Notice: Undefined index: HTTP_REFERER in /srv/b92/sajtovi/forum/forum/index.php(1) : runtime-created function(1) : eval()'d code(1) : eval()'d code(1) : eval()'d code(1) : eval()'d code(53) : eval()'d code on line 3 Beton - Page 2 - Literatura - Forum B92

Jump to content


Photo
- - - - -

Beton


This topic has been archived. This means that you cannot reply to this topic.
111 replies to this topic

#16 Miss Archer

Miss Archer
  • Members
  • 41 posts

Posted 23 May 2007 - 21:30

QUOTE(Mioba @ 18 May 2007, 20:54) <{POST_SNAPBACK}>
kul, ali, reci mi nešto – jesmo li se dogovorili šta je prava kritika i šta joj dolikuje? analitičko čerečenje jezika, prepričavanje fabule, literarna kontekstualizacija? jel to? jer ja takve kritike ne čitam još od mature
“pih, mioba, pa ti onda ne čitaš mnogo kritika uopšte” – pa, da, osim tu i tamo po betonu (+ teofil, njega čitam štagod da napiše)
šta-je-pisac-hteo-da-kaže i “čisto estetski kriterijumi” su stvar za akademske rezervate, tona treša koja se ovde štampa prosto je odraz svog vremena i kritika bez polemičkog, problematizujućeg (uh, izvinjavam se na ovoj grubosti, strašno sam neispavana ovih dana) pristupa u najmanju je ruku površna
ako ne i neiskrena, kukavička (a taj je kukavičluk u stvari problem sa pominjanim izdavačima/kritičarima/komisijama etc)

zbog tog pristupa i dalje čitam beton, i praštam svaki loš txt; nekako se mora početi, a da to nije već dosadna konstatacija da nam je vladajući vrednosni sistem pogrešan
prosto, podrazumevam ih (i dalje) u mnogo čemu, i to što nešto nisu dovoljno argumentovali nije mi presudno
izgleda da su subverzije osuđene pre na solidarnost nego na naučnu doslednost i utemeljenost
zakotrljalo se, preuzima ih feral, širi im se krug boljih saradnika, juče ih je i teofil pomenuo… innocent.gif

paund je, uzgred, sebe osudio na ćutanje posle rata
naši fašisti jos uvek veselo pevaju o slobodi

edit: posle kraće polemike, odustala od još grublje konstrukcije; hvala skrupuloznoj drugarici!


ok, postoje razne vrste kritike i naravno svako bira da cita ono sto mu godi. takodje, ne mislim da kritika koja se pre svega bazira na citanju dela, a ne na kontekstu ili piscu, nuzno iskljucuje polemicku, problematizujucu komponentu. ona je samo izuzetno zahtevna i malo ko je kadar da je napise. mozda sam preveliki pesimista, ali cisto sumnjam da postoji volja i mogucnost (cast izuzecima) medju ovdasnjim kriticarima/proucavaocima knjizevnosti da pojedine nase pisce iscitaju onako kako su recimo englezi citali viktorijansku prozu nalazeci u njoj elemente koji su bilo promovisali, bilo podrivali odredjene drustvene mehanizme, pa onda to i problematizovali.

ono sto sam htela da istaknem, a sto mozda nije bilo jasno u mom prethodnom postu, jeste da je "napad" na knjizevno delo na cisto knjizevnom planu (a to se moze nazvati i onako kako si ga ti nazvala, s tim sto ne bih tako olako odbacila varijantu "sta je pisac hteo da kaze" posto to ume da se ispostavi veoma vaznim, posebno u kontekstu onoga o cemu sad govorimo), pre svega nuzan da bi se odbacila dela koja su niske estetske vrednosti, uprkos tome sto su mozda zanimljiva u datom trenutku, datom izdavacu, kriticaru ili sta vec. to bi prosto trebalo da bude brana od toga da neko delo i njegov pisac odjednom, (ne)zasluzeno postanu relevantni faktori. druga stvar je sa dobrim piscima sumnjive poetike, tu vec ne vidim resenje do da se napadne pisceva moralna odgovornost.

takodje, ne mislim da na nasoj knjizevnoj sceni ne valja samo tzv. novniska kritika, ona tzv. akademska je jos gora. kad pomislim na budalastine od tekstova koje su pisali "renomirani proucavaoci knjizevnosti", padne mi mrak na oci. a tih primera ima na pretek.

uz svo duzno postovanje paundu i njegovom pokajanju (daleko od toga da to ne treba pozdraviti), ali cisto sumnjam da to mnogo menja stvari ubijenim jevrejima. bolje bi bilo da ih nije napadao u kantosima, sto je argument u prilog tvojoj tezi.

da, da ne bude zabune podrska betonu nije sporna, on je, bar s moje strane, ima. a kritika upucena njemu trebalo bi da ukaze na nedostatke (ako sam neki merodavan faktor), problematizuje, otvori polemiku ili sta vec, sto bi beton moglo da ucini boljim.

#17 chandra

chandra
  • Members
  • 2,782 posts

Posted 24 May 2007 - 11:26

beton. redovno ga prelistam i delove procitam. neophodan je - kao jedini tekst koji se bavi redovno tom temom i dostupan je sirokom krugu ljudi. posebno mladim ljudima koji nisu imali prilike da zverove od beckovica do kapora gledaju u akciji.

kvalitet tekstova je, za pojmove srpske knjizevne kritike, sasvim ok.

stavljati bogdana bogdanovica u isti kos sa sljamom kojim se beton bavi bezobrazno je i glupo.

#18 Mioba

Mioba
  • Sleepers
  • 4,859 posts

Posted 24 May 2007 - 12:28

chandra wub.gif sažeto u sridu, umesto moje preopširnosti i razlivenosti

beton bih uporedila sa peščanikom, kako ga je opisala snježana milivojević svojevremeno >
"Osnovno mesto Peščanika u javnom i kulturnom prostoru Srbije je očuvanje prostora za socijalnu refleksiju. U svetu instant komunikacije i momentalnog iskustva sužava se prostor za refleksiju... Opirući se pritiscima da se formatizuje u skladu sa zahtevom kondenzacije medijskog vremena, Peščanik svojim sadržajem odgovara i na izazov "instant" istorije u srbijanskom društvu, u kom upravo mediji omogućavaju beg od prošlosti...." itd

krši sva pravila žanra, jer ovde žanr čuva mračne tajne

#19 Mioba

Mioba
  • Sleepers
  • 4,859 posts

Posted 29 May 2007 - 18:37

izvanredan text u današnjem betonu

QUOTE(između ostalog)
Kroz svoju ontologizaciju političkog, Kordić se pridružuje onom načinu mišljenja koje na Miloševića i njegovu pogibeljnu vlast gleda kao na elementarnu nepogodu. Ovakav stav ne može da promeni činjenicu da se protuve ne rađaju već proizvode, da se ratovi ne dešavaju nego planiraju. Zastrašujuće je to što je ova vrsta proizvodnje postala deo ustaljene političke prakse u Srbiji. Imali smo prilike da se u to uverimo devetog maja, kada je ponovo jedna protuva postavljena na mesto sa koga je mogla da zapreti vanrednim stanjem. Samo pominjanje raspuštanja skupštine i uvođenja vanrednog stanja od strane Tomislava Nikolića kao predsednika Skupštine Srbije bilo je jezivo, i previše stvarno, podsećanje na član 48 Vajmarskog ustava. Ovaj član je omogućavao da se u slučaju vanrednog stanja raspusti parlament i da se za predsednika vlade postavi lice koje nema poverenje većine. Ostalo je istorija: kao što Đorđo Agamben ubedljivo pokazuje, čitava Hitlerova vladavina zapravo je bila jedno produženo vanredno stanje, ili rečeno jezikom suplementa, odlaganje i zaobilaženje samog zakona koji ga je doveo na vlast


#20 BeatrisDal

BeatrisDal
  • Banned
  • 5,317 posts

Posted 29 May 2007 - 23:51

QUOTE(Mioba @ 14 May 2007, 16:05) <{POST_SNAPBACK}>
(correct me if i'm wrong) zar je moguće da se na forumu nigde ne priča o betonu, koji već skoro godinu dana istresa srpske pisce iz gaća?! unsure.gif

mislite da ne vredi? think again

ko je sastavio memorandum? ko je pisao politicke govore 90'tih? ko je trabunjao 24/7 na rtsu, pozivao u boj, inspirisao ratnike i neumorno objašnjavao sva naša prava i sve njihove zločine?
- srpski pisci (a vi nemate pojma)

bulevar zvezda

prvi glas prezira i gađenja (t. bernhard) nad društvom veselo uvaljanim u svoju kaljugu
vredi



svaka cast. smile.gif mioba, hvala za link.

#21 Mioba

Mioba
  • Sleepers
  • 4,859 posts

Posted 12 June 2007 - 19:27

izašao novi beton a stari post ne mogu da editujem i promenim link na jakovljevićev txt

#22 Guest_vinska musica_*

Guest_vinska musica_*
  • Guests

Posted 12 June 2007 - 22:10

Beton citam od prvog broja. Primecujem oscilacije u kvalitetu, narocito u poredjenju sa prva tri broja. No, nadam se da ce, kao „projekt“, istrajati, obogatiti se novim nadahnutim, elokventnim i kompetentnim autorima.

Ne mogu da odolim da ne postiram text koji me posebno odusevio sirinom i dubinom analiticnosti.


Beton, 18.jul 2006.

ZAKLETI BORAC PROTIV KRAJA ISTORIJE - Ćosić posle Hegela




Piše: Branislav Jakovljević


Tumor filozofije

Svojoj bogatoj karijeri u kojoj se oprobao kao mladi poljoprivredni tehničar, gerilac, političar, pesnik, urednik, književnik, politički komentator i predsednik države, Dobrica Ćosić je nedavno dodao i zvanje filozofa. Devetog juna otvorio je 18. Kruševačku filozofsko-književnu školu govorom "Srpsko pitanje - pitanje istine".

Raskoračen između književnosti i filozofije, prvi deo Ćosićevog naslova ("Srpsko pitanje") upućuje na njegovu dugogodišnju književničku aktivnost, dok drugi deo ("pitanje istine") nesumnjivo pripada polju filozofije. U ovoj "besedi", kako je Politika umiljato nazvala Ćosićev istup, on nije rekao ništa što već nije ponovio više puta u poslednjih petnaestak godina. Ono što je zaista novo to je činjenica da su njegova razmišljanja sada i zvanično dovedena pod okrilje filozofije.

Tako je Srbiji, u razmaku od svega nešto više od dve nedelje, pored državne samostalnosti nametnut i ovaj filozof. Ovo nikako nije koincidencija, jer se Ćosić u svojoj "besedi" trudi da pokaže kako je njegov marš kroz institucije, od narodnog poslanika u Titovoj Jugoslaviji do predsednika Miloševićeve Jugoslavije, zapravo bio deo jednog većeg filozofskog projekta. Taj projekat bio je usredsređen na ideju države. Ćosić je filozof države i državni filozof. U njemu, promišljanje države i državno mišljenje postaju nerazdvojivi. Kao posledica javlja se čudno mešanje gledišta filozofa kao mislećeg subjekta i države kao istorijskog subjekta.

Kakav je, dakle, Ćosić filozof? Sudeći po tome na koje se filozofe poziva u svom izlaganju, nameće se utisak da je u njegovom slučaju reč najpre o jednoj samonikloj filozofiji koja se zatim razvija u jednu eklektičnu misao. Kao što smo videli, Ćosić se prvo, s najviše detalja i najviše uživanja, poziva na sebe. Pored "predavača s Kolarčevog narodnog univerziteta" u njegovom se govoru od filozofa pominju još Hana Arent, Karel Kosik i Georg Fridrih Hegel. Tu su još i ruski književnik Aleksandar Solženjicin, kao i poljski teatrolog Jan Kot. Pominju se i imena žurnalista i prijatelja. Ono što je zajedničko za ovu neujednačenu skupinu jeste to što ih Ćosić uglavnom potiskuje na margine svog teksta.

Ako se ograničimo na filozofe, videćemo da se on poziva na Kosika tek da potkrepi snagu svoje tvrdnje da je postkomunističke države zahvatila "kriza naroda", ne upuštajući se u to šta je navelo češkog kritičara vulgarnog marksizma da dođe do ove ideje. Ćosić takođe priziva u pomoć Hanu Arent tek radi efekta: pošto utvrdi da je "naš životni zadatak da 'činjeničkim istinama' poreknemo 'organizovano laganje' o Srbima", Ćosić u zagradi navodi poreklo fraza koje je stavio pod navodnike. "Koristim," kaže, "sintagmu Hane Arent". Najpre bezbedno zatvorena u zagradu, a zatim svedena na sintagmu, Arentova je dvostruko marginalizovana, demontirana, svedena na ulogu potpore i poštapalice. Njena sintagma je stavljena pod kontrolu i upotrebljena u vrlo uske svrhe, bez ikakve šanse da se razvije i nekako prizove ideje same Hane Arent o ličnoj i kolektivnoj odgovornosti, ili, ne daj Bože, o sudnicama u Nirnbergu i Jerusalimu, tim istorijskim i pravnim pretečama Tribunala u Hagu. Dok Arentovu Ćosić svodi na puku sintagmu, lišavajući je izvornog konteksta i utapajući je u svoj tekst, Hegelu on dodeljuje potpuno drugačije mesto. Hegel ne zaslužuje ni marginu, ni zagrade, ni navodnike. Hegel ne služi samo za ukras: on je dinamo dramatičnog preokreta u samom zaključku Ćosićeve "besede". Pošto utvrdi da je Srbija odvajanjem Crne Gore dotakla samo dno, Ćosić pravi filozofsku piruetu i, oslanjajući se na (ili odskačući od) stožera moderne filozofije, zaključuje da sve što je zateklo Srbiju poslednjih godina "nisu samo zla i nesreće", nego i "potvrda one Hegelove filozofeme da zlo rađa i dobro".

Dakle, ne sintagma nego filozofema. I to ne samo filozofema, nego "ona … filozofema".

Kako razumeti ovu, blago rečeno, krajnje neobičnu upotrebu termina koji označava filozofsko učenje ili sistem. Ako je reč o "onoj" filozofemi, da li to znači da Hegel ima više filozofskih sistema, od kojih je jedan krajnje banalan, da zlo rađa dobro? Pre će biti da se kod Ćosića podrazumeva da je "filozofema" nešto kao sastavna jedinica nekog većeg sistema, neka vrsta filozofske foneme. Strukturalno, -eme je završetak reči kojim se okončava niz pojmova iz oblasti lingvistike, leksike i gramatike, kao što su morfema, leksema, grafema. Filozofema ne pripada ovoj grupi reči, niti je etimološki formirana dodavanjem nastavka -eme. Našeg filozofa zbunjuje sličnost tog nastavka sa nastavkom - µ? (- oma) u reči ????????µ?, koja sadrži konstelaciju značenja, od logičke demonstracije ili silogizma, do filozofske doktrine.

Nastavak -oma se sreće u medicini mnogo češće nego u filozofiji i to najviše u leksikonu tumora, kao što su sarkoma, karcinoma, lipoma, melanoma. Ma kako se trudili da izbegnemo medicinske metafore, "ona … filozofema" se ispostavlja kao podivljalo tkivo na telu Hegelove filozofije. Ona kao kancer preuzima organizam i crpi iz njega životnu snagu. Ovde nije reč o tome da je Ćosić filozofski polupismen i sklon greškama koje se tiču detalja. Ma, koga briga za razliku između lipome i lekseme kada je u pitanju opstanak nacije? Reč je zapravo o nečemu mnogo pogubnijem: o jednoj vulgarizaciji Hegela koja ima vrlo precizne istorijske i ideološke koordinate.

Dok se Ćosić poziva direktno na Hegela tek u samoj završnici "besede", čitava problematika odnosa između naroda, istorije, države i civilizacije zasniva se na izvesnom čitanju nemačkog filozofa. Ono što je Ćosić naučio i prihvatio iz Hegelove filozofije istorije jeste da istoričnost naroda ima čvrste i jasno definisane granice. On strahuje ne samo za opstanak srpske nacije, već i za njenu istoričnost.

Već na samom početku on se jasno i glasno pita: "Jesmo li mi Srbi istupili iz istorije?". Ova briga za istoričnost pomalja se još dva puta: najpre kroz razmetanje neologizmom "razistorija" kojim Ćosić, pomalo pesnički i pomalo filozofski, označava pojam rušenja postojećeg i istupanja iz lige istorijskih naroda i na samom kraju govora, u pozivu Srbima da "se priberemo, osvestimo istinama, zatrajemo kulturom" i ponovo "se uspostavimo kao slobodarski, moćan i istorijski narod".

Ova zamišljenost nad granicama istorije nije od juče. Dobrica je, kao dobar nacionalni radnik, uvek brinuo oko granica Srbije, a nad granicama istorije ozbiljno se zamislio još krajem devedesetih, kada je u autorskom tekstu za filozofski magazin Nedeljni telegraf zaključio da je srpski narod doveden "do samog ruba istorijskog ponora". Ideja o granicama istorije potiče od Hegela.


DIJALEKTIČKA ZAGONETKA

Ukratko rečeno, u delima kao što su Filozofija istorije i Uvod u filozofiju istorije, Hegel poistovećuje granice istorije s granicama racionalnosti, države i prava. Šta je izvan granica tako zamišljene istorije? S jedne strane, Hegel postavlja donju granicu istorije u prirodi, odnosno u stanjima ljudske svesti i ljudskog društva koja se nalaze najbliže prirodi. Tu spadaju razni oblici "divljaštva", ali i primitivni oblici državnosti, kao što su "orijentalne despotije" u kojima je slobodan samo vladar.

Prema Hegelovoj filozofiji istorije, država kao materijalizacija razuma ispravlja prirodu i u nju uvodi red i cilj, a prirodnu slobodu zamenjuje ljudskom slobodom koja svoje najviše ostvarenje dobija u zakonima. Prema tome, svaka vrsta nedržavnosti spada u predistoriju, tako da ima primera velikih civilizacija, kao što je Indija, koji ne spadaju u istorijske narode. Ovde susrećemo jedan krajnje evrocentričan pogled na svet i istoriju. On se gotovo isključivo tiče prostora i ako se zadržimo na njemu ostaćemo na jednom površnom razumevanju Hegelove filozofije istorije. S druge strane, postoji niz indikacija da je za Hegela gornja granica istorije tesno vezana s njegovim shvatanjem vremena. Na primer, njegova napomena da su "periodi sreće prazne stranice istorije" upućuje nas na samu srž Hegelove filozofije, naime na dijalektički pokret koji se oslanja na princip negacije u svemu postojećem. Samo ono što može da izdrži svoju sopstvenu oprečnost učestvuje u stvaranju vremena, odnosno istorije. Vrlo je važno napomenuti da se dijalektička negacija ne razvija u vremenu, već u trenutku, i da time postaje izvorištem vremena. Najpronicljiviji i najuticajniji tumač Hegela u dvadesetom veku, Aleksandar Kožev, već krajem četrdesetih iz ovog čvorišta dijalektike i vremena izveo je tezu o kraju istorije. Prema ovoj tezi, kraj istorije moguće je misliti kao razrešenje dijalektičke oprečnosti u jednom stanju ostvarene slobode. Dosledno Hegelu, ovo ostvarenje slobode moguće je samo u državi koja je potpuno istorijska. Svakom iole pažljivijem čitaocu jasno je da tezom o kraju istorije Kožev (ili, ako će to usrećiti slavjanofile, Koževnikov) uspostavlja jednu dijalektičku zagonetku.

Ćosić je u stanju da prihvati i razume prostornog Hegela, Hegela geografa, Hegela - apologetu devetnaestovekovne Države sa svojom birokratijom i imperijalističkim ambicijama. Država je stvar poseda u prostoru i svaki istorijski uspeh overava geometar. Kroz Ćosićeve istupe tokom poslednjih petnaestak godina postajalo sve jasnije da je za njega Jugoslavija oduvek bila Srboslavija, ili kako je on to imao običaj da kaže u uvijenoj (filozofskoj?) formi: ona je bila "istorijska svest srpskog naroda". Ćosić podmeće svoje površno shvatanje Hegela kao "istorijsku svest srpskog naroda" prema kojoj u državi sve biva manje važno od prostora.

Ovo tupavo shvatanje države sigurno nije kapital s kojim je Srbija ušla u Kraljevinu SHS. Taj kapital ogledao se u demokratskim tradicijama i institucijama. Može se reći da je Ćosić proveo svoj celokupni radni vek na sistematskom razaranju tog kapitala. Ovo razaranje bilo je i biva propraćeno proizvodnjom krajnje sumnjivih i neproverenih vrednosti koje su vremenom postale prihvaćene kao opšta mesta. Preveliki broj Srba su Srbi samo utoliko ukoliko misle Ćosićevom glavom. Odakle dolazi ta pogubna misao, to divlje meso duha, koja se uporno izdaje za misao čitavog jednog naroda? Hegelovska nit nas sigurno vodi ka njenom izvoru.

Usredsređen na najbukvalnije i najprostije pojmove prostora, Ćosić je potpuno nesposoban da shvati Hegelovu filozofiju vremena, a samim tim srž njegovog dijalektičkog shvatanja istorije. Od početka devedesetih kroz Ćosićeve javne istupe proteže se dvojaki pristup istoriji. S jedne strane, on je zabrinut zbog mogućeg istupanja srpske države iz istorije. S druge, on pokazuje vrlo malo strpljenja za ideju o kraju istorije. U tekstu za Nedeljni telegraf iz 1999. godine on iznosi svoje kvazi-eshatološko viđenje kraja istorije kao nestanka "tragičnih predrasuda i obmana".

Postoje jasne indicije da u njegovim privatnim razmišljanjima, kao i u razgovorima sa intimnim prijateljima, kraj istorije izaziva mnogo više žuči. U presretnutom telefonskom razgovoru s Radovanom Karadžićem on tvrdi: "Ovde radi istorija. Pojavila se jedna teorija u filozofiji: kraj istorije; to su počele neke budale da šire…".

Da, pojavila se pedesetak godina ranije, u jeku hipertrofije hladnoratovske države. Ovde po ko zna koji put srećemo Ćosića koji, vodeći se socrealističkim priručnikom iz stilistike, blati i omalovažava sve ono što je nesposoban da razume. Takođe, on se predstavlja kao anti-filozof i samozvani pokretač istorije. "Ovde radi istorija": njegovo jezivo trljanje dlanova nad vatrom koja proždire sela i gradove jasno ukazuje na koji način se ovaj filozof služi Hegelom.

U nizu Ćosićevih govorancija ili "beseda", od početka devedesetih pa do ove poslednje, njegovo ubogo shvatanje dijalektike istorije kao "filozofeme" o zlu koje rađa dobro pojavljuje se isključivo na samom kraju izlaganja. Tu zapravo nije reč o filozofskom, već o dramaturškom principu. Taj princip Ćosić je otkrio još pedesetih i njega se drži k'o pijan plota. Korčagin mora da dođe do samog dna beznađa da bi se vinuo u pobedu. Isto važi i za jastrebačke partizane: sunce je daleko, ali ono dolazi samo posle mrklog mraka. Dakle, živeo mrak!

Dijalektička zagonetka Aleksandra Koževa odnosi se, između ostalog, ne samo na Hegela, nego i na njegove vulgarizatore u Koževljevoj bivšoj domovini. Kraj istorije je i kraj politike. Za Ćosića to je ujedno početak političarenja. Njegova uporna kritičnost prema onome što on naziva "stranke", kao i njegovo uporno odbijanje svakog (sem, avaj, najgoreg) političara počiva na njegovoj dubokoj ukorenjenosti ne u srpskoj kulturi i istoriji, već u jednoj post-političkoj, politikantskoj kulturi, kulturi koja poznaje samo "dijalektiku" blaćenja i ulizivanja, kulturi dvorskih spletki, tajne policije i noćnih pogubljenja.

Ovo vulgarno hegelijanstvo odlikuje se militarizmom duha. U filozofiji, njegovo ime je doktrinarni istorijski materijalizam. U književnosti - socrealizam. U politici - staljinizam.

#23 chandra

chandra
  • Members
  • 2,782 posts

Posted 17 June 2007 - 09:47

brilijantan i vazan tekst dejana ilica. citati, deliti, cuvati u papirnom i elektronskom obliku.

Piše: Dejan Ilić

OPSCENO: SRPSKA PESNIČKA SCENA
ili kako su čitaoci pobegli iz srpske poezije

PALANKA SVETU NE VERUJE
Postoji li pesnička scena bez čitalaca poezije i pesničkih knjiga u knjižarama? Knjižare i čitaoci svakako nisu prva karika u infrastrukturnom lancu koji oblikuje scenu. Naravno, pre njih dolaze autori i knjige, izdavačke kuće, kritičari, časopisi, kulturne strane..., ali smisao književne/pesničke scene pre svega je u njenoj simboličkoj distribuciji, njenom komunikacijskom potencijalu, autputu, drugačije rečeno pišemo da bi nas neko čitao, pišemo da bi ta knjiga bila nekome ponuđena u knjižari, dakle uzeta od Drugog. I gle, baš to u Srbiji nedostaje, krajnji efekat pesničke prakse, plod i smisao čitave delatnosti, nužna evaluacija. Ako zanemarimo ovu manjkavost, sve naizgled savršeno funkcioniše, izdaju se pesničke knjige, pišu pseudokritike, održavaju pseudofestivali i

Iz foto-monografije u pripremi prof. Miladina Čolakovića
razni skupovi posvećeni ovome/onome/ničemu. Autori čak i nastupaju pred publikom koje ima/nema, svetluca, znači, marljivo se i disciplinovano skupljaju honorari i nagrade, paralitički gomilaju bibliografske jedinice, dok na horizontu tiho odjekuje muzika sfera, nebeska harmonija mirovine dobrih srpskih pesnika boljeg dela naše pesničke scene.
Deo lošiji, ostavili smo po strani (kao bespredmetan, mada prilično vitalan, budući ukorenjen u nepatvorenom
epskom biću našeg naroda) i pogledali načas, sve pazeći da ne oslepimo, od sjaja odličja i zasluženih nagrada, u to evropsko i moderno, svetsko a naše, nacionalno i demokratsko, svetsko a palanačko krilo srpske poezije.
A palanka, poznato je, ne vidi sebe, jer duboko u sebi Palanka ne veruje da postoji Svet. Rezignirano, degenerisano, nekrofilno, izolovano, svo-u-sebe-zagledano, a koje simulira Svet, jer misli da je Jedno i Neponovljivo i da Drugo ne postoji sem kao Obećanje ili Laž. Tako je palanka uvek lepa u svojim očima, i nemojte se čuditi ako vam kaže da je danas njena poezija „najvredniji deo“ srpske književnosti, da je „svetska“ i „sjajna“, „već ušla u Evropu“, te kao takva „najbolji srpski brend“ (tranzicioni šarm ažurno bogati jezik srpskih pesnika i kritičara). Nemojte se čuditi, to sistem, zapravo, povremeno pušta maglu, laskajući sebi učvršćuje svoja čvorna mesta, re-kreira svoja polja kontrole i moći.

BRZI LAUREATI SRBIJE
Postavlja se pitanje kako taj sistem traje, koji je njegov razlog postojanja? Ako niko ne čita poeziju (iako je tako „sjajna“?!), ako za nju nema mesta u knjižarama, ako sistem nema svoj izlaz, a uporno postoji, to samo znači da je reč o jednom vrlo realnom sistemu (ironično, on trenutno i preferira verističke poetike), koji se lišio svoje simboličke dimenzije i sada, rasterećen, gleda od čega se veristički živi. Sveden na materijalnu funkciju, oslobođen čitaoca, koji bi tu mogao biti samo remetilački faktor, on teži da se još usavrši. Tako su se u Srbiji javili i brzi laureati, naravno dobri pesnici, koji uspevaju da se neviđeno hitro ovenčaju nekom od naših velikih nagrada, ponekad i samo nekoliko dana pošto nas obraduju svojim novim delom. Najbrži laureat bio bi, dakle, onaj koji bi dobio nagradu onoga dana kad mu je izašla knjiga. Čitav sistem u stvari tome teži, doduše zasad samo asimptotski, jer bi dosezanje te tačke bio i konačan kraj jedne u osnovi suicidne mašine.
U sistemu naručenih i „prijateljskih“ kritika, „dogovornih“ nagrada, ja-tebi-ti-meni ekonomije, u gerontološkom poretku prava starijeg i jačeg, te onoga-sa-više-knjiga (paralitički san, opet, mora da se gomila, važna je akumulacija, vrednost je manje bitna), u takvom militantnom i patrijarhalnom sistemu jedno od osnovnih pravila igre jeste lojalnost starijem i jačem, a vrlina na ceni - bezgranično strpljenje. Budi strpljiv pa će i na tebe doći red. Jer ovde se stoji u redu, sa svim implikacijama koje forma reda podrazumeva (uplitanja/rasplitanja telâ, ja-tebe-tinjega). Za mleko, ulje, loto ili pesničku nagradu, sve je to ista
matrica jednog duboko bolesnog društva. Budi strpljiv pa će i tebe sunce ogrejati, prvo mi sa stažom i slatkim snom o mirovini, onda vi mlađi, i lojalni.

RED OSLOBAĐA
Čitaoci više nisu bitni. Šta oni uopšte tu traže? Kao ni same knjige, šta će nam dobre knjige, amblematski označene nagradama, koje bi mogle da dospeju do stvarnih čitalaca i tako ugroze perpetuum mobile ovog sistema, koji je upravo to, perpetuum mobile, budući da izolovan i samodovoljan stvara svoju pseudoenergiju ni iz čega. Dašak realnosti stvarnog čitaoca, srušio bi taj simulakrum od karata i naduvanih vrednosti.
To je nešto čega se sledbenici sistema najstrože čuvaju, dodeljujući nagrade isključivo apstraktnim imenima autorâ (kad na autora dođe red, nezavisno od kvaliteta aktuelne knjige), koja čitalačkoj publici uglavnom ne znače ništa, te sve ostaje u dobro zatvorenom i nadziranom krugu. Knjiga biva utajena, jer nije ni bila predmet nagrade, iako se, makar zvanično, sve te nagrade mahom dodeljuju za najbolju knjigu a ne minuli rad. Jer to, minuli rad, bespoštedna strpljivost u redu biva nagrađena, i ne samo to, uvek je dobro nagraditi osrednju knjigu, tako će one iole uspele lakše ostati u senci. A dotični nosilac apstraktnog imena autora materijalno će se osvežiti, napokon učvrstiti svoju poziciju u hijerarhiji sistema. I više ga niko neće odatle pomeriti na njegovom zen putu ka stvaralačkoj penziji (istaknutog) umetnika.
Nagrade su i razlog što se na srpskoj pesničkoj sceni „zapatila“ forma polovne knjige, ili Izabranih i novih pesama. Kad nemate dovoljno pesama za novu zbirku, vi malo proberite stare, „kreativno“ ih uklopite sa to nešto novih, recite da vam je to zapravo nova knjiga, da su vam se stare pesme sada ukazale u sasvim drugačijem i neverovatnom svetlu (hvaljen da si Kontekste, ti i ništa u sve pretvaraš!). Dvadesetak novih, dvadesetak starih, da ne bude predugo, ovde niko nema toliko koncentracije, preporučuje se simetrija jer budi žal za savršenstvom kod članova žirija. Ili pesme iz starih knjiga ispreturajte i tematski povežite na originalan i dosad nezapamćen način, tako da staro u novom ruhu izgleda novije od novog. Sve je dobro samo ako se udaljava od normalnog izbora pesama gde su tekstovi nekreativno hronološki poređani (nema veze što je u Svetu to najčešći vid autorske retrospektive, ovo je Srbija). Ali, i ovom prilikom, obavezno pustite maglu, neko obrazloženje u opticaj koje će posle vaš odani recenzent i kritičar neprekidno ponavljati, kao, recimo, u prvom i starom delu je Pitanje, u drugom i novom je Odgovor, prvi je deo Prva polovina srca, drugi je deo Druga polovina srca. Da bude i čulno i simetrično. Rad Uma i Konteksta, ali i Srca, nadasve, jer ovde se spontanost još od romantizma prenosi s kolena na koleno. I na koricama, striktno tautologija, što naslov kaže, to da se i likovno predstavi. Da neko ne pogreši. I nemojte se uzbuđivati što je čitava stvar i suviše providna, setite se, Palanka nikad ne vidi sebe.

VERISTIČKI NITKOVLUCI
Mit o spontanosti stvaralačkog čina ali i tumačenja, žila je kucavica ovog sistema koja njegove sledbenike oslobađa svake obaveze sticanja znanja (čovek je Talenat, šta ima da zna), i, s druge strane, što je još važnije, otvara prostor za svojevoljno vrednovanje književnih pojava. Iz perspektive jednog ukusa koji ne može imati dovoljno kompetencije, budući neobavešten o savremenim teorijama i poetikama (istovremeno previše obavešten o domaćim minornim pojavama i autorima) često se kaže, sa instancom apsolutne istine, da je nešto dobro, da je to što se kaže evidentno, samorazumljivo, da se to zna, i tu je kraj. Samo nije jasno odakle to znanje, kad se taj diskurs istovremeno poziva na svoju utemeljenost u spontanosti. Dakle, spontano znanje; doista divan oksimoron.
Ali da bi mit o spontanosti zaista bio efektivan, mora se dovesti u korelaciju sa, takođe zastarelim, mitom o autonomnosti estetskog objekta koji je ideološka kruna ovog sistema. Uvođenje ovog mita ima dve bitne funkcije, s jedne strane pojačava aleatorne vrednosne sudove o književnim pojavama: nešto je lepo, to jest dobro, i tako stoji kroz vreme (kakva semiotika i te zapadnjačke „novotarije“ od pre četrdeset godina!), jer treba tako da stoji da bismo se mi mogli na njega pozvati svaki put kad nam to zatreba u okviru diskursa moći. A, s druge, mit o autonomnosti daje sistemu etičku dimenziju, bez koje ne bi mogao tako uspešno da funkcioniše. Kažem daje etičku dimenziju, daje, zapravo, tako što je ukida, oslobađa sledbenike sistema ovoga puta moralne odgovornosti. Naime, neko je delo dobro, iako je njegov autor poslednji nitkov. Reč je, u stvari, o još jednoj palanačkoj zloupotrebi i parodizaciji nečega što dolazi iz Sveta i Svetske književnosti. Da, naravno, i zlikovci pišu knjige, ali ne može se na tome graditi opšta estetička pozicija; prvo, jer je sama estetička ideja tamo gde je nastala odavno prevaziđena, a onda i zato što time odobravate i opravdavate svakojake doista verističke nitkovluke na našoj književnoj sceni. Tako, po ovdašnjoj interpretaciji te ideje, mnoge stvari, koje u Svetu postoje već decenijama, u Srbiji su nepotrebne. Na primer, feminizam, šta će nam to? Ako je delo dobro, onda nije bitno da li je njegov autor muškarac ili žena. Ono je autonomno i samozasnovano, u metafizičkom i estetskom raju, pre svakog pola i roda, misle oni. Misle i ukorenjuju se.

EVROPSKI APENDIKS
Vratimo se našem realnom čitaocu poezije, koji umalo da nestane i iz ovog teksta. Napustimo koordinate našeg Sistema i zaputimo se, ne tako daleko, u neku od obližnjih kultura prelazeći na drugu književnu scenu. Uđimo u neku od većih knjižara, toliko, ništa više. Na policama ćemo ugledati ogroman odeljak s natpisom „Poezija“. Mnoštvo probranih pesničkih zbirki, stranih i domaćih, uredno poređanih po abecednom redu. Uzimam Mondadorijevo najnovije izdanje poezije, lep povez, tvrd papir, dizajn Enco Kuki, neverovatno, samo u tri boje! Ažurirani izbor knjiga, mladi ljudi koji zastaju, prelistavaju, kupuju po dve-tri knjige i upućuju se ka kasi. Kraj kase, časopisi, unutra pesnici i kritičari ne govore jezikom minulih vekova, ne pišu o dalekim „iskonima“, govore nekim drugim, savremenijim jezikom, i gle, debatuju o poeziji. Pitaju se koji su njeni putevi u novom milenijumu. Pesnici koriste i savremene teorijske termine! Upoznajem studenta književnosti koji prelistava isti časopis. Nešto kasnije, u kafeu preko puta, razgovaramo o poeziji. Slušam, kako taj student već pametno priča. Ne mogu da se setim, ne mogu da se setim jednog univerziteta

#24 Mioba

Mioba
  • Sleepers
  • 4,859 posts

Posted 17 June 2007 - 12:51

zanimljivo je da se pisci i njihovi izdavači prozvani u betonu retko oglašavaju
ponekad neka dobra dušica pozove na sreću, radost & pomirenje zavađenih dečaka, i to je sve

ali ima budnih
nsfm uredno beleži šta se po betonu piše, pa se tu povremeno gromko zapeva u odbranu velikana

latest

koga mrzi da čita, evo sižea

Marinko M. Vučinić* je publicista u lošem smislu te reči. Nepronicljiv, stilski rogobatan i rudimentaran, počesto sklon frazama i floskulama, površan a kvantitativno razliven. Ono što uoči, ne razvija i ne argumentuje dovoljno, ne rediguje i ne sažima svoje tekstove, što bi bar smanjilo nepotreban utrošak vremena i dosadu čitanja. To, očito, ne čine ni njegovi urednici. (Napomena za sve urednike sveta: na tekstu se mora raditi, a ne puštati ga da gologuz slinavko trči kroz šibe i koprive kritičara, musav i odrpan izlaže se pogledima uparađenog i odraslog sveta. Retki su autori kojima nije potreban ni završni frizeraj, a nekmoli pomoć pri postavljanju strukturne armature). U ovom smislu, njegov tekst je korisno analizirati ponajviše stoga što se iz njega mogu iščitati nanosi stereotipa i uočiti konture određenih primedbi u nastajanju (by beton)

* mali-od-pneumatskebušilice nsfma

#25 chandra

chandra
  • Members
  • 2,782 posts

Posted 17 June 2007 - 13:06

QUOTE(Mioba @ 17 Jun 2007, 11:51) <{POST_SNAPBACK}>
zanimljivo je da se pisci i njihovi izdavači prozvani u betonu retko oglašavaju
ponekad neka dobra dušica pozove na sreću, radost & pomirenje zavađenih dečaka, i to je sve

ali ima budnih
nsfm uredno beleži šta se po betonu piše, pa se tu povremeno gromko zapeva u odbranu velikana


mos da zamislis koliko ih beton nervira. ne toliko zbog pisanja, koliko sto uopste postoji. sto ne mogu da sprece stampanje. sto ne mogu da plate tekst koji ce im laskati. sto ne mogu da naruce kritiku sopstvene knjige.

#26 dexa pantelejski

dexa pantelejski
  • Members
  • 76 posts

Posted 17 June 2007 - 13:54

QUOTE(Mioba @ 17 Jun 2007, 13:51) <{POST_SNAPBACK}>
zanimljivo je da se pisci i njihovi izdavači prozvani u betonu retko oglašavaju
ponekad neka dobra dušica pozove na sreću, radost & pomirenje zavađenih dečaka, i to je sve

ali ima budnih
nsfm uredno beleži šta se po betonu piše, pa se tu povremeno gromko zapeva u odbranu velikana

latest


A i zašto bi se oglašavali? Beton čitaju ljudi koji nisu njihova ciljna grupa, s druge strane, bilo kakav napis tamo ne može da ih ugrozi na bilo koji način. Niti će izdavaču biti ugroženo poslovanje, privilegije prilikom otkupa knjiga, tapije na određene državne fondove, političke veze, tiraži... Niti će drugovima piscima biti ugrožen status zaslužnog umetnika, u nekim slučajevima, neki od njih nemaju pojma da su kritikovani u Betonu. S druge strane, publika koja čita Beton nikad nije ni otvorila nijednu knjigu Saše Hadži Tančića ili Dobrice Ćosića, pa samim tim ni kritika dela istih nije usmerena na to da im se ta dela prikažu u pravom svetlu. Šta me briga što je neko očepio zaslužnog pisca-komunjaru kad ja u životu nisam držao u rukama nijednu jnegovu knjigu.

Opet, Beton prilazi stvarima kroz prizmu politike i ideologije, što je uvek hod po tankoj žici. Evo, ako pročitamo onaj tekst sa NSFM, vidi se da autoru istog smetaju političke komponente pisanja u Betonu, a ne estetske tj. književne.

#27 Mioba

Mioba
  • Sleepers
  • 4,859 posts

Posted 17 June 2007 - 17:15

QUOTE(wannabe)
Opet, Beton prilazi stvarima kroz prizmu politike i ideologije, što je uvek hod po tankoj žici. Evo, ako pročitamo onaj tekst sa NSFM, vidi se da autoru istog smetaju političke komponente pisanja u Betonu, a ne estetske tj. književne

pa uvek postoji nada da je ćirić najbolje ostavio za sequel i da tek sledi estetska analiza đurićeve potrebe za filozofijom između istoka i zapada...
ili će biti da ti u stvari ne znaš o čemu pričaš i da i đurić spada u korpus knjiga koje nikad nisi držao u rukama? ništa strašno, dp, jer sudeći po junačkoj "odbrani" ni marinko m. ga ne drži u rukama (mislim na đurića, naravno), već na polici, odeljak "ideološki neupitna literatura"

btw, ta praznina u tvojim rukama idealna je ilustracija tuposti "ciljnih grupa" srbije koje levitiraju u svojim paralelnim svetovima (momci, a gde su vam mooda?, popularni 92ojkin džingl)

neko je to nazvao avlijanerizam

#28 dexa pantelejski

dexa pantelejski
  • Members
  • 76 posts

Posted 17 June 2007 - 18:12

QUOTE(Mioba @ 17 Jun 2007, 18:15) <{POST_SNAPBACK}>
pa uvek postoji nada da je ćirić najbolje ostavio za sequel i da tek sledi estetska analiza đurićeve potrebe za filozofijom između istoka i zapada...
ili će biti da ti u stvari ne znaš o čemu pričaš i da i đurić spada u korpus knjiga koje nikad nisi držao u rukama? ništa strašno, dp, jer sudeći po junačkoj "odbrani" ni marinko m. ga ne drži u rukama (mislim na đurića, naravno), već na polici, odeljak "ideološki neupitna literatura"

btw, ta praznina u tvojim rukama idealna je ilustracija tuposti "ciljnih grupa" srbije koje levitiraju u svojim paralelnim svetovima (momci, a gde su vam mooda?, popularni 92ojkin džingl)

neko je to nazvao avlijanerizam


Ti koristiš baš svaki, čak i najbeznačajniji povod, da bi osula po meni? Imaš peticu iz entuzijazma.

Ajde vrati se na temu, offtopicovanje se ovde kažnjava smrću.

#29 Mioba

Mioba
  • Sleepers
  • 4,859 posts

Posted 17 June 2007 - 19:36

nikako, dp, namestio si se kao kolateral
na temi sam i dalje, pa izvoli


uzgred, klonovi su osuđeni na smrt, offtopic ti može samo doneti koji %warna

Edited by Mioba, 17 June 2007 - 19:37.


#30 chandra

chandra
  • Members
  • 2,782 posts

Posted 17 June 2007 - 21:29

QUOTE(Mioba @ 17 Jun 2007, 16:15) <{POST_SNAPBACK}>
btw, ta praznina u tvojim rukama idealna je ilustracija tuposti "ciljnih grupa" srbije koje levitiraju u svojim paralelnim svetovima (momci, a gde su vam mooda?, popularni 92ojkin džingl)


he, ajde da pricamo o tome. meni su upravo u dejanovom tekstu dopala to jasno insistiranje da stvari u jednoj lokalnoj knjizevnosti ne idu uvek iskljucivo u jednom pravcu, od pisaca ka citaocima, vec da naprotiv i citalacka publika obrazuje pisce. svi drugi koje pominje su negde izmedju. i upravo ti izmedju ponasaju se bez trunke odgovornosti i prema piscima i prema citaocima. kako izaci iz kruga? na nacin na koji to rade mali izdavaci (rende, fabrika, beopolis i ini)? brutalnim udarcima betonom u glavu? ili je sve to samo mala satisfakcija za nas koji imamo ukus van mainstreama? da li moze ista da se promeni dok se ne zauzmu ministarstvo kulture, ministarstvo prosvete, dok se ne promene diskriminatorski zakoni koji dave male izdavace, dok se ne promene programi srpskog jezika i knjizevnosti, etc. etc.