No replies to this topic

[Badenac]

Sećanje

Ovo pišem na forumu B92,a možda tema i nije za forum.Možda je ovo više blog-tema.Medjutim,ja volim ovaj forum i pored prepucavanja i kriza koje ga povremeno drmaju.Zbog toga pišem sledeće.
Poslednjih 6 godina živeo sam sa jednim starcem.Rodjen je jednog septembradavne 1923.godine,na Paliluli.Zgrada u kojoj je rodjen
davno ne postoji.Zamenila ju je bezlična višesparatnica,jedna od mnogih.Ali to nije važno.Važno je da se taj starac,pravi Palilulac, školovao na Dorćolu.Prva muška gimnazija,tridesetih godina.Navijajnje za FK Jugoslaviju u fudbalu.Verovatno odatle njegova kasnija velika ljubav prema Zvezdi.
A onda rat.Prvo,dobrovoljna služba u kraljevskoj mornarici,pa povlačenje preko Velebita.Onda sledi okupacija,život izmedju filmova sa Marikom Rek i fizičkog rada pomoću koga je njegova porodica preživela teška vremena.Onda oslobodjenje,odlazak na Sremski front.Ratovanje u kaputu,sa cipelama umesto cokula. Tek pri kraju rata dobija pravu,amerićku uniformu ali i šansu da vozi džip.Posle demobilizacije,povratak u teška vremena nemaštine i Unrine pomoći.
Od njih pokušava da izbegne radeći ali i zabavljajući se u još uvek poznatim beogradskim lokalima Kleopatra i Lotos bar.Ulazak u značajnu državnu instituciju u kojoj ostaje
do kraja radnog veka.
Živeo sam sa tim starcem poslednjih šest godina.Bio je nekada stvarno dosadan.Tražio je da mu posvetim pažnju kada dodjem kući. Žalio se ,vikao da je sam.A ja sam često puta želeo da budem sam u kući,bez njega.A ponekad je bio i nemoguć.Zvao je na posao,nekada i u sred važnih sastanaka.Samo da pita kako sam.
A taj starac je bio i izbirljiv.Dešavalo se jelo koje skuvam,ili donese elgantno odbije.Neće da jede.a voleo je i da dodje do mene da zajedno gledamo fudbal.
a ja,sto puta sam želeo da je stan samo moj,da mogu da radim šta želim,da taj starac malo izadje,da mi ne smeta.Ali starac nije bio mnogo
pokretan .Svi izlasci su bili uz moju pomoć.U kafanu,većinom.
Došao je Djurdjic.Ja sam izvrnuo zglob,što me nije sprečilo da se prejedem.Zato sam ranije otišao u krevet.Probudio me je gust dim,jako kucanje komšije.Starac je bio u plamenu.Učinio sam sve što sam mogao,ali rane su bile velike.Odneli su ga u bolnicu.
Nastupilo je mesec dana nade,koju je menjalo razočarenje.A u pozadini,nezadrživo je nastupao strah.I u svemu tome nestalo je zakeranja.
Niko mi više nije prekida "važne" sastanke samo da pita kako si sine.Umesto toga ,vladala je praznina.Praznina koja boli više od svega na svetu.đ
Kraj je došao 25. decembra .Praznina je pobedila.Postala je sveprisutna,kao i bol.
Ovo pišem ja,Branislav J. Ćirić,član foruma B92 od 2001. godine u spomen svog oca Jovana S. Ćirića ,najboljeg tate na svetu,izmedju dana kada sam ga izgubio i dana kada ću ga sahraniti.Nikada nemojte svom ocu reći da je starac,nikada nemojte misliti o njemu kao o suvišnom starcu koji tu postoji kao smetnja vama.Ja sam činio ove grehove, a da nisam shvatio da sam se u ovih šest godina toliko vezao za oca kao nikad do tada u životu. I kako sam propustio priliku da mu pružim još malo ljubavi koju je tražio od mene,a što nisam shvatao niti razumeo.
Poštovane i poštovani sa foruma,možda ovaj tekst nije za forum.Možda je sentimentalan ,patetičan.ali je iskren.Zato vas pozivam da se na ovoj temi setite
nekoga koga ste mnogo voleli,a umesto koga je ostala hladna razarajuća praznina.
Administratore molim da na ovu temu puste sve članove foruma(i one koju su zabranjeni),jer mislim da bi preko tekstova na njoj uspostavio most razumevanja izmedju nepomirljivih.