I evo u kom bi se pravcu stvar ubrzo razvila. Pošto bi piće i pogana narav učinili svoje, Oliver bi se podizao od svog stola, i zatim teturajući tumarao po kafani i zapodevao kavgu sa ostalim mušterijama. Išao bi od stola do stola i hvatao ljude za kragne i podizao ih iz stolice i bacao ih naokolo po "Žutom majmunu" ili ih jednim udarcem katapultirao kroz prozor. "Žuti majmun" bio je omiljeno stecište popularnih srpskih pisaca i intelektualaca tog vremena, tu si često mogao videti likove kao što su D.R., M.S. ili LJ.O., ali njihovi široki pogledi, pesme, crtice, zbirke i eseji nisu im tu bili mnogo od pomoći, sve se to razvejavalo i topilo u varvarskoj stihiji zvanoj Oliver, pa su i D.R., M.S. i LJ.O. leteli i padali i iznova leteli uokolo na isti način kao i ostali nenačitan i neprosvećen kafanski svet. Kada bi muški deo populacije sravnio sa zemljom, Oliver bi prilazio uplakanim i od straha sleđenim damama i goropadno im nudio svoje erotske usluge, sve to, naravno, ukrašeno sa mnogo sočnih prideva nedostojnih jednog džentlmena. Jednom prilikom pokušao sam Oliveru da stanem na put i ukažem mu na nedostatke njegovog ponašanja, međutim, nalupao mi par ćuški i smirio me za sva vremena, tako da čim nastupi Oliverovo ludilo, ja samo zalegnem iza šanka i ćutim zaliven kao bubica. Tu je i onaj slučaj kada je Oliver odstupio od standardnog scenarija: ustao je i umesto da počne da razbija sve oko sebe, samo je tiho prebrojao sve goste u kafani. Ispostavilo se da je bilo identičan broj ljudi i žena, po deset komada i od jednih i od drugih. Kada ih je sve uredno prebrojao, Oliver se popeo na svoj sto, skinuo pantalone i objavio: "Narode, vas dvadeset, imate pet minuta da dovršite svoja pića i mirno izađete iz kafane. Ukoliko odbijete ovo naređenje, uskoro planiram deset od vas da fizički likvidiram, a ostalih deset da razvalim od kite!". Mušterije su se, naravno, iz istih stopa pokupile i otišle mrmljajući u neverici: "bože, kakav užasan i neotesan čovek...". Ostali smo dakle samo Oliver i ja u pustoj kafani. Činilo se da mi se crno piše i da će me prisiliti da mu popušim ili nešto, ali nisam mogao tek tako da napustim radno mesto od kojeg su mi, jebiga, zavisili korica hleba i dužina staža... Ipak, imao sam sreće: Oliver u svom vandalizmu nije otišao do kraja, i čim je "Žuti majmun" ostao prazan, navukao je pantalone i vratio se u stolicu da ponovo elegično sanjari nad imaginarnom savršenom ženom koja će se, eto, pojaviti jednom na njegovom obzorju i onda ga podariti beskrajnom ljubavlju i razumevanjem.
I tako, non-stop tragajući za sukobima i poigravanjima sa sudbinom, jednom je ušao u neko kafansko sastajalište najokorelijih otpadnika od društva i od barmena zatražio da ga posluži čašom mleka. Naravno, stolovi su istog trenutka poleteli u vazduh. Pijanstvo i tuča, poezija krvi i pesnica, to je bila jedina poezija koju je Oliver poznavao i nemilice je za njom posezao da bi lečio sebe iznutra.
A evo kako sam ja sebe izlečio. U to vreme pojavila se firma "SIS" - "Stvorite idealnog saputnika". Firma se dugo bavila naučnim istraživanjama na polju novih tehnologija koje se odnose na otelovljenje Misaonog, da bi omogućili stvaranje tvog idealnog saputnika samo na osnovu parametara iz predela nesvesnog i svesnog, i sada su u tome uspeli, i pojavili se kao novi bogovi, i svako je bio u mogućnosti da prema svojim potrebama skroji savršenog saputnika, usamljenih više neće biti, takvi bednici nikad više neće koračati zemljom, i svi ćemo do smrti biti neizmerno hepi. Cela ta stvar smrdela mi je na žestok fejk, međutim jednog jutra probudio sam se i ustanovio da krvarim i raspadam se iznutra, da sam usamljeniji nego ikada i da se to više ne može tolerisati. Dakle, moralo se učiniti nešto da agoniji dođe kraj. Kao jedna od najatraktivnijih alternativa nametalo se samoubistvo. Ali pošto je moja kukavička duša odavno podigla ruke od ovakvih odvažnih odluka, nije mi preostalo ništa drugo nego da obujem cipele i odem do "SIS-a" da mi, jebiga, naprave jedan primerak idealnog saputnika.
Ušao sam u zgradu "SIS-a", pa upitao portira kuda dalje. Objasnio mi da se popnem na peti sprat i potražim sobu 35. Sledeći portirova uputstva popeo sam se na peti i našao sobu. Pokucao sam, sačekao nekoliko trenutaka pa zatim ušao, misleći da je u pitanju nekakva ordinacija i da me iza vrata čeka čovek u belom koji će tu ukloniti sve moje poteškoće. Međutim, kada sam otvorio vrata dočekala me prostrana čekaonica puna ljudi. Svi su okrenuli glave prema meni. Elektricitet njihovih pogleda ranjavao mi je telo. Javio mi se utisak da sam opet ispao magarac, ali to nije ništa novo, taj utisak mi se uvek javi kad pokucam na vrata i uđem očekujući ordinaciju, a dočeka me prostrana čekaonica puna ljudi. Prišla mi sestra i uvalila mi kartončić sa brojem 100, što je jedna lepa, zaokružena cifra. Seo sam, uzeo da pregledavam primerak "Poetske gnjavaže", i čekao da stignem na red.
Lista usamljenih bila je duga, i prozvali su me tek nakon tri do četiri sata. Ušao sam u zasebnu prostoriju koja je prilično podsećala na zubarsku ordinaciju, prevashodno zbog te uzdignute kožne stolice koja je oštro štrčala i dominirala nad ostalim nameštajem. Rekli su mi da sednem u nju, a zatim mi stavili na glavu kao neku kacigu sa dva isturena pipka u predelu iznad čela. Mislio sam da će me nešto pitati, nešto u stilu: kakvog saputnika preferirate, želite li visokog ili niskog, punačkog ili vitkog, vrelog ili ledenog, bujnih grudi ili ne, raskošnog ili opustošenog intelekta, itd. Međutim, ništa me nisu pitali osim ovog: koji bi bio saputnikov naziv? - A? - rekoh. Morali su da mi pojasne pitanje: kako želite da vam se saputnik zove? Rekoh im da bih želeo da se zove Linda, a onda su mi obrazložili da su ostala pitanja nepotrebna, da se čitav neophodan materijal crpi direktno iz mog mozga, i da kaciga, kombinujući elemente iz sfere podsvesnog i svesnog, i uz pomoć ostalih ključnih parametara lako može da ustanovi šta je to što je meni zaista potrebno, a zatim da podatke, preko, vidite, ova dva pipka, prosledi računaru koji će vam za tili čas stvoriti idealnog druga. Do jaja, pomislih: ova kaciga sigurno će izmozgati da mi treba neka crna bedevija koja će me do smrti izgoniti u polja pamuka i šibati me vrbinim prutićem ne bi li me nekako dovela u red...
Pokazali su mi odakle će moj idealni saputnik, kad ga mašina stvori, da izađe. To je bila neka kabina koja je podsećala na lift, sa kliznim ulazno-izlaznim vratima, dakle ništa naročito. Rekoše mi da je sve spremno i pritisli nekoliko crvenih dugmića. Ništa nisam osetio, sve je bilo završeno gotovo istog trenutka, trajalo je tek toliko da čovek jedva stigne da se počeše po jajima. Ta kaciga, eto, očito nije imala puno muke da pronikne u sve duboke sadržaje moje multipleksne psihe...
Vrata od kabine otvoriše se kliznuvši ulevo, i pomaljajući se lagano kroz gusti dim - eto nje. Kosa crvena kao eksplozija sunca, plave zvezde svemira u očima, malo okrznute usne, sve to na telu baletske plesačice, a unutra - a unutra hiljadu anđela i hiljadu vragova... Prišla mi i predstavila se - zdravo, nemirni dečače, ja sam Linda. - Rekao sam joj ko sam ja i skidajući kacigu skliznuo sam sa zubarske stolice da platim. Sto nemačkih maraka, toliko su bili tražili za Lindu. Zanemariva tarifa u odnosu na vrednost koju zauzvrat dobiješ. Još jedna korisna kompenzacija žene za novac, nema šta. Ipak, i tih sto nemačkih maraka nije tako malo: to je i dalje nekoliko koplja iznad cifre koju bih ja postigao svojom unezverenom prašnjavom pojavom na otvorenom tržištu. - Nemirni dečače, - pomislih dok sam Lindu gutao pogledom - tvojoj usamljenosti je kraj. - Ne moram posebno isticati da je Linda u meni razbudila sve usnule bestidnosti, a, osim toga, skrenula mi i pažnju na najsnažniju knjigu nekoliko vekova unazad - na Selinovo "Putovanje...".
I eto, tako sam ja sebe izlečio. Malo sam, do tog trenutka, bio posustao pod bremenom savremenog doba, a novi Hrist nikako da se konačno uzdigne iznad sivila mnoštva i podeli ovde i onde nekoliko vaspitnih šamara, ali tu je sada bila Linda da me isčeprka iz groba i ojača mi veru. "SIS-ova" stvar je dakle zaista funkcionisala. "SIS" nije prodavao usamljenom narodu muda za bubrege. Popneš se na peti sprat, uđeš u sobu 35, metneš kacigu na vugla, nadeneš dami ime, calneš sto marona - i eto ljubavi tvog života kako izlazi iz kabine i ide ti u susret dok te mali kovrdžavi debeljuca Amor drži balavog na nišanu...
Ali sada možemo da se iznova vratimo Oliveru, koga smo ostavili pijanog dok sedi i tuguje u "Žutom majmunu" pošto je ostalu klijentelu razjurio ko piliće. Stajao sam za šankom i prividno brisao neku čašu, a u stvari, celokupna pažnja bila mi je usredsređena na tog zaguljenog tipa, na tog poganog brđanina, Olivera.
- Ej, dečko, donesi mi jednu rum-kolu - reče on. Nerviralo me to što me naziva "dečko", ali poučen gorkim iskustvom od ranije, nisam uložio nikakav protest kod Olivera, i pomirio se i nastavio da živim sa tim "dečko" sranjem. Doneo sam mu piće i nameravao da se udaljim, međutim Oliver me zgrabio za ruku svojom golemom šakom i zabo me u stolicu preko puta.
- Sedi, dečko, moram nešto da ti ispričam. Ti si jedini kome verujem i za koga pouzdano znam da sve ovo što ću sada saopštiti neće rastrubiti unaokolo.
- Svakako, Olivere, trudiću se da ostanem maksimalno diskretan...
Oliveru je dakle trebalo rame za plakanje. I eto, od svih ramena na kugli, on je našao baš moje da se nad njim izjada. Ta brđanska glavudža želela je sada da se odmori na mom ramenu, da na njemu nađe neophodan mir. Ta brđanska glavudža ni na trenutak nije pomislila da mene možda ne zanima to što ima da mi kaže i da me zabole patka za njegove jade. Ali takve su vam brđanske glavudže: misle da samo one sadrže probleme, smatraju da su jedino njihovi bolovi i jadi danas aktuelni i u opticaju i vredni pažnje. Da, takav je bio Oliver: pokretno brdo koje na ramenima nosi topovsko đule. Brdo koje se zblanuto kotrlja uokolo gazeći sve živo. Brdo koje tumara pod suncem iznutra rukovođeno nedovoljno jasnim instrukcijama moždane mase veličine picajzlinog prdeža.
- Eto, dečko, znaš i sam da nisam imao puno uspeha sa ženama. Moj i Marin brak propao je nakon nekoliko srećnih godina. Činilo se da ćemo izgurati i narednih nekoliko, međutim, stvar se raspala sama od sebe, bez prava na ispravku. Ni dan danas nije mi jasno šta je zapravo uništilo moj brak. Možda moji dodatni prohtevi, a možda i njeni. U svakom slučaju, brana je popustila pred bujicom nezadovoljstva i dok smo se mi osvestili, eto nas kako potpisujemo dokument o razvodu. Voleo sam tu ženu, dečko, zaista sam je voleo, i tuko je prilično malo...
- Tuko si je prilično malo?
- Jeste, miki. Baš sam je prilično malo tuko. Eto, posle je naišla Flo, kao dar bogova. Zaljubio sam se u damu, a i ona se u mene. Mislio sam da će Flo uneti malo akcije i živosti u moj porušen svet.
- U tvoj porušen svet...
- Da. Flo je donela nove longplej ploče i posadila mlade ruže, crvene i žute i božanstvene i plave. Stvar se u početku odvijala lepo, kao u nekoj ružičastoj bajci. Ali trajalo je puno kraće nego sa Marom, a naše ruže su jednog jutra osvanule usahle. Onda se pojavila Debora. Izgledala je toliko seksi da bi i strogog Hegela naterala da piše govnjive ljubavne pesmuljke, i bila neobično popaljiva i puna kao nekog pozitivnog erotskog naboja u sebi... Kotirao sam Deboru visoko.
- Kotirao si je visoko, jel? Ovo lepo zvuči... Kotirao sam Deboru visoko... Ovo zvuči kao poslednji jauk u agoniji neke zvezde padalice...
- Aha. I tako unedogled. Oprobao sam ih dosta, ali nijedna nije dostigla željene kriterijume... Bože, ima li tamo napolju dobre žene za mene? Ima li je ili je nema? Tako sam, miki, usamljen...
- Olivere, mogu li nešto da kažem?...
- Ajde, dečko, ispljuni to.
Pomenuo sam "SIS" i ispričao mu način na koji sam ja rešio sve svoje probleme. Rekao sam mu da se dama zove Linda i da joj kosa baca munje i para nebesa. Rekoh mu još i to da u mom srcu postoji samo Linda, a sve iza nje je pustoš i mizerija i lešinarsko gazdinstvo. Srao sam još oko desetak minuta oko Linde, ističući ovu ili onu njenu pozitivnu osobinu i potanko zalazeći u detalje. Možda bih naveo i neku od njenih lošijih crta, ali, ta žena ih, jednostavno, nije imala. Bila je i visoka i niska i uska i široka i vlažna i skliska i prava i neprava i pogana i dobra i surova i blaga i anđeo i vrag. Jednom rečju: savršena. Skrojena baš za mene, kao praznično odelo.
- Linda? - reče Oliver. - Linda je lepo ime. I, kažeš, stvar sa "SIS-om" funkcioniše?... Ne foliraš me, miki, a?...
- A, jok. "SIS" ne prodaje usamljenom narodu muda za bubrege. Tu je primer Linde i mene. Volimo se trista na sat...
- E pa, dečko, vidimo se... Idem da obavim neka posla - reče Oliver pa brzo ustade i ode.
Oliver se nekoliko dana nije pojavljivao u "Žutom majmunu". Računao sam da mu je "SIS" pomogao i da sada verovatno sa svojom damicom plovi po sedmom nebu ili se dobacuju frizbijem u nekom parkiću. Ipak, zajebao sam se u proceni. Posle kratkog vremena, eto njega opet. Rupio je u kafanu kao ubilačka gromada gneva, a ja sam instiktivno zalegao pod šank, osećajući da mi se sprema neko žešće sranje. - Gde je onaj kelner, da mu se najebem familije! - povikao je Oliver pred začuđenim svetom. Onda je prišao šanku dok je pod njim zemlja podrhtavala a zidovi se rušili, i pogledao iza. Naravno, imao je šta da vidi: eto mene kako čučim skriven.
- Zdravo, Olivere, druže stari. Šta bi da popiješ? - rekoh, smeškajući se i mašući mu papirnatom salvetom.
- Izlazi, miki, odatle - reče Oliver. Zgrabio me za kragnu pa me podigao u vis kao da sam pero. Pokušao sam da pružim otpor, ali moje pesnice nestajale su u brđaninovim plećima kao patuljci u mećavi. Onda me Oliver zakucao u neku stolicu, a stolica je malo kvrcnula pri kontaktu sa mojim dupetom. Bio sam sjeban dok su ulične svetiljke žmirkale nad bulevarima.
- Dečko, pre nego što te ubijem, imaš li poslednju želju?
- Da mi navedeš razloge.
- Da ti navedem razloge?...
- Aha. Da ih saznam i miran odem u smrt, da ladim jaja u paklu.
- Evo, dečko, navešću ti razloge. Bio sam u "SIS-u". Debelo si me zajebao sa tim "SIS-om". Posle ću te ubiti zbog štete koju si mi naneo. A sada da ti ispričam. Eto, čim si mi nakenjao sve te lepe stvari oko Linde, otišao i ja u "SIS". Peti sprat, soba 35, prostrana čekaonica. Ušao sam i seo. Dobio kartončić. Neki retardi kucali su na vrata očito misleći da je u pitanju ordinacija. Bože, kakvi retardi. Duga je lista usamljenih i morao sam dosta da čekam. Ali posle nekoliko sati eto mene u novoj prostoriji sa kacigom na glavi. U početku kaciga mi bila tesna pa sam izneo zahtev da se kaciga dodatno proširi. Neki su gunđali. Ti koji su gunđali sada leže nepomični u prašini. I tako, proširili je, mislim, kacigu. Sve za sada, vidiš, klizi kao podmazano. Ali čudno mi bilo to da mi nisu postavljali nikakva dodatna pitanja. Pitao sam ih zašto me, bre, miki, ništa ne pitate? Alo, sine, sa kog izvora bre vi prikupljate neophodne podatke o mojim potrebama? Pitajte me nešto, jebiga, zar ne želite da znate šta Oliveru treba? Što ne ispljunete neko pitanjce?... Rekoše mi da se pitanja ne postavljaju pošto do svih relevantnih informacija kaciga dolazi direktno crpeći ih iz podsvesnog i svesnog i kombinujući ih sa ostalim ključnim parametrima iz mozga. Samo reci Olivere kako želiš da se dama zove, rekoše. Dvoumio sam se nekoliko trenutaka. Hrona? Duca? Suzi? Ne, za ta imena vezuju me, jebeš ga, samo trule reminiscencije. Onda pomislih - a što ne Linda? Linda je lep naziv, a i onaj dečko iz "Žutog majmuna" ima pozitivna iskustva sa tim imenom. I tako, rekoh im Linda. Pritisli su neke crvene dugmiće, i već sledećeg trenutka, eto nje dok izlazi iz kabine obavijena gustim dimom kao velom tajne. Linda, rekoh, Linda, ti i ja promenićemo istoriju! Linda, ljubavi moja, dopusti mi da budem toj nemirni dečak!...
- Pa dobro, Olivere, kroz istu stvar i ja sam prošao. Ne vidim gde je iskrsao problem... Dobio si svoj primerak idealne saputnice, zar ne?
- Ne vidiš, a? Ne vidiš? E pa, miki, sada ću ti reći gde je iskrsao problem, a onda se spremi da umreš.
- Kako to jebiga misliš: da se spremim da umrem?...
- Šta znam... Pomoli se, reci adio surovi svete i tako to...
I tako, čekajući da me Oliver likvidira, odlučio sam da ga saslušam do kraja i skratim vreme do smrti. Možda usput saznam i nešto novo. Pa na onaj svet odem nešto mudriji.
- Evo gde se pojavio problem. Dobio sam Lindu. Ali kod Linde se ubrzo ispoljio jedan nedostatak: dama je imala pitona umesto mindže - reče Oliver.
- Imala je šta?...
- Pitona umesto mindže. Moja Linda je bila muškarac. Jebote, MUŠKARAC, BRE!
- Aj-jaj-jaj...
- Aha. Izašao iz kabine, pružio ruku i rekao: - zdravo, nemirni dečače, ja sam Linda. A ti? - Taj grozni veliki znojavi čovek iz džungle izašao je iz kabine i predstavio se kao Linda želeći još i da se rukujemo!
- O?... Olivere, ti mene valjda ne foliraš... Molim te, reci mi da me ne foliraš.
- Ma ne foliram te, miki, žili mi ruka ako te foliram. Posle me Linda naterao da ga primim zguza. Bilo je surovo. Jao, razvalio me noćas, sfinkter i celokupna rektalna regija i dalje mi bride kao da sam defecirao kaktuse!
- Zar? Prilično nezgodna situacija, Olivere. Priznajem, prilično nezgodna situacija...
- Uvalio si mi tog buzdovana, dečko, i zato ću morati sada da te raskomadam!
- Olivere, stoj! Ta kaciga je samo kombinujući elemente iz sfere svesnog i podsvesnog jednostavno došla do zaključka da si ti latentni homoseksualac, to je sve. Dakle, suoči se sa faktima i aspiracijama. Pogledaj činjenicama i podacima u oči. Ne prkosi svojim afinitetima. Nemoj biti fatalist i opskurant. Potisni svaku idiosinkraziju. Uzmi slučaj A.Ginzberga. Uzmi slučaj Andre Žida. Uzmi F.G.Lorku, Katula. Budi kao Elton DŽon, jebiga.
- A?... Ti mene, miki, zajebavaš? Šta to pričaš?
- Ništa Olivere, prolupao sam. Previše čitam Vujaklijin rečnik nepoznatih reči, to je sve. Zaboravi sve što sam rekao i pređi polako na sledeću stavku.
- Na koju sad sledeću stavku?
- Ubistvo, Olivere, jebeno ubistvo.
- A, da. U pravu si.
I onda...
toliko. laku noć.
edit: korigovano nekoliko ortografskih zajeba
Edited by Willow, 17 April 2005 - 00:15.
