Ali ubrzo nam ponestalo vina i cigareta. Aj-jaj. E jebem ti... Uz sve uzdahe i jauke ovog sveta skrpili smo ipak nešto love pa sam uzjahao munju i skočio časkom do dragstora, da obnovim zalihe. - Pazi da te ne pogodi neka bomba! - dobacila mi Bejb dok sam izlazio. Eto koliko je brinula o meni...
U dragstoru, uzeo sam dve boce banatskog, zatim litar mineralne, plus nekoliko paklica VEK-a. Takođe, osetio sam kako mi pH vrednost u ustima žešće opada, tako da sam smotao i nekoliko Orbita... Strpao sve to u kesu, platio, razmenio dve-tri prijazne reči sa kasirkom, mladom i dražesnom i rosnom, pa se zatim vratio natrag na gajbu, i natrag u topli sneni zagrljaj apsolutno jedinoj osobi na svetu koja me je tih zaguljenih godina iole volela...
Banuo sam u dnevnu sobu i našao je kako sedi na kauču i plače. Bila je sva zajapurena u licu, a oči su se otvarale i zatvarale i stezale se i opuštale; iz njih su kapale suze, velike kao srce dvogodišnjeg deteta. Suze su klizile niz obraze a ona ih uklanjala dlanovima. Par komada joj je ipak promaklo i one su produžile dalje i ubrzo zatim nestajale na krajevima usana. Izvukla je iz džepa papirnatu maramicu i istresla nos. Onda je prekrila lice šakama i nekoliko minuta nije uopšte plakala, već samo kao tiho ridala. Mora da me je čula kad sam uleteo, pa je sada pokušavala da se obuzda. Činilo se na trenutak da je glavni nalet prošao i da će se uskoro smiriti. Međutim, onda se uhvatila za stomak i nastavila da plače, doduše ne toliko intezivno; sada je, čini se, plakala dosta umerenije, svesna mog stupidnog prisustva. Zbunjen do maloumnosti otišao sam do gramofona, skinuo Metaliku, i stavio nešto od Vivaldija. Četiri godišnja doba, mislim. Gotivila ga je više od samog Isusa, pa sam računao da će stari Antonio Toni V. ipak ovladati situacijom i naći načina da izbezumljenu i uplakanu Bejb vrati u normalu. Međutim ne: i stari vuk je ovaj put omanuo... Suze su i dalje tekle i lile i tekle i lile i tekle. Tresla se celim telom i plakala i plakala i plakala bez konca, punom silinom. Bilo je to dosta zajebano iskustvo, makar za mene. Mislim, njene suze naokolo uz sve te krilate mašine smrti u zraku oko nas. Nikada ranije u životu nisam osetio ništa slično.
Mašio sam se za kesu. Otvorio prvu bocu. Sipao nam po dve trećine vina, zatim presekao trećinom mineralne. Naslonio se u kauč i zapalio cigaretu. Izuo cipele. Neko vreme posmatrao čarape. Bile su okej: multipleksne, samoubilačke, potištene, crne, dakle u potpunosti u skladu sa celokupnim mojim unutarnjim bićem. Zatim zurio u šare na tepihu, žute i krivudave i crvene i plave, i kroz zvuke Vivaldijeve mandoline čekao Bejb da se smiri. Napolju je bilo sve po starom: automobili su mileli duž autoputa, Madona snimala novi hit, a zvezde gorele razbacane svud po nebu.
Edited by Willow, 19 April 2005 - 22:58.
