Posted 18 February 2007 - 14:31
Onima koji su procitali ranije Dawkinsove knjige (posebno The Selfish Gene, koji bi svako trebalo da procita - neko od novijih izdanja, zatim recimo Climbing Mount Improbable), Breaking the Spell od Daniela Dennetta, te koji redovno prate odgovarajuce izvore informacija (npr. sajt R. Dawkinsa, ili internet magazin Edge.org) - skoro da bih mogao da preporucim da pristede 16 dolara, i knjigu mozda kasnije uzmu iz biblioteke - kao i obicno u Dawkinsovim knjigama, ima zanimljivih vinjetica i anegdota iz akademskog zivota, koje mozda ne pomeraju tlo pod nogama, ali mogu da budu sarmantne.
Knjiga se uslovno moze podeliti na dva dela (ne toliko fizicki koliko tematski odvojena) - jedan se bavi ontoloskim pitanjima (nabrajanjem razloga za i protiv vere u natprirodno bice - boga, u bilo kom formatu), docim se drugi bavi politikom, tacnije jacanjem (desnog) fundamentalistickog hriscanstva pre svega u USA, a donekle paralelno i islamskim fundamentalizmom.
Sto se prvog dela tice, sva prica bi se otprilike (uz veliko uproscavanje) mogla svesti na pitanje da li je uopste moguc 'jednostavan' Bog (pisem velikim slovom, posto se u ovom slucaju misli na - ni manje ni vise - nego Tvorca svega sto postoji... u najmanju ruku). Zasto je bitno da bude 'jednostavan'? Zato sto kompleksan Bog (a Dawkins - ponovljeno - tvrdi da on prosto mora biti kompleksniji od onoga sto je stvorio) vodi u beskonacnu regresiju ("ako je malo verovatno da je ovaj kompleksan svet nastao sam od sebe, onda je jednako neverovatno da je jos kompleksniji Bog-Tvorac nastao sam od sebe, ili da tek jednostavno postoji od uvek... zasto ne onda i sam svet?") Da bi to izbegli, mnogi religiozni Dawkinsovi sagovornici pribegavaju stav da je Bog u stvari vrlo 'jednostavan' (nesto kao sveprisutni kreativni agens)...
Ta rasprava pri kraju - kao sto se i moze pretpostaviti - postaje pomalo sama sebi cilj, ranijim citaocima Dawkinsa ni to nece biti nepoznato. Ono sto pomalo iritira je da je taj prvi ontoloski deo prilicno u oskudnoj vezi sa drugim, politickim, delom. Taj se pre svega bavi nabrajanjem nepodobstina organizovane religije (tacnije avramistickih religija), pocevsi od svetih spisa, na ovamo. Naravno taj spisak je ne samo dugacak kao litanija (no pun intended) iliti casni post (hihi), vec nekako ne uspevam da nadjem kakve veze konkretno ima sa ontoloskom raspravom iz prvog dela (hocu reci, stagod da se zakljuci iz te price, a ja nisam zakljucio nista narocito, to ne moze nikako da umanji, niti pak uveca generalno negativan uticaj ove 3 velike religije na covecanstvo).
Onaj ko zaista sumnja da je krajnji obracun negativan po avramisticke religije - taj mozda zaista moze imati koristi od ove knjige, s tim da moze slobodno da je pocne od negde 200-te stranice, pa na dalje. (Slican prelom dobrobiti vs nedela religije daje i Dennett u gore-pomenutoj knjizi, samo je - kao sto bi se od dobricine Dennetta i ocekivalo - on prilicno blag, i pronalazi dobrobiti i tamo gde ih se prosecan episkop ne bi dosetio).
Dawkins je, naravno, poprilicno daleko od arhetipa dobrog cika deda Mraza (na koga Dennett sve vise lici) i cepa po avramistickim religijama kao bulterijer mokre novine. To bi sve moglo i prilicno gadno da izgleda da Dawkins zaista nije u stanju da to ilustruje primerima (ponovo prevashodno iz USA) od kojih zaista pamet staje. Rezime tog neprijatnog tripa je da je ono sto se obicno naziva verskim ekstremizmom u USA postalo prakticno mainstream. Podaci su izuzetno svezi (jako mnogo 2006. godine u referencama, npr), a ima puno referenci i sa interneta (sto mi se estetski iznimno ne dopada, al' hebi ga).
Samo tu i tamo, barem za moj ukus, Dawkins malcice odlazi predaleko; ne da pojave o kojima pise nisu za kritiku - jesu i to ocito - nego se pomalo stice utisak da bi on na neki nacin voleo da se sprovede ogranicavanje slobode religije. Naravno, nigde on nista slicno eksplicitno ne kaze, ali to je nesto sto se moze lako nadograditi na njegovu pricu (puno se bavi time da li bi roditelji smeli da vaspitavaju decu u duhu svoje religije - ja bih ga licno podrzao u tome da im savetuje da to ne cine, ali nikako ne bih mogao da podrzim bilo kakve zabrane u tom smislu... ljudi bi trebalo da mogu slobodno da rade sve sto nije izricito ilegalno - makar to znacilo i da deci pricaju kako ce "mala Anica otici u pakao zato sto joj je mama napustila katolicizam", npr. Ruzno... ali nije nelegalno).
-------
Da se ja pitam, kao sto se ne pitam, Dawkins bi napisao bolju knjigu da je vise radio na tom drugom delu knjige, a prvi prepustio nekome ko to zaista maestralno radi (konkretno mislim na Dennetta, a ima i drugih). Ovaj drugi - politicki - deo knjige jeste neophodan; ne samo vise kada je USA u pitanju, verski ekstremizam svakako postaje globalni problem, i to svih religija (nedavno je cak bilo izvestaja o takvim pojavama i u hinduizmu, sto je gotovo zapanjujuce).
Za uspesno suzbijanje uticaja verskih ekstremista ne mislim da je neophodno u paramparcad razbiti svaku ideju nekakvog Tvorca, pa cak i onog Intervencionistickog Tvorca koji budno prati sta se ovde dogadja, i uzima ucesce (npr. pomazuci atletama koji se pred trku prekrste, a odmazuci onim drugima, koji se nisu prekrstili... i tome slicno). To sto licno ne verujem ni u sta slicno, nema veze, jednostavno mislim da nekakvo 'unistavanje' (cak i ako moze uspesno da bude obavljeno) nije konsekventno za probleme sa kojima se svet suocava od strane ekstremista (i onih navodno 'umerenih' koje Dawkins opravdano izlaze podjednakoj kritici, jer bez njih nema ni ekstremista...) Organizovana religija je ta koja je problem, i borba treba da se vodi sa njima i prenese na teren politike i kulture, tamo je moguca i ima smisla i neke sanse za uspeh (u smislu popravka 'kvaliteta' organizovane religije, nesto sto mozemo videti u ovo vreme kod npr. Dalaj Lame, koji cesto daje izjave toliko prosvecene da je nezamislivo da iste izadju iz usta nekog Pape, americke telejevandjeliste i raznorazne vahabijance da uopste ne pominjem).
