Verovatno je pocelo od mojih prvih kontakta s vodom, kada sam, kao vrlo mala i ne-plivac, jako volela da skocim u bilo kakvu vodu; od kade i bazena do Save i mora. Posto sam to prezivela i u medjuvremenu naucila da plivam i to sve stilove, leta 1983. sretnem na rivi u Hvaru, dva poznanika, sportska jedrilicara sa Dunava, koji me pozovu na “svoju jahtu”. Na Elanu 707, saznam da je tog leta, otvoren prvi carter dostupan SFRJ gradjanima i to zahvaljujuci Hotelskom preduzecu lirija iz Biograda na moru.
Uvek znatizeljna, gde idu oni beli lancuni po pucini, dok ja igram preferans u hladu, inspirisana susretom i saznanjima sa Hvarske rive, po povratku kuci, ubedila sam tri druga i jednu drugaricu, da dogodine letujemo na vodi; doslovno. Kao mladi studenti vec smo radili preko zadruge i imali 25% za depozit, pa sam jos u novembru-decembru, rezarvisala Elan Express za dve nedelje u julu-avgustu, a onda naucila napamet obe YU-Nautike ( bukvalno sve - od tehnika jedrenja, peljara i putopisa, gradnji plovila do raznih reklama), da bih na prolece jurila dunavske ribare, da me puste na njihove cunare (uski, dugi i po 6m, camci sa ravnom dnom), kako bih vezbala manevrisanje sa veslom, jer je to bio prakticni deo ispita za “Upravljaca motornog camca na pomorskim i unutrasnjim plovnim putevima”. Navigaciju, motoristiku i prvu pomoc sam nabubala, a i Zemunski ribari su me naucili da sa jednim veslom i to samo na jednoj strani camca, veslam napred, nazad, okrenem camac u mestu i slicne akrobacije, a sve “slusajuci” recnu struju, te sam ispit uspesno polozila; za razliku od njih (tada je taj ispit postao obavezan za sve, koji su se petljali po vodi, sa iole vecim motornim plovilom), 60-70-togodisnjih alasa, kojima admiral Bofor i kompresivni zavoji nisu bili posebno bliski.
Roditeljima nisam nista rekla.
Pri preuzimanju broda, u maloj marini ispred hotela Ilirija (za par godina Biograd je napravio ozbiljno veliku marinu, u koju je i uvecana flota Ilirije presla), bilo je pomalo komicno. Menadzer flote je davao upustva gledajuci muski deo ekipe, dok su oni gledali mene, a ja samouvereno klimala glavom. Ustvari sve sam znala, ali onako, teoretski. Kako smo se ukrcali dan ranije (bio je slobodan brod), nakrcali hranu i od tada, obaveznu kasetu Babica i kasetu Debita (litarske boce, tada 0.75 nije ni bilo), prvi smo imali brifing i puno pre ikog izasli iz marine.
Naravno, sve vreme sam bila uzbudjena i imala tremu, jacu nego na prijemnom za fakultet (a to mi je tad bilo zivotno vazno), te sam zato insistirala da se odmaknemo, bar milju i po na motor, pre nego prvi put u zivotu dignemo one krilate lancune. Znajuci da nas vise niko iz marine ne moze “ocenjivati”, okrenula sam provu u rani maestral, stavila Tomos 10 na minimalni gas, i zamolila momke da potegnu podigace. Kad su jedra bila podignuta i skote zakocene, ugasila sam motor. Isli smo samo po inerciji, samo uz klepetanje jedara koja se lome u vetru, a onda sam lagano zavezla krmu; culo se jedno, pa drugo “paf”, “paf” i nastala je nema tisina, punih, napetih jedara; u toj tisini jedino je jacao zubor mora uz telo jedrilice koja ubrzava. Svi smo cutali, znali smo da nam se nesto vazno dogodilo.
Posle par minuta, smeh, radosni uzvici i krug Manastirke za srcan put.
Sledilo je vezbanje spustanja jedara, pa kupanje na otvorenom moru, pa onda opet jedrenje, na kom smo pretekli sve jedrilice koje su isle jugo-istocno, kao i mi. Sve; zapravo obe (u to vreme nije ih bilo ni priblizno kao koju godinu docnije, a pogotovu danas), bile su znatno vece od nase i to mi je davalo samopouzdanje, iako sam znala (procitala), da s vetrom u pola krme, lagani, sportski Elan Express i treba da bude brzi.
A onda prvo sidrenje, u karijeri - dugoj nekoliko sati. Odabrali smo Uvalu Sv. Nikola na Murteru sa jedne od dve karte koje smo dobili (jedna je pokrivala Dugi otok, Kornate, Biograd, a druga Biograd, Rogoznica i deo Drvenika), pripremili sidro SA 7-8m lanca i 30-tak m konopca, procenili udaljenost do mola u dnu uvale, gde je bila jos jedna holandska jedrilica, spustili sidro sa krme i krenuli pramcem ka molu. Usput smo proverili da li je sidro “uhvatilo”, ali na kraju smo bili “kratki” 3-4m. Razocarana, te blago posramljena pred posadom, ponovila sam manevar i drugi put je bilo “spot on”. Tu sam prvi put osetila da je jedrenje vrlo vezano i sa strpljivoscu, te mirnim, temeljnim pripremama (kljucno polje ucenja jedrenja). Sledi razmena pozdrava sa holandskom familijom, malo cakule sa starijim bracnim parom lokalaca, koji su dosli neposredno za nama svojom ribaricom i vezali se na svoj vez u malom pristanu unutar mola, saznanje da u Jezerima (mesto s druge strane ostrva) ima lokalna festa te noci, nas odlazak tamo kroz vinograde, bljesteci belim puteljkom, raskrsnica sa crkvom, na vrhu prevoja, pod punim Mesecom, provod uz pesmu, papaline i vino u Jezerima, jutarnja toaleta – kupanje u moru (E. Express je imao samo hemijski wc, koji smo ostavili u marini da imamo vise prostora za stvari i manje komplikacija); da li smo spavali? ne znam – ne verujem.
Zeljni nove doze kretanja u tisini vetra, isplovljavamo i izmedju Kakna i Kaprja, dolazimo do juzne punte Zirja, gde videvsi da je ostalo jos puno dana, odlicujemo da preplovimo do Rogoznice. U medjuvremenu maestral je pojacavao i kako smo odmicali, sada vec na pravoj pucini, a ne ususkani obalama Biogradskog i Murterskog mora, staza za razvoj talasa se produzila toliko, da u dolinama talasa vise nismo mogli da vidimo, ni jako daleku obalu Sibenskog zaliva, ni horizont pucine, samo zapenjene kreste na rukohvat od nas. Na vrhu talasa pak, pocelo bi glisiranje, koje je iziskivalo svu moju snagu da odrzim kurs. I dok sam ja sva obuzeta hvatanjem ritma mora, broda i vetra, ucila ovaj “novi ples”, na palubi je bio muk razrogacenih ociju i iscekivanja sta nosi novi talas, sve veci i veci. Neko se dosetio, da za mucninu treba nesto grickati i odjednom su pocele nestajati zalihe sargarepe u besomucnoj borbi protiv strepnje i mucnine. Na prilazu Rogoznici jedan drugar je morao da kormilari zajedno sa mnom, jer drzeci prejako rudu kormila, dobra dva sata (izgledalo je kao vecnost, ali ona cudna, koju bih volela da stane i da nikad ne stane - u isto vreme), poceli su da me hvataju grcevi. Kad smo se usidrili, posle kratkog predaha, nastala je panicna potraga za YU-nautikama i raznim skriptama, koje sam ponela i koje do tad, nikom od posade nisu izgledale interesantne.
Sutra sam konacno “mudro i sa iskustvom” odlucila, da ipak idemo do Hvara, uprkos nemanju nauticke karte. Pouzdala sam se u moja secanja sa cestih putovanja s roditeljima, po tim ostrvima ispred Splita trajektom i jednu veliku auto-mapu jadranske obale izdatu od AMSJ. I uspeli smo; prva stanica Maslinica na Solti, pa “iznutra”, kroz Splitska vrata do Hvara, gde smo se prosvercovali u Amforu na bazen, pranje vesa i tusiranje, a onda nazad u Velu Rinu na Drveniku Malom, pa u Primosten, zesce pijancenje sa nekim Austrijancima uz pevanje Bandjera Rosa, Yesterday, Bela Ciao, Zivot je more..., tesko maurni u Munu na Zirju, po jakom burinu u zoru, spektakularno sami kroz Kornate u Uvalu Mir, lov na kozice u Slanom jezeru, spremanje rizota u kuhinji “Iskra-Kranj” odmaralista, jer smo potrosili sav spiritus na koji je radio nas “sporet”, pa prvi jubilarni put kroz Proversu Velu u Sali, gde smo potrosili zadnje novce na dva hleba i 3kg paradajiza, koje smo uz nekoliko preostalih glavica luka, solju ulja i Pretekle 2 boce Debita pojeli u uvali Cuscica, kao zadnji obrok na brodu. Sutra smo se kroz Zdrelac vratili u Biograd i cvileli za rani “check-out” da bi dobili kauciju nazad, jer smo bili gladni kao “vuci – morski”. I to smo uspeli; velike pice, “sa sve” u piceriji “Mama mia” secacu se dozivotno, kao apsolutno vrhunskog gastronomskog iskustva.
Tih 15 dana ucila sam jedrenje, svakog sekunda, upijala u uzbudjenju svaku reakciju broda i jedara na vetar i more, u vetrovitim nocima proveravala da li vetar jaca, menja pravac, da li sidro drzi, pokusavajuci da osetim/naucim sta se desava u pesku, blatu, travi i sljunku, sta god da je dno bilo.
Ucenje se nastavilo i kod kuce; tri dana skoro da nisam izasla iz kreveta i iz svoje sobe, sanjajuci i bukvalno ponovo prezivljavajuci “gradivo”; navucena na tu “nauku” za ceo zivot.
Eto, tako je to bilo; mislm sami pocetak; a ucim i dan danas.
