Posted 19 May 2006 - 00:34
Poziv koji ovaj film upucuje gledaocu da obrati paznju na svaki detalj i da razmislja o stvarima koje obicno ostaju ispod povrsine je kvalitet, a narocito nacin na koji je cela prica ispricana. Taj nacin ga bitno udaljava od ranijih filmova na teme koje imaju ponekih dodirnih tacaka. Da se samo postojanje traka moze razmatrati na kortasarovski (Los Premios/Las Babas De Diablo) nacin upotrebljen u Blow-Up/Conversation/Blow-Out, upucuje prica Zorzovog i Aninog gosta za vecerom: prica o susretu sa sedamdesetogodisnjakinjom koju njegovo lice podseca na njenog psa koji je uginuo od povreda zadobijenih tacno na dan kada je on rodjen se ne razresava, vec nakon njegovog komicnog ispada sa oziljkom i lavezom ostaje otvoreno da li se radi o vicu (tj. izmastanom) ili o stvarnom dogadjaju (dodatan detalj je da je taj pas iz price poginuo u okolnostima koje vrlo podsecaju na situaciju u kojoj se Zorz nasao nakon izlaska iz policijske stanice, a koja je rezultirala konfrontacijom sa tamnoputim momkom).
Zorzov konformizam i odsustvo empatije za ljude koje ga okruzuju (proporcionalno u odnosu na to koliko su mu (ne)potrebni) jako podseca na film "Haos" Kolin Sero iz 2001. Za razliku od tog filma, gde zena dobija priliku za iskupljenje kroz pomoc arapskoj devojci, a muz biva izvrgnut ruglu, ovde je sve ostavljeno na gledaocu da donese svoj sud. U tom filmu je takodje povucena paralela izmedju pristajanja francuskih zena na povlasceni polozaj muskarca u braku (koji na prvi pogled izgleda vrlo moderan i ravnopravan) i (ne)pristajanja arapskih zena/cerki na daleko neravnopravniji odnos. Kod Hanekea je bracni odnos mnogo manje ocigledno naznacen, i nema ni arapskog dela price, ali svejedno na kraju takodje sugerise da je moguce da se stvari poprave u sledecoj generaciji. Sama postavka odnosa glavnih likova (pariski bracni par, sin jedinac na koga ne obracaju narocitu paznju, muzevljeva majka koja zivi u kuci u ruralnoj provinciji, a s kojom muz izbegava kontakt, arapsko poreklo autsajderke u nevolji) i kostura price je jako slicna sa Hanekeovom.
U filmu "La Veuve de Saint-Pierre" (Widow of Saint-Pierre, gde je ovo udovica tadasnji sleng za giljotinu) Patrisa Lekonta, supruznike igra isti glumacki par (Otej/Binos), medjutim odnos muza prema autsajderu (fenomenalna uloga Kusturice) je daleko saosecajniji od toga kako se Zorz odnosi prema Mazidu. Kao da je Haneke kroz izbor glumaca i dodir teme hteo da uporedi u kom se pravcu nalazi drustvo u odnosu na to davno proslo vreme - za razliku (ili kao i, zavisi koji ugao gledanja se zauzme) od tadasnjeg rigidnog kolonijalnog koje je ljudsko drzanje oficira kaznjavalo, ovo danasnje liberalno-postkolonijalno u principu nema problema sa hladnim, sebicnim ponasanjem Zorza.
Zorzov razgovor s majkom takodje ilustruje vecinsku nezainteresovanost danasnjeg drustva za stvarnu ljudsku komunikaciju - majcina primedba da u kuci nista nije manje sama nego u metrou ili na ulici, kao i da joj je vrlo lako da pomocu daljinskog upravljaca komunicira sa 'najboljim porodicnim prijateljem'. Komentar koliko se u sakrivanju uglavnom uspeva u odsustvu nekoga zainteresovanog za istinu i detalje je takodje lepo uspeo (pojavljivanje trake sa Zorzovim razgovorom sa Mazidom nakon sto je Zorz Ani rekao da u stanu nije bilo nikoga), da li je rediteljeva namera bila da time ukaze na politicare/novinare, ili na svakoga od nas - ja mislim da je ovo drugo bitnije, ali od vremena Niksona, a narocito danas - je ovo prvo ociglednije.
Onima kojima se ovaj film jako dopao bi se verovatno svideli i filmovi ovdasnjeg reditelja Rolf de Heer-a, na slican nacin odvaznog kao Haneke, sklonom upotrebi slicnih iznenadnih promena ritma, pri cemu se par njih ("Alexandra's Project" i "Tracker") cak i po temama preklapa sa "Cache".
Partagez et Appréciez
