Pa hvala na onom lepom delu posta!Hallo Schrodinger,
pa nije valjda sve u lepoti, ima nečeg i u književnosti.
Inače, ne prestaješ da me oduševljavaš svojom istrajnošću u argumentacijama.
Ovaj topik bi bez tvog prisustva postao prava "pusta zemlja".
Što se tiče "Ludviga", "betonska" ekipa do njega nikada neće dobaciti, kao što ni ti ne možeš da shvatiš da Dobrica Ćosić nije samo scarecrow, već figura koja je u politici i kulturi rankovićevske, postrankovićevske, memorandumske, miloševićevske, ali i postoktobarske Srbije držala važne konce u rukama. Kada je artikulacija kosovske politike u pitanju, naročito. Kada je u pitanju kosovizacija diskursa umetnosti i književnosti osamdesetih, osobito. Prevideti takve stvari, znači biti imanentistički kastriran.
Albaharijev "Ludvig" je izuzetan i po tome što dekonstruišući jednu takvu figuru, govori pre svega o kontekstu koji je istu tu figuru proizveo, uvodeći diskurs autokritike, s obzirom na to da je i sam Albahari, poput svog pripovedača, bio jedan od najvažnijih aktera implementacije "iskušenja sažetosti". To je značajan preokret kod ovog pisca.
No te stvari te verovatno ne interesuju.
Što se drugog tiče, well, hajde da počnemo ovako, iz sasvim desetog rakursa, pa možda negde stignemo:Koga uistinu zanima zakon gravitacije? Tamo neke visokoumne teoretičare, fizičare, šta li. Kako on -- dakle zakon! -- utiče na našu društvenu, socijalnu, političku, blablabla stvarnost? Očigledno nikako.
Jesmo li još zajedno? Ako jesmo, hajde da se upitamo sledeće: ko od nas ne oseća gravitaciju? Niko, tj. svi je osećamo i ona oblikuje, u najbukvalnijem mogućem smislu, naš život i sve naše aktivnosti.
Dakle, treba li nam zakon gravitacije? (Zanemarimo sad pitanje tehnologije na trenutak.) Jasno je da se može živeti i na način da te to uopšte i nikada ne zanima. Ali takav život je daleko od punoće i poželjnosti u gotovo ma kom smislu koji je iole filozofski razvijen u ma kojoj epohi.
Naravno, čak i kad se upitamo, ne moramo odmah otići k empirijskoj nauci za odgovor. Možemo se zadovoljiti verskom ili političkom ili pomodnom dogmom. Možemo tvrditi da je za gravitaciju odgovoran Bog, Satana ili Veliki Ktulhu. Koliko ćemo daleko dospeti ovim putem u zadovoljavanju prirodne radoznalosti zavisi prevashodno od individualnih karakteristika upitane ličnosti.
Ali je besmisleno tvrditi da empirijska nauka ne daje - za sada! - najbolji odgovor na pitanje šta je to gravitacija i kako radi. I da to važi u kapitalizmu, feudalizmu, komunizmu, islamskoj republici ili na atolu Vanuatu. Naravno, ima ekstremnih postmodernista koji i to negiraju, ali hajde da se ne bavimo ovde idiotima, kad već odbijamo pominjanje Zla koje se odaziva na ime K.
Kako se ovo aplicira na književnost? Pa, stvar je u tome što, možda u manjoj meri nego kod gravitacije, i kod književnosti postoji grubo sličan model veze upita sa objašnjenjem. Tekovina napretka nauke o književnosti, bar počev od Šklovskog naovamo, i jeste u tome što je uspela to da prepozna i da se naučno utemelji. A naučnost, osim toga što je (nužno, nemoj da se neko žalio!) elitistička, zapravo potpomaže upravo ono što ti smatraš "samo lepotom", ma koliko to na prvi pogled paradoksalno zvučalo.
Nakon ovog opšteg odgovora, hajde sad da kažem nešto o partikularnoj problematici. Dobrica jeste značajan za kosovski problem, ali najsnažnije odbijam da je on značajan čak i u tom kontekstu kao književnik. Baš kao ni Hamsun ili Selin ili Paund nisu bili interesantni nekim istražnim organima posle WW2 kao književnici. On treba da robija - vidiš, ja sam tu daleko radikalniji od standardne kritike - ali to sa njegovim lošim knjigama nema baš mnogo veze. Kao pisac, on je samo i jedino scarecrow.
Žalosno je optimističan taj tvoj stav da književnost ima veze sa kosovizacijom kulture. Pa to ima isti onaj preduslov koji sam već naveo, ali na koji ni ti ni Mioba ne dajete odgovor, mada uporno zagovarate konspiratološku ideju da "ima neka tajna veza": kako, za ime Jupitera, može književnost da utiče na nepismene??? Bukvalno ili funkcionalno, nevažno, ali nepismeni su kod nas u ogromnoj većini, tako da su oni gotovo potpuno lišeni svake interakcije sa prostorom književnosti, posebno one koja nije ljilj-hab-djur. Ili vi mislite da kad se za nekog deklarativno kaže "on je veliki pisac" - da je to iskaz koji se odnosi na književnost? Pa to je potpuno isto kao tvrditi da legendarna vila Vuka Draškovića ima neke veze sa urbanističkim planom Ženeve. Ljudi, vreme teorija Lenjina i Plehanova o "književnosti kao oblikovnom sredstvu novog čoveka" je (srećom) davno prošlo, propaganda nema nikakav zajednički imenilac sa umetnošću. I to nije nikakav imanentizam, kao što ni sva moderna kritika, od Šklovskog do Auerbaha i dalje, nije imanentistička, ona se itekako odnosi prema stvarnosti. Ali na malo suptilniji način. Plus sa većom dozom logike i kritičke misli - dakle kritičke ne u domenu političke i društvene kritike, već u smislu kritike ideja i samog književnog medija. Optužba za imanentizam uopšte ne stoji, mislim da vrlo nije fer. Daj da se svi malo više opismenimo, pa ćemo onda mnogo lakše oko jednog ili drugog Cosica, a Petrović će predstavljati ponajmanji problem u takvoj protivčinjeničnoj Srbiji.
Iz prethodnih bezbroj postova moram da ponovim da nisam nikakav ljubitelj Petrovića. Radi se o odbrani mnogo važnijeg principa: da ne postoji nijedna opšta ideja, ma kako percipirana kao progresivna ili ne, kojoj se mogu žrtvovati konkretne etičke i estetičke vrednosti. Drugim rečima, radi se o nominalizmu (koji je osnova renesansne i postrenesanse naučne, kritičke, pa ako hoćete i Zapadne misli) primenjenom na književnost. Kao i ma koji drugi metafizički stavovi, i on je nedokaziv. Zato je nemoguće da vam dokažem da grešite u onom smislu u kome je moguće dokazati da je 2+2=4. Ali mogu da ukažem na nekoherentnosti i propuste u vašem opisu stvari, tj. interakcije prostora književnosti sa prostorima društvene teorije i prakse.
Edited by Schrodinger, 21 February 2008 - 04:06.
