40 replies to this topic

[DIOCLEANO]

Dobro sakrivene od srpskih djaka i studenata i srpskog naroda Vukove riječi, koje se nikada niđe ne mogu sresti u javnosti Srbije,
ali ja sam pronašao to za vas !
Što kaže Vuk.

Hmmm...da vidimo.

..Svi Slavenski narodi kromje Serbalja vostočnog' vjeroispovjedanija imaju svoje Rječnike..Mi ga sami trebamo...Ja sam takovij Rječnik preduzeo, i već skupio. On će pomenutim' potrebama udovletvoriti. Soderžavaće sve Serbske rječi, koe se nalaze u Rječnicima: (koi e samo imenom Serbskij), Dellabelli, Belostencu, Jambrešiću, Stulliju, Hajmu; imaće jošt' ednu tretinu pravih Srbskih rječi , koe se ni u ednome, ot rečenih Rječnika, ne nalaze."

(Sabrana dela Vuka Karadžića, 2. tom, Prosveta, Beograd, 1966- "Objavlnie o serbskome rječniku")

Dakle- jedna trećina "pravih srpskih riječi" (33%). Ostalo je uzeo iz navedenih rječnika.

Bar tako sam kaže.

Od te jedne trecine "pravih" srpskih rijeci, barem je pola uzeo iz Crne Gore !!!

Dakle Srbi su prije Vuka upotrebljavali - iz danasnjeg srpskog rjecnika 15 - 20 % rijeci !!!

I VelikoSrbi burlikuju kako je to samo njihov i niciji drugi jezik ?!?!?!?!?!

[purple rain]

Vuk Karadzic je najveci lopov medju svim koje je ikada ovaj narod velicao.

Ja na moju zalost znam pomalo o njegovim prevarama i rasipanju srpskog nacionalnog blaga, zarad finansiranja ljubavnica.

Gadi mi se taj covek.

Edited by purple rain, 17 June 2005 - 14:30.

[wagabund]

Ja na moju zalost znam pomalo o njegovim prevarama i rasipanju srpskog nacionalnog blaga, zarad finansiranja ljubavnica.

bolje i to nego da je zidao vikendicu.

[dobar_znak]

Vuk Karadzic je najveci lopov medju svim koje je ikada ovaj narod velicao.

Ja na moju zalost znam pomalo o njegovim prevarama i rasipanju srpskog nacionalnog blaga, zarad finansiranja ljubavnica.

Gadi mi se taj covek.

Purple Rain,
Vuk se pojavio nazalost tri veka kasnije od slicnih reformatora na zapadu. Oni su vodili bitku protiv latinskog koji je tamo sluzio da narod drzi u kulturnom mraku, slicno kao razni slavjanoserbski, ruskoslovenski, crkvenoslovenski kod nas. Najveca greska Vuka je sto se rodio kasno. A zasluga je tolika da, ako su Englezi Sekspira proglasili za najvaznijeg coveka milenijuma, kod nas to moze biti samo Vuk.

[sir_oliver]

Dakle- jedna trećina "pravih srpskih riječi" (33%). Ostalo je uzeo iz navedenih rječnika.

Bar tako sam kaže.

Od te jedne trecine "pravih" srpskih rijeci, barem je pola uzeo iz Crne Gore !!!

Dakle Srbi su prije Vuka upotrebljavali - iz danasnjeg srpskog rjecnika 15 - 20 % rijeci !!!

I VelikoSrbi burlikuju kako je to samo njihov i niciji drugi jezik ?!?!?!?!?!

Pre svega mislim da si slabo protumačio ono što piše. Vuk kaže da postoje drugi rečnici, samo imenom srpski pošto ni jedan od njih nije sastavljen od Srbina i da će u svoj rečnik dodati još trećinu pravih srpskih reči kojih u ovima nema. Preciznije, uz postojeće reči Vuk ima još tih 33,3% koje će dodati.
I zašto je problem što je reči zapisivao i u Crnoj Gori? Zar nije i sam Njegoš govorio i pisao na srpskom jeziku i što je to problem?

[stefa]

Muka mi je više da slušam ovo crnogorsko njesra.Vuk Karadžić je osakatio srpski jezik.On sam kaže da je u rečniku koji je on pravio stavio oko trećinu srpskih reči,što ne znači da pre toga Srbi nisu imali i one druge dve trećine nego ih je on izbacio a ubacio reči nekih drugih slovenskih naroda pa sad svi u šes viču kako Srbi imaju eto imperijalističke namere i što se jezika tiče.Da je sreće bilo pa da nikad nije ni uzimao srpski jezik i srpski rečnik u ruke.Jer dobro je poznato da je sve to radio pod uticajem Jerneja Kopitara a sa ciljem da približi međusobno sve slovenske narode, i kao i uvek na štetu Srba i to na duge staze.A uzeo je samo trećinu reči zato što ih je skupljao napodručju Loznice,zapadne Srbije,Hercegovine i Crne gore.Da nije ignorisao ostale delove Srbije uneo bi u njegov cenjeni rečnik i one preostale dve trećine.

Edited by stefa, 02 July 2005 - 01:02.

[DIOCLEANO]

Jesi li ti čitala, kad što, od Vuka ??

[stefa]

...neviđeno si glup...da li si zaključio da sam žensko po tome što se moj nick name završava slovom "a" ? po toj tvojoj logici ti si malo dete.

[dragonsmile]

Evo sta o tome kaze jedan pametan:

SVETISLAV BASARA DVA VEKA VUKA FREE CHOO-BOO-RAH

Pometnja u koju je zapao srpski narod ima u svom korenu jednu stratesku
gresku koja nije identifikovana kao greska i koja uporno, branjena sa
neshvatljivom tvrdoglavoscu, opstaje shvacena sasvim suprotno, kao velika
prednost. Krucijalni, ali skriveni, uzrok nasih aktuelnih nesreca i
nesporazuma sa istorijom vidim u domenu lingvistike; preciznije - u Vukovoj
reformi jezika i pisma. Reformisati veoma cesto znaci deformisati.
Jezik je taj koji odredjuje stvarnost jednog naroda i njegove istorijske
domete; strogo uzev, on je jedino cime raspolazemo. Ako jezik nije u stanju
da svojom izrazajnoscu i suptilnoscu gramatickih oblika artikulise stvarnost,
ako nije u stanju da bude precizan, kako u konkretnim stvarima tako u vrhunskim
apstrakcijama, ako vrvi od tudjica, onda je narod koji njime govori osudjen da
tavori na marginama istorije kao duhovna kolonija koja nekriticki prihvata
provincijalne doktrine nastale na rubnim prostorima evropske misli. Mi smo,
zahvaljujuci amaterskom

[DIOCLEANO]

Evo sta o tome kaze jedan pametan:

SVETISLAV BASARA DVA VEKA VUKA FREE CHOO-BOO-RAH

Pometnja u koju je zapao srpski narod ima u svom korenu jednu stratesku
gresku koja nije identifikovana kao greska i koja uporno, branjena sa
neshvatljivom tvrdoglavoscu, opstaje shvacena sasvim suprotno, kao velika
prednost. Krucijalni, ali skriveni, uzrok nasih aktuelnih nesreca i
nesporazuma sa istorijom vidim u domenu lingvistike; preciznije - u Vukovoj
reformi jezika i pisma. Reformisati veoma cesto znaci deformisati.
Jezik je taj koji odredjuje stvarnost jednog naroda i njegove istorijske
domete; strogo uzev, on je jedino cime raspolazemo. Ako jezik nije u stanju
da svojom izrazajnoscu i suptilnoscu gramatickih oblika artikulise stvarnost,
ako nije u stanju da bude precizan, kako u konkretnim stvarima tako u vrhunskim
apstrakcijama, ako vrvi od tudjica, onda je narod koji njime govori osudjen da
tavori na marginama istorije kao duhovna kolonija koja nekriticki prihvata
provincijalne doktrine nastale na rubnim prostorima evropske misli. Mi smo,
zahvaljujuci amaterskom

<{POST_SNAPBACK}>

Prekide se tekst ??

[dragonsmile]

Probacu ponovo:

SVETISLAV BASARA DVA VEKA VUKA FREE CHOO-BOO-RAH
Pometnja u koju je zapao srpski narod ima u svom korenu jednu stratesku
gresku koja nije identifikovana kao greska i koja uporno, branjena sa
neshvatljivom tvrdoglavoscu, opstaje shvacena sasvim suprotno, kao velika
prednost. Krucijalni, ali skriveni, uzrok nasih aktuelnih nesreca i
nesporazuma sa istorijom vidim u domenu lingvistike; preciznije - u Vukovoj
reformi jezika i pisma. Reformisati veoma cesto znaci deformisati.
Jezik je taj koji odredjuje stvarnost jednog naroda i njegove istorijske
domete; strogo uzev, on je jedino cime raspolazemo. Ako jezik nije u stanju
da svojom izrazajnoscu i suptilnoscu gramatickih oblika artikulise stvarnost,
ako nije u stanju da bude precizan, kako u konkretnim stvarima tako u vrhunskim
apstrakcijama, ako vrvi od tudjica, onda je narod koji njime govori osudjen da
tavori na marginama istorije kao duhovna kolonija koja nekriticki prihvata
provincijalne doktrine nastale na rubnim prostorima evropske misli. Mi smo,
zahvaljujuci amaterskom i pretencioznom eksperimentu jednog neobrazovanog
avanturiste kakav je Vuk Karadzic nesumnjivo bio, dospeli na taj nivo sa
tendencijom da padnemo jos nize. Nema sumnje da je jezicka situacija medju
Srbima Vukovog vremena bila krajnje fluidna i konfuzna, ali isto tako se ne
treba zanositi da je danas, toliko decenija posle, mnogo bolja. Odsustvo
integralnog recnika, ceste promene pravopisa sve su samo ne stanje lingvisticke
stabilnosti. Brzopletost, koja je postala nacionalno obelezje, ucinila je da
se poslu kodifikacije srpskog jezika pridje neozbiljno, da se taj posao poveri
jednom nekompetentnom coveku zeljnom slave Ako pogledamo sta je Vuk doista
ucinio, za sada samo u ravni pisma, videcemo da se njegova genijalnost niposto
ne ogleda u konstrukciji, vec u ODUZIMANJU, ODSECANJU, IZBACIVANJU.
On jednostavno izbacuje slova azbuke koja mu se cine suvisnim, koja ne odgovaraju
njegovom primitivnom osecanju za jezik, osecanju tako razvijenom da je tek mnogo
kasnije, cuvsi da se u drugim krajevima, u odredjenim recima, H izgovara ispred R,
uneo izmene u recnik. Samo za sebe to dovoljno govori o Vukovom poznavanju srpskog
narodnog jezika kao celine. Na srecu, bio je rodom iz kraja u kome je elementarna
jezicka kultura ocuvana; da je nekim slucajem bio iz okoline Vranja, bilo bi veliko
pitanje koliko bi srpski jezik danas imao padeza. Slucaj je hteo drugacije, inace
ne treba ni malo sumnjati da bi danas nacionalna "inteligencija" zucno branila
knjizevni jezik od neka tri padeza. Vukove inovacije svode se na stapanje mekog
znaka sa N i L cime smo dobili NJ i LJ, kao i unosenje znakova DZ, DJ i C (meko c)
pozajmljenih iz semitskih pisama. Slicne poduhvate svakodnevno preduzima mnostvo
devojcica u pubertetu izmisljajuci tajna pisma, ali im ne pada na pamet da to
univerzalizuju kao nacionalnu azbuku. Knjizevni jezik jednog naroda ipak se ne
moze praviti na osnovu elementarne strukture, makar ona bila dobro ocuvana. Uz
duzno postovanje za svakoga, narecje koje izrazava duhovni horizont jednog kraja,
zaostalog i neprosvecenog, nigde osim u Srbiji ne moze postati jezik brojnih narastaja
koji su, sticajem istorijskih okolnosti, prinudjeni da zive na geopoliticki izuzetno
osetljivom mestu; na mestu u kome je precizno misljenje prece od pusaka, a pronicljivost
zasnovana na neprestanom pracenju vodecih filozofsko-politickih doktrina u Evropi i
svetu (koje trasiraju istorijske pravce) vaznije od topova. Osakacenost jezika, na duge
staze za nas se pokazala katastrofalnom; jedini nas relevantan filozof, Branislav Petronijevic,
primera radi, pisao je na nemackom. Savremeni srpski knjizevni jezik jednostavno nije
struktuiran kao jezik pogodan za filozofiju; riznica autenticnog jezickog fonda, onog
upotrebljivog za metafizicki diskurs, ostala je nedostupna zahvaljujuci averziji jednog
nedoucenog samouka prema prefinjenosti i nijansama govora, koji istina nije bio unifikovan,
ali koji nije imao sansu da se unifikuje i razvija kao zivi govor. U tom govoru, a to ce
potvrditi svi koji znaju, postojale su slovenske reci za vecinu pojmova koje sada, u oskudici,
zamenjujemo latinskim ili nemackim recima. Da li treba pominjati zastrasujuci simplifikaciju
glagolskih oblika i vremena koja su, u praksi, svedena na perfekt, prezent i futur.
Podrucje jezika, njegovi dometi i njegove granice odredjuju sudbinu jednog naroda u mnogo
vecoj meri nego sto to savremeni pragmatizam hoce da prizna. Opredeljenje za simplifikacije,
koje je kasnije postalo nacionalna osobina, olake pobede koje se posle izvesnog vremena
pretvaraju u poraze kojima se ne zna pravi uzrok, sve su to posledica apsolutne neodgovornosti,
nekompetentnosti, improvizacije koje je Vuk etablirao. Krajnje je vreme da se najsiroj javnosti
obznani da srpska azbuka nije najsavrsenija na svetu, da srpski jezik ima mnogo vise glasova
nego sto pismo ima slova i da je znamenita parola PISI KAO STO GOVORIS, GOVORI KAO STO PISES
potpuno apsurdna. Mora se reci da je Vukov projekat lisio ovaj jezik neizmernog gramatickog i
leksickog bogatstva i da bi nasa materijalna i duhovna istorija bila u svakom pogledu bogatija
da je u odsudnom sukobu pobedila suprotna struja.
Pri tom treba napomenuti da NARODNJACKA DIMENZIJA ima svoje mesto u svakoj kulturi i da je njen
doprinos opismenjavanju najsirih slojeva i njihovom prosvecivanju veoma znacajna. Ali inauguracija
narodnjastva kao pseudoelite, kao vrhunskog dometa kulture jednog naroda, znaci okupaciju jezika i
lingvisticki terorizam. Takav poduhvat neizbezno dovodi do glorifikacije prosecnosti, utilitarizma
i pragmatizma. Omiljena floskula naci-pseudointeligencije kako SRBI DOBIJAJU U RATU, A GUBE U MIRU
dijagnostikuje pravo stanje stvari: kada oruzje zacuti, misljenje stupa na scenu, a srpsko misljenje je,
prirodom svog jezika, istorijski ograniceno beznadeznim provincijalizmom; ono jednostavno nije u
stanju da realno sagleda i formulise opste nacionalne interese, zato sto ne nastaje u realnom svetu,
u istoriji kompatibilnoj sa istorijom sveta, vec u pseudomitoloskom miljeu, u simulaciji povesti u kojoj
su likovi i situacije iz usmene narodne fikcije istorijski fakti prvog reda.
Istorijsku dimenziju stete koju je nacinilo prihvatanje Vukove reforme tesko je sagledati jer je, takoreci
prekonoc, stekla mitoloski status, a njen znacaj je neobjasnjivo dobio kosmicke razmere kao da je,
u najmanju ruku, sve do XIX veka i pojave Vuka Karadzica, srpski narod opstajao u tami apsolutne
nepismenosti. Ona je potpuno potisnula napore sv. Cirila i Metodija, kasnije svetog Save, a oponenti su,
ako ih je i bilo, veoma brzo zacutali i dugi niz godina Vukovu rabotu niko nije smeo da dovede u pitanje.
Medjutim, iz perspektive kraja milenijuma i kraha svih VELIKIH PRICA, sa gorkim i istorijskim iskustvom
za sobom, konacno uvidjamo da je Vukova ujdurma, u svojoj biti, antitradicijska i antisakralna; ona je
izraz pobune protiv autoriteta, protiv principa hijerarhijskog poretka. Sada, kada je Vuk, mnogo vise
ideoloski nego jezicki autoritet, kada su generacije i generacije stasavale unutar lingvistickog poretka
u kome je Vukov lik aksiom, u kome se nicim ne dokazuju njegove vrline, dok se njegovim protivnicima
crtaju rogovi i vampirski zubi, sada je tesko suprotstaviti mu alternativu pretvorenu u mrtvi jezik.
Bolje receno: ubijeni jezik. VASPOSTAVLJAJUCI IMPROVIZACIJU KAO LINGVSTICKI KANON (I DAN DANAS SE
PROVUKOVSKI LINGVISTI GLOZE MEDJU SOBOM), FORSIRAJUCI JEDAN SIROMASAN IDIOM, VUK NE SAMO DA JE
UPROPASTIO JEZIK NEGO JE BUDUCE NARASTAJE LISIO ISTORIJSKOG KONTINUITETA. SVE ONO STO SE PISALO DO VUKA,
STROGO UZEV, DEO JE JEDNE NASILNO ZAVRSENE ISTORIJE SA KOJOM MI, USLED JEZICKE PROVALIJE, GOTOVO DA NEMAMO NISTA.
U POSLEDNJOJ ANALIZI, NASA STVARNA ISTORIJA NEMA VISE OD 150 GODINA. IZA TOG VREMENA JE PROSTOR JEDNOG
DRUGOG JEZIKA, JEZIKA KOJI NAM JE STRAN KAO RUSKI ILI CESKI, SVEJEDNO. JER SE KONTINUITET ISTORIJSKOG
SMISLA JEDNOG NARODA NE PRENOSI KRVLJU, NEGO JEZIKOM.
Tako nastala ontoloska praznina popunjavana je romanticarskim fantazijama, tvorevinama razobrucene a
siromasne maste. Nasi nesporazumi sa istorijom otuda ne poticu od mrznje i nerazumevanja sveta prema
Srbima, nego od tragicnog nerazumevanja nas samih, od dobrovoljnog udaljavanja sa puta kojim smo krocili
u civilizaciju. Vukova avantura nije bila istorijska nuznost, kako nasi ugledni lingvisti tvrde; takvo
stanoviste je vulgarni determinizam, klonulost duha koji ne ume da se nosi sa izazovima zbilje i zato je
interpretira kao niz unapred odredjenih dogadjaja. Kodifikacija jezika je bez sumnje bila neophodna, ali
ne i kanonizacija licnog jezickog osecanja jednog polutalentovanog, a slavoljubivog coveka. Coveka koji
je imao samo rudimentarna ili nikakva saznanja o teologiji i filozofiji. Tako je sistem slova (kome sad
pribliziti bogatstvo znacenja koje rec SLOVO sadrzi) pretvoren u sistem znakova ciji je odnos prema jezickoj
proslosti takav da je potpuno irelevantno da li se zapisuju osakacenom cirilicom, latinicom, ili Morzeovom
azbukom. Svima njima je zajednicko to da nemaju nikakve veze sa strukturom slovenskog jezickog bica. Oni,
istina, zapisuju povrsinski sloj jezika, ali ne propustaju unutrasnje emanacije jezickog iskustva koje uvek,
kroz neprekinuti kontinuitet, dopiru iz proslosti, a koje istorijske grafije uspesno pohranjuju od korozivnih
uticaja zaborava.
Takvo profanisanje jezika i pisma nije moglo proci bez teskih lomova iz prostog razloga sto profanisani jezik
profanise stvarnost onih koji njime govore. Profanisana stvarnost, pak, nema unutrasnje stabilnosti, pa je
podlozna uticaju sila disolucije uoblicenih u prevratnicke, simplifikatorske doktrine pobunjene mase koje u
praksi vrse dodatnu profanaciju. U takvim zajednicama, a nasa je takva, jedina stabilnost je inercija, a jedini
autoritet skup opsteprihvacenih predrasuda koje imaju snagu bozijih zakona. Te mentalne barijere, ta idolopoklonicka
ogranicenja, uspostavljaju se kao tampon zona izmedju ljudi i stvarnosti. Istorija se ne sagledava realno. Daleko od toga.
O njoj pocinju da misle oni koji su zapanjeni cinjenicom da uopste misle, pa to mesaju sa misljenjem, onim sto se
predvukovski kaze sozercanjem. Tu vec pocinje sunovrat kojeg samo cudo moze zaustaviti. Kada stvorenja cetvrtastih
glava pocnu da razmisljaju o istorijskoj sudbini, onda to ne znaci da su se uzdigla do poimanja istorije, nego da
su istoriju nasilno svukla na svoju njivu, pred svoju kucu, u svoju partiju, da opste mesaju sa pojedinacnim i
pojedinacno sa opstim. Temelje takom shvatanju istorije, a da mu to i nije bila namera, postavio je Vuk Karadzic
time sto je jezik simplifikovao do te mere da ga je nacinio nepodesnim, pretesnim za izazove koje je pred Srbe
postavljalo vreme, a aktuelni vukovski haos i pravopisni promiskuitet ne obecava nista dobro na tom planu.
Ni na ostalim planovima nece biti nista bolje ako se na vreme ne trgnemo i ne shvatimo (jer za sada vise ne

mozemo) subverzivni karakter Vukovog avanturizma u svoj njegovoj ozbiljnosti. Sasvim je blizu pameti da jedna
zajednica koja se sa tolikim nemarom odnosi prema jeziku, ciji dar nas razlucuje od sveta zivotinja, dakle prema
onom najdragocenijem, sigurno nece pokazivati mnogo skrupula ni prema ostalom. I to smo vec videli na delu.
Sablazni, pak, sto se tice, Vukovi sledbenici i vernici treba da znaju da je suprotno misljenje isto tako u
opticaju kao i njihovo, da ono nikada nije zamiralo, i da elementarna kultura, na koju se oni toliko pozivaju,
obavezuje na tolerantnost i na uvazavanje suprotnog stava. Kako jos nisu kodifikovali pravopis niti sastavili
recnik sa lingvistickom, niti inaugurisali jezicku reformu kao drzavno jezikoslovlje na pravnoj strani,
nisu ni u kakvoj prednosti i nemaju nikakva prava da se ponasaju nasilnicki i s visoka. Ako bas hoce da se
sablaznjavaju, podseticemo ih da su mnogi savremeni vukopoklonici, njihov krem, u srpsku knjizevnost i
kulturu alacuci ujahali na popovima, preko zgarista crkava i bratskih leseva, da bi svojim "reformama"
dotukli ostatke vizantijske civilizovanosti koja nas je, svojevremeno, uvela u krug kulturnih naroda.
Mogli bi da se, takodje, sablazne nad jucerasnjim porazom Srba i Srbije; nad raspadanjem nacionalnog
korpusa na virtualne narode; nad rastucim mortalitetom i opadajucim natalitetom; nad moralnom i
materijalnom bedom u koje smo zapali sledeci strategiju kratkoumlja cije su temelje postavili Vuk i
njegovi istomisljenici.

[Catwoman]

Evo sta o tome kaze jedan pametan:

SVETISLAV BASARA DVA VEKA VUKA FREE CHOO-BOO-RAH

<{POST_SNAPBACK}>

Izgleda da si napravio/napravila grešku... Videli smo samo šta o tome misli Basara, je l možemo sad da pročitamo mišljenje i tog pametnog?

[lobozinho]

Hej, a jel' uopste ove 2005 bitno sta je odakle uzeo Vuk? Odnosno, da li mozemo brojati reci koji je Stefanovic Karadzic uzimao odavde i odande a onda izvlaciti relativno dnevnopoliticke zakljucke?

Pobogu, govorimo o 1818 i o vremenima kada su se ideje nacije i nacionalne drzave tek radjale i kristalisale. Naravno, to i cini Vuka bitnim i relevantnim kao figuru cija je reforma jezika iz ovog ili onog razloga prihvacena. Al' traziti provinijenciju reci iz tog recnika, ili praviti neke inferencije o tome sta je tada bio srpski a sta crnogorski jezik, to je budalastina. A da ne pricamo o cinjenici da se valjda jezik kojim govorimo valjda promenio malo od te 1818. Uz sve pocasti toj generaciji, jel' i dalje treba da zivimo u 1804 ili 1848 ili 1878?

[dragonsmile]

Izgleda da si napravio/napravila grešku... Videli smo samo šta o tome misli Basara, je l možemo sad da pročitamo mišljenje i tog pametnog?

<{POST_SNAPBACK}>

Samo sam hteo da se vidi i drugacije misljenje (od zvanicnog) o Vuku, i to od strane nekog kome je jezik posao.

[mikizl]

Vuk Karadzic je najveci lopov medju svim koje je ikada ovaj narod velicao.

Ja na moju zalost znam pomalo o njegovim prevarama i rasipanju srpskog nacionalnog blaga, zarad finansiranja ljubavnica.

Gadi mi se taj covek.

<{POST_SNAPBACK}>

Tačno,ali njegov najveći greh je uništavanje srpskog pisma.Danas smo mi jedini pravoslavci koji koriste latinicu.Čak i Makedonci su sačuvali svoje pismo,dodavši slovo S (nešto izmedju cs).