam držao u ruci regularno izdanje ovih remek djela. Bilo je to negdje objavljeno još za SFRJ.

i ja se secam crtezza bajnih, bice da je ovo obnovljeno izdanje

==========================================




klik

Edited by elle, 24 May 2007 - 17:42.

[king louie]

Sad sam napisao jednom starom pokvarenjaku, koji je to imao, nije li možda umjetnost preživjela sve ove godine.

[king louie]

Elle, da li ti nešto govori naziv časopisa ZOV? Prestao izlaziti valjda još 70ih.

[elle]

decembra prosle godine u muzeju Mimara ( zg) bila je aukcija Maurovicevih slika

propusteno - a nije bilo nedostupno


axa, procitala tvoj sledeci post - govori mi, maglovito, a ne secam naslovne strane ( los znak) , al znam experta, javicu ti

Edited by elle, 24 May 2007 - 17:50.

[elle]

ubedjena sam da je topik o stripu postojao, al gde je?

Strip stvaralaštvo Andrije Maurovića, vjerojatno najboljeg crtača stripova kojeg smo ikada imali, Šareni dućan još jednom je učinio dostupnim publici. Nakon Trojice u mraku, nedavno je objavljen i strip Posljednja pustolovina Staroga Mačka. Maurović je bio nevjerojatno zanimljiva osoba i zbog svoje začudne, vrludave i u svojim krajnostima zadivljujuće biografije te zbog fascinantno svestranog opusa, ne samo stripovskog.

crtezi zasticeni
ok

[elle]

Danijel Popovic izradio marku u cast Maurovica

slika zasticena, nece dugo stajati, imate u wikipediji

[elle]

o Macku se nastavlja, zar ne?

trazeci crteze Macka, genijalne barabe naidjoh na ovo

pise Sanja Ciric


Intervju: Đorđe Lobačev -->>> pazi cara!! sto ja ne znam za njega -->> evo sad malkice znam.

Prednosti Troglave aždaje


Đorđe Lobačev je nacrtao prvog srpskog strip junaka, prvi sovjetski strip, i najstariji je strip crtač na svetu. Poslednji podatak, budimo iskreni, najviše fascinira


Đorđe Lobačev ima 92 godine. Rus je, rođen u Skadru gde mu je otac bio konzul, detinjstvo i ranu mladost proveo je u Novom Sadu, diplomirao je Istoriju umetnosti na Filozofskom fakultetu u Beogradu, prve kadrove stripa unovčio za reklamu "Kušanovićevog kalodonta". Svoj prvi strip "Krvavo nasledstvo" nacrtao je po ugledu na "Detektiva X-9" Aleksa Rejmonda. "Politika" 4. maja 1936. godine objavljuje "Hajduk Stanka" i tako promoviše prvog domaćeg strip junaka. Slede stripovi "Ženidba cara Dušana", "Propast grada Pirlitora", "Baron Minhauzen", "Čarobnjak iz Oza", "Baš čelik", "Čardak ni na nebu ni na zemlji", "Pepeljuga"...

Nove verzije svojih najpoznatijih stripova nacrtao je 1974. godine za knjigu "Čarobni svet Đorđa Lobačeva" u izdanju "Jugoslavije". U vreme Informbiroa napušta Beograd, od tada živi u Sankt Petersburgu (Lenjingradu), a poslednjih četrdesetak godina često gostuje u Beogradu. Sada je došao zbog svoje izložbe crteža i stripa planirane pre dve godine povodom devedesetog rođendana, ali ju je politička situacija odložila. Otvorena je 16. novembra, na dan slave sveca čije ime nosi, u prostoru zgrade "Politika" koji upravo ovom izložbom postaje galerija.

Đorđe Lobačev izgleda i deluje znatno mlađe. Ljubazno je prihvatio intervju iako je poslednji dan njegovog boravka u Beogradu, zato što je voleo predratno "Vreme" a ovo sadašnje pročita kad god dođe u Beograd.

KAKO JE POČEO: "Detektiv X9 bila je ljubav na prvi pogled. Kao da mi je tada neko rekao da je to oblast u kojoj bih mogao i ja nešto da dostignem. Jer, ja sam crtao još pre toga. Godine 1931. dopisivao sam se u stripovima sa svojom budućom ženom dok je učila gimnaziju u Kikindi. U pravim stripovima – znači crtež i oblaćić. Ja sam njoj pisao o tome šta mi se događa tim stripovima. Jedan je slučajno sačuvan i sada je na izložbi. I, kad sam pomišljao da bih u stripu mogao nešto ozbiljno da uradim, pojavio se Detektiv X9. Sa kumom Vadimom Kurganskim napravio sam strip Krvavo nasledstvo koji je počeo da štampa ilustrovani list Panorama. Oni su u predgovoru napisali da su pozvali na saradnju poznatog detektivskog pisca Cilića, što je bio pseudonim mog kuma, i poznatog američkog crtača Džoa Stripa. Tako sam dobio ime Đoka Strip. Ali ubrzo sam primetio da mi taj rad ne donosi radost, zato što je to kopija američkog stripa, bez obzira na to što smo mi radnju vezali za naše gradove. I počeo sam da tražim nešto što bi izraslo iz ovog podneblja. Setio sam se skoro zaboravljenog Janka Veselinovića. I počeo sam da radim.

Kad sam nacrtao polovinu, skupio sam svu svoju hrabrost i otišao u Politiku. Odmah su ga primili. Mesec dana posle toga postao sam njihov crtač stripa. Mislim da značaj Hajduk Stanka nije samo u tome što je prvi jugoslovenski strip na nacionalnu temu već što je pokazao da ovde mogu da se pronađu teme za stripove. Jer, posle mog, pojavilo se dvadesetak stripova uglavnom iz folklora. Vaš folkor je za moj račun jedan od najlepših na svetu. Ja poznajem mnogo folkora po svetu. Vaš je kratak, koncizan, pa lako objasnite u čemu je stvar. Ženidba cara Dušana je k'o stvorena za strip. Sa troglavom aždajom koja bljuje vatru, bljuje led, to je kao stvoreno za strip. A ujedno je kratka, pa ne mora da traje godinama, kao kad bi se Kalevala radila. Otada, ubrzo, nije bilo skoro nijednih novina bez stripa. Čitaoci su otvarali novine prvo na strani gde je strip. Mada, strip nije bio priznat kao umetnost. Ja to objašnjavam time što su prvi stripovi izašli na žućkasto-sivkastoj hartiji, nisu bili lepo predstavljeni... Crtani film je odmah priznat. Crtani film je velika konkurencija stripu. Mnogo je jednostavnije da strpaš kasetu u video i gledaš. Ali ja sam ubeđen da crtani film neće ubiti strip...

Jeste, ispada da su Rusi napravili srpski strip. Pored mene, bilo nas je desetak – Beogradski krug. Ja to objašnjavam time što Rusi u većini slučajeva nisu imali stalno zaposlenje a znali su da crtaju. A u ono vreme od stripa se moglo živeti. Ja sam bio u izuzetnom položaju zato što sam bio saradnik Politike. U to vreme Politika nije bila samo list, to je bio pojam. Valjda će biti opet. Plaćeni smo bili bogovski, moja prva plata bila je veća nego genaralska. Odnosi u Politici bili su veoma ljudski. Evo, recimo, ja mogu da kažem da sam skoro bio prijatelj sa porodicom Ribnikar. Direktor Politike i crtač! U većini slučajeva, to su Bog i šeširdžija. Bilo je to lepo vreme."

KAKO JE ISELJEN IZ BEOGRADA: "Nisam ja otišao nego su 'mene otišli'. Ima u tome male razlike, zar ne? Vidite, takva su bila tada vremena. Iako sam takoreći ceo svoj vek proveo ovde, nisam imao jugoslovensko državljanstvo. A 1946. godine došao je zakon da svako mora da ima državljanstvo. Pošto sam Rus, opredelio sam se za sovjetsko državljanstvo.

U ono vreme, mislim da se čovek zvao Pribićević, zaboravio sam mu ime, bio je pomoćnik sekretara spoljnih poslova, dolazio je često u redakciju. I često je sa nama čekao prvi primerak, da vidimo da li je sve u redu odštampano. Sedeli smo i razgovarali o svačemu, pa i o meni. Neki su govorili pa ti si naš čovek, ti si ovde odrastao, a Pribićević odgovara mislim da taj koji danas ne bi hteo da bude sovjetski građanin ne bi mogao da bude ni dobar jugoslovenski. Ne govorim vam ovo da biste pomislili da je to uticalo na mene, ne, nego vam opisujem kakva je atmosfera bila tada. Nažalost, ona se vrlo brzo pokvarila i 1949. godine sam morao da odem. Znate zašto su me isključili iz redakcije? Zato što suviše glasno govorim, to je bio zvaničan razlog. Drugog razloga nije ni moglo da bude, ja sam bio na Sremskom frontu, iako nisam bio jugoslovenski državljanin, glasao sam za republiku, iako nisam bio jugoslovenski državljanin. Direktor je morao da me istera, tako su mu rekli 'odozgo'. Takva su vremena bila, ja na to gledam potpuno mirno, iako u ono vreme to nije bilo ni lako ni prijatno.

Otišao sam sa porodicom, ali ne u Rusiju jer je tamo bio Staljin, a mi smo bili sumnjivi pošto smo živeli u inostranstvu, u kapitalizmu. I tek kad je Staljin umro dali su nam dozvolu da pređemo iz Rumunije. U Rumuniji sam uglavnom radio karikaturu... Uvek ću se sećati jedinog razgovora sa mojim islednikom kad mi je rekao: Slušaj, veruj mi, mi smo u pravu, a ne Sovjeti. Rekao sam mu: Vi ste me učili da je Staljin zemaljski bog. Ali ako se jednog dana ispostavi da nije, ja ću imati dovoljno hrabrosti da rešim to pitanje. I od tada sam prestao da radim političku karikaturu, sve do Rumunije. Knjiga Vruće slike hladnog rata izašla je u Crnoj Gori, u njoj je više od pola mojih karikatura...

U početku je bilo teško u Rusiji. Ako nemate prijavu stana, ne možete da dobijete posao, a ako nemate posao, ne možete da dobijete prijavu stana – duplo vezano. Moja sreća što sam se još u Rumuniji upoznao sa ministrom kulture SSSR-a! Uspeo sam da se probijem do njega, on je pozvao šefa odeljenja i rekao da se odmah reši moje pitanje. Pitali su me da li bi mi odgovaralo da idem u Lenjingrad. Eto, tako sam postao Lenjingrađanin. A tamo – ne da se hvalim, to je bilo vrlo smešno – pročulo se u svim redakcijama da se pojavio crtač koji ne pije i sve radove predaje na vreme. Eto, tako sam počeo u Rusiji. Radio sam ilustracije."

KAKO JE NACRTAO PRVI RUSKI STRIP: "Stripove nisam radio, oni su u SSSR-u bili zabranjeni zato što je to kapitalistička izmišljotina koja smeta razvoju omladine. Prvi njihov strip nastao je 1966. godine, ja sam ga uradio. Trebalo je da izađe u 12 nastavaka u dečjem časopisu, ali sam morao sve da zbijem u četiri zato što je javljeno posle prvog nastavka da mora da se izbaci. Zvao se Uragan dolazi u pomoć . Šta je tu bilo kapitalističko ili šta je štetilo omladini – ne znam. Drugi nisu nastavili da crtaju strip, zato što su znali sudbinu ovog mog. Prvi ruski stripovi počeli su da se pojavljuju tek početkom osamdesetih, ali to je već bilo dockan. Publika se već navikla na crtani film, pa strip nije uspeo. U Rusiji se tada moglo pristojno živeti od ilustracije pa nije bilo potrebno raditi strip. Ilustrovao sam uglavnom prevode jugoslovenskih pisaca, na izložbu sam doneo samo ilustracije srpskih pisaca, nije bilo potrebe za drugim jer ova izložba neće putovati u Hrvatsku ili neko drugo inostranstvo. Radio sam ja ilustracije i pre, ilustvrovao sam najmanje petnaestak knjiga za Gecu Kona za Plavu pticu. Ilustracija je druga moja ljubav. I ona me je održala."

KAKO JE POTOM GOSTOVAO U BEOGRADU: "Moj mentalitet je beogradski, takav je i ostao. U Rusiji nisam mogao da shvatim razne stvari. Ali, slušajte, život treba uzeti takav kakav jeste, kao i ljude. Jako sam se obradovao kad je došao Milorad Panić Surep, i tada se već moglo putovati u inostranstvo na nečiji poziv. Godine 1964. je to bilo. Milorad je jedno vreme bio ministar kulture. To je bilo smešno. Dobio sam poziv od milicije u Lenjingradu, a oni su svakako sve znali o meni, i pitaju me a hoće li oni vas pustiti, pošto sam ja bio proteran kao nepoželjni element, to nije nikad nigde bilo rečeno, ali znalo se. Znate šta, kažu mi, vi često idete u Moskvu (sin mi je ceo život radio u Francuskoj redakciji Radio Moskve, prošle godine je otišao u penziju), kažu mi, doznajte u čemu je stvar. Ja sam tako učinio, otišao sam u konzulat. Kažu mi: U vašem slučaju ne reševamo mi, već Beograd. To je bilo početkom juna, krajem septembra ništa ne stiže. Ja pomislio – pojeo vuk magarca. Kad odjednom, dobijam pismo da mi je ulazak u Jugoslaviju dozvoljen. Svratio sam opet u konzulat, pitaju me gde ćete odsesti u Beogradu. Kažem da imam prijatelje. Šta će to vama, daću vam adresu jeftinog hotela. Odmah sam ukopčao da je bolje da se zna gde sam i šta radim. Izvrsna ideja, rekao sam.

Dao mi je adresu hotela Prag. Voz je tog dana zadocnio i stigao u jedan posle ponoći. Krenem sa svojim koferčetom u hotel Prag, kažu, nemamo soba. Odmah sam pomislio, e ova zemlja gradi socijalizam čim nemaju sobe dok neko ne telefonira. Dobro. Tu noć sam šetao Beogradom. Obišao sam Dorćol, Čuburu, Palilulu, i smešan i čudan osećaj sam imao: sve znam, ali u isto vreme ne znam ništa. Ujutro sam otišao kod Panića, on je uzeo telefon, dao mi cedulju i poslao me u Prag. Kad tamo soba ima, bili su neverovartno ljubazni. Iduće godine ja opet odem u Jugoslaviju, svraćam u konzulat, pitaju me gde ćete odsesti. Kažem da ću u Prag, stvarno je jeftin a dobar. Kažu, pa niste ludi da dajete pare za hotel, valjda imate prijatelje kod kojih možete da odsednete. Odmah sam shvatio da su uvideli da ja zaista putujem samo da vidim ovu zemlju i da radim. Svake godine sam za Zabavnik donosio po jedan ili dva stripa, tada sam ih pet uradio samo za njih. A pre, dok sam bio Beograđanin, uradio sam im tri. Posle 1968. godine moglo je da se putuje svake druge godine, a čim se opet moglo svake, dolazio sam svake. I to je trajalo do 1990. godine, kada se i kod vas ovde i u Sovjetskom Savezu napravio čitav buket od tih država. Posle toga nekoliko godina nisam dolazio."

KAKO RADI SADA: "Pre bi se reklo da raduckam. Znate, vid mi je mnogo oslabio. Ali bez rada ne mogu. Poslednje tri godine sam za Bonart uradio nekoliko slikovnica, Kameni cvet sam lane završio. Ranije bih ga napravio za četiri dana, a sada sam ga radio četiri nedelje, ako ne i dva meseca.

Delili su te slikovnice na izložbi. Izložba je mogla i obimnija da bude ali da je bilo više eksponata, ljudi ne bi imali gde da stanu. Zaferino Grasi (glavni i odgovorni urednik Zabavnika, autor izložbe – p.a.) rekao mi je da će iduće godine da mi udesi izložbu u okviru Zlatnog pera, tamo imaju više prostora. Naravno, ako tada budem još živ. Znate, ja na to gledam potpuno realno. Znam da je svaki dan koji mi priroda ili Bog ili ne znam ko poklanja – poklon. Eto tako."