I
-Hej, devojko, gasi tu cigaretu! Ako misliš da umem da dišem na »škrge«, moraću da te razočaram – rekla je Gabrijela ulazeći u dnevnu sobu. – U »poverenju«; dimljeni lososi se ne spremaju na takav način, ukoliko si nameravala da me iznenadiš ekskluzivnim ručkom – dodala je, širom otvarajući prozore.
-Izvini, Gabi, sasvim sam se izgubila u ovim materijalima koje sam donela iz redakcije - uzvratila je Klara, s umornim izrazom na licu.
-Zar se još nisi navikla na svakakve gluposti koje se mogu pročitati u tim anketama?
-Čini mi se da bi psiholozi ovde imali pune ruke posla, a ponegde čak i psihijatri – zaključila je Klara, zamišljeno klimajući glavom.
-Mila, ako se toliko budeš uzbuđivala oko svake gluposti koju neko u anketi izjavi, oni »tvoji« krokodili na Mauricijusu će presvisnuti pre nego što upoznaju svoju najvatreniju obožavateljku – zadirkivala je Gabrijela.
Aluzija na »njene« krokodile bila je Gabrijelino oprobano sredstvo da je nasmeje i podseti na dan kada je prvi put kročila u redakciju Senzacionala, tabloida u kojem je ova radila kao jedan od najbolje plaćenih »ekskluzivaca«.
Njihovo prijateljstvo počelo je pre dve godine na plaži u Šri Lanki, na kojoj se Klara »proslavila« u očima svoje prijateljice, uspešno otklanjajući tragove opekotina s njenih leđa svojim »čudotvornim« sprejom, kakav se, s razlogom, nije mogao naći ni u najsnabdevenijoj kozmetičkoj radnji na ostrvu.
Kada joj je Klara priznala da je reč o sredstvu koje se u veterinarskoj medicini koristi za zarastanje rana kod konja i goveda, Gabrijela je ostala za trenutak zapanjena, a zatim je prasnula u neobuzdan smeh. Klarin »spasonosni lek« postao je predmet njenih neiscrpnih šala na račun neistraženih mogućnosti u »unapređenju humane terapije«.
Klarino objašnjenje je bilo da često pribegava korišćenju takve »alternativne medicine« iz sasvim praktičnih razloga, budući da su veterinarski preparati višestruko jeftiniji, a neretko imaju identičan hemijiski sastav kao sredstva humane medicine, te se, uz odgovarajuće doziranje ili razblaživanje, mogu sasvim bezopasno koristiti.
Pripremajući se za ozbiljan rad u oblasti selekcije i genetskog inženjeringa, Klara je znala da nakon diplomiranja neće imati naročito vremena za putovanja u egzotične krajeve, što je bila njena najveća mladalačka strast.
Tokom studija je celu godinu radila razne honorarne poslove, da bi sakupila dovoljno novca za još jedno putovanje tokom letnjeg ferija.
Poznanstvo s Gabrijelom i njene preporuke ubrzo su joj donele sasvim solidno plaćeni angažman na obradi popularnih anketa, koje je sprovodio tiražni tabloid Senzacional.
Ni posle više od godinu dana, otkad je Klara postala njihov honorarac, nije zaboravljen njen prvi dolazak u redakciju i razgovor sa Emerikom Hofmanom, preduzimljivim vlasnikom lista.
Na pitanje o svojim motivima da se bavi ovakvim poslom, Klara je sasvim iskreno odgovorila da joj je potreban novac za putovanje o kome godinama mašta pomenuvši, pritom, egzotičnu »farmu krokodila« na dalekom Mauricijusu, što je izazvalo salve smeha kod muškog dela redakcije i mnoštvo duhovitih komentara na račun neobičnog ukusa »mlade koleginice«.
Za kratko vreme Klara je u Gabrijeli pronašla izvanrednu prijateljicu i nezamenjivo zanimljivog sagovornika.
Položivši patologiju, jedan od najtežih ispita tokom studija, poželela je da to proslavi i pozvala Gabrijelu na ručak.
Njen zapanjeni izraz lice, kada je videla u kakvim uslovima živi, Klara je jedva uspela da shvati, naviknuta da svaki pfenig štedi za putovanja, do kojih joj je bilo neizmerno stalo.
Osim impresivne kućne biblioteke, u njenom stanu se nije moglo naći ništa što bi bilo od neke naročite vrednosti. Raspareni stari nameštaj, koji je sama povremeno osvežavala lakom orahove boje, davao je ambijentu gotovo muzejski ugođaj.
Nekolicina crno-belih fotografija iz detinjstva, u improvizovanim ramovima od ukrštenih, odsečenih grančica ive, bila je simetrično raspoređena po zidovima, ostavljajući depresivan utisak nostalgije za nekim dalekim vremenima.
Lišena konformističkih sklonosti, čak i u najskromnijoj meri, Klara se gotovo prostodušno nasmejala kada je Gabrijela, ne mogavši da izdrži, ozbiljno upitala kako u takvim uslovima može da se opusti i bavi ozbiljnim poslom.
Tek kada je prvi put posetila svoju prijateljicu u njenom prostranom, luksuzno uređenom stanu, u kome je svaki kutak odisao stilom i besprekornim ukusom vlasnice, shvatila je njenu reakciju na uslove u kojima živi.
Bez mnogo objašnjenja, Gabrijela joj je jednog dana spontano predložila da se preseli kod nje, rekavši da u njenom stanu ima sasvim dovoljno prostora i za »odvojeni život«, ukoliko se desi da neka od njih poželi malo »kreativne samoće«. Iako pomalo zatečena njenim predlogom, Klara nije uspela da nađe baš ni jedan jedini razlog protiv.
#
-Deco, tiše malo! – započeo je Emerik Hofman redovni redakcijski sastanak ponedeljkom. – Znate da nas čeka specijalno božićno izdanje, a naši najatraktivniji »pacijenti« već uveliko ugovaraju skupe praznične angažmane. Ako ne požurimo, preostaće nam jedino da intervjuišemo otpravnike vozova i ulične perače – upozorio je.
-Pre nego što krenete sa zaduženjima, ja bih se, kao sindikalni neutralac, založio za pravednu raspodelu rada; devojkama bih dodelio njihove pastuve iz snova, a momcima da se pobrinu za »mlađ« iz »doline silikona« - predložio je Albert, najuspešniji fotoreporter kuće.
-Dečko, ne plašiš se da ti se tvoja kamera zamagli od dubokih uzdaha? – dobacila je Suzan, urednica rubrike »Zvezdani kutak«.
-Valjda za ovu novinu nije prevelik trošak par brisača za svog zaslužnog paparaca – uzvratio je Albert.
-Zamolio bih veselo društvo da svoj »spisak želja« odloži za neki pogodniji trenutak, a sada uzmite olovke i beležite; Suzan će da, kao i ranijih godina, pored standardnog horoskopa, izradi i »specijalni«, za prvoplasiranu ličnost na listi popularnosti naših čitalaca. Eriku zadužujem za intervju s don Gabrijelom, onim simpatičnim svaštenikom iz Visbadena, koji nastupa kao glumac u njihovom amaterskom pozorištu. Za Dastina sam rezervisao najbolju golgeterku domaćeg ženskog fudbala..
-Oh, neee! – začuo se vapaj prozvanog. – Je li kasno da zatražim premeštaj iz sportske redakcije?
-Kadrovska pitanja ćemo rešavati posle praznika – presudio je Emerik tobože ozbiljnim glasom. – Nisam još završio; Andreas je ovog puta »izvukao« dražesnu Helgu, vlasnicu najpopularnijeg žigolo kluba. Nadam se da mu povereni zadatak neće suviše teško pasti – našalio se.
-Pre nego što odgovorim na to, tražim hitan uvid u trodimenzionalne fotografije dotične dame.
-Za to se obrati Albertu; siguran sam da ima arhivirano sve što u ovoj zemlji ima grudi veće od uobičajenog standarda.
-Vauu! Nadam se da ne naplaćuje ulaznice za razgledanje svoje zbirke – čuo se Dastinov glas.
-Samo još malo strpljenja, momci. Četvrti intervju za praznični broj u »nadležnosti« je Gabrijele. Nadam se, Gabi, da će sagovornik sa koeficijentom inteligencije od fantastičnih 177, uspeti da bar donekle rehabilituje mušku populaciju u tvojim zanosnim svetloplavim očima? – izmotavao se njihov urednik.
-Jedva čekam da čujem o kome se radi. Tvoj specifični uvod mi izgleda prilično sumnjivo – nepoverljivo je uzvratila Gabrijela.
-Oh, draga, tebi baš ništa ne može promaći. Možda uvod i jeste sumnjiv, ali zato dasa nije. Ima »svedočanstvo« da je najzgodniji u Severnoj Vestfaliji.
-Onaj fotomodel što je pobedio na konkursu za mistera? – u trenutku se prisetila.
-Uvek sam tvrdio da nema ničeg vrednijeg od dobro obaveštenog novinara – pohvalio je. – Nadam se da ti se zadatak dopada?
-Slušaj, Emerik, zaista nemam ništa protiv da to odradim, ali imam bolji predlog.
-Da čujem? – zainteresovano je upitao Emerik.
-Za Klaru bi Diter Kraus bio prava poslastica. Dva dana nije mogla da se smiri od besa zbog njegove izjave da bi, u slučaju izbora između inteligentne i zgodne žene, izabrao ovu drugu. Mislila sam da ne bi bilo loše pružiti joj priliku da ga lično presliša.
-Tako, znači? U tom slučaju, nemam ništa protiv tvog predloga. Ta mala je zaista sjajno pero. Ponekad iskreno žalim što nipošto ne odustaje od svoje namere da se definitivno posveti životinjama.
-Rado bih se kod nje kandidovao za kućnog ljubimca - ponovo se začuo Dastin.
-Nemaš šanse, dečko – odmahnula je Gabrijela rukom. –Suviše si pričljiv za jednog kućnog ljubimca.
-Znači, dogovorili smo se? – prekinuo ih je Emerik. – Gabi, ne zaboravi da Klaru obavestiš o redakcijskom dogovoru – napomenuo je, pre nego što je zaključio sastanak.
#
-Ne ljutiš se što sam te predložila? – upitala je Gabrijela Klaru, prepričavši joj rezultate redakcijskog sastanka. – Reći ću ti iskreno; planirala sam da za Božić otputujem kod roditelja u Ramštajn, pa mi se nije radila nikakva ekskluziva.
-Naravno da se ne ljutim. Jedva čekam da tog pametnjakovića propustim kroz šake. Kad jedan natprosečno inteligentan muškarac tako nešto izjavi, to je više nego porazno..
-Za nas ili za njih? – prekinula je Gabrijela nehajnim glasom.
Klara je zapanjeno pogledala. Pre nego što je stigla da reaguje, ova je preduhitrila prijateljskim savetom:
-Draga moja, podsećam te na poznatu statistiku o tragično kratkoj dužini novinarskog života. Misli na to uvek kada ti adrenalin skoči zbog neke zvezdice u usponu. Ne zaboravi da naša novina živi od takvih pikanterija.
-Oh, nikada se na to neću navići. Sve više sam sigurna da su moji laboratorijski pacovi mnogo korisniji za čovečanstvo od tih parazita, koji hrane bolesne potrebe šupljoglavaca za »receptom« za slavu preko noći i lagodnim raskošnim zivotom – Klara još uvek nije uspevala da stiša svoj bes.
-Kako mi se čini, moraću, iz »humanitarnih« razloga, da poručim nesrećnom Diteru da blagovremeno izvrši »kondicione« pripreme, ako misli da posle tvog intervjua nastavi svoju karijeru – u šali je zaključila njena prijateljica.
-I ti to nazivaš ženskom solidarnošću?
-Kad te vidim tako naoštrenu, stvarno mi ga dođe pomalo žao – iskreno je priznala Gabrijela.
-Ne pada mi na pamet da žalim te samozaljubljene stvorove, koji bi sutra prvi stali u red za kloniranje, kada bi to zakon dozvolio, smatrajući se tako značajnim kao da zaslužuju večni život na ovoj jadnoj planeti.
-Ma, hajde, nemoj da si nakraj srca. Priznaj pošteno, zar ne bi poželela da jednog dana, za sebe lično, kloniraš Kevina Kostnera ili Antonija Banderasa? – zadirkivala je Gabrijela.
-Da budem iskrena, u ovom trenutku bi me jedino usrećilo da kloniram novčanicu od petsto maraka.
-Oh, očekivala sam od tebe da prvo kloniraš one »svoje« krokodile – dočekala je Gabrijela.
-Kako se toga nisam odmah setila?! – tobože ozbiljno Klara se udarila po čelu.
-Samo.. pre nego što to učiniš, obavesti me da na vreme prijavim te nove »podstanare«.
Zadatak koji je dobila od Emerika za Klaru je bio pravi izazov. Spremala se da još iste večeri počne pripreme, beležeći pitanja koja će postaviti svojoj »žrtvi«. Planirala je da još sutra ujutro svrati u redakciju i prekopira iz arhive sve što nađe o Diteru Krausu.
Žalosno je što mladi ljudi imaju uzore u ovakvima koji, i pored pameti i fizičke lepote, koju im je priroda darovala, pokušavaju da sebi na lak način priušte ugodan život, razmišljala je rezignirano.
-Hej, dođi brzo, da ovo vidiš! – začula je Gabrijelin glas.
Ušavši u dnevnu sobu, ugledala je na ekranu Ditera Krausa, okruženog jatom šiparica, koje su nameštale osmehe ispred objektiva, gurajući se da se što više približe svom idolu.
Klara je čula samo kraj njegove izjave:
- … žene su najlepši ukras planete.
-Ukras?!! Oh, ovo je stvarno previše!
Klara više nije mogla da sluša ni jednu jedinu reč ovog nadobudnog ljubimca praznoglavih tinejdžerki.
Drži se dobro, Ditere Krausu. Obećavam ti da ću od tebe napraviti pravog klovna u očima tih jadnih klinki koje si opčinio svojim besprekorno odnegovanim mišićima, poručila mu je u mislima.
II
-Gospođice Blumental, mene zaista raduje što ste odlučili da vaš diplomski radite iz oblasti genetike. Nažalost, uslovi na našoj katedri ne daju mogućnosti za kvalitetniju obradu teme koja vas zanima. Oprema za izvođenje takvih laboratorijskih opita, može se naći samo na državnom institutu za biostrateška istraživanja koji, za sada, ne praktikuje pružanje mentorskih usluga diplomcima – objasnio je Klaus Hajdeger, docent na katedri genetike.
-Pa, šta onda da radim, gospodine profesore? Nameravam da, nakon diplomiranja upišem subspecijalizaciju iz oblasti bio-inženjeringa, pa bi mi odgovarajuće reference iz genetike bile od velikog značaja – Klara nije odustajala.
-Koliko mogu da primetim, vaša odluka je veoma čvrsta i bilo bi mi jako žao da ne istrajete u svojo zamisli. Jedini način da vam u tome pomognem je da vam preporučim da praktični deo vašeg diplomskog radite na jednoj od onih privatnih farmi, s kojima naš fakultet ima ugovor o naučnoj saradnji. Jedan od mojih nekadašnjih asistenata poznat je, i van granica Nemačke, po svom uzgoju najkvalitetnijih sorti rasnih životinja, čiji su stalni kupci najveći stočarski kombinati, pa i poznati instituti za selekciju priplodne stoke. Razgovaraću s njim da vam bude mentor za praktični deo diplomskog.
-Oh, neizmerno vam hvala, profesore. Nadam se da vam nisam oduzela suviše dragocenog vremena.
-Ni slučajno, koleginice. Vreme posvećeno mojim ambicioznim studentima, nikada uzalud potrošeno – uzvratio je Klaus Hajdeger, ispraćajući je na vratima svog kabineta.
Završivši svoje, za taj dan planirane, obaveze na fakultetu, Klara se ubrzo, u mislima, našla za redakcijskim stolom Senzacionala, osećajući blagu nervozu pri pomisli da joj je za intervju s Diterom Krausom ostalo veoma malo vremena.
Odlučila je da ga odmah pozove sa govornice na fakultetu i dogovori s njim o najpogodnijem mestu i terminu za razgovor.
Odbojnost koju je danima osećala prema toj novopečenoj zvezdi džet-seta, činila je da, bez trunke uobičajenog profesionalnog uzbuđenja, utipka sedmocifreni telefonski broj, koji je dobila iz redakcije.
-Alo, gospodin Diter Kraus?
-Da, draga gospođice. A s kim imam čast..? – čula je s druge strane.
-Klara Blumental, saradnica Senzacionala.
-I – šta mogu da učinim za jednu Klaru tako senzualnog glasa? – upitao je raspoloženo.
Oh, đubre nezajažljivo! – pomislila je, besno stiskajući slušalicu.
-Gospodine Kraus, ako biste bili ljubazni da date intervju za naš praznični broj, budući da su čitaoci Senzacionala veoma podrobno obavešteni o vašim poslednjim uspesima na javnoj sceni..
-Da, da, znam.. znam.. – prekinuo je, s prizvukom dosade u glasu. – Znači, vaše drage čitateljke bi se više obradovale jednom krunisanom misteru na naslovnoj strani, nego samom Božic-Bati?
-Pa, razumećete, kao profesionalci imamo obavezu da izađemo u susret očekivanjima našeg čitataljstva – uzvratila je, jedva uspevajući da se uzdrži na prepotentno posprdni ton njegovih reči.
-Pošto mladim damama izlazim u susret s posebnim zadovoljstvom, slobodan sam za vas danas u pet popodne, a za mesto sastanka predlažem moj omiljeni ambijent; kafe Fon Ajken. To Vam je odmah prekoputa čuvenog paba u kojem se okupljaju vaše kolege iz Algemajne Cajtunga. Još ako ste ljubitelj porcije izvrsnog sladoleda..
-Sladoled usred decembra?!! – bila je zapanjena.
-A zašto ne?! Zar nikada niste poželeli da skijate usred leta? To vam je isto – uzvratio je neobično blagim glasom.
-Da vam iskreno priznam; što se mene tiče, zimu bih zauvek eliminisala iz godišnjeg kalendara.
-Kakva šteta! Zar vas baš nimalo ne fascinira anđeoska belina prirode prekrivene snegom? – izgledao je veoma raspoložen da nastavi dijalog s njom.
-Svakako, pod uslovom da u njoj uživam iz tople sobe.
-Zar vam je uvek tako neophodan osećaj zaštićenosti? – upitao je neočekivano.
Osetivši neugodnu zamku u njegovim rečima, Klara je poželela da, po svaku cenu, izbegne dalji razgovor, uzvrativši:
-Nisam sigurna da baš najbolje shvatam šta pod tim podrazumevate. Uveravam vas da nemam ni jednog telohranitelja na »platnom spisku« i da se sasvim dobro sama snalazim.
-Oh, anđeli! Pored takvih žena, mi muškarci zaista postajemo suvišni na ovom svetu – tobože se vajkao.
-To ste vi rekli.
-A vi, Klaro..? Šta vi o tome mislite? – insistirao je.
-Oprostite, moram da vas podsetim da ste vi onaj koji treba da odgovara na pitanja, je li tako? – brzo se snašla.
-U redu. Ovo prvo »poluvreme« je vaše.
-Znači, ostaje dogovor za pet popodne? – htela je da bude sigurna.
-U vašim sam rukama, draga.
Spustivši slušalicu, Klara je osetila potrebu da duboko udahne vazduh. Njena početna netrpeljivost prema Diteru Krausu neočekivano je splasnula, ustupivši mesto zbunjenosti, pomešanoj s nekom čudnom unutrašnjom napetošću.
Iskustvo joj je govorilo da je veoma lako izlazila na kraj s površnim i uobraženim osobama, dok su je uljudnost i prijatni maniri neretko razoružavali i ostavljali bez reči.
Posle svega, nije više bila sigurna šta da misli o Diteru Krausu.
Prohladan vazduh, koji je dočekao na izlasku iz zgrade fakulteta, gotovo joj je »zamrznuo« svaku misao o susretu koji joj predstoji.
Maštovito dekorisani izlozi Kaufhofove robne kuće učinili su da najednom oseti onu dečju radost i uzbuđenje pred božićnom jelkom, zatrpanom mnoštvom poklona u sjajnim omotima vezanim šarenim vrpcama i mašnicama.
Nije mogla da odoli da ne uđe i prošeta duž bogato iskićenih gondola, sa kojih su visili nadstolnjaci sa vezenim svećama, jelkama i zvezdicama. Svuda po policama bile su poređane keramičke figurice anđela, kuglice, zvončići, raznobojne mirišljave sveće neobičnih oblika.
Kupila je nekoliko pakovanja božićnog testa u obliku nudli i zvezdica, izuzetno ukusnog kada se skuva i pospe orasima ili makom.
Budući da nije računala da će intervju s Diterom Krausom biti upriličen još u toku istog dana, nije joj preostalo vremena da ponovo svraća do redakcije, pa je odlučila da zamoli kolegu da joj odmah elektronskom poštom pošalje arhivske materijale o njenom današnjem sagovorniku.
Iako je bio u centru pažnje zbog osvajanja titule najlepšeg muškarca Severne Vestfalije, o Diteru takoreći ništa nije znala, ako se izuzmu brojne fotografije sa kojih se smešio u društvu manje ili više poznatih lepotica.
Jedino što je uspela da, usput, registruje je da ima izuzetan smisao za unovčavanje svoje trenutne medijske pažnje.
Možda bi to bila jedna od zanimljivih tema za razgovor s njim, pomislila je, penjući se prema svom stanu u Alštatu, jednoj od najstarijih četvrti Diseldorfa.
#
Kad god bi se zatekla duž šetališta Kenigsal, Klara bi se toplo nasmešila pri pomisli na dirljive pokušaje svog grada da postane nemački Pariz, što je u ovom njegovom delu bilo naročito uočljivo.
Fon Ajhen je bio jedan od novijih restorana, smešten na istočnoj strani popularnog šetališta.
S njegove prednje strane nalazio se otmeni kafe, dok je duboko u unutrašnjosti bio restoran s veoma atraktivnim dekorom; stolovima u pseudo-rustikalnom stilu, na kojima su stajale uske drvene pepeljare s bakarnim umecima i ručno izrađene čaše.
Iako je stigla desetak minuta pre zakazanog vremena, bila je nemalo iznenađena, zatekavši svog sagovornka za stolom, uz napola ispraznjenu šolju kapučina.
Dok mu je prilazila, na licu su joj još uvek bili jasno vidljivi tragovi nekontrolisanog crvenila.
-Oprostite, gospodine Kraus, zaista mi je veoma neprijatno što ste me čekali.
-Ništa za to. Muškarcu je prirodno suđeno da bude onaj koji čeka.. naročito kada je u pitanju jedna ovako privlačana dama – uzvratio je, sa širokim osmehom na licu.
-Još jednom vam se beskrajno izvinjavam – promucala je, upinjući se da sačuva prisebnost.
-Draga moja, izvinjenju zaista nema mesta, a budući da oficijelni deo razgovora treba da počne tek za osam minuta, još uvek imam vremena za poneki »nezvanični« kompliment svojoj dražesnoj sagovornici, je li tako?
-N..ne znam šta da vam kažem.. – Klaru je hvatala panika pri pomisli da joj već ponestaje snage da razgovor usmeri u pravcu u kojem je to bila planirala.
-Ako smem da primetim.. i bez proveravanja krštenice, zaključio bih da smo vršnjaci, pa mi se čini sasvim razumnim da se jedno drugom obraćamo onako kako to čine svi mladi ovog sveta. Slažeš li se?
-Kako ti želiš..
-U tom slučaju, od ovog trena ti stojim na raspolaganju .. na svoje neizrecivo zadovoljstvo. Pa, izvoli, lepa gospo.
-Iako se list za koji radim, po prirodi stvari, ne bavi kritičkim osvrtima na bilo čiji izbor oblika estradnog delovanja, ne mogu da ne zadovoljim svoju ličnu radoznalost i upitam te; šta nekoga, s tako visokim koeficijentom inteligencije, motiviše da se bavi nečim što se oduvek smatralo nekom vrstom sofisticirane prostitucije, što u suštini i jeste svaki oblik unovčavanja sopstvenog izgleda?
-Draga moja, znači li to da jedan pametan momak s blizu dva metra visine, ne bi smeo ni da pomisli da jednog dana postane košarkaški reprezentativac, jer mu ne priliči da, kako kazeš, unovčava svoje fizičke predispozicije? – uzvratio je protivpitanjem.
-Mislila sam, pre svega, na uticaj takvog načina sticanja bogatstva na tvoj lični ugled.. dugoročno gledano – Klara je pokušala da ublaži oštrinu svojih reči.
-Ako novac smatraš prevashodno izrazom prestiža, uvećane moći ili, pak, neizbežnim odrazom gramzivosti i nemoralnosti, onda ni jedan način njegovog sticanja neće uroditi željenim ugledom.
-Iskreno bih želela da čujem šta za tebe predstavlja novac.
-Iznad svega, materijalnu nezavisnost, a uz nju i apsolutnu slobodu izbora da se bavim onim što me najviše ispunjava, pa makar to bile i neke sasvim ekscentrične stvari.
-Znači li to da omiljeni lik s top-liste naših čitateljki ima neki tajni hobi o kome javnost ne bi trebalo da zna?
-Tvojim čitateljkama ću uvek rado pripadati u meri u kojoj me žele kao ugodni odmor za svoje oči ili zahvalan materijal za tračarenja uz kaficu – ponudio se kavaljerski.
-Nadam se da onda nećeš imati ni ništa protiv da im poklonimo i nekoliko svežih fotografija njihovog omiljenog tabloidnog junaka? – upitala je, spazivši Alberta kako im prilazi s kamerom.
-Samo vi nastavite razgovor, neću vas ometati – rekao je ovaj, tražeći najpogodniji ugao za snimanje.
-Mogu li računati da će mi tvoj kolega doneti bar nekoliko ovih snimaka?
-Naravno, a i intervju na autorizaciju, ako želiš – ponudila je.
-Ne, nije potrebno – odbio je Diter. - Tvojim očima se može verovati – dodao je nešto tiše, ne skidajući pogled s nje.
Panično je po mislima prebirala reči, kojima bi povratila sigurnost pred njegovim »neumoljivo« plavim očima.
-Ne bih htela da te više zadržavam. Verovatno imaš još mnogo obaveza danas.
-Da, ali, svakako, ne ovako ugodnih – uzvratio je.
-Oh, pa nisam sigurna da su moja pitanja bila baš tako ugodna.
-Ako zaista tako misliš, bilo bi pošteno da i ti meni pružiš priliku za jedno pitanje, važi?
-Što da ne?! Baš sam radoznala šta te zanima u vezi sa mnom – rekla je ljubopitljivim glasom.
-Pa.. recimo.. šta navodi jednu tako inteligentnu devojku da radi za tabloid koji pristojan sve ne drži ni u ostavi?
Klari je nestao osmeh s lica na ovu Diterovu neočekivanu provokaciju.
-Nisam još čuo tvoj odgovor – gledao je, uživajući u njenoj zbunjenosti.
-Ništa posebno.. Džeparac..eto.. – rekla je pocrvenevši.
-Samo to? U čemu je onda razlika između nas dvoje? U visini honorara ili uverljivosti opravdanja za šta nam je tako zarađeni novac potreban? – upitao je, pronicljivo je odmeravajući.
Klara je od neprijatnosti poželela da istog trena nestane.
-Diter.. ja sam student.. diplomac na veterini.. i nemam nameru da se u budućnosti bavim novinarstvom – jedva je izustila, gotovo molećivim glasom.
-Veterini?! Sjajno! Oh, dolazim u iskušenje da se na tvoje oči pretvorim u prvu životinju koja mi padne na pamet – rekao je razdragano.
-Zar na ovako ekskluzivnom mestu? Odmah bi nas izbacili van – Klara je, s primetnim olakšanjem, prihvatila Diterovu šalu.
-Nemam ništa protiv i da promenimo mesto. Šta misliš o tome?
Pre nego što je stigla da mu odgovori, njegova ruka našla se na njenoj nadlanici. Osetila je samo topli udar u grudima, koji se ubrzano penjao do grla. Spontano je sagnula glavu, dobro znajući da njegovom pronicljivom pogledu sigurno neće promaći bura koja je u njoj nastala i paralisala joj svaku misao.
Dok je njenu ruku lagano prinosio svojim usnama, Klari se činilo da je spremna da s njim istog časa krene i u sam pakao.
-Devojčice draga, ne čini li ti se da bi ovaj divni susret ostao nedorečen, ako bismo se, za ovim stolom, večeras, rastali kao ravnodušni putnici koji žure na različite vozove?
-Diter, osećam se tako čudno.. – tiho je izustila.
-A ja sam spreman sve da učinim da se osećaš – sjajno. Hoćeš li mi pružiti priliku?
III
-Devojko, misliš li ti uopšte da danas ustaješ iz kreveta? Ne mogu da otputujem na božićni raspust, a da prethodno ne čujem kako si se juče provela s onim plavušanom – Gabrijela nije krila svoje nestrpljenje.
-Molim te, skuvaj mi jednu duplu kafu, inače neću uspeti da otvorim ni jedno oko bar do podne.
-Zar bih te budila da je već nisam skuvala?!
Ustajući iz kreveta, Klara se osvrnula okolo, pitajući se zašto joj njena soba izgleda tako čudno, kao da se prvi put u njoj nalazi. Činilo joj se da se u nju vratila posle nekog dugog i dalekog puta u predele koji ničim nisu podsećali na njenu svakodnevicu.
Još uvek je u njoj bio prisutan osećaj ugodnog pijanstva od prethodne noći, provedene s njim. Uzalud je pokušavala da malo sabere misli, pre nego što postane »predmet posmatranja« Gabrijelinih pronicljivih očiju.
-Pričaj! – čula je kratku »naredbu« svoje cimerke, tek što je privukla stolicu.
-Oh, imaj milosti! – uzvratila je sanjivim glasom.
-Na to uopšte nemoj da računaš. Pojela sam se sinoć od brige, čekajući te da se vratiš iz »skitnje«.
-Stvarno mi je žao.. Uveravam te da nije bilo nikakvog razloga za brigu.
-Nadam se da je tako .. sudeći po tome kako ti oči sijaju. Još mi samo reci da napuštaš redakciju i prelaziš u fotomodele – zadirkivala je.
-Tek sada shvatam kako bi mi život bio dosadan bez tvojih preterivanja – pokušavala je da se brani.
-Ah, ko ovde preteruje, draga moja? Do juče si pravila »ratni plan« kako da tog naduvenka spustiš na zemlju, a sad te gledam kako lebdiš u oblacima. Samo čekam da čujem kako je neodoljivi Diter postao zaštitni znak fabrike steroida za pumpanje mišića ili volonter za demonstracije vežbi iz anatomije ambicioznim brucoškinjama.
-Oh, prestani, molim te. Pusti me da bar malo sredim utiske – opirala se.
-Da središ utiske? To mi zvuči neobično zanimljivo. Znači, utisaka je bilo toliko mnogo?!
-Gabi.. stvarno ne znam šta da ti kazem. Nisam mogla da verujem da je to onaj isti momak, koji je mirođija svakoj žurci ovdašnjeg džet-seta. Osećala sam se kao poslednja uobražena balavica dok mi je, na moje krajnje neugodno i provokativno pitanje, staloženo i mirno objasnio razloge zbog kojih svesno neguje svoj dobro poznati imidž, uprkos nipodaštavajućem odnosu intelektualne javnosti prema zvezdama tog tipa.
-Zanimljivo.. Pretpostavljam da ste, u tom slučaju, do ranih jutarnjih sati bistrili teme iz oblasti uticaja šou-biznisa na poremećaj sistema vrednosti u savremenom društvu – zadirkivala je Gabrijela.
-Oh, smiluj se, ako boga znaš! Uveravam te da je Diter jedan sasvim pristojan i uljudan mladić, veoma širokih interesovanja i da, ni po čemu, ne podseća na one samozaljubljene šupljoglavce koji svoje zidove »tapaciraju« ogledalima.
-Znam, sve znam.. Još mi samo reci kako celog života sanja svoju nežnu »pepeljugu«, sve drzeći onu cipelicu u levom džepu.
-Gabi, prestani, molim te. Bolje me posavetuj šta da radim s mojim intervjuom. Znam da ti ovo što govorim zvuči prilično čudno, možda čak i naivno, ali Diter me zaista iznenadio. Naravno, prijatno.
-Mila, poznajući te, zaista nemam razloga da ti ne verujem. Dugo sam u ovom poslu i često mi okolnosti, pre svega kratki redakcijski rokovi, ne ostavljaju mogućnost da se bavim nekim interesantnim ličnostima onako kako bih ja to želela – uzvratila je Gabrijela. – Nekada ma pomalo grize savest zbog toga, ali obično me uteši činjenica da većina njih sasvim svesno gaji svoj već stvoreni imidž, uvereni da publika od njih upravo to očekuje. Mnogo puta sam se osvedočila da su najveće zvezde neretko veoma skromne i prijatne osobe, dobri domaćini i pažljivi susedi. Stoga me ne čudi ako si tako nešto prepoznala u Diteru. To uopšte ne treba da te zbunjuje – pokušala je da joj pomogne Gabrijela.
-Znam, ali.. našla sam se u neprilici kako da uobličim intervju s njim, a da i čitaoci i ja budemo zadovoljni – i dalje je bila u nedoumici. – Čak nije tražio ni autorizaciju teksta.
-Ako želiš moj savet, rekla bih ti da uradiš onako kako ti srce diktira. Naravno, ne sumnjam da ćeš znati razdvojiti njegove javne izjave od intimnog ispovedanja tebi, kao prijateljici ili..
-I ja sam tako nekako mislila da uradim – Klara je bila ohrabrena.
-Onda, sedi i odmah to završi, dok još uspevaš da sabereš misli – namignula je Gabrijela.
-Uh, da nije tebe, ko bi se danonoćno zavitlavao na moj račun?!
#
Niko nije primetio Klaru kada je ušla u redakcijsku sobu. Svi su bili okupljeni pored Albertovog stola, od koga se razlegao neobuzdani smeh.
-Hej, pogledajte ovu! Izgleda kao poslednji kadar iz »Doktora Živaga«, sa Larinim »zumiranim« očima.
U trenutku kada im je prišla, nastao je tajac.
-Izvinite ako sam vas prekinula u nečemu – rekla je zbunjeno.
-Oh, taman posla, koleginice! Upravo smo licitirali koji bi fotos bio najilustrativniji za tvoj intervju s Diterom Krausom – dobacio je Dastin, namigujući nekome iza njenih leđa. –Pa, pošto nam se mišljenja razlikuju, mislim da bi bilo najbolje da sama odabereš onu koja ti se najviše dopada –zaključio je tobože ozbiljnim glasom.
-Dajte da pogledam! – rekla je, uzimajući sa stola koverat s fotosima.
Svi su je istog trena, kao po komandi, okružili. Po njihovom šmrkanju i kašljucanju, bilo joj je jasno da se nešto neobično dešava.
Kada se nadvila nad fotografije, činilo joj se da će se onesvestiti od neprijatnosti.
Njen izraz lica, širom otvorene zenice, zanesen pogled i blago razmaknute usne, govorili su mnogo više, nego što je imala hrabrosti da sebi prizna. Diterovi prsti u njenoj kosi i njegov pogled, vešto ovekovečeni Albertovom kamerom, ležali su pre njom, oduzimajući joj snagu da izusti ijednu reč u svoju odbranu.
Mahinalno je počela da fotose energično trpa natrag u koverat, kao da će time uspeti da otkloni »izdajničke« tragove obostranih emocija, koje su ih ponele već pri prvom suretu.
-Oh, Alberte, kako si mogao da mi ovo učiniš?! – otelo joj se, glasom prepunim očaja.
-Zar sam ti ja kriv, lepojko, što si tako opčinila tog dasu?! Svaka devojka, na tvom mestu, ovako nešto bi umnožila u sto primeraka i sebi, do nebesa, dizala rejting među slobodnom muškom populacijom – mirno je uzvratio Albert, s najnevinijim izrazom na licu.
-Hoćeš li prestati već jednom?! – planula je, izgubivši strpljenje. – Retuširaj to kako znaš, inače ću sledeći puta da ti razlupam kameru, ako mi ponovo ovako nešto napraviš – zapretila je, tresući se od nemoćnog besa, dok su joj se oči punile suzama.
-A šta je sa zaštitom mog autorskog dela? – pokušao je da se našali kolega fotoreporter.
-Slušaj, bezobrazniče, ako se samo jedna od ovih fotografija, u ovakvom izdanju, nađe na stranicama lista, ni sam NATO pakt te neće moći zaštititi od moje osvete, zapamti dobro – uzvratila je, izjurivši iz kancelarije.
-Oh, Bogorodice, šta se sve u ovoj zemlji ne naziva nežnijim polom?!! – Albert je »nemoćno« raširio ruke.
#
Četiri prekrasna »dalmatinca« trčala su Klari u susret, dok je s profesorom Klausom prelazila stazu prema kući njegovog bivšeg kolege s katedre, Helmuta Krausa, vlasnika jedne od najsavremenijih oglednih farmi, čije naučne rezultate su koristili čak i sami državni instituti.
-Profesore, beskrajno sam vam zahvalna što ste odvojili toliko svog dragocenog vremena da me lično predstavite vašem kolegi i prijatelju.
-Naprotiv, koleginice, ja treba vama da zahvalim što me vaše interesovanje za genetiku nateralo da se setim Helmuta i, posle toliko godina, konačno odvojim malo vremena da ga posetim. Neka vas ne pokolebaju ovi glasovi, koji se čuju iz njegovih štala i torova. Uveravam vas da je ovo još uvek prava dolina mira, u odnosu na buku automobila na koju smo u gradu svakodnevno osuđeni.
U tom trenutku Klara je primetila visoku suvonjavu priliku, kako im žurnim korakom ide u susret.
-Oh, evo mog dragog Helmuta. Pored ovoliko »pegavih« čuvarkuća, zvono na vratima mu je, očigledno, sasvim suvišno.
-Zdravo, stari moj dobrodržeći kolega – obratio mu se domaćin srdačno. – Da mi nisi javio da dolaziš u društvu svoje vredne studentkinje, već bih pomislio da si kod mene potražio azil za mali okrepljujući »povratak u mladost«.
-Mangupe jedan, zar ni ono tvoje pametno i odraslo dete nije uspelo da te promeni i uozbilji?! Oh, Klaro, izvini, da vas upoznam.. Ovo je Klara, najambiciozniji student svoje generacije, a ovo je moj dragi Helmut, koji se na vreme spasao dosadnih sastančenja po naučnim većima i, na najbolji mogući način, posvetio čistoj nauci.
-Draga gospođice, upravo ste imali priliku da iz prve ruke čujete savršen primer diplomatsko-taktičke izjave.
-Priznajem, nisam baš sigurna da sam razumela šta ste time hteli da kažete – primetila je, gledajući ih upitno.
-Moj dragi Klaus odlično razume da sam ga ja poodavno prozreo. Znate, dok sam ja, s lopatom u rukama, žuljao prste, ižđubravajući ove štale zajedno sa svojim radnicima i članovima porodice, moj »jadni« kolega je »lomio« ruke, držeći u naručju najzgodnije asistentkinje s veterine. Zato potpuno razumem kako mu je sada kada su mu, kao jedina »rekreacija« na fakultetu, ostali dosadni sastanci veća i raznih naučnih grupa – objasnio je domaćin.
-Čini mi se da je već suviše kasno da intervenišem u cilju zaštite svog pedagoškog autoriteta pred mojom nedužnom mladom koleginicom – tobože rezignirano je uzvratio Klaus Hajdeger.
-Ah, neka te to ne brine. Naša dužnost je da mladima na vreme otvorimo oči u suočavanju s važnim »životnim činjenicama«, nije li tako, gospođice Klaro? – upitao je Helmut, saučesnički joj namigujući.
-Ako je to jedina »uteha« na koju kod tebe mogu računati, onda nemam nekog naročitog izbora – uzvratio je profesor Klaus. - U svakom slučaju, ja sam svoju časnu dužnost ispunio i doveo mladu koleginicu u tvoje »životinjsko carstvo«, a sve ostalo prepuštam tebi. Ona će ti sama objasniti kakav tip laboratorijskih istraživanja je zanima.
-Nadam se da mlada dama neće imati ništa protiv da o tome porazgovaramo uz čašicu.
Ušavši u kuću njihovog domaćina, Klara je bila impresionirana gotovo rezidencijalnim izgledom prostranog salona u kojem su bila smeštena dva udobna kožna kanabeta i nekoliko fotelja, te niski masivni sto od bojene orahovine.
Pored vrata, na malom neupadljivom stočiću, stajala je otvorena knjiga u koju su posetioci beležili svoje utiske.
Primetivši Klarin radoznali pogled, domaćin je srdačno ponukao da je razgleda ako želi.
Dok su dvojica starih prijatelja živo razgovarala, Klara je s divljenjem čitala potpise najpoznatijih bio-genetičara s prestižnih britanskih i američkih univerziteta, članova delegacije francuskih akademika, pa čak i jednog japanskog nobelovca.
Tek tada je, u pravoj meri, shvatila koliko je sreće imala da je, ljubaznošću svog mentora, dospela na jedno ovakvo mesto, koje joj je pružalo, takoreći, idealne uslove za izradu eksperimentalnog dela diplomskog rada.
Iako je, studiozno se pripremajući, prikupila ono što se moglo naći, iz te tematske oblasti, na internet-prezentacijama, brzo je uvidela da joj sve to, bez ovakvih uslova za praktičan rad, ne bi bilo od prevelike pomoći.
-Draga Klaro, ovde ćete se zaista dobro odmoriti od onih dosadnih sedih glava na fakultetu. Trenutno je ovde grupa specijalizanata preventive iz Kelna, koji rade s matičnim jatom japanskih prepelica, tako da ćete imati sjajno društvo za druženje na farmi. Naravno, pod uslovom da vas one slatke njuškice potpuno ne osvoje. Dragi moj – obratio se Klausu – konačno sam uspeo da dobijem najkvalitetniju selekciju mekodlakih činčila, o kakvoj sam godinama sanjao – rekao je s ponosom.
-Činčile?! Jedva čekam da ih vidim – bila je oduševljeni ovim što je čula. – Uvek se užasnem pri pomisli kako neko može da ubija ta divna stvorenja i od njihovog krzna pravi bunde.
-Eh, draga moja, kada bismo razmišljali o svakom svom koraku koji naudi nekim malim bićima, koje oko sebe i ne primećujemo, plašim se da bi naš naučni rad izgubio svaki smisao. Ne zaboravite da su njihovi životi, ostavljeni u brojnim laboratorijama, omogućili veliki napredak čovečanstvu u razumevanju prirode i uzroka mnogih smrtonosnih boleština. No, nije vreme, ni prilika, za tako teške razgovore. Nazdravljam svojim dragim gostima, a vama, koleginice, želim uspešnu izradu diplomske teme – rekao je Helmut Kraus, dižući čašicu.
IV
Tiho subotnje veče unelo je u Klaru setu koje nikako nije uspevala da se oslobodi. Oduvek je smatrala da je taj dan rezervisan za druženja s bliskim prijateljima ili nekim drugim dragim bićima, kojima ponekad ne uspevamo da poklonimo onoliko pažnje koliko zaslužuju.
Nikada joj Gabrijelino prisustvo nije nedostajalo kao te večeri. Bezuspešno je pokušavala da se udubi u najnoviju knjigu svog omiljenog pisca Skot Peka. Misli su joj se neprestano vraćale na Ditera. Očajnički je priželjkivala njegov poziv.
Grad, napadno blještav u svom prazničnom ruhu, još više je u njoj pojačavao osećanje depresije, pri pomisli da će ceo vikend provesti u bezglasnoj tišini pustog stana.
Kada je već prošlo osam, izgubila je i poslednju nadu da će se telefon oglasiti, makar da je, sa dve-tri reči, uveri da je nije zaboravio i da mu je ona noć s njom značila više od usputne avanture.
Bilo je suviše rano da ide na spavanje. Jedino spasonosno rešenje bilo je da uključi televizor, stvarajući iluziju da ima društvo pored sebe.
U to vreme gotovo na svim kanalima išle su vikend-emisije lakog zabavnog sadržaja, među kojima je Top štern koktel plenio izuzetnu pažnju gledalaca zbog svoje mlade, veoma provokativne voditeljke, Anabele, nezaobilaznog gosta tračerskih rubrika najtiražnijih tabloida.
Njena nepredvidivost u emisijama podjednako se dopadala i muškarcima i ženama; prvima zbog njenih neskrivenih telesnih draži, a drugima zbog smelog i otvorenog izazova, upućenog, nereko potpuno zbunjenom, gostu.
Trebalo je imati prilično hrabrosti i javno se izložiti opasnostima njenog dugog jezika, čiji je efekat pojačavala presmelim izrezima na kratkoj tesnoj haljini, njenom »zaštitnom znaku«.
Te večeri, u svojoj oker-crnoj somotskoj haljini, Anabela je izgledala kao prava tigrica naoštrenih kandži, uprkos zavodljivog osmeha, koji nikada nije skidala s lica.
-Dragi gledaoci, a naročito gledateljke Štern koktela, može li se zamisliti veće zadovoljstvo u slatkoj »groznici subotnje večeri«, nego imati pored sebe najseksepilnijeg muškarca Severne Vestfalije, božanstveno plavog .. mmmh - Ditera Krausa!!
Klari je zastao dah kada je ugledala Ditera kako, rukom pozdravljajući prisutnu publiku, ulazi u studio i spušta nežni rukoljub voditeljici, nonšalantno se zavalivši pored nje na sofu.
Njene krupne zelene oči nekoliko trenutaka su provokativno »skenirale« Diterovo telo, u nameri da ga, »na prepad«, zbuni.
-Vaš sam, draga moja, šta čekamo? – obratio joj se s ležernim osmehom, što je izazvalo buran aplauz publike.
-Oh, dragi gledaoci, kada vaša Anabela ostane bez »teksta«, možete biti sigurni da pored sebe ima zaista pravog muškarca – brzo se snašla. – Gorim od radoznalosti da čujem od našeg »Apolona« koliko vremena posvećuje negovanju svog tela.. a posebno ovih zanosnih mišića.. i da li mu uopšte preostaje vremena da ponekad primeti i neko privlačno žensko telo? – upitala je mazno, prebacujući ruku preko Diterovog ramena.
-Draga Anabela, postoje žene koje je nemoguće ne primetiti – uzvratio je, odmeravajući je dugim pogledom.
-Diteru, dušo, tako sam radoznala da čujem da li za svaku ženu imaš poseban metod osvajanja ili ti one same padaju u naručje, pa ti to nije ni potrebno? – upitala je, lagano mu dodirujući nadlanicu.
-Bilo bi jako tužno kada ne bih imao priliku da svoje osvajačke sposobnosti ponekad stavim na iskušenje. Postoje žene koje su zaslužile da se i jedan »atestirani« mister oko njih potrudi - dodao je glasom punim neobične topline.
-Oh, kako zavidim tim srećnicama! Kaži mi, kada bih se ja našla u njihovoj koži, koji bi metod zavođenja primenio?
-Naučni – uzvratio je kratko.
-Naučni?! Možeš li mi to malo pojasniti?
-Pa, poslužio bih se iskustvom svog dragog »prijatelja« Ernesta Hemingveja.
-Oh, nisam sigurna da je tvoj »prijatelj« u istoriji zabeležen kao posebno veliki zavodnik – bila je začuđena voditeljka programa.
-Ali jeste kao uspešan lovac na tigraste ajkule – efektno je poentirao, na neskriveno zadovoljstvo publike.
-Moram da priznam da je naš večerašnji gost zaista neodoljiv i iskreno zavidim gledateljki koja je, u nagradnoj igri našeg sponzora, izvukla »poljubac snova« najlepšeg muškarca Severne Vestfalije. Molim mladu damu da dođe i »primi« nagradu.
Kao hipnotisana, Klara je gledala Ditera kako, bez imalo ustručavanja, utiskuje »filmski poljubac« lepuškastoj riđokosoj ustreptaloj devojci, mlečno bele puti.
Poslednje što je čula, bili su razdragani aplauzi publike, preko čijih lica je već išla odjavna špica emisije.
Nije imala snage ni da promeni tv-kanal, zureći odsutno u svetlucavi ekran. I ono malo raspoloženja, koje su u nju uneli Diterovi duhoviti odgovori, splasnulo je nakon ove poslednje scene s poljupcem.
Ponovo se, po ko zna koji puta, upitala postoje li u njegovom životu ikakve granice između profesionalnog i privatnog života i koji je, konačno, njegov pravi lik.
Nikako joj nije uspevalo da dovede u vezu ono što je od njega čula s ovim bezuslovnim podleganjem najbesmislenijim estradnim zahtevima. Više nije bila sigurna da i Diter prilično ne uživa u svemu tome.
Bezvoljno je dohvatila šolju toplog mleka, nimalo uverena da će joj ona večeras pomoći da lakše utone u san.
U trenutku kada je drugom rukom posegnula za daljinskim upravljačem da isključi televizor, zazvonio je telefon.
Sigurno je Gabrijela. Konačno nešto ugodno večeras, pomislila je.
-Da?
-Oprostite, gospođice, i pored najbolje volje, ne mogu da pogodim da li se iza tog kratkog »da« krije glas najlepše veterinarke među novinarkama ili njene cimerke – čula je dobro poznati glas.
-Diter?!! Oh, Bože, nisam se nadala..
-Znam, mila.. U ovo nepristojno doba zovu samo oni koji ne mogu da odole da prekrše sva pravila ovog sveta, samo da čuju neki dragi glas, koji im danima ne da mira.
-Ovaj..mislila sam .. gledala sam te malopre..
-Gledala? Oh, dušo, nemoj mi reći da traćiš dragoceno vreme na te besmislice – uzvratio je nehajno.
-Diter, ništa ne razumem.. Zašto onda učestvuješ..?
-Za takvu svotu, mnogi bi pristali i da se svuku na fudbalskom stadionu, a ne da sat vremena odsede pored one silikonske sfinge.
-Oh, Diter, nikada neću razumeti takva »pravila igre« – uzdahnula je bespomoćno.
-I ne treba da lupaš svoju pametnu glavu razmišljajući o tim stvarima. Svi mi, koji se tim poslom bavimo, znamo dobro da je to samo prodaja iluzija o nama samima i da, kada se kamere pogase, ovaj grad izgleda jednako pust kao i pre toga.. ako u njemu ne postoji neko ko bar malo misli na nas.. čeka nas.. i želi onakve kakvi zaista jesmo, bez sponzorskih krpica na sebi i veštačkog sjaja u očima. Nadam se da me sada bolje razumeš. Tako si mi potrebna noćas.. kao vazduh koji udišem. Predloži što god želiš, samo … molim te, ne reci da ne možes, da je kasno..
-Diter, čekam te. Dođi..
-Ljubavi, jesam li dobro čuo?! Pozivaš me kod sebe?
-Da.. – jedva je izustila, sva protrnula od uzbuđenja pri pomisli da će ga uskoro videti.
Spustila je slušalicu, pitajući se da li je samo sanjala njegov glas, koji je noćas toliko želela da čuje.
Kolena su joj klecala dok se spuštala u naslonjaču, a u glavi joj je bio pravi košmar.
Znala je da mu ne treba više od desetak minuta da stigne do njenog stana.
Zadržavala je dah, sva ošamućena osluškujući korake retkih prolaznika, koji su dopirali sa pločnika. U svakom od njih njeno ustreptalo srce prepoznavalo je njegove.
Zvuk zvona na vratima, od koga joj je uzdrhtalo celo telo, otklonio je svaku dilemu.
#
Kada se pojavio, bilo je dovoljno da je samo pogleda svojim prozračno plavim očima i da zaboravi sve ono što njegov lik medijske zvezde čini drugačijim od onoga Ditera kakvog je priželjkivala u svojim snovima.
Zagrlio je s detinjom radošću, utiskujući joj poljubac u kosu.
-Ne znam šta bih učinio da noćas nisi pristala da dođem ovamo, tako sam se loše osećao. Čak sam razmišljao da učinim najgluplju stvar na svetu – napijem se i tako izbacim ovu mučninu iz želuca. – rekao je, gledajući je zahvalnim pogledom.
-Zašto, Diter? U emisiji si izgledao tako opušten i raspoložen – iskreno se začudila.
-Mila, kada se neko bavi ovim poslom, brzo savlada sav repertoar lažnih osmeha, kretnji koje odišu sigurnošću i šarmom, a da ne pričam o citiranju misli značajnih ljudi, koje služe da bismo ostavili utisak svoje načitanosti i duhovitosti. Sve su to, draga moja, iluzije kojima hranimo one koji svoje nezanimljive živote provode buljeći u ekran.
-Da iluzije nisu ljudima toliko potrebne, zar bi se čitava industrija zabave bavila njihovom produkcijom?!
-U pravu si, draga. Ta okolnost, priznajem, još uvek mi pomaže da, u priličnoj meri, umirim svoju savest što sam privremeno pristao da budem deo tog mehanizma, koji nema ničeg zajedničkog sa vrednostima do kojih lično držim. Nadam se da ću se iz toga izvući pre nego što se pretvorim u pokretnu lutku koju, iz emisije u emisiju, oblače u krpice ekskluzivnih butika, koji se razlikuju samo po sumi koju su spremni da ponude da bi ubedili gledaoce da se njihova omiljena zvezda kod njih odeva. Ponekad se pitam da li bi me iko od njih uopšte prepoznao da me vidi u radnom kombinezonu, u kojem se, inače, najugodnije osećam.
-Radnom kombinezonu?! Postoji li još nešto važno što mi nisi rekao o sebi? – upitala je, iskreno iznenađena.
-Sve što je važno u ovom trenutku je da si ti pored mene i da mogu da te zagrlim.
-Možeš li da mi obećaš da ćeš mi jednog dana, ipak, ispričati o onome što zaista čini tvoj život van javne scene?
-Dušo, možda bi moje ruke najlepše ispričale priču o jednom zanesenjaku, koji nikada nije uspeo da zavoli svetla velegrada više od mesečine iznad gustih borovih krošnji, negde daleko od ovog grada– rekao je, nežno joj sklanjajući pramen kose sa čela.
Osetila je neopisivu želju da mu se nasloni na rame i tako dugo sedi, ne progovarajući ni reč. Ustručavala se da to učini, drhteći kao ustreptala šiparica.
Bila je bolno svesna da je Diter jedan od onih muškaraca kojima nikada nisu nedostajale ženske nežnosti, da je verovatno već odavno sit njihovih pohotljivih ruku, koje ga opsedaju na svakom koraku.
Osećala je u sebi zadovoljstvo, pomešano s ponosom, pri pomisli da je te večeri toliko želeo baš nju.
-Mila, još uvek mi se čini da je Diter u tvojim očima čovek u čiju ljubav jedna žena jedva može verovati. Znam da će proći dosta vremena dok steknem tvoje poverenje. Možda ćeš mi se smejati kada kažem da sam osećao beskrajnu želju da osetim tvoju glavu na ramenu i kosu koja me golica po vratu. Žene koje me, kao grabljivice, opsedaju gde god se pojavim, stresaju se na svaki pokret prstiju, koji bi narušio njihove besprekorno složene pramenove, kojima ni iznenadna oluja ne bi mogla nauditi, toliko su ukočeni od raznih učvršćivača. Njihova usta se prepuštaju poljupcima samo uz pripravan neseser, nabrekao od gomile ruževa, koje nabacuju na usne i pre nego što sa njih nestane onaj vlažni sjaj. Skoro mi je žao tih nesrećnica koje danonoćno glume svoje živote, uvek spremne da se nasmeše pred nekim iznenadnim sevanjem blica. Diter kome one dele svoje osmehe, nije biće od krvi i mesa, već samo jedna stepenica više u njihovoj karijeri. Znam dobro da će moje mesto u njihovim praznim očima već sutra zauzeti neki novi momak sa naslovnih strana, o kome ništa neće znati, osim možda konta u banci ili adrese u nekoj elitnoj četvrti grada.
-Diter, ništa o tom svetu u kojem s krećeš, ne znam. To je sve tako daleko od debelih zidova laboratorije, u kojoj provodim najviše vremena.
-Ljubavi, budi srećna što je tako. Ti si na samom izvoru života, a ovo što ja živim je bedna imitacija onoga što život čini vrednim. Umoran sam, dušo, od svega što prati ovaj posao.
-Diter.. ne razumem te.. zašto ga onda ne napustiš?
-Hm.. moram da završim neke započete poslove, za koje mi treba dosta novaca. Drugi razlog ne postoji. Čim to okončam, ovaj period mog života ostaće samo na fotografijama u albumima. Uzgred, draga, šta je sa onim fotosima koje si mi obećala? – upitao je iznenada.
-Nažalost, veoma ih je malo uspelih – slagala je, prisetivši se neugodne scene iz redakcije.
-Zašto, dušo? Meni se baš dopada ona na kojoj sam ti mrsio ove lepe čuperke.
-Štaaa?!! – vrisnula je. – Otkud znaš za nju?!
-Što se čudiš, mila? Pa, zar nisi videla intervju?
-Oh, platiće mi Albert za to! – procedila je kroz zube.
-Zašto, ljubavi? Zar ne misliš da je konačno vreme da me publika upozna i u drugačijem svetlu? – upitao je, gledajući je iskosa.
-Kako to misliš?!
-Kao zaljubljenog dečaka, kome je sasvim svejedno da li će neki paparaco da ga »uhvati« u zagrljaju žene koju voli – rekao je, potraživši njene usne.
Bilo je dovoljno da samo oseti njegov dodir i da joj u glavi nastane potpuni haos.
Nesvesno mu je obavila ruke oko vrata. Poželela je da nestane, usana zagnjurenih među raskopčane dugmiće njegove košulje.
Znala je da je pred njima jedna od onih noći u kojima je sve dopušteno.
Grudi su je bolele od želje za njegovim dodirom. Diterovi prsti su vešto otkopčavali nestrpljive kopčice na njenom crnom čipkastom bodiju. Nije mogla da dočeka trenutak da mu se sva preda, da je upije kroz kožu.
Nikada je nijedan muškarac nije ljubio sa toliko strasti, pogađajući joj svaku, i najskriveniju, želju i misao.
/to be continue../
Rodjendanski hertz za drugaricu elle
Started by
Guest_vinska musica_*
, May 19 2007 23:51
25 replies to this topic
#2
Guest_vinska musica_*
Guest_vinska musica_*
-
- Guests
Posted 19 May 2007 - 23:53
/nastvak/
V
Izlazeći iz kabineta profesora Hajdegera, gde je otišla po detaljne instrukcije o sadržaju laboratorijskih opita kojima će da ilustruje teze u svom diplomskom radu, Klara je bila više nego prijatno iznenađena da je njen mentor, u međuvremenu, dogovorio da njen boravak na farmi njegovog prijatelja i bivšeg kolege, počne već prvog dana posle novogodišnjih praznika.
Ono sa čim ni u snu nije računala je da je njen budući domaćin ponudio da svih sedam dana prakse provede na njegovom imanju, koje je, inače, dom i nekolicine njegovih radnika, koji se danonoćno brinu o životinjama.
Iskreno se radovala pri pomisli da će biti u prilici da, na licu mesta, stekne brojna saznanja o selekciji i uzgoju najkvalitetnijeg matičnog »materijala« i time dopuni svoja teoretska znanja iz oblasti genetike.
Iako je planirala da ostatak prepodneva provede u kupovini raznih novogodišinjih ukrasnih sitnica, hladnoća koja je štipala za nos naterala je da odustane i produži kući.
Ulazeći u haustor zgrade, pomislila je na društvo iz redakcije kojem je jednom prilikom, ilustrujući svoju zimogrožljivost, rekla da je zasigurno u »prethodnom životu« živela u nekoj zemlji s mnogo sunca, na šta su svi kao jedan uzviknuli: »U Mauricijusu!«.
S osećanjem sete, otvorila je poštansko sanduče, radujući se prispelim novogodišnjim čestitkama, koje bi joj svake godine slali rođaci i prijatelji iz detinjstva, koji su, i pored ekspeditivnosti elektronske pošte, još uvek negovali taj starinski običaj.
Uh, ovo može da bude samo Albertovo maslo, pomislila je, našavši koverat s muzičkom čestitkom na kome su bila nacrtana dva krokodila u nežnom zagrljaju.
Duhovitost prijatelja iz redakcija jedva da joj je izmamila osmeh na licu. Uvek se osećala setno kada bi otključavala stan, znajući da će je u njemu dočekati potpuna tišina, narušavana samo ravnodušnim otkucavanjem časovnika.
Ponovo joj je nedostajao; svakog dana sve više.
Bolela je pomisao da, posle one prekrasne noći koju su proveli zajedno, nije našao ni trenutak slobodnog vremena da joj se javi.
Suviše su se kratko poznavali, da bi se usudila da proceni kakvu privrženost može da očekuje od njega. Ipak, potajno se nadala da će joj praviti društvo u novogodišnjoj noći, pa je svesno danima izbegavala one prijatelje od kojih bi obično stizao poziv za proslavu.
Mračak koji se već oko četiri popodne spustio na, maglom obavijen, grad, u Klari je pojačavao osećaj depresije. U takvim trenucima jedino je topla kupka mogla da joj, bar donekle, popravi raspoloženje.
Dok je puštala jaki mlaz vode da napuni kadu, učinilo joj se da čuje zvuk telefona. Tako je naglo istrčala iz kupatila da je zamalo pala preko praga.
-Klara Blumental, izvolite?
-Mila, ja sam, Diter.. – čula je zanosni mazni glas kroz slušalicu. – Oprosti što nisam stigao da ti se ranije javim. Sve vreme sam proveo u pregovorima s Francuzima i, evo, upravo smo završili.
-Diter, odakle zoveš? – upitala je.
-Iz Nice. Imam u klubu Mediteran agažman za novogodišnje krstarenje jahtom, na kome je moja uloga bila da svojim imenom privučem što bogatiju klijentelu – objasnio je.
-Znači, nećeš biti u Diseldorfu na novogodišnju noć?
-Dušo, toliko sam takvih praznika dosad provodio radno, da su za mene izgubili svaki značaj. Uvek sam smatrao da od svakog dana treba napraviti praznik, a ne samo onda kada nas kalendar podseti na to.
-Sasvim si u pravu, samo sam malo brinula što se ne javljaš – uzvratila je Klara s primetnim olakšanjem.
-Ljubavi, budi sigurna da bi mi večeras neuporedivo ugodnije bilo u tvom toplom sobičku, nego na najluksuznijoj jahti Adnana Kašogija. Na takvim mestima mogu se sresti samo oni kojima su čula toliko otupela, da su spremni da plate besmisleno velike sume onome ko je u stanju da za njih organizuje zabavu na kojoj bi doživeli nešto posebno. U svakom slučaju, u pitanju su samo dva dana. Čim se vratim u Nemačku, javiću ti se, pa da negde izađemo. Je li u redu?
-Oh, Diter, nisam sigurna da ćeš me zateći.
-Zašto? Putuješ negde?
-Ma, ne. Odlazim na nedelju dana na diplomsku praksu na jednu farmu dvadesetak kilometara od grada, gde mi je obezbeđen celodnevni smeštaj.
-Razumem te, dušo, šaljem ti poljubac i od srca podržavam tvoju nameru da tako prilježno odradiš svoju studijsku obavezu.
Razgovor s Diterom Klari je u toj meri popravio raspoloženje, da je, spustivši slušalicu, odlučila da se udobno zavali na sofu i počne da pravi spisak onih neophodnih sitnica, koje će joj biti potrebne za vreme predstojećeg boravka na farmi.
Prednovogodišnje svečarsko raspoloženje, koje se već uveliko širilo sa svih tv-kanala, ostavljalo je sasvim ravnodušnom.
U pravu je Diter; od svakog dana života treba praviti praznik, zaključila je, uzimajući olovku i blok u ruke.
#
Energično okretanje ključa, koje se čulo iz predsoblja, moglo je značiti samo jedno; da se Gabrijela, neplanirano, ranije vratila sa svog prazničnog dopusta.
Klara nije stigla ni da domisli svoju misao, a njena prijateljica je već stajala na pragu sobe, sva napeta od besa.
-E, ovo je već prevršilo svaku meru! – čulo se, umesto pozdrava.
-Šta se desilo?! – upitala je Klara zabrinuto.
-Ono što se svaki put ponovi kada rešim da posetim svoje »brižne« roditelje, koji jedva čekaju da me upitaju imam li nekoga »tamo u gradu« i hoću li skoro da se udam. Ako im, samo uzgred, pomenem neko ime, već počinju da planiraju kupovinu pelena, dečjih kolica, igračaka.. Uh, kako be izbezumljuju!
-Hajde, smiri se. Zar misliš da su samo tvoji roditelji takvi? – pokušala je Klara da je uteši.
-A zar je normalno da je moj stariji brat, »po prirodi stvari«, pošteđen takvih pitanja, a da je meni, kako kažu, »već krajnje vreme da se uozbiljim«. Čak i ovaj moj posao za njih je samo prolazni hir, nedostojan pametnih i obrazovanih ljudi. Iskreno se iščuđavaju kako neko može da me toliko plaća za priče o nekim medijskim zvezdicama i njihovom privatnom životu. Sve im je to krajnje sumnjivo i iskreno su »zabrinuti« u kakvo sam to problematično društvo upala – Gabrijela nije mogla da se zaustavi.
-Zašto te njihov stav čudi kada i sama kažeš da su svi u tvojoj porodici inženjeri ili lekari? Njihov svet je daleko od ovoga čim se ti baviš i sasvim je razumljivo da im njihov rad izgleda neuporedivo značajniji od životnih priča raznih zabavljača – Klara je pokušala da je smiri.
-Neka misle šta hoće, samo neka me ostave na miru. Ako još jednom, kao »slučajno«, zateknem onog morona kako se prenemaže, nazdravljajući »poštovanoj gospođi mami«, videće me ubuduće samo na slici – zapretila je Gabrijela.
-Kakvog morona? Ne znam o kome pričaš.
-Njihovom favoritu među nesuđenim zetovima, uspešnom direktoru tamošnjeg osiguravajućeg društva, koji me svakog rođendana tako zatrpava cvećem, da moram da se uštinem, kako bih se uverila da nisam već otišla na onaj svet.
Klara nije mogla da se ne nasmeje na ovu Gabrijelinu opasku.
-Pa još kada počne da se priseća kako smo nekada sedeli u istoj klupi u školi, pokušavajući da me razneži anegdotama koje, po svojoj zanimljivosti, ne bi prošle ni kod uredništva glasila za vrtiće - Gabrijala nije mogla da stiša bes.
-Sad stvarno mogu da zamislim kako te sve to iziritiralo kada si se, tako odlučno, odrekla one »novogodišnje revije kolača«, kakvu samo tvoja mama ume da napravi – pokušala je da je oraspoloži Klara.
-Da znaš, radije ću da sutra uveče sedim na podu sobe i grickam pistaće, a u ponoć samoj sebi nazdravim, nego da još jednom čujem ono: »Ali, ćerko.. tvoja mama ti želi samo najbolje«.
-U svakom slučaju, dobrodošla. A što se tiče zdravice, smisliću već nešto prigodno do sutra – obećala je Klara.
-Hoćeš reći da ni ti nigde ne ideš na doček? – bila je iznenađena njena cimerka.
-Hoću reći da će Nova godina svakako stići, bez obzira da li je čekali u pižami ili svilenoj haljini. Besmisleno je što joj uopšte pridajemo toliku važnost – rekla je nehajnim glasom.
-Čekaj malo.. Nešto mi u tvojim rečima zvuči neobično. Pre nego što izrazim divljenje prema tvom impresivno racionalnom stavu, »pomozi« mi da otkrijem autora tog »filozofskog sistema«, koji je na tebe izvršio tako snažan uticaj za samo nekoliko dana mog odsustva – zadirkivala je Gabrijela, gledajući je ispod oka. – Nije valjda da si se naprasno razočarala novogodišnjom haljinom koju si kupila još pre mesec dana?
-Kako imaš srca?! Dobro, reći ću ti. Diter ima u Francuskoj ugovoren angažman za Novu godinu, pa sam odlučila da to veče provedem u kući.
-Sjajno! U tom slučaju, nudim ti neplaćeni angažman za sutra - da se »pobrineš« oko mojih omiljenih minjona..
-Znači, odustaješ od onih pistaća?
-Imaj razumevanja.. Čoveku se u afektu svašta otme od usta.
-Zar je tebi uopšte moguće bilo šta oteti od usta? – Klara nije mogla da se uzdrži.
-Oh, bezobraznice, mislila sam da ćeš, za moj kompliment tvojoj kulinarskoj veštini, pokazati malo više zahvalnosti, a ne podsećati me na moj višak centimetara oko struka.
-U pravu si. Upravo sam došla na mnogo bolju ideju.
-Da čujem? – upitala je Gabrijela.
-Povešću te sa sobom na Mauricijus.
-Zašto baš tamo? – upitala je Gabrijela začuđeno.
-Tamošnje mladoženje obožavaju punačke devojke, pa bi tako mogla da spojiš ugodno sa korisnim.
-Da si mi rekla da njima hrane one »tvoje« krokodile, pre bih ti poverovala – odmahnula je Gabrijela rukom.
-Čak i da je tako, nema razloga da brineš.
-Zašto to misliš?
-Tvoj furiozni temperament bi nasmrt preplašio te nedužne životinje, da se ne bi ni usudile da ti se približe.
-Oh, neizmerno ti hvala. Niko nije u stanju da me tako divno »uteši«, kao ti.
-Nema na čemu. Zna se za šta služe najbolji prijatelji – izmotavala se Klara.
-Pre nego što se pretvorim u tvog omiljenog repatog kućnog ljubimca, brzo mi izrecituj kakvo gastronomsko blago trenutno imamo u kućnim zalihama?– upitala je Gabrijela, odlazeći prema frižideru.
-Izgleda da neću imati vremena da te informišem o tome – uzvratila je, gledajući svoju cimerku kako iz njega već vadi činiju pudinga sa šlagom.
VI
Gledajući kroz prozor autobusa, koji je nečujno klizio širokom trakom puta od Diseldorfa prema Kelnu, Klaru je prožimalo ono ugodno osećanje kao kada bi, za vreme zimskog raspusta, odlazila na nekoliko dana kod dragih rođaka, doživljavajući to kao roditeljsku nagradu za svoj uspeh u školi.
Iako se farma nalazila tek dvadesetak kilometara od grada, Klari se činilo da odlazi u neki daleki, čudesno uzbudljivi svet, o kome većina njenih sugrađana i ne sanja da postoji nadomak bučnih ulice i šume neonskih reklama, koje ponekad zaklanjaju i samo zvezdano nebo.
Na trenutak se, sa smeškom na licu, setila Gabrijele, kako se u čudu krsti, videvši je kako jedva podiže prepunu putnu torbu, otežalu od gomile stvari kao da, kako reče, polazi na »put oko sveta«.
Ni sama ne bi znala da objasni zašto je u nju stavila oveći svežanj dragih fotografija, svoju omiljenu navlaku za jastuk, toplomer »za svaki slučaj« i još gomilu sitnica.
Pre polaska od kuće, iz navike, kupila je novi broj Senzacionala, bez namere da ga čita još u autobusu.
Znala je da u blizini farme nema kioska za štampu, tako da se unapred pomirila s tim da se, za izvesno vreme, liši uobičajenog jutarnjeg prelistavanja dnevnih novina. To joj, začudo, nije uopšte teško padalo, budući da je gorela od nestrpljenja da se sva preda radu na diplomskom.
Nasmejala se u sebi, setivši se Diterovog detinjastog oduševljanja kada mu je rekla da završava studije veterine. Obično bi kod mladića ta činjenica izazivala iskreno čuđenje, a neretko i neskriveno sažaljanje prema budućnosti jedne mlade osobe, koja se odriče uzbudljive privlačnosti života u velikom gradu, za račun »druženja« sa životinjama.
Danonoćni, strpljivi istraživački rad u laboratoriji, za većinu njenih prijatelja izgledao je kao prevelika lična žrtva, uprkos značaja svakog, pa i najmanjeg, koraka na polju razvoja zoogenetike.
Odrasla u predgrađu Diseldorfa, Klara nije imala nikakvog naročitog dodira sa životinjskim svetom, ako se izuzme mali akvarijum s ribicama, koji je, kao rođendanski poklon, dobila od roditelja.
Njen otac, beskrajno marljivi i prezaposleni građevinski tehničar, nije imao vremena koje bi posvetio kućnim ljubimcima, niti je znao bogzna šta o njima.
Klara se još uvek živo sećala događaja koji je u njoj podstakao želju da se, svim srcem, posveti tim divnim stvorenjima.
Vraćajući se jednog dana iz škole, primetila je pored ograde, koja je odvajala susedno dvorište, snežno belog goluba kako bespomoćno leprša jednim krilom, pokušavajući da uzleti.
Podigla ga je sa zemlje i, ispod krila, opazila primetan trag već zgrušane krvi. Unela ga je u kuću u poluotvorenoj školskoj torbi i sakrila u duboku korpu od pruća, koja je stajala u uglu terase.
Nije se usuđivala da roditeljima bilo šta kaže, plašeći se grdnji zbog njihovih čestih upozorenja da su nepoznate životinje izvor opasnih zaraza.
Pažljivo mu je prokuvanom vodom očistila ranu, a zatim je posula običnim dečjim puderom, koji je našla u kupatilu.
Skoro nedelju dana ga je kradom, prepuna strepnje i uzbuđenja, negovala i hranila, dok jednog jutra nije otkrila da je njen mali prijatelj, oporavljen, napustio »gnezdo« i zauvek odletao.
Posle kratkotrajne tuge za pticom, Klaru je preplavilo osećanje neskrivenog ponosa što je uspela da jednom nedužnom biću pomogne da ostane u životu.
Od tada, nije prestajala da razmišlja o onima kojima je priroda uskratila moć govora i mogućnost da kažu šta ih boli.
Nikada se nije pokajala što se odlučila za taj poziv i pored, često veoma napornih, obaveza koje studij veterine podrazumeva.
Zavaljena na udobnom sedištu autobusa, Klara je u poslednjem trenutku primetila obrise poznatog krajolika.
Dugi niz platana duž desne strane puta, značio je da su se približili farmi na svega stotinjak metara.
Bila je jedini putnik koji je sišao na toj stanici u planinskom predgrađu Kelna.
Veliki kompleks, prilično posne zemlje, koji je gospodin Kraus kupio pre nekih petnaestak godina, bio je sasvim nezanimljiv okolnim uzgajivačima visokorodnih kultura, tako da mu je cena bila veoma pristupačna.
Prilikom svog prvog dolaska, Klara je jedva stigla da tek ponešto razgleda, ne uspevajući da zapamti brojne detalje u vezi s proširenjem farme i uvođenjem novih sadržaja.
Pravo s kapije uputila se prema kancelariji svog domaćina, gde je njen dolazak bio očekivan.
-Dobro došli, koleginice Blumental! – čula je još s vrata. – Nadam se da ste imali prijatno putovanje.
-Zahvaljujem, gospodine Kraus. Priznajem da mi je gotovo žao što je vožnja tako kratko trajala, pa nisam stigla da duže uživam u pogledu na ona prekrasna polja u dolini.
-U njima se, uveravam vas, može uživati samo ako ih gledate izdaleka. Dobro mi je poznato koliko truda ona zahtevaju, da bi slučajnim namernicima izgledala tako idilično. Ona su nezamenjiv izvor hrane za moje četvoronošce i zaista ne znam šta bih radio da s nekim od tih ratara nisam sklopio ugovor o redovnom snabdevanju.
-Ne smem ni da pomislim kakvi problemi mogu nastati kada usevi stradaju od iznenadnih vremenskih nepogoda.
-Oh, gospođice, to samo ja znam. Bolje da preskočimo te nevesele teme. Pošto je sada tek dva, nadam se da ćete do četiri imati dovoljno vremena da se smestite i malo odmorite, a onda mi se, ako ste raspoloženi, možete pridružiti u redovnom obilasku farme – predložio je njen domaćin.
-Svakako, gospodine Kraus. Jedva čekam da upoznam svoje nove »prijatelje«.
-U tom slučaju, zamoliću Kristinu, našu domaćicu, da vas odvede do vaše sobe. Nadam se da ćete se prijatno osećati među nama.
-Još jednom vam zahvaljujem na svemu, gospodine Kraus – rekla je, odlazeći iz njegove kancelarije.
#
Prva noć na farmi Klari je, i pored umora koji je osećala nakon obilaska ogromnog kompleksa, na kojem je bilo smešteno ček devet objekata, izgledala gotovo čudesna. Nikako joj se nije žurilo da se već u deset zavuče ispod pokrivača, želeći da još malo udiše ugodni planinski vazduh, natopljen mirisom borovine.
Veseli kreket žaba i povremeno oglašavanje sove, koja je na obližnjem stablu našla svoj stalni dom, stvarali su u njoj neobičan osećaj savršene bliskosti s prirodom.
Iznenadni zvuk, koji se začuo s njenog mobilnog telefona, delovao je skoro nestvarno u ovoj zabiti, koja odlazi na počinak onda kada grad tek počinje da živi svoj noćni život.
-Hej, mala, nisam verovala da će se telefonski signal tako lako probiti kroz te »tvoje« borove šume – začula je Gabrijelin glas.
-Oh, ti si! Baš divno što si se javila. Neobično mi je da sve oko mene spava u ovo vreme.
-A ti? Jesi li dobro? – interesovala se prijateljica.
-Naravno, zašto ne bih bila?
-Ma, ništa..
-Kaži o čemu se radi?– insistirala je, osetivši neku čudnu strepnju.
-Pretpostavljam da nisi videla ono u novom Senzacionalu.
-Ne, nisam čitala novi broj.
-Samo sam želela da ti kažem da se nipošto ne uzrujavaš – napomenula je.
-Kupila sam list, ali mi je još u torbi. O čemu je reč?
-O Diteru i princezi od Burundija, snimljenima u novogodišnjoj noći, na jahti Kluba Mediteran. Svi francuski tabloidi su preplavljeni njihovim fotografjama »vatrenog plesa«, a i naš list je preneo jednu od njih. Žao mi je što sam ti ja donela tu neveselu vest, ali sam htela da te upozorim da tome ne pridaješ previše značaja.
-Imaš li za mene neku ubedljiviju utehu od te? – upitala je Klara vidno deprimiranim glasom.
-Mila, baš zato sam te i zvala. I sama znaš da su ličnosti sa dvorova najomiljenija meta paparaca, a naročito u trenucima kada se malo opuste.
-Možeš li mi preciznije reći šta, u ovom slučaju, podrazumeva to »malo opuštanje«?
-Pusti sad to; htela sam samo da ti kažem da te slike gotovo nikada nemaju veze sa stvarnošću, ma šta ispod njih pisalo. A možeš pretpostaviti kako jedna temperamentna princeza može biti zahvalna tema za svakovrsna nagađanja. Je li ti sada jasnije?
-Gabi, lagala bih kada bih ti dala potvrdan odgovor na to. Možda je ta princeza ona dugočekana prilika za Ditera da konačno reši svoje materijalne probleme, o kojima mi je više puta pričao. Ne bi me to mnogo začudilo, nažalost.
-Oh, usijana glavo, možeš li bar jednom da pustiš stvar da prenoći, pre nego što počneš da bezrazložno očajavaš?! prekorila je prijateljica.
-Veruj mi, ni pored najbolje volje, ne uspeva mi da nađem opravdanje za Diterove, nimalo probirljive, manire u pogledu unovčavanju svog aktuelnog publiciteta. Sve manje sam sklona da poverujem u njegove neprekidne izgovore nekim projektima, za koje mu je, navodno, potrebna još izvesna svota, koju mora da zaradi na takav način.
-Oh, bolje da ti nisam ništa rekla.
-Nažalost, to ništa ne bi promenilo stvar. Pre ili kasnije morala bih da se suočim s njegovom pravom prirodom i priznam sebi da nemam ni snage ni volje da se s tim borim.
-Molim te, mila, izbroj do deset pre nego što bilo šta učiniš. Ne prenagljuj.. Sačekaj da se Diter vrati i otvoreno ga pitaj o svemu. Kaži mu da se neugodno osećaš zbog njegovog ponašanja. Hajde, obećaj da ćeš me poslušati.
-U redu, kako ti kažeš … samo..
-Šta »samo«?
-Pod uslovom da se uopšte i vidimo posle njegovog povratka iz Francuske.
-Hajde, prestani da odmah razmišljaš o najgorem. Ludice, jesi li se ikada u životu »pošteno« napila? Valjda znaš koliko stvari izgledaju drugačije kad se čovek istrezni. Ne zaboravi da o takvim praznicima svi sebi dozvoljavamo malo više ludosti nego inače.
-Izvini za trenutak! – Klara se učinilo da je neko doziva pred vratima.
-Ko je? – upitala je usplahireno.
-Gospođice, molim vas, brzo! – čuo se glas gospođe Kristine.
-Gabi, oprosti, zovu me. Ne znam o čemu se radi – rekla je, žurno spustivši slušalicu i potrčala da otvori vrata.
-Oh, hvala Bogu, da vam je svetlo gorelo, pa sam bila sigurna da ću vas naći. Gospodin je večeras na prijemu u australijskoj ambasadi, a radnici su javili da je naša predivna »holanđanka« počela da se teli pre roka. Molim vas da učinite šta možete, jer ni jedan od naših veterinara nije noćas na imanju.
Klara je u trenutku zaboravila razgovor s Gabrijelom i požurila prema štali, dobacujući domaćici da obavesti radnike da odmah donesu uže i par rukavica iz priručne apoteke.
Zatekla je životinju kako bolno dahće, napinjući se da iz sebe izbaci plod, čiji je par skupljenih nožica već uveliko izašao. Klara je s olakšanjem odahnula kad je videla da će porođaj, iako malo preuranjen, ipak biti normalnog toka.
Vešto je vezala nožice koje su izvirivale i lagano povlačila uže. Telo je bez otpora klizilo napolje, tako da ga je, za nepunih sedam minuta, sasvim izvukla i položila na podlogu od mekog sena.
Tek tada je primetila graške znoja koje su joj orosile čelo.
Izašla je iz štale i produžila do ambulantnog kupatila, praćena zadivljenim komentarima štalskih radnika i svoje domaćice.
U trenutku je, sva užasnuta, pomislila šta bi se desilo da sve nije proteklo u najboljem redu, znajući kolika je vrednost svakog od ovih rasnih grla, koje je njen domaćin dopremao sa svih kontinenata, izlažući se ogromnim troškovima oko transporta i pribavljanja mnoštva svakojakih dozvola, koje bi pratile uvoz ovakvih primeraka stoke.
Posle ovoliko uzbuđenja bila je sigurna da će istog trena zaspati čim oseti meki dodir jastuka.
VII
Gorčina koja je Klaru obuzela nakon sinoćnjeg telefonskog razgovora s Gabrijelom, tog jutra joj se svom silinom vratila. Nikako nije uspevala da u sebi potisne osećanje dubokog razočaranja zbog onoga što je od nje čula.
Primerak Senzacionala još uvek je ležao u njenoj poluraspakovanoj putnoj torbi. Nije se usuđivala da ga otvori i, po ko zna koji put, oseti bol pri pogledu na Ditera u strasnom zagrljaju s još jednom od onih preplanulih lepotica, koje redovno pune stupce žute štampe.
Pokušavajući da se udubi u analizu preparata na pločici u dnu mikroskopa, već treći put je od jutros brisala oči, koje su joj nekontrolisano vlažile čim bi pomislila na Ditera. Činilo joj se da joj se suze slivaju niz samo srce.
Pogledavši na sat, koji je pokazivao da se približava dva, odlučila je da izbegne odlazak u zajedničku trepzariju za vreme pauze za ručak, jer u takvom raspoloženju nije imala ni najmanje apetita da ma šta okusi.
Rešila je da ta dva sata provede pored kaveza sa činčilama, koje su, svojom veselošću, u nju unosile beskrajnu vedrinu. Izgledale su joj kao mala druželjubiva porodica, koja se raduje svakoj ruci koja ih, proturena kroz tanke rešetke, pomiluje po njihovoj mekoj svilenkastoj dlaci.
Upravo kada je nameravala da izađe iz laboratorije, na vratima se pojavila Kristina.
-Gospođice Blumental, stari gospodin vas je zamolio da dođete kod njega za vreme pauze.
-Sad odmah? – upitala je.
-Da, nadam se da ste slobodni. Gospodin želi da mu se pridružite za ručkom u njegovoj porodičnoj kući.
Koračajući stazom prema istočnom delu imanja, Klara je primetila veliki šleper kako ulazi na donju kapiju i promiče u pravcu duge montažne zgrade, koju je od ostalih objekata na farmi delio pravi »tepih« od pažljivo negovane engleske trave, tek ponegde prošarane grmovima ukrasnog šiblja.
Ulazeći u predvorje nevelike spratnice, gotovo se sudarila s krupnim plavokosim mladićem u maslinasto zelenom radnom kombinezonu.
-Moje izvi …Klaro!!
-Ditere!!
-Je li moguće? Ti?!!
Klari se učinilo da će se istog trena utopiti u plavetnilu njegovih iznenađenih očiju.
-Čini mi se da ja imam više razloga da se začudim tvom prisustvu na jednom ovakvom mestu – rekla je zbunjeno.
-Iznenađuje te što nekog zatičeš u njegovoj rođenoj kući? – uzvratio je Diter protivpitanjem. – Čudi me da mi tata nije nijednom pomenuo svoju novu gošću. Bilo kako bilo, ovo je sigurno najugodnije mesto na kojem sam te mogao zateći. Usput, moram priznati da ni samim anđelima bela uniforma ne stoje tako božanstveno – Diter je gledao zadivljeno.
-Jesi li se lepo proveo u Francuskoj?
-Pa, moglo bi se uslovno reći da je tako – odgovorio je, dok mu je blagi smešak titrao oko usana.
-Nisam sigurna da znam šta bi ta neobična reč podrazumevala u tvom rečniku – primetila je oprezno.
-Pa.. recimo.. to da je danas, i u najekskluzivnijem društvu, ponekad teško ostati pravi džentlmen – uzvratio je, ne skidajući osmeh s lica.
-Oh, pričaj mi o tome – uzvratila je s primetnom ironijom. – Upravo pokušavam da se setim one bajke o princezi na zrnu graška.
-Ne trudi se, mila. Današnje princeze češće žive na skoču ili džinu nego na grašku.
-Pretpostavljam da to »dežurnim« kavaljerima veoma »teško« pada – Klara nije mogla da se uzdrži – pogotovo ako su dotične dame obdarene naročitim temperamentom.
-Draga moja, dama na čiju adresu je upućena tvoja slatka žaoka, najbolja je studentkinja lingvistike na Sorboni, a njeni izuzetni plesački kvaliteti iznenadili su, a naravno i oduševili, kompletnu »posadu« jahte – uzvratio je, s primetnom simpatijom u glasu.
-U to nijednog trena nisam sumnjala. Kladim se da si jednoglasno izabran da se, u ime prisutnih, zahvališ zanosnoj princezi na svoj poznati, neodoljivi način.
-Ukoliko rešiš da malo udahneš vazduh, iskoristiću priliku da te podsetim na to da reklama u mom poslu ima nemerljiv značaj i nikada nije suvišna, naprotiv.
-Oh, Diter, postoji li uopšte neka granica tvoje spremnosti da činiš sve što od tebe zatraže, uz uslov da ti to dobro plate? – upitala je, ne krijući svoju rezigniranost.
-Hej, vas dvoje! To što čujem neodoljivo me podseća na klasično bračno prepucavanje – prekinuo ih je Helmut Kraus, iznenada se pojavivši na pragu.
-Oprostite, gospodine Kraus, upravo sam krenula kod vas..
-Da, da.. a onda vas je ovaj mangup presreo.. Jasno mi je..
-Tata, zar su to najbolje roditeljske preporuke koje možeš da mi daš pred ovom mladom damom? – izmotavao se Diter.
-Nezajažljivče, zar ti ona princeza sa Burundija nije dala preporuke kakve si odavno želeo?! – dočekao ga je otac.
-Oh, zar i ti?! Ima li bar neko ovde ko može da razume jednog mladog čoveka koji savršeno zna šta hoće?
-Oprosti, sine, nisam ni ja bio svetac u tvojim godinama, ali sam bar umeo da budem diskretan i ..umeren.
-Kako mi se čini, to je vrhunac tvog razumevanja s kojim mogu da računam – Diter se počešao po glavi, bacajući kratak pogled prema Klari.
-Sine, hoćeš li mi bar reći gde si uspeo da upoznaš ovu divnu devojku, koja nimalo ne liči na one tvoje.. – stari Helmut je uzalud pokušavao da nađe odgovarajući izraz.
-Varaš se, tata. Uopšte je nisam upoznao, mada to najozbiljnije pokušavam. A ti mi, koliko vidim, nimalo ne pomažeš u tome.
-Sve što mogu, u tom slučaju, učiniti je da te pozovem da se Klari i meni pridružiš za ručkom – uzvratio je Helmut. – Naravno, pod uslovom da obećaš da ćeš se prema njoj pristojno ponašati, budući da sam njen veliki dužnik za ono što je noćas učinila.
-Nećeš reći da je Klara pomogla našoj »holanđanki« da na svet donese ono dražesno mladunče?! – upitao je Diter iznenađeno.
-Da, baš tako. Naši veterinari sa farme su impresionirani merama predostrožnosti, koje je preduzela da bi se porođaj okončao na najbolji način.
-Meni preostaje samo da se pridružim zasluženim čestitkama, a što se trpeze tiče, nažalost, moraću da se lišim tog zadovoljstva, budući da žurim da nadgledam instalaciju mašina. Javili su mi da je kamion s opremom maločas stigao – rekao je Diter, odlazeći.
Klara je gorela od radoznalosti da sazna nešto više o Diterovim poslovima na farmi, ali joj se činilo neprimerenim da o tome zapitkuje njegovog oca.
Još uvek nije mogla da se sasvim pribere od iznenađenja da ga je zatekla na mestu na kojem nije mogla ni sanjati da će ga sresti.
Možda sam ipak malo prenaglila u svojoj oceni Diterovog medijskog angažmana. Nadam se da ću konačno imati priliku da razjasnim sve nedoumice koje me tako dugo muče, pomislila je pomirljivo.
Morala je sebi da prizna da je njegova blizina i mogućnost da provode više vremena zajedno, u nju povratila sav onaj slatki nemir koji je osećala čekajući, prepuna strepnje, njegove telefonske pozive.
Posle ovog kratkog susreta, priča o »veseloj princezi« izgledala joj je kao daleka, već zaboravljena, prošlost.
Činilo joj se da su, u ovom čudesnom ambijentu, bliži nego ikada i da ih vezuje mnogo toga; više nego što je uopšte mogla pretpostaviti. S jedva primetnom setom, upitala se da li i on tako misli i oseća.
Diter, među mirisnim borovim krošnjama, u kariranoj košulji zavrnutih rukava, ponovo je bio onaj razdragani dečak koji joj je nesmotreno sklanjao čuperke sa čela, ne primećujući paparace oko sebe.
U sebi se radovala što će još punih pet dana provesti na ovom prekrasnom mestu, u njegovoj blizini.
Oh, kako će se Gabrijela iznenaditi kada joj budem pričala čime se bavi najveći miljenik tračerskih rubrika, pomislila je s neskrivenim zadovoljstvom. A što se princeze tiče, ne bi bilo loše kada bi mu, u znak zahvalnosti, poklonila bar jednu rasnu kamilu.
#
Iako je bio početak januara, tragovi snega retko su mogli da se vide čak i po planinskim delovima periferije grada.
Nažalost, izuzetno niske temperature, često praćene ledenim vetrom, Klaru su neugodno podsećale da priroda poštuje svoj sezonki ritam, ma koliko gajili nadu da će nas, bar te godine, poštedeti svojih neizbežnih »štipanja« za nos, od kojih se oči začas napune suzama.
Završivši za taj dan planirane obaveze, Klara je rešila da se zadrži još izvesno vreme u laboratorji, da bi sistematizovala brojne beleške, koje je napravila tokom prva tri dana boravka na farmi.
Tek što je po prostranom niskom stolu rasprostrla svoju gomilu papira, začula je korake iz pravca ulaznih vrata. Pretpostavila je da je to dežurna čistačica došla da obavi svoj redovni popodnevni zadatak.
-Zdravo, devojčice! – začula je s praga njegov glas.
-Zdravo, Diter. Otkud ti ovde? – zbunjeno je upitala, ne znajući šta drugo da kaže.
-»Učinilo« mi se da si poželela da me malo vidiš. Ili sam to možda samo sanjao?
-Znaš, Diter.. – obratila mu se, izbegavajući da mu odgovori na pitanje – nisam ni u snu pomišljala da živiš na jednom ovakvom mestu i baviš se nečim što je miljama daleko od svega onoga po čemu te javnost poznaje. Iskreno sam radoznala da od tebe čujem odakle potiče tvoja besprimerna ljubav prema životinjama, zbog koje si odlučio da im se na ovakav način posvetiš. Oboje dobro znamo koliko je napora i požrtvovanja potrebno za ovaj posao.
-Da budem iskren, kao dete sam se osećao veoma nesrećnim zbog očeve odluke da se povuče s univerziteta i posveti nauci na jedan, pomalo ekscentričan, način. Dugo sam čeznuo za svim onim sadržajima koje jednom adolescentu pruža život u velikom gradu, lako se uklapajući u društvo svojih vršnjaka.
-Oprosti, malo mi je neugodno da te pitam.. – zaustila je da kaže, ali je Diter preduhitrio:
-Znam šta si nameravala da pitaš; gde je u svemu tome moja majka, je li tako?
-Paa.. moglo bi se reći – oklevala je.
-Nažalost, svoju majku poznajem samo sa požutelih fotografija. Umrla je prilikom mog rođenja.. pretpostavljaju zbog nestručne intervencije dežurnog lekara, za kojeg postoji osnovana sumnja da je, u trenucima njenog porođaja, bio pod priličnom dozom alkohola. Otac je bio suviše skrhan bolom da bi stvar isterivao na sudu. Važniji su mu bili moj život i nega, od bilo čega na svetu. U potpunosti mi se posvetio kako je znao i umeo.
-Oh, strašno je i pomisliti šta je sve morao činiti da bi, tek rođenoj bebi, uspešno zamenio majku i sve ono čime je priroda daruje kada na svet donese svoje čedo – rekla je Klara, duboko potresena onim što je čula.
-Povrh svega – nastavio je Diter – svojom bolešljivošću dovodio sam ga do očaja, uprkos njegovim nesebičnim naporima da mi priušti sve ono što su mu pedijatri savetovali. Tek kada mu je jedan stari ugledni lekar preporučio da, u mojoj ishrani, kravlje mleko zameni odgovarajućim koncantratom kozjeg mleka, stanje mog zdravlja je naglo krenulo nabolje.
-Uopšte ne mogu da te zamislim kao bledog mršavog dečaka. I, šta je posle bilo? – Klara se potpuno unela u njegovu priču.
-Kada sam krenuo u prvi razred, otac je, svim srcem, podržao moje interesovanje za sportske sktivnosti, ne mareći previše za ocene koje sam donosio iz škole. I dalje mu je moje zdravlje bilo preče od svega. Srećom, učenje mi je išlo od ruke, pa mu nisam zadavao nikakvih briga. Ipak, moram da priznam, osećao sam se beskrajno ponosnim kada su me u šestom razredu devojčice nezvanično proglasile najzgodnijim dečkom u odeljenju.
-Oh, čestitam ti na osvojenoj tituli. Nisam znala da je tvoja »karijera« tako rano počela – zadirkivala ga je.
-Draga moja, nisam imao priliku da se tome dugo radujem. Otac je kupio ovo parče zemlje i svu svoju energiju i novac uložio u ovo što ovde vidiš. U početku nisam shvatao razloge njegove iznenadne odluke, koja je jednom dečaku, željnom zabave i mladalačkih ludorija, izgledala veoma surova. Tešio sam se mišlju o svom daljem školovanju, zbog kojeg je otac zadržao naš stan u Diseldorfu, jedva čekajući da se u njega vratim. Kasnije, u jednom otvorenom razgovoru oca i sina, priznao mi je da su njegovi razlozi bili pomalo sebični; plašio se za mene, pokušavajući da me, po svaku cenu, sačuva daleko od iskušenja koja sobom nosi veliki grad, strahujući da bi moja mladost mogla podleći opasnoj zavodljivosti njegovih čari i krenuti putem sa koga nema povratka.
-Oh, mogu misliti kako si se osećao pri pomisli koliko ti je toga uskraćeno u odnosu na tvoje vršnjake.
-Tokom studija biologije još uvek sam osećao otpor prema bilo kakvom distanciranju od matice života, kojom sam smatrao život u velikom gradu. Moja nemirna priroda koristila je svaku priliku za dobru zabavu, tako da sam s oduševljenjem posećivao uzbudljiva mesta kada god bi mi se pružila prilika, pažljivo sakupljajući raznovrsna iskustva iz tog sveta. Tek pred kraj studija, shvatio sam pravu vrednost očevog pionirskog poduhvata i, na njegovo neopisivo zadovoljstvo, rešio da mu se pridružim. Eto, to je cela moja priča – završio je Diter.
-Priznajem, jedva mi uspeva da se saberem posle svega što sam čula. Sve me to neodoljivo podseća na bajku.
-Pa, ne bih se tako lako složio s tobom – protivrečio joj je Diter, sa smeškom na licu.
-Ne razumem zašto to kažeš – Klara je bila u nedoumici.
-Mislim na princezu koja u toj bajci nedostaje.
-Oh, pa zar je nisi nedavno našao? – Klara nije moga da odoli.
-Mila, treba da znaš da ja svoju princezu iz snova zamišljam u dubokim gumenim čizmama, s belim mantilom i stetoskopom oko vrata, umesto ogrlice od ćilibara.
Njegovi prsti lagano su joj skliznuli kroz kosu. Obuzela ju je prijatna jeza od njegovog dodira.
-Eto, dušo, sad znaš sve o meni. Nadam se da će to bar donekle da me iskupi u tvojim lepim i pametnim očima.
Pre nego što je stigla da bilo šta odgovori, osetila je njegov vreli dah na vratu i dodir usana, kojima se prepustila s beskrajnim užitkom.
#
Poslednji dan boravka na farmi Klara je, završivši sve planirane opite, rešila da provede obilazeći onaj deo imanja, za koji joj je Diter u šali rekao da je njegova buduća »zadužbina«, pozivajući je da se sama u to uveri.
-Lagala bih kada bih rekla da znam čemu služe ove ogromne mašine, s gomilom dugmadi, čeličnim kalupima i presama – priznala je iskreno.
-Ako ti kažem da podižem »spomenik« kozjem mleku, hoće li ti onda biti malo jasnije? – upitao je zagontnim tonom, uživajući u njenoj zbunjenosti.
-Pa, ne bih da istrčavam na »teren« koji mi nije dovoljno poznat – rekla je neodlučno.
-Objasniću ti odmah. I sama znaš koliko su raširene predrasude prema kozjem mleku, prevashodno zbog njegovog specifičnog mirisa, uprkos tome što mu niko ne osporava izuzetnu kaloričnu vrednost i osvedočena terapeutska svojstva. Moja je ideja da ljudima ponudim ovu namirnicu u obliku u kojem će moći da je konzumiraju s užitkom i mnogo češće nego što su do sada činili.
-Ako pričaš o kozjem siru..
-Naravno, mila, ali obogaćenom začinima koji mu ublažavaju ili sasvim otklanjaju neugodne mirise. Francuzi i Holanđani s tim imaju sjajno iskustvo. Moj boravak u Klubu Mediteran deo je dugoročnog aražmana, koji podrazumeva da se svi hoteli, kojima raspolaže ta renomirana organizacija, snabdevaju mojim sirevima, a u sklopu šireg projekta borbe za ekološki zdravu ishranu.
-Oh, Diter, ima li uopšte nečeg čega se dosad nisi dosetio? Zaista sam impresionirana tvojim smislom da svoju ideju osmisliš na najbolji mogući način, vodeći računa o svakom detalju. Osećam užasan stid pri pomisli na svoje beskrajne sumnje u pogledu tvoje neskrivene namere da koristiš svaku pruženu mogućnost za uvećanje svog konta u banci.
-Nemoj tako, draga. Preterano je reći da sam koristio baš svaku priliku – pokušao je Diter da je malo ispravi.
-Baš sam radoznala da čujem neki primer u kome si »okrenuo leđa« vrtoglavoj sumi koja ti se smešila – začikavala ga je Klara.
-Bez namere da te rastužim, moram ti reći da je dijamantski sat, koji mi je nestašna princeza ponudila, kao poklon za kavaljersku pažnju koju sam joj poklonio, vredeo više nego sve ove mašine zajedno.
-Hoćeš reći da si se galantnoj darodavki hladno zahvalio, odbivši poklon?!
-Tačno tako, ali uz pohvalu da su njena vedra priroda i šarm kojim je plenila sve oko sebe, bili presudni da ta novogodišnja noć protekne veoma ugodno za sve posetioce Kluba. A što se tiče novca za dovršetak moje mini-fabrike, već sam ga sasvim dovoljno zaradio da radove privedem kraju, što i činim svih ovih dana.
-Diter, zašto se pred tobom najedanput osećam kao zadihani prvačić, koji uči svoju prvu lekciju iz života?
Umesto odgovora, njegova ruka joj se obavila oko struka. Spontano mu je naslonila glavu na rame, prepuštajući se slatkoj neizvesnosti beskrajno uzbudljive »priče« njegovih neodoljivo nemirnih prstiju.
#
Noć pred povratak u Diseldorf Klara je, s osećanjem tihe sete, sedela pored uveliko spakovanih torbi, razmišljajući koliko joj je ovaj ambijent Ditera učinio bližim, da se iskreno plašila onog osećanja ogromne praznine koji ju je već obuzimao pri pomisli da će, već od sutra, njih dvoje nastaviti svoje živote udaljeni jedno od drugog, jedva nalazeći vremena za kratke telefonske razgovore i pokoji susret u pauzi između brojnih obaveza, koje ih oboje čekaju.
Posle samo nedelju dana, provedenih u ugodnoj sobici ispod krošnji starih borova, činilo joj se da i sama, na neki neobičan način, pripada tu, a da je toga tek sada postala svesna.
U misli su joj se neprekidno vraćale reči pohvale gospodina Krausa koji joj je, pažljivo prateći njen rad, te uvažavajući tople preporuke njenog mentora, predložio da, nakon diplomiranja, ukoliko želi, nastavi svoju istraživačku aktivnost u njegovoj laboratoriji.
Iskreno se zahvalila na ukazanom poverenju, jedva se uzdržavajući da je ne ponese preterana radost.
Znala je da stari gospodin ni ne sluti da njen odgovor na njegovu primamljivu ponudu, u najvećoj meri, zavisi od budućnosti njene veze s Diterom. Nije mogla da zamisli da ga jednog dana, pod tim istim krovom, gleda u zagrljaju druge.
Ne, neću da razmišljam o tome, odbacila je od sebe tu sumornu misao. Diter samo što nije došao. Želim da nam moja poslednja noć na farmi ostane u nezaboravnoj uspomeni. Ne smem dozvoliti da primeti tugu na mom licu, hrabrila se, pomno osluškujući svaki zvuk spolja, koji je podsećao na njegove korake.
Učinilo joj se u trenutku da je čula kratak, tup udarac, u prozorsko okno. Pre nego što je stigla da ustane iz fotelje, Diter se pojavio na pragu.
-Draga, zar ni u jednoj torbi nije ostalo baš ni malo mesta? – upitao je, hineći tugu.
-Zbog čega pitaš, Diter?
-Da i mene u nju strpaš i poneseš sa sobom – uzvratio je. – Čini mi se da će mi već sutra farma izgledati drugačije nego pre tvog dolaska. Ljubavi, toliko sam navikao na tvoju blizinu, da sam skoo poverovao da ćeš ostati zauvek tu.
-Diter, dobro znaš koliko me još posla čeka oko izrade diplomskog. Priznajem da sam se veoma ugodno osećala sa svima vama ovde, ali moj boravak, kao što znaš, ograničen je ugovorom o saradnji s katedrom za genetiku pri mom fakultetu – Klara je pokušala da svojim rečima da uverljiv ton, iako je dobro znala šta je on želeo da kaže.
-Ljubavi, nisam nameravao da ove noći razgovaramo o poslu koji nas čeka. Zar ti se ne čini da postoje trenuci u kojima čovek, nekim »šestim čulom«, oseća potrebu da donese odluku koja će izmeniti čitav njegov život? Imao sam mnogo takvih trenutaka.. veoma teških dilema.. ali noćas.. gledajući te pred sobom, spreman sam da, s lakoćom i radošću, pristanem na sve što bi značilo da ćemo zauvek ostati zajedno.. Oprosti ako moja ponuda deluje pomalo čudno i smušeno. Nikada dosad nisam bio u iskušenju da poželim da svoju budućnost podelim s nekim..
-Diter, i pre nego što si večeras došao, činilo mi se da samo privremeno negde odlazim, jer je moje srce ostalo zauvek zarobljeno među krošnjama ovih borova. Ako me budeš čekao pod njima, znaj da ću sigurno doći.
-Mila, nisam se usudio da ti, u zamenu za ono na šta si u gradu navikla, ponudim ovu zabit, koju samo poslednji sanjari mogu nazvati svojim žuđenim carstvom.
-Hm.. možda jedino u ovakvom »carstvu« ima dovoljno mesta za sve naše snove.
-Znači li to da pristaješ da u njemu sanjamo zajedno?
-Već sanjam, Diter.. zar ne primećuješ? – upitala je, zažmurivši.
-Ljubavi, onda nipošto neću da te budim – tiho je izustio, nežno joj prekrivajući lice dlanovima. Njegove prsti lagano su klizili prema njenom vratu, grudima..
Upijali su se usnama, žedno, nezasito. Nijedno od njih nije imalo snage , ni za trenutak, da prekine magiju koja im je rastakala sva čula, noseći ih, činilo joj se, do vrata samog raja.
VIII
Unapred zakazan termin konsultacija kod mentora, Klaru je jedino mogao da, na efektan način, povrati iz slatkog sna, kome se sva predala nakon povratka kući. Izgledalo joj je da, posle svega, više ništa neće moći da pomuti njeno poverenje u Diterovu ljubav.
Nije imala snage da se odupre mislima o svemu što se među njima desilo poslednjih dana, oživljavajući, po ko zna koji put, u sećanju svaku njegovu izgovorenu reč, dodir.
Činilo joj se da još uvek oseća ugodnu težinu njegovog vrelog tela na sebi. Želja za njegovom blizinom pretvarala se u fizičku bol, koju je jedva uspevala da odagna.
-Hej, sanjalice, ako tako nastaviš, počećeš pred svojim mentorom da recituješ ljubavnu poeziju – opomenula je Gabrijela.
-Oh, Gabi, tako sam rasejana od sreće, da mi se čini da ću promašiti i samu zgradu fakulteta.
-Za to ne brini, draga. Pribraćeš se čim izađeš napolje. Ovakvu hladnoću, sasvim sam sigurna, ni najstariji pingvini ne pamte.
-Gabi, molim te, prestani. Ako nastaviš da pričaš o tome, potpuno ćeš mi pokvariti raspoloženje. Kad samo pomislim da me danas čeka i poseta mojoj kozmetičarki.. – uzdahnula je Klara.
-Mila, tu ti zaista ne mogu pomoći. Valjda toliko možeš da se »žrtvuješ« u čast svog rođendana.
-Veruj mi, panika me hvata pri pomisli koliko me posla kod kuće čeka, a ja moram dva sata da se tamo izležavam, s licem premazanim kojekakvim maskama. Uvek mi se to činilo beskrajnim gubljenjem vremena.
-Draga, najviše što mogu da ti pomognem je da se pobrinem za »kreaciju« tvoje omiljene rođendanske torte.
-Mnogo ti hvala. U ovakvom stanju moglo bi mi se desiti da u nju stavim so umesto šećera.
-Oh, to ne moraš ni da mi kažeš. Mada, iskreno sumnjam da bi to Diter uopšte primetio.
-Hvala, ne bih proveravala.
-Uostalom, takvom ljubitelju zdrave hrane možda bi se i dopala slana torta.
-U svakom slučaju, imam neograničeno poverenje u tvoju kulinarsku veštinu.
-Moju?! Ne misliš se valjda Diteru »pohvaliti« da je čokoladna »trospratnica« delo ruku tvoje cimerke?
-Pravo si srce. Ima li šta lepše od nesebične ženske solidarnosti?
-Korisnije, htela si reći? – ispravila je Gabrijela.
-Čitaš mi misli – uzvratila je Klara, bacajući pogled na sat. – Hej, otišla sam! - dobacila je, žurno izlazeći iz kuće.
#
-Zar sam stigla prva?! – Suzan se, ulazeći, osvrnula po sobi.
-Dobrodošla, draga! – dočekala je Klara. – Iskrena da budem, nisam se baš ni nadala »kolektivnoj« poseti redakcije. Savršeno dobro znam šta znače infarktozni redakcijski rokovi, koji neprestano vise nad glavom. U svakom slučaju, imaš priliku da izabereš najbolje mesto za stolom. Izvoli, raskomoti se.
-Pre nego što sednem..ovaj. .. nećeš se ljutiti da, malo bacim oko na rođendansku tortu? – upitala je Suzan, pomalo se snebivajući.
-Naravno da ne, mila. Dođi da je vidiš – ponudila je Klara, polazeći prema frižideru.
-Vaau! – vrisnula je Suzan. – Za moj želudac ovo je čisto samoubisvo s predumišljajem.
-Imaš moje iskreno razumevanje, ako ti je od pomoći – pokušala je da je »uteši« Gabrijela.
-»Plakaću sutra«, što bi rekla moja omiljena Skarlet O Hara – uzvratila joj je Suzan.
-Htela si reći; sutra ćeš nastaviti sa dijetom? – upitala je Klara.
-Pa.. otprilike.. – uzdahnula je Suzan.
-Hej, devojke, čini mi se da neko zvoni – opomenula je Gabrijela.
-Trenutak! – Klara je otrčala prema vratima. – Oh, Diter, ljubavi! Divno je što si uspeo da dođeš – oči su joj blistale od sreće.
-Zar sam ikada propustio neku dobru »žurku«? Ti to najbolje znaš, mila – nije odoleo maloj provokaciji.
-O kome pričaš? Podseti me. Je li o onom Diteru koji još uvek sanja u senci borove krošnje? – uzvratila je, zaljubljeno ga gledajući.
Pre nego što je stigao da joj uzvrati, zvono se još jedanput oglasilo. Na vratima se pojavila Andreasova kuštrava glava, koja je virila iz visoko podignute kragne zimskog kaputa.
-Je li ovde stanuje »princeza od Mauricijusa«? – upitao je, otresajući pahulje snega s ramena.
-Jesi li možda došao da mi doneseš pozdrave od mojih zelenokožnih »prijatelja«? – upitala ga je.
-Prigovor! Neću više da čujem za svoje »suparnike« s Mauricijusa. Moram da ih konačno viteški pobedim i zasvagda osvojim srce svoje »lepe gospe«. Vi ste svedoci mojih časnih namera – rekao je Diter teatralno.
-Još nam samo kaži kako to misliš da izvedeš? – upitao je Andreas.
-Jednostavno. Odputovaću tamo, zajedno sa svojom »princezom«, još sutra. Nadam se da će sedam dana biti dovoljno da se vratim kao pobednik.
-Diter, o čemu to pričaš? – Klara je bila u nedomici.
-O našem putu na Mauricijus, koji je moj rođendanski poklon za tebe.
-Diter.. šališ se, zar ne? – Klara nije mogla da veruje.
-Koliko se sećam, do sada na estradi još uvek nisam registrovan kao komičar – uzvratio je, snažno je prigrlivši.
-Hej, mala, zaista imaš sreće! – dobacio je Andreas. – Šta bih dao da mogu da dobijem privremeni »azil« na tako božanstvenom mestu i bar nakratko izmaknem ovoj polarnoj hladnoći – uzdahnuo je.
-O tome uopšte nisam razmišljala – Klara se u trenutku prenula.
-Nisi razmišljala?! A ja se sve vreme pitam kako si, takva zimogrožljiva, uopšte pristala da se rodiš u ovo doba godine.
-Ah, zar decu neko nešto pita?!
-Ako mene pitate, krajnje je vreme da se udubimo u slavljeničin »seminarski rad« iz kulinarstva.
-Prihvata se - jednoglasno! - čuo se Suzanin nestrpljivi glas.
-Koleginica Suzan je nesumnjivo najkompetentnija za »superviziju« rođendanske torte – nije mogao da se uzdrži Andreas.
-Sve je relativno, dragi kolega. Ukoliko nisi čuo, postoje još uvek civilizacije koje naglašene ženske obline smatraju veoma poželjnim – uzvratila je, likujući, Suzan.
-Priznajem da ne razumem o čemu pričate – dobacio je Diter.
-O Mauricijusu – pomogla mu je Klara.
-Nadam se, draga, da nemaš ništa protiv da, za kolege iz redakcije, pribaviš relevantne dokaze o estetskim kriterijima muškaraca na ostrvu iz tvojih snova – predložio je Andreas.
-Važi. To će biti moj poslednji novinarski zadatak - obećala je Klara.
-Draga, nadam se da ćeš, pre leta na Mauricijus, uspeti da nađeš toliko vremena da isečeš ono neodoljivo čokoladno »brdo« u fižideru, koje nazivaš rođendanskom tortom – nestrpljivo je podsetila Suzan.
-Iskreno saosećam s tobom, Suzan – izmotavao se Diter. - Uživam u slatkišima. Oni su jedini porok kojeg se nikada ne bih mogao odreći.
-Držim te za reč – dobacila mu je Klara polušapatom, samo tren pre nego što joj je »zatvorio usta« poljupcem.
-K r a j-
V
Izlazeći iz kabineta profesora Hajdegera, gde je otišla po detaljne instrukcije o sadržaju laboratorijskih opita kojima će da ilustruje teze u svom diplomskom radu, Klara je bila više nego prijatno iznenađena da je njen mentor, u međuvremenu, dogovorio da njen boravak na farmi njegovog prijatelja i bivšeg kolege, počne već prvog dana posle novogodišnjih praznika.
Ono sa čim ni u snu nije računala je da je njen budući domaćin ponudio da svih sedam dana prakse provede na njegovom imanju, koje je, inače, dom i nekolicine njegovih radnika, koji se danonoćno brinu o životinjama.
Iskreno se radovala pri pomisli da će biti u prilici da, na licu mesta, stekne brojna saznanja o selekciji i uzgoju najkvalitetnijeg matičnog »materijala« i time dopuni svoja teoretska znanja iz oblasti genetike.
Iako je planirala da ostatak prepodneva provede u kupovini raznih novogodišinjih ukrasnih sitnica, hladnoća koja je štipala za nos naterala je da odustane i produži kući.
Ulazeći u haustor zgrade, pomislila je na društvo iz redakcije kojem je jednom prilikom, ilustrujući svoju zimogrožljivost, rekla da je zasigurno u »prethodnom životu« živela u nekoj zemlji s mnogo sunca, na šta su svi kao jedan uzviknuli: »U Mauricijusu!«.
S osećanjem sete, otvorila je poštansko sanduče, radujući se prispelim novogodišnjim čestitkama, koje bi joj svake godine slali rođaci i prijatelji iz detinjstva, koji su, i pored ekspeditivnosti elektronske pošte, još uvek negovali taj starinski običaj.
Uh, ovo može da bude samo Albertovo maslo, pomislila je, našavši koverat s muzičkom čestitkom na kome su bila nacrtana dva krokodila u nežnom zagrljaju.
Duhovitost prijatelja iz redakcija jedva da joj je izmamila osmeh na licu. Uvek se osećala setno kada bi otključavala stan, znajući da će je u njemu dočekati potpuna tišina, narušavana samo ravnodušnim otkucavanjem časovnika.
Ponovo joj je nedostajao; svakog dana sve više.
Bolela je pomisao da, posle one prekrasne noći koju su proveli zajedno, nije našao ni trenutak slobodnog vremena da joj se javi.
Suviše su se kratko poznavali, da bi se usudila da proceni kakvu privrženost može da očekuje od njega. Ipak, potajno se nadala da će joj praviti društvo u novogodišnjoj noći, pa je svesno danima izbegavala one prijatelje od kojih bi obično stizao poziv za proslavu.
Mračak koji se već oko četiri popodne spustio na, maglom obavijen, grad, u Klari je pojačavao osećaj depresije. U takvim trenucima jedino je topla kupka mogla da joj, bar donekle, popravi raspoloženje.
Dok je puštala jaki mlaz vode da napuni kadu, učinilo joj se da čuje zvuk telefona. Tako je naglo istrčala iz kupatila da je zamalo pala preko praga.
-Klara Blumental, izvolite?
-Mila, ja sam, Diter.. – čula je zanosni mazni glas kroz slušalicu. – Oprosti što nisam stigao da ti se ranije javim. Sve vreme sam proveo u pregovorima s Francuzima i, evo, upravo smo završili.
-Diter, odakle zoveš? – upitala je.
-Iz Nice. Imam u klubu Mediteran agažman za novogodišnje krstarenje jahtom, na kome je moja uloga bila da svojim imenom privučem što bogatiju klijentelu – objasnio je.
-Znači, nećeš biti u Diseldorfu na novogodišnju noć?
-Dušo, toliko sam takvih praznika dosad provodio radno, da su za mene izgubili svaki značaj. Uvek sam smatrao da od svakog dana treba napraviti praznik, a ne samo onda kada nas kalendar podseti na to.
-Sasvim si u pravu, samo sam malo brinula što se ne javljaš – uzvratila je Klara s primetnim olakšanjem.
-Ljubavi, budi sigurna da bi mi večeras neuporedivo ugodnije bilo u tvom toplom sobičku, nego na najluksuznijoj jahti Adnana Kašogija. Na takvim mestima mogu se sresti samo oni kojima su čula toliko otupela, da su spremni da plate besmisleno velike sume onome ko je u stanju da za njih organizuje zabavu na kojoj bi doživeli nešto posebno. U svakom slučaju, u pitanju su samo dva dana. Čim se vratim u Nemačku, javiću ti se, pa da negde izađemo. Je li u redu?
-Oh, Diter, nisam sigurna da ćeš me zateći.
-Zašto? Putuješ negde?
-Ma, ne. Odlazim na nedelju dana na diplomsku praksu na jednu farmu dvadesetak kilometara od grada, gde mi je obezbeđen celodnevni smeštaj.
-Razumem te, dušo, šaljem ti poljubac i od srca podržavam tvoju nameru da tako prilježno odradiš svoju studijsku obavezu.
Razgovor s Diterom Klari je u toj meri popravio raspoloženje, da je, spustivši slušalicu, odlučila da se udobno zavali na sofu i počne da pravi spisak onih neophodnih sitnica, koje će joj biti potrebne za vreme predstojećeg boravka na farmi.
Prednovogodišnje svečarsko raspoloženje, koje se već uveliko širilo sa svih tv-kanala, ostavljalo je sasvim ravnodušnom.
U pravu je Diter; od svakog dana života treba praviti praznik, zaključila je, uzimajući olovku i blok u ruke.
#
Energično okretanje ključa, koje se čulo iz predsoblja, moglo je značiti samo jedno; da se Gabrijela, neplanirano, ranije vratila sa svog prazničnog dopusta.
Klara nije stigla ni da domisli svoju misao, a njena prijateljica je već stajala na pragu sobe, sva napeta od besa.
-E, ovo je već prevršilo svaku meru! – čulo se, umesto pozdrava.
-Šta se desilo?! – upitala je Klara zabrinuto.
-Ono što se svaki put ponovi kada rešim da posetim svoje »brižne« roditelje, koji jedva čekaju da me upitaju imam li nekoga »tamo u gradu« i hoću li skoro da se udam. Ako im, samo uzgred, pomenem neko ime, već počinju da planiraju kupovinu pelena, dečjih kolica, igračaka.. Uh, kako be izbezumljuju!
-Hajde, smiri se. Zar misliš da su samo tvoji roditelji takvi? – pokušala je Klara da je uteši.
-A zar je normalno da je moj stariji brat, »po prirodi stvari«, pošteđen takvih pitanja, a da je meni, kako kažu, »već krajnje vreme da se uozbiljim«. Čak i ovaj moj posao za njih je samo prolazni hir, nedostojan pametnih i obrazovanih ljudi. Iskreno se iščuđavaju kako neko može da me toliko plaća za priče o nekim medijskim zvezdicama i njihovom privatnom životu. Sve im je to krajnje sumnjivo i iskreno su »zabrinuti« u kakvo sam to problematično društvo upala – Gabrijela nije mogla da se zaustavi.
-Zašto te njihov stav čudi kada i sama kažeš da su svi u tvojoj porodici inženjeri ili lekari? Njihov svet je daleko od ovoga čim se ti baviš i sasvim je razumljivo da im njihov rad izgleda neuporedivo značajniji od životnih priča raznih zabavljača – Klara je pokušala da je smiri.
-Neka misle šta hoće, samo neka me ostave na miru. Ako još jednom, kao »slučajno«, zateknem onog morona kako se prenemaže, nazdravljajući »poštovanoj gospođi mami«, videće me ubuduće samo na slici – zapretila je Gabrijela.
-Kakvog morona? Ne znam o kome pričaš.
-Njihovom favoritu među nesuđenim zetovima, uspešnom direktoru tamošnjeg osiguravajućeg društva, koji me svakog rođendana tako zatrpava cvećem, da moram da se uštinem, kako bih se uverila da nisam već otišla na onaj svet.
Klara nije mogla da se ne nasmeje na ovu Gabrijelinu opasku.
-Pa još kada počne da se priseća kako smo nekada sedeli u istoj klupi u školi, pokušavajući da me razneži anegdotama koje, po svojoj zanimljivosti, ne bi prošle ni kod uredništva glasila za vrtiće - Gabrijala nije mogla da stiša bes.
-Sad stvarno mogu da zamislim kako te sve to iziritiralo kada si se, tako odlučno, odrekla one »novogodišnje revije kolača«, kakvu samo tvoja mama ume da napravi – pokušala je da je oraspoloži Klara.
-Da znaš, radije ću da sutra uveče sedim na podu sobe i grickam pistaće, a u ponoć samoj sebi nazdravim, nego da još jednom čujem ono: »Ali, ćerko.. tvoja mama ti želi samo najbolje«.
-U svakom slučaju, dobrodošla. A što se tiče zdravice, smisliću već nešto prigodno do sutra – obećala je Klara.
-Hoćeš reći da ni ti nigde ne ideš na doček? – bila je iznenađena njena cimerka.
-Hoću reći da će Nova godina svakako stići, bez obzira da li je čekali u pižami ili svilenoj haljini. Besmisleno je što joj uopšte pridajemo toliku važnost – rekla je nehajnim glasom.
-Čekaj malo.. Nešto mi u tvojim rečima zvuči neobično. Pre nego što izrazim divljenje prema tvom impresivno racionalnom stavu, »pomozi« mi da otkrijem autora tog »filozofskog sistema«, koji je na tebe izvršio tako snažan uticaj za samo nekoliko dana mog odsustva – zadirkivala je Gabrijela, gledajući je ispod oka. – Nije valjda da si se naprasno razočarala novogodišnjom haljinom koju si kupila još pre mesec dana?
-Kako imaš srca?! Dobro, reći ću ti. Diter ima u Francuskoj ugovoren angažman za Novu godinu, pa sam odlučila da to veče provedem u kući.
-Sjajno! U tom slučaju, nudim ti neplaćeni angažman za sutra - da se »pobrineš« oko mojih omiljenih minjona..
-Znači, odustaješ od onih pistaća?
-Imaj razumevanja.. Čoveku se u afektu svašta otme od usta.
-Zar je tebi uopšte moguće bilo šta oteti od usta? – Klara nije mogla da se uzdrži.
-Oh, bezobraznice, mislila sam da ćeš, za moj kompliment tvojoj kulinarskoj veštini, pokazati malo više zahvalnosti, a ne podsećati me na moj višak centimetara oko struka.
-U pravu si. Upravo sam došla na mnogo bolju ideju.
-Da čujem? – upitala je Gabrijela.
-Povešću te sa sobom na Mauricijus.
-Zašto baš tamo? – upitala je Gabrijela začuđeno.
-Tamošnje mladoženje obožavaju punačke devojke, pa bi tako mogla da spojiš ugodno sa korisnim.
-Da si mi rekla da njima hrane one »tvoje« krokodile, pre bih ti poverovala – odmahnula je Gabrijela rukom.
-Čak i da je tako, nema razloga da brineš.
-Zašto to misliš?
-Tvoj furiozni temperament bi nasmrt preplašio te nedužne životinje, da se ne bi ni usudile da ti se približe.
-Oh, neizmerno ti hvala. Niko nije u stanju da me tako divno »uteši«, kao ti.
-Nema na čemu. Zna se za šta služe najbolji prijatelji – izmotavala se Klara.
-Pre nego što se pretvorim u tvog omiljenog repatog kućnog ljubimca, brzo mi izrecituj kakvo gastronomsko blago trenutno imamo u kućnim zalihama?– upitala je Gabrijela, odlazeći prema frižideru.
-Izgleda da neću imati vremena da te informišem o tome – uzvratila je, gledajući svoju cimerku kako iz njega već vadi činiju pudinga sa šlagom.
VI
Gledajući kroz prozor autobusa, koji je nečujno klizio širokom trakom puta od Diseldorfa prema Kelnu, Klaru je prožimalo ono ugodno osećanje kao kada bi, za vreme zimskog raspusta, odlazila na nekoliko dana kod dragih rođaka, doživljavajući to kao roditeljsku nagradu za svoj uspeh u školi.
Iako se farma nalazila tek dvadesetak kilometara od grada, Klari se činilo da odlazi u neki daleki, čudesno uzbudljivi svet, o kome većina njenih sugrađana i ne sanja da postoji nadomak bučnih ulice i šume neonskih reklama, koje ponekad zaklanjaju i samo zvezdano nebo.
Na trenutak se, sa smeškom na licu, setila Gabrijele, kako se u čudu krsti, videvši je kako jedva podiže prepunu putnu torbu, otežalu od gomile stvari kao da, kako reče, polazi na »put oko sveta«.
Ni sama ne bi znala da objasni zašto je u nju stavila oveći svežanj dragih fotografija, svoju omiljenu navlaku za jastuk, toplomer »za svaki slučaj« i još gomilu sitnica.
Pre polaska od kuće, iz navike, kupila je novi broj Senzacionala, bez namere da ga čita još u autobusu.
Znala je da u blizini farme nema kioska za štampu, tako da se unapred pomirila s tim da se, za izvesno vreme, liši uobičajenog jutarnjeg prelistavanja dnevnih novina. To joj, začudo, nije uopšte teško padalo, budući da je gorela od nestrpljenja da se sva preda radu na diplomskom.
Nasmejala se u sebi, setivši se Diterovog detinjastog oduševljanja kada mu je rekla da završava studije veterine. Obično bi kod mladića ta činjenica izazivala iskreno čuđenje, a neretko i neskriveno sažaljanje prema budućnosti jedne mlade osobe, koja se odriče uzbudljive privlačnosti života u velikom gradu, za račun »druženja« sa životinjama.
Danonoćni, strpljivi istraživački rad u laboratoriji, za većinu njenih prijatelja izgledao je kao prevelika lična žrtva, uprkos značaja svakog, pa i najmanjeg, koraka na polju razvoja zoogenetike.
Odrasla u predgrađu Diseldorfa, Klara nije imala nikakvog naročitog dodira sa životinjskim svetom, ako se izuzme mali akvarijum s ribicama, koji je, kao rođendanski poklon, dobila od roditelja.
Njen otac, beskrajno marljivi i prezaposleni građevinski tehničar, nije imao vremena koje bi posvetio kućnim ljubimcima, niti je znao bogzna šta o njima.
Klara se još uvek živo sećala događaja koji je u njoj podstakao želju da se, svim srcem, posveti tim divnim stvorenjima.
Vraćajući se jednog dana iz škole, primetila je pored ograde, koja je odvajala susedno dvorište, snežno belog goluba kako bespomoćno leprša jednim krilom, pokušavajući da uzleti.
Podigla ga je sa zemlje i, ispod krila, opazila primetan trag već zgrušane krvi. Unela ga je u kuću u poluotvorenoj školskoj torbi i sakrila u duboku korpu od pruća, koja je stajala u uglu terase.
Nije se usuđivala da roditeljima bilo šta kaže, plašeći se grdnji zbog njihovih čestih upozorenja da su nepoznate životinje izvor opasnih zaraza.
Pažljivo mu je prokuvanom vodom očistila ranu, a zatim je posula običnim dečjim puderom, koji je našla u kupatilu.
Skoro nedelju dana ga je kradom, prepuna strepnje i uzbuđenja, negovala i hranila, dok jednog jutra nije otkrila da je njen mali prijatelj, oporavljen, napustio »gnezdo« i zauvek odletao.
Posle kratkotrajne tuge za pticom, Klaru je preplavilo osećanje neskrivenog ponosa što je uspela da jednom nedužnom biću pomogne da ostane u životu.
Od tada, nije prestajala da razmišlja o onima kojima je priroda uskratila moć govora i mogućnost da kažu šta ih boli.
Nikada se nije pokajala što se odlučila za taj poziv i pored, često veoma napornih, obaveza koje studij veterine podrazumeva.
Zavaljena na udobnom sedištu autobusa, Klara je u poslednjem trenutku primetila obrise poznatog krajolika.
Dugi niz platana duž desne strane puta, značio je da su se približili farmi na svega stotinjak metara.
Bila je jedini putnik koji je sišao na toj stanici u planinskom predgrađu Kelna.
Veliki kompleks, prilično posne zemlje, koji je gospodin Kraus kupio pre nekih petnaestak godina, bio je sasvim nezanimljiv okolnim uzgajivačima visokorodnih kultura, tako da mu je cena bila veoma pristupačna.
Prilikom svog prvog dolaska, Klara je jedva stigla da tek ponešto razgleda, ne uspevajući da zapamti brojne detalje u vezi s proširenjem farme i uvođenjem novih sadržaja.
Pravo s kapije uputila se prema kancelariji svog domaćina, gde je njen dolazak bio očekivan.
-Dobro došli, koleginice Blumental! – čula je još s vrata. – Nadam se da ste imali prijatno putovanje.
-Zahvaljujem, gospodine Kraus. Priznajem da mi je gotovo žao što je vožnja tako kratko trajala, pa nisam stigla da duže uživam u pogledu na ona prekrasna polja u dolini.
-U njima se, uveravam vas, može uživati samo ako ih gledate izdaleka. Dobro mi je poznato koliko truda ona zahtevaju, da bi slučajnim namernicima izgledala tako idilično. Ona su nezamenjiv izvor hrane za moje četvoronošce i zaista ne znam šta bih radio da s nekim od tih ratara nisam sklopio ugovor o redovnom snabdevanju.
-Ne smem ni da pomislim kakvi problemi mogu nastati kada usevi stradaju od iznenadnih vremenskih nepogoda.
-Oh, gospođice, to samo ja znam. Bolje da preskočimo te nevesele teme. Pošto je sada tek dva, nadam se da ćete do četiri imati dovoljno vremena da se smestite i malo odmorite, a onda mi se, ako ste raspoloženi, možete pridružiti u redovnom obilasku farme – predložio je njen domaćin.
-Svakako, gospodine Kraus. Jedva čekam da upoznam svoje nove »prijatelje«.
-U tom slučaju, zamoliću Kristinu, našu domaćicu, da vas odvede do vaše sobe. Nadam se da ćete se prijatno osećati među nama.
-Još jednom vam zahvaljujem na svemu, gospodine Kraus – rekla je, odlazeći iz njegove kancelarije.
#
Prva noć na farmi Klari je, i pored umora koji je osećala nakon obilaska ogromnog kompleksa, na kojem je bilo smešteno ček devet objekata, izgledala gotovo čudesna. Nikako joj se nije žurilo da se već u deset zavuče ispod pokrivača, želeći da još malo udiše ugodni planinski vazduh, natopljen mirisom borovine.
Veseli kreket žaba i povremeno oglašavanje sove, koja je na obližnjem stablu našla svoj stalni dom, stvarali su u njoj neobičan osećaj savršene bliskosti s prirodom.
Iznenadni zvuk, koji se začuo s njenog mobilnog telefona, delovao je skoro nestvarno u ovoj zabiti, koja odlazi na počinak onda kada grad tek počinje da živi svoj noćni život.
-Hej, mala, nisam verovala da će se telefonski signal tako lako probiti kroz te »tvoje« borove šume – začula je Gabrijelin glas.
-Oh, ti si! Baš divno što si se javila. Neobično mi je da sve oko mene spava u ovo vreme.
-A ti? Jesi li dobro? – interesovala se prijateljica.
-Naravno, zašto ne bih bila?
-Ma, ništa..
-Kaži o čemu se radi?– insistirala je, osetivši neku čudnu strepnju.
-Pretpostavljam da nisi videla ono u novom Senzacionalu.
-Ne, nisam čitala novi broj.
-Samo sam želela da ti kažem da se nipošto ne uzrujavaš – napomenula je.
-Kupila sam list, ali mi je još u torbi. O čemu je reč?
-O Diteru i princezi od Burundija, snimljenima u novogodišnjoj noći, na jahti Kluba Mediteran. Svi francuski tabloidi su preplavljeni njihovim fotografjama »vatrenog plesa«, a i naš list je preneo jednu od njih. Žao mi je što sam ti ja donela tu neveselu vest, ali sam htela da te upozorim da tome ne pridaješ previše značaja.
-Imaš li za mene neku ubedljiviju utehu od te? – upitala je Klara vidno deprimiranim glasom.
-Mila, baš zato sam te i zvala. I sama znaš da su ličnosti sa dvorova najomiljenija meta paparaca, a naročito u trenucima kada se malo opuste.
-Možeš li mi preciznije reći šta, u ovom slučaju, podrazumeva to »malo opuštanje«?
-Pusti sad to; htela sam samo da ti kažem da te slike gotovo nikada nemaju veze sa stvarnošću, ma šta ispod njih pisalo. A možeš pretpostaviti kako jedna temperamentna princeza može biti zahvalna tema za svakovrsna nagađanja. Je li ti sada jasnije?
-Gabi, lagala bih kada bih ti dala potvrdan odgovor na to. Možda je ta princeza ona dugočekana prilika za Ditera da konačno reši svoje materijalne probleme, o kojima mi je više puta pričao. Ne bi me to mnogo začudilo, nažalost.
-Oh, usijana glavo, možeš li bar jednom da pustiš stvar da prenoći, pre nego što počneš da bezrazložno očajavaš?! prekorila je prijateljica.
-Veruj mi, ni pored najbolje volje, ne uspeva mi da nađem opravdanje za Diterove, nimalo probirljive, manire u pogledu unovčavanju svog aktuelnog publiciteta. Sve manje sam sklona da poverujem u njegove neprekidne izgovore nekim projektima, za koje mu je, navodno, potrebna još izvesna svota, koju mora da zaradi na takav način.
-Oh, bolje da ti nisam ništa rekla.
-Nažalost, to ništa ne bi promenilo stvar. Pre ili kasnije morala bih da se suočim s njegovom pravom prirodom i priznam sebi da nemam ni snage ni volje da se s tim borim.
-Molim te, mila, izbroj do deset pre nego što bilo šta učiniš. Ne prenagljuj.. Sačekaj da se Diter vrati i otvoreno ga pitaj o svemu. Kaži mu da se neugodno osećaš zbog njegovog ponašanja. Hajde, obećaj da ćeš me poslušati.
-U redu, kako ti kažeš … samo..
-Šta »samo«?
-Pod uslovom da se uopšte i vidimo posle njegovog povratka iz Francuske.
-Hajde, prestani da odmah razmišljaš o najgorem. Ludice, jesi li se ikada u životu »pošteno« napila? Valjda znaš koliko stvari izgledaju drugačije kad se čovek istrezni. Ne zaboravi da o takvim praznicima svi sebi dozvoljavamo malo više ludosti nego inače.
-Izvini za trenutak! – Klara se učinilo da je neko doziva pred vratima.
-Ko je? – upitala je usplahireno.
-Gospođice, molim vas, brzo! – čuo se glas gospođe Kristine.
-Gabi, oprosti, zovu me. Ne znam o čemu se radi – rekla je, žurno spustivši slušalicu i potrčala da otvori vrata.
-Oh, hvala Bogu, da vam je svetlo gorelo, pa sam bila sigurna da ću vas naći. Gospodin je večeras na prijemu u australijskoj ambasadi, a radnici su javili da je naša predivna »holanđanka« počela da se teli pre roka. Molim vas da učinite šta možete, jer ni jedan od naših veterinara nije noćas na imanju.
Klara je u trenutku zaboravila razgovor s Gabrijelom i požurila prema štali, dobacujući domaćici da obavesti radnike da odmah donesu uže i par rukavica iz priručne apoteke.
Zatekla je životinju kako bolno dahće, napinjući se da iz sebe izbaci plod, čiji je par skupljenih nožica već uveliko izašao. Klara je s olakšanjem odahnula kad je videla da će porođaj, iako malo preuranjen, ipak biti normalnog toka.
Vešto je vezala nožice koje su izvirivale i lagano povlačila uže. Telo je bez otpora klizilo napolje, tako da ga je, za nepunih sedam minuta, sasvim izvukla i položila na podlogu od mekog sena.
Tek tada je primetila graške znoja koje su joj orosile čelo.
Izašla je iz štale i produžila do ambulantnog kupatila, praćena zadivljenim komentarima štalskih radnika i svoje domaćice.
U trenutku je, sva užasnuta, pomislila šta bi se desilo da sve nije proteklo u najboljem redu, znajući kolika je vrednost svakog od ovih rasnih grla, koje je njen domaćin dopremao sa svih kontinenata, izlažući se ogromnim troškovima oko transporta i pribavljanja mnoštva svakojakih dozvola, koje bi pratile uvoz ovakvih primeraka stoke.
Posle ovoliko uzbuđenja bila je sigurna da će istog trena zaspati čim oseti meki dodir jastuka.
VII
Gorčina koja je Klaru obuzela nakon sinoćnjeg telefonskog razgovora s Gabrijelom, tog jutra joj se svom silinom vratila. Nikako nije uspevala da u sebi potisne osećanje dubokog razočaranja zbog onoga što je od nje čula.
Primerak Senzacionala još uvek je ležao u njenoj poluraspakovanoj putnoj torbi. Nije se usuđivala da ga otvori i, po ko zna koji put, oseti bol pri pogledu na Ditera u strasnom zagrljaju s još jednom od onih preplanulih lepotica, koje redovno pune stupce žute štampe.
Pokušavajući da se udubi u analizu preparata na pločici u dnu mikroskopa, već treći put je od jutros brisala oči, koje su joj nekontrolisano vlažile čim bi pomislila na Ditera. Činilo joj se da joj se suze slivaju niz samo srce.
Pogledavši na sat, koji je pokazivao da se približava dva, odlučila je da izbegne odlazak u zajedničku trepzariju za vreme pauze za ručak, jer u takvom raspoloženju nije imala ni najmanje apetita da ma šta okusi.
Rešila je da ta dva sata provede pored kaveza sa činčilama, koje su, svojom veselošću, u nju unosile beskrajnu vedrinu. Izgledale su joj kao mala druželjubiva porodica, koja se raduje svakoj ruci koja ih, proturena kroz tanke rešetke, pomiluje po njihovoj mekoj svilenkastoj dlaci.
Upravo kada je nameravala da izađe iz laboratorije, na vratima se pojavila Kristina.
-Gospođice Blumental, stari gospodin vas je zamolio da dođete kod njega za vreme pauze.
-Sad odmah? – upitala je.
-Da, nadam se da ste slobodni. Gospodin želi da mu se pridružite za ručkom u njegovoj porodičnoj kući.
Koračajući stazom prema istočnom delu imanja, Klara je primetila veliki šleper kako ulazi na donju kapiju i promiče u pravcu duge montažne zgrade, koju je od ostalih objekata na farmi delio pravi »tepih« od pažljivo negovane engleske trave, tek ponegde prošarane grmovima ukrasnog šiblja.
Ulazeći u predvorje nevelike spratnice, gotovo se sudarila s krupnim plavokosim mladićem u maslinasto zelenom radnom kombinezonu.
-Moje izvi …Klaro!!
-Ditere!!
-Je li moguće? Ti?!!
Klari se učinilo da će se istog trena utopiti u plavetnilu njegovih iznenađenih očiju.
-Čini mi se da ja imam više razloga da se začudim tvom prisustvu na jednom ovakvom mestu – rekla je zbunjeno.
-Iznenađuje te što nekog zatičeš u njegovoj rođenoj kući? – uzvratio je Diter protivpitanjem. – Čudi me da mi tata nije nijednom pomenuo svoju novu gošću. Bilo kako bilo, ovo je sigurno najugodnije mesto na kojem sam te mogao zateći. Usput, moram priznati da ni samim anđelima bela uniforma ne stoje tako božanstveno – Diter je gledao zadivljeno.
-Jesi li se lepo proveo u Francuskoj?
-Pa, moglo bi se uslovno reći da je tako – odgovorio je, dok mu je blagi smešak titrao oko usana.
-Nisam sigurna da znam šta bi ta neobična reč podrazumevala u tvom rečniku – primetila je oprezno.
-Pa.. recimo.. to da je danas, i u najekskluzivnijem društvu, ponekad teško ostati pravi džentlmen – uzvratio je, ne skidajući osmeh s lica.
-Oh, pričaj mi o tome – uzvratila je s primetnom ironijom. – Upravo pokušavam da se setim one bajke o princezi na zrnu graška.
-Ne trudi se, mila. Današnje princeze češće žive na skoču ili džinu nego na grašku.
-Pretpostavljam da to »dežurnim« kavaljerima veoma »teško« pada – Klara nije mogla da se uzdrži – pogotovo ako su dotične dame obdarene naročitim temperamentom.
-Draga moja, dama na čiju adresu je upućena tvoja slatka žaoka, najbolja je studentkinja lingvistike na Sorboni, a njeni izuzetni plesački kvaliteti iznenadili su, a naravno i oduševili, kompletnu »posadu« jahte – uzvratio je, s primetnom simpatijom u glasu.
-U to nijednog trena nisam sumnjala. Kladim se da si jednoglasno izabran da se, u ime prisutnih, zahvališ zanosnoj princezi na svoj poznati, neodoljivi način.
-Ukoliko rešiš da malo udahneš vazduh, iskoristiću priliku da te podsetim na to da reklama u mom poslu ima nemerljiv značaj i nikada nije suvišna, naprotiv.
-Oh, Diter, postoji li uopšte neka granica tvoje spremnosti da činiš sve što od tebe zatraže, uz uslov da ti to dobro plate? – upitala je, ne krijući svoju rezigniranost.
-Hej, vas dvoje! To što čujem neodoljivo me podseća na klasično bračno prepucavanje – prekinuo ih je Helmut Kraus, iznenada se pojavivši na pragu.
-Oprostite, gospodine Kraus, upravo sam krenula kod vas..
-Da, da.. a onda vas je ovaj mangup presreo.. Jasno mi je..
-Tata, zar su to najbolje roditeljske preporuke koje možeš da mi daš pred ovom mladom damom? – izmotavao se Diter.
-Nezajažljivče, zar ti ona princeza sa Burundija nije dala preporuke kakve si odavno želeo?! – dočekao ga je otac.
-Oh, zar i ti?! Ima li bar neko ovde ko može da razume jednog mladog čoveka koji savršeno zna šta hoće?
-Oprosti, sine, nisam ni ja bio svetac u tvojim godinama, ali sam bar umeo da budem diskretan i ..umeren.
-Kako mi se čini, to je vrhunac tvog razumevanja s kojim mogu da računam – Diter se počešao po glavi, bacajući kratak pogled prema Klari.
-Sine, hoćeš li mi bar reći gde si uspeo da upoznaš ovu divnu devojku, koja nimalo ne liči na one tvoje.. – stari Helmut je uzalud pokušavao da nađe odgovarajući izraz.
-Varaš se, tata. Uopšte je nisam upoznao, mada to najozbiljnije pokušavam. A ti mi, koliko vidim, nimalo ne pomažeš u tome.
-Sve što mogu, u tom slučaju, učiniti je da te pozovem da se Klari i meni pridružiš za ručkom – uzvratio je Helmut. – Naravno, pod uslovom da obećaš da ćeš se prema njoj pristojno ponašati, budući da sam njen veliki dužnik za ono što je noćas učinila.
-Nećeš reći da je Klara pomogla našoj »holanđanki« da na svet donese ono dražesno mladunče?! – upitao je Diter iznenađeno.
-Da, baš tako. Naši veterinari sa farme su impresionirani merama predostrožnosti, koje je preduzela da bi se porođaj okončao na najbolji način.
-Meni preostaje samo da se pridružim zasluženim čestitkama, a što se trpeze tiče, nažalost, moraću da se lišim tog zadovoljstva, budući da žurim da nadgledam instalaciju mašina. Javili su mi da je kamion s opremom maločas stigao – rekao je Diter, odlazeći.
Klara je gorela od radoznalosti da sazna nešto više o Diterovim poslovima na farmi, ali joj se činilo neprimerenim da o tome zapitkuje njegovog oca.
Još uvek nije mogla da se sasvim pribere od iznenađenja da ga je zatekla na mestu na kojem nije mogla ni sanjati da će ga sresti.
Možda sam ipak malo prenaglila u svojoj oceni Diterovog medijskog angažmana. Nadam se da ću konačno imati priliku da razjasnim sve nedoumice koje me tako dugo muče, pomislila je pomirljivo.
Morala je sebi da prizna da je njegova blizina i mogućnost da provode više vremena zajedno, u nju povratila sav onaj slatki nemir koji je osećala čekajući, prepuna strepnje, njegove telefonske pozive.
Posle ovog kratkog susreta, priča o »veseloj princezi« izgledala joj je kao daleka, već zaboravljena, prošlost.
Činilo joj se da su, u ovom čudesnom ambijentu, bliži nego ikada i da ih vezuje mnogo toga; više nego što je uopšte mogla pretpostaviti. S jedva primetnom setom, upitala se da li i on tako misli i oseća.
Diter, među mirisnim borovim krošnjama, u kariranoj košulji zavrnutih rukava, ponovo je bio onaj razdragani dečak koji joj je nesmotreno sklanjao čuperke sa čela, ne primećujući paparace oko sebe.
U sebi se radovala što će još punih pet dana provesti na ovom prekrasnom mestu, u njegovoj blizini.
Oh, kako će se Gabrijela iznenaditi kada joj budem pričala čime se bavi najveći miljenik tračerskih rubrika, pomislila je s neskrivenim zadovoljstvom. A što se princeze tiče, ne bi bilo loše kada bi mu, u znak zahvalnosti, poklonila bar jednu rasnu kamilu.
#
Iako je bio početak januara, tragovi snega retko su mogli da se vide čak i po planinskim delovima periferije grada.
Nažalost, izuzetno niske temperature, često praćene ledenim vetrom, Klaru su neugodno podsećale da priroda poštuje svoj sezonki ritam, ma koliko gajili nadu da će nas, bar te godine, poštedeti svojih neizbežnih »štipanja« za nos, od kojih se oči začas napune suzama.
Završivši za taj dan planirane obaveze, Klara je rešila da se zadrži još izvesno vreme u laboratorji, da bi sistematizovala brojne beleške, koje je napravila tokom prva tri dana boravka na farmi.
Tek što je po prostranom niskom stolu rasprostrla svoju gomilu papira, začula je korake iz pravca ulaznih vrata. Pretpostavila je da je to dežurna čistačica došla da obavi svoj redovni popodnevni zadatak.
-Zdravo, devojčice! – začula je s praga njegov glas.
-Zdravo, Diter. Otkud ti ovde? – zbunjeno je upitala, ne znajući šta drugo da kaže.
-»Učinilo« mi se da si poželela da me malo vidiš. Ili sam to možda samo sanjao?
-Znaš, Diter.. – obratila mu se, izbegavajući da mu odgovori na pitanje – nisam ni u snu pomišljala da živiš na jednom ovakvom mestu i baviš se nečim što je miljama daleko od svega onoga po čemu te javnost poznaje. Iskreno sam radoznala da od tebe čujem odakle potiče tvoja besprimerna ljubav prema životinjama, zbog koje si odlučio da im se na ovakav način posvetiš. Oboje dobro znamo koliko je napora i požrtvovanja potrebno za ovaj posao.
-Da budem iskren, kao dete sam se osećao veoma nesrećnim zbog očeve odluke da se povuče s univerziteta i posveti nauci na jedan, pomalo ekscentričan, način. Dugo sam čeznuo za svim onim sadržajima koje jednom adolescentu pruža život u velikom gradu, lako se uklapajući u društvo svojih vršnjaka.
-Oprosti, malo mi je neugodno da te pitam.. – zaustila je da kaže, ali je Diter preduhitrio:
-Znam šta si nameravala da pitaš; gde je u svemu tome moja majka, je li tako?
-Paa.. moglo bi se reći – oklevala je.
-Nažalost, svoju majku poznajem samo sa požutelih fotografija. Umrla je prilikom mog rođenja.. pretpostavljaju zbog nestručne intervencije dežurnog lekara, za kojeg postoji osnovana sumnja da je, u trenucima njenog porođaja, bio pod priličnom dozom alkohola. Otac je bio suviše skrhan bolom da bi stvar isterivao na sudu. Važniji su mu bili moj život i nega, od bilo čega na svetu. U potpunosti mi se posvetio kako je znao i umeo.
-Oh, strašno je i pomisliti šta je sve morao činiti da bi, tek rođenoj bebi, uspešno zamenio majku i sve ono čime je priroda daruje kada na svet donese svoje čedo – rekla je Klara, duboko potresena onim što je čula.
-Povrh svega – nastavio je Diter – svojom bolešljivošću dovodio sam ga do očaja, uprkos njegovim nesebičnim naporima da mi priušti sve ono što su mu pedijatri savetovali. Tek kada mu je jedan stari ugledni lekar preporučio da, u mojoj ishrani, kravlje mleko zameni odgovarajućim koncantratom kozjeg mleka, stanje mog zdravlja je naglo krenulo nabolje.
-Uopšte ne mogu da te zamislim kao bledog mršavog dečaka. I, šta je posle bilo? – Klara se potpuno unela u njegovu priču.
-Kada sam krenuo u prvi razred, otac je, svim srcem, podržao moje interesovanje za sportske sktivnosti, ne mareći previše za ocene koje sam donosio iz škole. I dalje mu je moje zdravlje bilo preče od svega. Srećom, učenje mi je išlo od ruke, pa mu nisam zadavao nikakvih briga. Ipak, moram da priznam, osećao sam se beskrajno ponosnim kada su me u šestom razredu devojčice nezvanično proglasile najzgodnijim dečkom u odeljenju.
-Oh, čestitam ti na osvojenoj tituli. Nisam znala da je tvoja »karijera« tako rano počela – zadirkivala ga je.
-Draga moja, nisam imao priliku da se tome dugo radujem. Otac je kupio ovo parče zemlje i svu svoju energiju i novac uložio u ovo što ovde vidiš. U početku nisam shvatao razloge njegove iznenadne odluke, koja je jednom dečaku, željnom zabave i mladalačkih ludorija, izgledala veoma surova. Tešio sam se mišlju o svom daljem školovanju, zbog kojeg je otac zadržao naš stan u Diseldorfu, jedva čekajući da se u njega vratim. Kasnije, u jednom otvorenom razgovoru oca i sina, priznao mi je da su njegovi razlozi bili pomalo sebični; plašio se za mene, pokušavajući da me, po svaku cenu, sačuva daleko od iskušenja koja sobom nosi veliki grad, strahujući da bi moja mladost mogla podleći opasnoj zavodljivosti njegovih čari i krenuti putem sa koga nema povratka.
-Oh, mogu misliti kako si se osećao pri pomisli koliko ti je toga uskraćeno u odnosu na tvoje vršnjake.
-Tokom studija biologije još uvek sam osećao otpor prema bilo kakvom distanciranju od matice života, kojom sam smatrao život u velikom gradu. Moja nemirna priroda koristila je svaku priliku za dobru zabavu, tako da sam s oduševljenjem posećivao uzbudljiva mesta kada god bi mi se pružila prilika, pažljivo sakupljajući raznovrsna iskustva iz tog sveta. Tek pred kraj studija, shvatio sam pravu vrednost očevog pionirskog poduhvata i, na njegovo neopisivo zadovoljstvo, rešio da mu se pridružim. Eto, to je cela moja priča – završio je Diter.
-Priznajem, jedva mi uspeva da se saberem posle svega što sam čula. Sve me to neodoljivo podseća na bajku.
-Pa, ne bih se tako lako složio s tobom – protivrečio joj je Diter, sa smeškom na licu.
-Ne razumem zašto to kažeš – Klara je bila u nedoumici.
-Mislim na princezu koja u toj bajci nedostaje.
-Oh, pa zar je nisi nedavno našao? – Klara nije moga da odoli.
-Mila, treba da znaš da ja svoju princezu iz snova zamišljam u dubokim gumenim čizmama, s belim mantilom i stetoskopom oko vrata, umesto ogrlice od ćilibara.
Njegovi prsti lagano su joj skliznuli kroz kosu. Obuzela ju je prijatna jeza od njegovog dodira.
-Eto, dušo, sad znaš sve o meni. Nadam se da će to bar donekle da me iskupi u tvojim lepim i pametnim očima.
Pre nego što je stigla da bilo šta odgovori, osetila je njegov vreli dah na vratu i dodir usana, kojima se prepustila s beskrajnim užitkom.
#
Poslednji dan boravka na farmi Klara je, završivši sve planirane opite, rešila da provede obilazeći onaj deo imanja, za koji joj je Diter u šali rekao da je njegova buduća »zadužbina«, pozivajući je da se sama u to uveri.
-Lagala bih kada bih rekla da znam čemu služe ove ogromne mašine, s gomilom dugmadi, čeličnim kalupima i presama – priznala je iskreno.
-Ako ti kažem da podižem »spomenik« kozjem mleku, hoće li ti onda biti malo jasnije? – upitao je zagontnim tonom, uživajući u njenoj zbunjenosti.
-Pa, ne bih da istrčavam na »teren« koji mi nije dovoljno poznat – rekla je neodlučno.
-Objasniću ti odmah. I sama znaš koliko su raširene predrasude prema kozjem mleku, prevashodno zbog njegovog specifičnog mirisa, uprkos tome što mu niko ne osporava izuzetnu kaloričnu vrednost i osvedočena terapeutska svojstva. Moja je ideja da ljudima ponudim ovu namirnicu u obliku u kojem će moći da je konzumiraju s užitkom i mnogo češće nego što su do sada činili.
-Ako pričaš o kozjem siru..
-Naravno, mila, ali obogaćenom začinima koji mu ublažavaju ili sasvim otklanjaju neugodne mirise. Francuzi i Holanđani s tim imaju sjajno iskustvo. Moj boravak u Klubu Mediteran deo je dugoročnog aražmana, koji podrazumeva da se svi hoteli, kojima raspolaže ta renomirana organizacija, snabdevaju mojim sirevima, a u sklopu šireg projekta borbe za ekološki zdravu ishranu.
-Oh, Diter, ima li uopšte nečeg čega se dosad nisi dosetio? Zaista sam impresionirana tvojim smislom da svoju ideju osmisliš na najbolji mogući način, vodeći računa o svakom detalju. Osećam užasan stid pri pomisli na svoje beskrajne sumnje u pogledu tvoje neskrivene namere da koristiš svaku pruženu mogućnost za uvećanje svog konta u banci.
-Nemoj tako, draga. Preterano je reći da sam koristio baš svaku priliku – pokušao je Diter da je malo ispravi.
-Baš sam radoznala da čujem neki primer u kome si »okrenuo leđa« vrtoglavoj sumi koja ti se smešila – začikavala ga je Klara.
-Bez namere da te rastužim, moram ti reći da je dijamantski sat, koji mi je nestašna princeza ponudila, kao poklon za kavaljersku pažnju koju sam joj poklonio, vredeo više nego sve ove mašine zajedno.
-Hoćeš reći da si se galantnoj darodavki hladno zahvalio, odbivši poklon?!
-Tačno tako, ali uz pohvalu da su njena vedra priroda i šarm kojim je plenila sve oko sebe, bili presudni da ta novogodišnja noć protekne veoma ugodno za sve posetioce Kluba. A što se tiče novca za dovršetak moje mini-fabrike, već sam ga sasvim dovoljno zaradio da radove privedem kraju, što i činim svih ovih dana.
-Diter, zašto se pred tobom najedanput osećam kao zadihani prvačić, koji uči svoju prvu lekciju iz života?
Umesto odgovora, njegova ruka joj se obavila oko struka. Spontano mu je naslonila glavu na rame, prepuštajući se slatkoj neizvesnosti beskrajno uzbudljive »priče« njegovih neodoljivo nemirnih prstiju.
#
Noć pred povratak u Diseldorf Klara je, s osećanjem tihe sete, sedela pored uveliko spakovanih torbi, razmišljajući koliko joj je ovaj ambijent Ditera učinio bližim, da se iskreno plašila onog osećanja ogromne praznine koji ju je već obuzimao pri pomisli da će, već od sutra, njih dvoje nastaviti svoje živote udaljeni jedno od drugog, jedva nalazeći vremena za kratke telefonske razgovore i pokoji susret u pauzi između brojnih obaveza, koje ih oboje čekaju.
Posle samo nedelju dana, provedenih u ugodnoj sobici ispod krošnji starih borova, činilo joj se da i sama, na neki neobičan način, pripada tu, a da je toga tek sada postala svesna.
U misli su joj se neprekidno vraćale reči pohvale gospodina Krausa koji joj je, pažljivo prateći njen rad, te uvažavajući tople preporuke njenog mentora, predložio da, nakon diplomiranja, ukoliko želi, nastavi svoju istraživačku aktivnost u njegovoj laboratoriji.
Iskreno se zahvalila na ukazanom poverenju, jedva se uzdržavajući da je ne ponese preterana radost.
Znala je da stari gospodin ni ne sluti da njen odgovor na njegovu primamljivu ponudu, u najvećoj meri, zavisi od budućnosti njene veze s Diterom. Nije mogla da zamisli da ga jednog dana, pod tim istim krovom, gleda u zagrljaju druge.
Ne, neću da razmišljam o tome, odbacila je od sebe tu sumornu misao. Diter samo što nije došao. Želim da nam moja poslednja noć na farmi ostane u nezaboravnoj uspomeni. Ne smem dozvoliti da primeti tugu na mom licu, hrabrila se, pomno osluškujući svaki zvuk spolja, koji je podsećao na njegove korake.
Učinilo joj se u trenutku da je čula kratak, tup udarac, u prozorsko okno. Pre nego što je stigla da ustane iz fotelje, Diter se pojavio na pragu.
-Draga, zar ni u jednoj torbi nije ostalo baš ni malo mesta? – upitao je, hineći tugu.
-Zbog čega pitaš, Diter?
-Da i mene u nju strpaš i poneseš sa sobom – uzvratio je. – Čini mi se da će mi već sutra farma izgledati drugačije nego pre tvog dolaska. Ljubavi, toliko sam navikao na tvoju blizinu, da sam skoo poverovao da ćeš ostati zauvek tu.
-Diter, dobro znaš koliko me još posla čeka oko izrade diplomskog. Priznajem da sam se veoma ugodno osećala sa svima vama ovde, ali moj boravak, kao što znaš, ograničen je ugovorom o saradnji s katedrom za genetiku pri mom fakultetu – Klara je pokušala da svojim rečima da uverljiv ton, iako je dobro znala šta je on želeo da kaže.
-Ljubavi, nisam nameravao da ove noći razgovaramo o poslu koji nas čeka. Zar ti se ne čini da postoje trenuci u kojima čovek, nekim »šestim čulom«, oseća potrebu da donese odluku koja će izmeniti čitav njegov život? Imao sam mnogo takvih trenutaka.. veoma teških dilema.. ali noćas.. gledajući te pred sobom, spreman sam da, s lakoćom i radošću, pristanem na sve što bi značilo da ćemo zauvek ostati zajedno.. Oprosti ako moja ponuda deluje pomalo čudno i smušeno. Nikada dosad nisam bio u iskušenju da poželim da svoju budućnost podelim s nekim..
-Diter, i pre nego što si večeras došao, činilo mi se da samo privremeno negde odlazim, jer je moje srce ostalo zauvek zarobljeno među krošnjama ovih borova. Ako me budeš čekao pod njima, znaj da ću sigurno doći.
-Mila, nisam se usudio da ti, u zamenu za ono na šta si u gradu navikla, ponudim ovu zabit, koju samo poslednji sanjari mogu nazvati svojim žuđenim carstvom.
-Hm.. možda jedino u ovakvom »carstvu« ima dovoljno mesta za sve naše snove.
-Znači li to da pristaješ da u njemu sanjamo zajedno?
-Već sanjam, Diter.. zar ne primećuješ? – upitala je, zažmurivši.
-Ljubavi, onda nipošto neću da te budim – tiho je izustio, nežno joj prekrivajući lice dlanovima. Njegove prsti lagano su klizili prema njenom vratu, grudima..
Upijali su se usnama, žedno, nezasito. Nijedno od njih nije imalo snage , ni za trenutak, da prekine magiju koja im je rastakala sva čula, noseći ih, činilo joj se, do vrata samog raja.
VIII
Unapred zakazan termin konsultacija kod mentora, Klaru je jedino mogao da, na efektan način, povrati iz slatkog sna, kome se sva predala nakon povratka kući. Izgledalo joj je da, posle svega, više ništa neće moći da pomuti njeno poverenje u Diterovu ljubav.
Nije imala snage da se odupre mislima o svemu što se među njima desilo poslednjih dana, oživljavajući, po ko zna koji put, u sećanju svaku njegovu izgovorenu reč, dodir.
Činilo joj se da još uvek oseća ugodnu težinu njegovog vrelog tela na sebi. Želja za njegovom blizinom pretvarala se u fizičku bol, koju je jedva uspevala da odagna.
-Hej, sanjalice, ako tako nastaviš, počećeš pred svojim mentorom da recituješ ljubavnu poeziju – opomenula je Gabrijela.
-Oh, Gabi, tako sam rasejana od sreće, da mi se čini da ću promašiti i samu zgradu fakulteta.
-Za to ne brini, draga. Pribraćeš se čim izađeš napolje. Ovakvu hladnoću, sasvim sam sigurna, ni najstariji pingvini ne pamte.
-Gabi, molim te, prestani. Ako nastaviš da pričaš o tome, potpuno ćeš mi pokvariti raspoloženje. Kad samo pomislim da me danas čeka i poseta mojoj kozmetičarki.. – uzdahnula je Klara.
-Mila, tu ti zaista ne mogu pomoći. Valjda toliko možeš da se »žrtvuješ« u čast svog rođendana.
-Veruj mi, panika me hvata pri pomisli koliko me posla kod kuće čeka, a ja moram dva sata da se tamo izležavam, s licem premazanim kojekakvim maskama. Uvek mi se to činilo beskrajnim gubljenjem vremena.
-Draga, najviše što mogu da ti pomognem je da se pobrinem za »kreaciju« tvoje omiljene rođendanske torte.
-Mnogo ti hvala. U ovakvom stanju moglo bi mi se desiti da u nju stavim so umesto šećera.
-Oh, to ne moraš ni da mi kažeš. Mada, iskreno sumnjam da bi to Diter uopšte primetio.
-Hvala, ne bih proveravala.
-Uostalom, takvom ljubitelju zdrave hrane možda bi se i dopala slana torta.
-U svakom slučaju, imam neograničeno poverenje u tvoju kulinarsku veštinu.
-Moju?! Ne misliš se valjda Diteru »pohvaliti« da je čokoladna »trospratnica« delo ruku tvoje cimerke?
-Pravo si srce. Ima li šta lepše od nesebične ženske solidarnosti?
-Korisnije, htela si reći? – ispravila je Gabrijela.
-Čitaš mi misli – uzvratila je Klara, bacajući pogled na sat. – Hej, otišla sam! - dobacila je, žurno izlazeći iz kuće.
#
-Zar sam stigla prva?! – Suzan se, ulazeći, osvrnula po sobi.
-Dobrodošla, draga! – dočekala je Klara. – Iskrena da budem, nisam se baš ni nadala »kolektivnoj« poseti redakcije. Savršeno dobro znam šta znače infarktozni redakcijski rokovi, koji neprestano vise nad glavom. U svakom slučaju, imaš priliku da izabereš najbolje mesto za stolom. Izvoli, raskomoti se.
-Pre nego što sednem..ovaj. .. nećeš se ljutiti da, malo bacim oko na rođendansku tortu? – upitala je Suzan, pomalo se snebivajući.
-Naravno da ne, mila. Dođi da je vidiš – ponudila je Klara, polazeći prema frižideru.
-Vaau! – vrisnula je Suzan. – Za moj želudac ovo je čisto samoubisvo s predumišljajem.
-Imaš moje iskreno razumevanje, ako ti je od pomoći – pokušala je da je »uteši« Gabrijela.
-»Plakaću sutra«, što bi rekla moja omiljena Skarlet O Hara – uzvratila joj je Suzan.
-Htela si reći; sutra ćeš nastaviti sa dijetom? – upitala je Klara.
-Pa.. otprilike.. – uzdahnula je Suzan.
-Hej, devojke, čini mi se da neko zvoni – opomenula je Gabrijela.
-Trenutak! – Klara je otrčala prema vratima. – Oh, Diter, ljubavi! Divno je što si uspeo da dođeš – oči su joj blistale od sreće.
-Zar sam ikada propustio neku dobru »žurku«? Ti to najbolje znaš, mila – nije odoleo maloj provokaciji.
-O kome pričaš? Podseti me. Je li o onom Diteru koji još uvek sanja u senci borove krošnje? – uzvratila je, zaljubljeno ga gledajući.
Pre nego što je stigao da joj uzvrati, zvono se još jedanput oglasilo. Na vratima se pojavila Andreasova kuštrava glava, koja je virila iz visoko podignute kragne zimskog kaputa.
-Je li ovde stanuje »princeza od Mauricijusa«? – upitao je, otresajući pahulje snega s ramena.
-Jesi li možda došao da mi doneseš pozdrave od mojih zelenokožnih »prijatelja«? – upitala ga je.
-Prigovor! Neću više da čujem za svoje »suparnike« s Mauricijusa. Moram da ih konačno viteški pobedim i zasvagda osvojim srce svoje »lepe gospe«. Vi ste svedoci mojih časnih namera – rekao je Diter teatralno.
-Još nam samo kaži kako to misliš da izvedeš? – upitao je Andreas.
-Jednostavno. Odputovaću tamo, zajedno sa svojom »princezom«, još sutra. Nadam se da će sedam dana biti dovoljno da se vratim kao pobednik.
-Diter, o čemu to pričaš? – Klara je bila u nedomici.
-O našem putu na Mauricijus, koji je moj rođendanski poklon za tebe.
-Diter.. šališ se, zar ne? – Klara nije mogla da veruje.
-Koliko se sećam, do sada na estradi još uvek nisam registrovan kao komičar – uzvratio je, snažno je prigrlivši.
-Hej, mala, zaista imaš sreće! – dobacio je Andreas. – Šta bih dao da mogu da dobijem privremeni »azil« na tako božanstvenom mestu i bar nakratko izmaknem ovoj polarnoj hladnoći – uzdahnuo je.
-O tome uopšte nisam razmišljala – Klara se u trenutku prenula.
-Nisi razmišljala?! A ja se sve vreme pitam kako si, takva zimogrožljiva, uopšte pristala da se rodiš u ovo doba godine.
-Ah, zar decu neko nešto pita?!
-Ako mene pitate, krajnje je vreme da se udubimo u slavljeničin »seminarski rad« iz kulinarstva.
-Prihvata se - jednoglasno! - čuo se Suzanin nestrpljivi glas.
-Koleginica Suzan je nesumnjivo najkompetentnija za »superviziju« rođendanske torte – nije mogao da se uzdrži Andreas.
-Sve je relativno, dragi kolega. Ukoliko nisi čuo, postoje još uvek civilizacije koje naglašene ženske obline smatraju veoma poželjnim – uzvratila je, likujući, Suzan.
-Priznajem da ne razumem o čemu pričate – dobacio je Diter.
-O Mauricijusu – pomogla mu je Klara.
-Nadam se, draga, da nemaš ništa protiv da, za kolege iz redakcije, pribaviš relevantne dokaze o estetskim kriterijima muškaraca na ostrvu iz tvojih snova – predložio je Andreas.
-Važi. To će biti moj poslednji novinarski zadatak - obećala je Klara.
-Draga, nadam se da ćeš, pre leta na Mauricijus, uspeti da nađeš toliko vremena da isečeš ono neodoljivo čokoladno »brdo« u fižideru, koje nazivaš rođendanskom tortom – nestrpljivo je podsetila Suzan.
-Iskreno saosećam s tobom, Suzan – izmotavao se Diter. - Uživam u slatkišima. Oni su jedini porok kojeg se nikada ne bih mogao odreći.
-Držim te za reč – dobacila mu je Klara polušapatom, samo tren pre nego što joj je »zatvorio usta« poljupcem.
-K r a j-
#3
Dunadan
-
- Members
- 12,305 posts
Posted 21 May 2007 - 00:40
Tokom studija je celu godinu radila razne honorarne poslove,
Studirala je godinu dana?
za još jedno putovanje tokom letnjeg ferija.
Feri joj trajao celo leto?
Bome ja ga spizdim za dve nedelje.
Gde je putovala? U Viljabaho?
Za kratko vreme Klara je u Gabrijeli pronašla izvanrednu prijateljicu i nezamenjivo zanimljivog sagovornika.
A je l bio i zanimljivo nezamenjiv?
-Onaj fotomodel što je pobedio na konkursu za mistera? – u trenutku se prisetila.
Said fotomodel ima IQ177 i sa sve tim IQom je konkurisao za mistera.
-Da budem iskrena, u ovom trenutku bi me jedino usrećilo da kloniram novčanicu od petsto maraka.
O jebote, ovo je istorijski roman.
Drži se dobro, Ditere Krausu
Da.
Paz' se dobro, Krausu Kraute
oshtrih zaoka Vinskine flaute
-I – šta mogu da učinim za jednu Klaru tako senzualnog glasa? – upitao je raspoloženo.
Oh, đubre nezajažljivo! – pomislila je, besno stiskajući slušalicu.
O da! Nash Kraut Kraus bi slusho i slusho i slusho taj senzualni glas. Total nezajazljiv.
kafe Fon Ajken
E do kurca. Gde nestade kafe Paradox?
-Sladoled usred decembra?!! – bila je zapanjena.
Vreo chaj usred avgusta?!!
Spustivši slušalicu, Klara je osetila potrebu da duboko udahne vazduh.
Razgovor s Krautom joj je ispuvao alveole.
-Ne bih htela da te više zadržavam. Verovatno imaš još mnogo obaveza danas.
O, poserem ti se, Klaro, na intervju od tri rechenice.
Osetila je samo topli udar u grudima, koji se ubrzano penjao do grla.
Oh, Klaro, glupa Klaro, shto s jela ljut kulen na prazan stomak.
Spontano je sagnula glavu, dobro znajući da njegovom pronicljivom pogledu sigurno neće promaći bura koja je u njoj nastala i paralisala joj svaku misao
Iako su joj sve misli bile paralisane ipak je uspela da skonta pokoju beznachajnu konkluziju.
Njen izraz lica, širom otvorene zenice, zanesen pogled i blago razmaknute usne, govorili su mnogo više, nego što je imala hrabrosti da sebi prizna.
Rats! A bila je tako sigurna da niko nece primetiti da je drug user.
Slušaj, bezobrazniče,
I nevaspitanko jedan!
Znala je da mu ne treba više od desetak minuta da stigne do njenog stana.
Zadržavala je dah, sva ošamućena osluškujući korake retkih prolaznika, koji su dopirali sa pločnika.
Nije ni chudo shto se oshamutila. 10 minuta bez kisika. Bravo, Klaro!
-Diter, ništa o tom svetu u kojem s krećeš, ne znam. To je sve tako daleko od debelih zidova laboratorije, u kojoj provodim najviše vremena.
Pod zemljom. Zidovi su od olova. Kashlje mi se.
-Oh, Diter, nisam sigurna da ćeš me zateći.
-Zašto? Putuješ negde?
-Ma, ne. Odlazim na nedelju dana na diplomsku praksu na jednu farmu dvadesetak kilometara od grada, gde mi je obezbeđen celodnevni smeštaj.
- Oh, Diter, nisam sigurna da zesh me zateci.
- Zashto? Putujesh negde?
- Ma da. Odlazim na 5 godina volonterskog rada na Antarktik gde mi je obezbedjen celodnevni smeshtaj i polupansion.
-Ne smem ni da pomislim kakvi problemi mogu nastati kada usevi stradaju od iznenadnih vremenskih nepogoda.
-Oh, gospođice, to samo ja znam.
Da. Samo on i neke dve milijarde poljoprivrednika.
Zatekla je životinju kako bolno dahće, napinjući se da iz sebe izbaci plod, čiji je par skupljenih nožica već uveliko izašao. Klara je s olakšanjem odahnula kad je videla da će porođaj, iako malo preuranjen, ipak biti normalnog toka.
Vešto je vezala nožice koje su izvirivale i lagano povlačila uže. Telo je bez otpora klizilo napolje, tako da ga je, za nepunih sedam minuta, sasvim izvukla i položila na podlogu od mekog sena.
that's it. odustadoh onog momenta kad sam videla da si u ljubavnom vikend romanu rodjenju teleta posvetila vishe rechenica nego sexu. Ljudskom.
Studirala je godinu dana?
za još jedno putovanje tokom letnjeg ferija.
Feri joj trajao celo leto?
Bome ja ga spizdim za dve nedelje.
Gde je putovala? U Viljabaho?
Za kratko vreme Klara je u Gabrijeli pronašla izvanrednu prijateljicu i nezamenjivo zanimljivog sagovornika.
A je l bio i zanimljivo nezamenjiv?
-Onaj fotomodel što je pobedio na konkursu za mistera? – u trenutku se prisetila.
Said fotomodel ima IQ177 i sa sve tim IQom je konkurisao za mistera.
-Da budem iskrena, u ovom trenutku bi me jedino usrećilo da kloniram novčanicu od petsto maraka.
O jebote, ovo je istorijski roman.
Drži se dobro, Ditere Krausu
Da.
Paz' se dobro, Krausu Kraute
oshtrih zaoka Vinskine flaute
-I – šta mogu da učinim za jednu Klaru tako senzualnog glasa? – upitao je raspoloženo.
Oh, đubre nezajažljivo! – pomislila je, besno stiskajući slušalicu.
O da! Nash Kraut Kraus bi slusho i slusho i slusho taj senzualni glas. Total nezajazljiv.
kafe Fon Ajken
E do kurca. Gde nestade kafe Paradox?
-Sladoled usred decembra?!! – bila je zapanjena.
Vreo chaj usred avgusta?!!
Spustivši slušalicu, Klara je osetila potrebu da duboko udahne vazduh.
Razgovor s Krautom joj je ispuvao alveole.
-Ne bih htela da te više zadržavam. Verovatno imaš još mnogo obaveza danas.
O, poserem ti se, Klaro, na intervju od tri rechenice.
Osetila je samo topli udar u grudima, koji se ubrzano penjao do grla.
Oh, Klaro, glupa Klaro, shto s jela ljut kulen na prazan stomak.
Spontano je sagnula glavu, dobro znajući da njegovom pronicljivom pogledu sigurno neće promaći bura koja je u njoj nastala i paralisala joj svaku misao
Iako su joj sve misli bile paralisane ipak je uspela da skonta pokoju beznachajnu konkluziju.
Njen izraz lica, širom otvorene zenice, zanesen pogled i blago razmaknute usne, govorili su mnogo više, nego što je imala hrabrosti da sebi prizna.
Rats! A bila je tako sigurna da niko nece primetiti da je drug user.
Slušaj, bezobrazniče,
I nevaspitanko jedan!
Znala je da mu ne treba više od desetak minuta da stigne do njenog stana.
Zadržavala je dah, sva ošamućena osluškujući korake retkih prolaznika, koji su dopirali sa pločnika.
Nije ni chudo shto se oshamutila. 10 minuta bez kisika. Bravo, Klaro!
-Diter, ništa o tom svetu u kojem s krećeš, ne znam. To je sve tako daleko od debelih zidova laboratorije, u kojoj provodim najviše vremena.
Pod zemljom. Zidovi su od olova. Kashlje mi se.
-Oh, Diter, nisam sigurna da ćeš me zateći.
-Zašto? Putuješ negde?
-Ma, ne. Odlazim na nedelju dana na diplomsku praksu na jednu farmu dvadesetak kilometara od grada, gde mi je obezbeđen celodnevni smeštaj.
- Oh, Diter, nisam sigurna da zesh me zateci.
- Zashto? Putujesh negde?
- Ma da. Odlazim na 5 godina volonterskog rada na Antarktik gde mi je obezbedjen celodnevni smeshtaj i polupansion.
-Ne smem ni da pomislim kakvi problemi mogu nastati kada usevi stradaju od iznenadnih vremenskih nepogoda.
-Oh, gospođice, to samo ja znam.
Da. Samo on i neke dve milijarde poljoprivrednika.
Zatekla je životinju kako bolno dahće, napinjući se da iz sebe izbaci plod, čiji je par skupljenih nožica već uveliko izašao. Klara je s olakšanjem odahnula kad je videla da će porođaj, iako malo preuranjen, ipak biti normalnog toka.
Vešto je vezala nožice koje su izvirivale i lagano povlačila uže. Telo je bez otpora klizilo napolje, tako da ga je, za nepunih sedam minuta, sasvim izvukla i položila na podlogu od mekog sena.
that's it. odustadoh onog momenta kad sam videla da si u ljubavnom vikend romanu rodjenju teleta posvetila vishe rechenica nego sexu. Ljudskom.
Edited by Dunadan, 21 May 2007 - 00:41.
#4
BigLebowsky
-
- Members
- 1,822 posts
Posted 21 May 2007 - 00:47
a ako ti obeca da ce da te metne u sledeci?
#5
Dunadan
-
- Members
- 12,305 posts
Posted 21 May 2007 - 00:54
moze, al samo ako obeca da cu imati vishe avanture od rasnog kravljeg grla u porodjajnoj agoniji s detetom koje izlazi na noge.
#6
Marvin (Paranoid Android)
-
- Banned
- 5,617 posts
Posted 21 May 2007 - 10:19
QUOTE(Dunadan @ 21 May 2007, 00:40) <{POST_SNAPBACK}>
that's it. odustadoh onog momenta kad sam videla da si u ljubavnom vikend romanu rodjenju teleta posvetila vishe rechenica nego sexu. Ljudskom.
Ja izdržah do kraja, ovo je suvi kvalitet
Edited by Marvin (Paranoid Android), 21 May 2007 - 10:27.
#7
king louie
-
- Members
- 3,153 posts
Posted 21 May 2007 - 10:59
Možda nije loše, al brate preopširno.
Ovi apokrifi od Dunadan su prava stvar. Nema vate ni mjehurića - samo meso.
Ovi apokrifi od Dunadan su prava stvar. Nema vate ni mjehurića - samo meso.
#8
Guest_vinska musica_*
Guest_vinska musica_*
-
- Guests
Posted 21 May 2007 - 12:15
QUOTES Duna
>>>Said fotomodel ima IQ177 i sa sve tim IQom je konkurisao za mistera.<<<
Nisi u toku. Jedan lik, svojevremeno izabaran za planetarnog mistera, upravo je imao IQ genijalca najveceg kalibra, a u svom intervjuu izjavio da bi, izmedju zgodne i pametne zene, odabrao onu prvu.
>>>da kloniram novčanicu od petsto maraka.<<<
S tvojim IQ-om bi se ocekivalo da ukapiras da je roman radjen pre i-hi-hi- godina. Jos na pocetku Vinskine danijelstilovske karijere. Ali, kako bi drugacije tvoj neprevazidjeni forumski genije dosao do izrazaja?! A i ko bi potrosio toliko vremena na moju petparacku literaturu, da nije tebe da izanaliziras svaki zarez? Cak ni moja moja lektorka i urednica to ne cine. A placene su za to.
>>>od rasnog kravljeg grla u porodjajnoj agoniji s detetom koje izlazi na noge.<<<
A na sta mislis da tele izlazi, bar kod normalnog „porodjaja“?
>>>odustadoh onog momenta kad sam videla da si u ljubavnom vikend romanu rodjenju teleta posvetila vishe rechenica nego sexu. Ljudskom. <<<
Umesto sto citas literaturu nedostojnu tvojih intelektualnih kapaciteta, izadji malo iz kuce, nadji frajera, pa ce biti i sexa. Tuzno je da si citala moj roman iz tih pobuda.
Btw, erotski i ljubavni roman se zanrovski razlikuju k’o doppe i oko.
>>>Said fotomodel ima IQ177 i sa sve tim IQom je konkurisao za mistera.<<<
Nisi u toku. Jedan lik, svojevremeno izabaran za planetarnog mistera, upravo je imao IQ genijalca najveceg kalibra, a u svom intervjuu izjavio da bi, izmedju zgodne i pametne zene, odabrao onu prvu.
>>>da kloniram novčanicu od petsto maraka.<<<
S tvojim IQ-om bi se ocekivalo da ukapiras da je roman radjen pre i-hi-hi- godina. Jos na pocetku Vinskine danijelstilovske karijere. Ali, kako bi drugacije tvoj neprevazidjeni forumski genije dosao do izrazaja?! A i ko bi potrosio toliko vremena na moju petparacku literaturu, da nije tebe da izanaliziras svaki zarez? Cak ni moja moja lektorka i urednica to ne cine. A placene su za to.
>>>od rasnog kravljeg grla u porodjajnoj agoniji s detetom koje izlazi na noge.<<<
A na sta mislis da tele izlazi, bar kod normalnog „porodjaja“?
>>>odustadoh onog momenta kad sam videla da si u ljubavnom vikend romanu rodjenju teleta posvetila vishe rechenica nego sexu. Ljudskom. <<<
Umesto sto citas literaturu nedostojnu tvojih intelektualnih kapaciteta, izadji malo iz kuce, nadji frajera, pa ce biti i sexa. Tuzno je da si citala moj roman iz tih pobuda.
Btw, erotski i ljubavni roman se zanrovski razlikuju k’o doppe i oko.
#9
Dunadan
-
- Members
- 12,305 posts
Posted 21 May 2007 - 14:16
QUOTE
Nisi u toku. Jedan lik, svojevremeno izabaran za planetarnog mistera, upravo je imao IQ genijalca najveceg kalibra, a u svom intervjuu izjavio da bi, izmedju zgodne i pametne zene, odabrao onu prvu.
Niko nije prigovarao njegovom izboru, jer bi isti izbor napravio i retard od 77 IQ poena.
Al lepo je shto si lik Ditriha pravila po zivom modelu. It’s so crafty.
QUOTE
S tvojim IQ-om bi se ocekivalo da ukapiras da je roman radjen pre i-hi-hi- godina. Jos na pocetku Vinskine danijelstilovske karijere. Ali, kako bi drugacije tvoj neprevazidjeni forumski genije dosao do izrazaja?! A i ko bi potrosio toliko vremena na moju petparacku literaturu, da nije tebe da izanaliziras svaki zarez? Cak ni moja moja lektorka i urednica to ne cine. A placene su za to.
Ah! Eve Pisca koji ne ume drukchije do da proziva za MENSA nekompetentnost.
1. To shta bi se ochekivalo je prilichno jasno. Naslov teme je ‘rodjendanski
za drugaricu elle’ te svi ochekuju da pre ili kasnije naidju na elle u romanu il vec neku drugu forumashicu. Usudjujem se reci da je Klara takav retard da joj nijedna odavde nije ni do chlanaka. Ti s ko omatoreli pisac koji vishe nema nijednu kvalitetnu ideju (not that you ever had any) pa obradjuje svoje starije radove u nadi da niko nece primetiti autoplagijat.2. pravo zborish, moj forumski genije je neprevazidjen te nemam ni potrebu da ga dodatno akcentujem.
3. ko bi potroshio vremena da nije mene? Ne znam. Sumnjam da ce iko normalan chitati ovu logoreju.
4. analiza zareza? Puh-lease. Ako se na neshto ovaj put nisam osvrnula to je enormna kolichina nepismenosti i kolichine navodnika kojim si zajebala i knjigu citata.
5. momenat koji najvishe brine: ovaj text je proshao kroz ruke urednika i lektora. Shta su one? Nepismene? S jakim konjunktivitisom? Chmichkom? Sljushtene mreznjache? Ja da sam ti lektorka pozvala bih te u kancelariju, vezala za stolicu i naterala te da rukopis pojedesh. Chak ne bi morala ni da me platish.
QUOTE
A na sta mislis da tele izlazi, bar kod normalnog „porodjaja“?
Ne mislim, al si navela da je krava bila u… problemu te se da pomisliti da se sirota, muchila sve dok Klara nije uvukla svoje sharmantne ruchice duboko u njen uterus bicornis. Ja sam se nadala da ce taj problem s kravom biti neshto tipa: pojela loshe seno pa joj zeludac pritiso pupchanu vrpcu pa kao, tele u teshkoj anoxiji.
QUOTE
Umesto sto citas literaturu nedostojnu tvojih intelektualnih kapaciteta, izadji malo iz kuce, nadji frajera, pa ce biti i sexa. Tuzno je da si citala moj roman iz tih pobuda.
Eto. Pisac u tebi nikad zadovoljan. Ne valja kad se samo preleti preko “priche” i da svoj komentar, ne valja ni kad se pomuchi (and it was a torture, believe you me) kroz 70% priche pa tek onda da komentar.
A i premisa da sam chitala tvoj roman u nedostatku penisa je total naherena jer nije poenta toga dobijam li ja ili ne, vec toga da pishesh ljubavni roman u kom najveci deo paznje posvecujesh kravljem porodjaju.
I ajd nemoj vishe o tome ko kolko (ne)dobija sexa. Your menopause kinda stills the show.
QUOTE
Btw, erotski i ljubavni roman se zanrovski razlikuju k’o doppe i oko.
Jeste. Ljubavni spram erotskog romana su ko Romerova Noc Zivih Mrtvaca i 28 Days Later; kad jedan zavrshi, drugi pochne.
But still, i ona napacena domacica iz Bogatića ce ochekivati makar infinitezimalnu dozu erotike, a ne retarda koji je mal u laboratoriji debelih zidova, mal u oblacima, mal u uterusu.
#10
nestasna ameba
-
- Members
- 82 posts
Posted 21 May 2007 - 15:56
QUOTE(vinska musica @ 21 May 2007, 13:15) <{POST_SNAPBACK}>
A i ko bi potrosio toliko vremena na moju petparacku literaturu, da nije tebe da izanaliziras svaki zarez? Cak ni moja moja lektorka i urednica to ne cine. A placene su za to.
Zjuuuu, one su placene da ne ispravljaju cak ni zareze
Ja omasila firmu definitivno. Al bi to bio zivot: placaju te da ne radis svoj poso, a ti zaludjujes omladinu i dokone penzionerke, a para ko pleve...
#11
thermal bug
-
- Members
- 2,388 posts
Posted 21 May 2007 - 17:27
pa to zeni rodjish
hepi majko hepi sultanijo :dragoljub:
vinska, ce da chitam neki drugi put, sve ti verujem, al sad sam u nezgodnom zivotnom dobu
hepi majko hepi sultanijo :dragoljub:
vinska, ce da chitam neki drugi put, sve ti verujem, al sad sam u nezgodnom zivotnom dobu
#12
Sleepers
-
- Members
- 8,129 posts
Posted 21 May 2007 - 19:24
Vinskina sabrana djela na deponiji
+
Dunin komentar - (roman preskociti, ali recenziju nikako)
Sjajno!
+
Dunin komentar - (roman preskociti, ali recenziju nikako)
Sjajno!
#13
Guest_vinska musica_*
Guest_vinska musica_*
-
- Guests
Posted 21 May 2007 - 21:14
Pa, dje si, Zizo?! Ja se vec bila zabrinula..
#14
Sleepers
-
- Members
- 8,129 posts
Posted 21 May 2007 - 22:13
QUOTE(vinska musica @ 21 May 2007, 22:14) <{POST_SNAPBACK}>
Pa, dje si, Zizo?! Ja se vec bila zabrinula..
Cute. Za razliku od mene. Ne brinem za tebe, jer cemo sudeci po dosadasnjem iskustvu, dobiti deponija kutak los-herz-roman trenutak - sabrana djela forumasice koja ce bar po necemu dostici zivotni uzor Peru; imat ce svoj stalan topic.
#15
elle
-
- Members
- 4,479 posts
Posted 22 May 2007 - 08:53
Vinska, hvala, hvala, hvala
i jos jos jos
hvalaaaaa
i jos jos jos
hvalaaaaa
