6 replies to this topic

[Rostokovsky]

Urastanje Karađorđevo

"Za Vožda sam pronašao podatak u jednoj francuskoj istoriji da je bio visok dva metra i dvadeset tri santimetara", kaže dr Obrad Stanojević slavni profesor Rimskog prava čiji je udžbenik jedan od najboljih u Evropi

“Nedavno je objavljena vest da su svoje mesto u Muzeju voštanih figura našli Karađorđe i Miloš Obrenović kao i fotografija na kojoj je između ove dvojice vlasnik muzeja, Vladimir Tončić, pomoćnik ministra za kulturu. Na slici su sva trojica – Karađorđe,Tončić i Miloš – približno iste visine.

Mislim da je ovde reč o velikoj zabludi. Miloš je bio čovek srednjeg rasta. Za g. Tončića ne znam koliko je bio visok ali sam za Karađorđa pronašao podatak u jednoj francuskoj istoriji da je bio visok dva metra i dvadeset tri cm. Uz komentar da je bio yin neverovatne energije. To je, po svemu sudeći, tačan podatak.

Dovoljno je pogledati njegov haljetak, koji je sačuvan, pa zaključiti da je bio ogromnog rasta. Takođe je poznato da njegovo telo, iako mu je bila odsečena glava, nije moglo da stane u kovčeg normalnih dimenzija.

Prema tome, ako želi da imitira stvarnost, što svaki muzej voštanih figura nastoji, onda bi g.Tončić morao da Karađorđevoj visini doda barem 30 do 40 cm.”

U potpisu: dr Obrad Stanojević, Barič



2. Tragom ovog pisma, krećem u Barič. Očekujem da ću sresti nekog penzionisanog seoskog lekara koji čamotinju baričke zime razbija pišući pisma redakcijama.

Dolazim u Barič potpuno nespreman za susret sa slavnim profesorom Rimskog prava, čiji je uybenik proglašen za jedan od najboljih u Evropi, poliglotom koji govori pet jezika i služi se još sa tri, profesorom koji je po anketi Radio Indeksa proglašen osamdeset šeste godine za najomiljenijeg profesora Beogradskog univerziteta.

Osnovao je “Forum romanum” iz kojeg su potekli mnogi današnji profesori prava. U Americi je proveo godinu dana kao postdiplomac a dve godine kao predavač. Zahvaljujući njemu, sa univerziteta u Nju Orleansu došao je kod nas profesor D`ejm Klepa da predaje ceo semestar.

Profesor Stanojević je kao dekan, u vreme kad se obeležavalo sto pedeset godina Pravnog fakulteta, osnovao takmičenje u besedništvu, na zadatu temu, improvizaciju i slobodnu temu. Studentkinja Nenezić je u Holandiji govorila na engleskom i osvojila prvo mesto.

“Prvo sam dobio stipendiju za Italiju i otišao u Torino. Potom sam bio godinu dana u Njujorku na Institutu za uporedno pravo. Predavao sam kao fulbrajtovac a posle dve godine, u Nju Orleansu, predavao na četiri, pet predmeta. Od tada me gotovo svake godine zovu na takozvane letnje škole. To je neka nova moda u Americi gde imate malo turizma, malo nauke. Hteli su i u Jugoslaviji da ih organizuju, ali mi smo u međuvremenu organizovali naš građanski rat. Bio sam sedam, osam puta u Moskvi, u Budimpešti tri puta, bio sam u Grčkoj, i u Meksiku, pa me evo i sad zovu u Meksiko da predajem.”

Imao sam sreće. Profesor je tri dana bio zavejan snegom u svom višnjiku. Iskoristio ih je za pisanje nove knjige.

“Ne valja kad je istorija lišena mitova. Američka istorija počiva na mitovima. Antičke istorije su epske i etičke.

Plutarh je bio najčitanija knjiga u srednjem veku”, kaže mi.



3. Pitam ga kako je došlo do toga da se zainteresuje za Karađorđevu visinu.

“Pa, znate, imate dve vrste profesora i naučnika, različitog profila. Imate pričalicu i svađalicu. Ja spadam u ove druge, koji kad nešto čita često se kritički odnosi prema tome. Tako i prema ovoj slici jer odudara od istine, prema mom saznanju. Ne volim kada se smanjuju stvari iz naše prošlosti. Pa makar to bio i broj centimetara Karađorđa. Ne verujem da je to uradio vlasnik muzeja voštanih figura svesno, nego više iz neznanja. I zato sam pokušao da tu grešku ispravim.”

Možda mu je falilo voska.

“Pa, bogami, vosak nije jeftin. Možda da stavi parafin ili tako nešto.”

Kada ste se prvi put bavili Karađorđevom visinom?

“Znam neke slike umetnika koje predstavljaju Karađorđa koji je visok, međutim, da je toliko visok nisam znao dok mi nije došla do ruku knjiga jednog francuskog publiciste koji govori o balkanskim narodima. Jedna od misli koju sam kod njega pronašao odnosi se na Srbe i Bugare. Razlika između Bugara i Srba je u tome što Bugari znaju da su mali narod i tako se ponašaju. Mi ne znamo da smo mali narod, mislimo da smo veliki (ako nismo u skoroj prošlosti naučili) i tako se često i ponašamo. Što nas je skupo koštalo.



4. I tu sam ovakvu formulaciju pronašao: Karađorđe je bio visok dva metra i dvadeset centimetara. Bio je yin neverovatne energije, što se zaista kroz istoriju može i videti. Karađorđevi su bili malo plahoviti. Naročito sam Karađorđe, za razliku od Miloša koji je bio više diplomata. Miloš je bio malo lukaviji a samim tim i uspešniji u natezanju sa portom. Uopšte, u politici hrabrost se manje ceni od lukavosti. Obrenovićevci su se razlikovali od Karađorđevića i jedna od njihovih razlika bila je i njihova slabost prema lepšem polu od koje je patio i Miloš a i njegovi potomci. Karađorđevići su bili manje podložni tome. Karađorđe je, da istera neku pravdu, ubio svog polubrata i oca. Kada su ga predložili za vođu, on se otimao. Rekao je da je naprasit čovek, “ja sam više hajduk, nemojte vi mene, nisam ja za to”. Međutim, oni su rekli da im takav baš i treba. Mada, Vuk u svom komentaru kaže: “Oni su mislili, ko zna na šta će ovo da ispadne, pa ako propadne, reći će – to je Karađorđe kriv.” On je hajdučina i profesionalni vojnik, ratovao je i u inostranstvu u okviru tog svog vojevanja za Austrougarsku. Gotovo da im bude sluga, mislili su ovi velikaši. Ali, Karađorđe se nije dao i uspeo je da razbije te njihove lokalističke tendencije. On se nametnuo kao komandant i uživao je autoritet.

Kada sam još vrlo davno gledao izložbu u Konaku kneza Miloša, vrlo skromnu izložbu, kao što je i sve što se ticalo naše istorije bilo smanjeno, pogledao sam haljetak koji je nosio Karađorđe i začudio se koliko je to ogroman čovek koji je mogao da nosi taj haljetak. Možda bi bilo zanimljivo da ga obuče neki čovek srednje visine, da se vidi kako bi, što se kaže, mogla sablja po zemlji da mu se vuče.

Karađorđu je odrubljena glava, što je mračan detalj naše istorije. I to kum, Vujica Vulićević, po nalogu kneza Miloša koji se bojao za sebe i od reakcija Porte, da će Porta da pravi pitanje otkud taj hajduk u Srbiji. On je, u stvari, krenuo u Grčku da pomaže grčkim ustanicima. Grčka je tek 1822. podigla ustanak, ali je zbog svoje istorije imala mnogo veću podršku Evrope. Tu je Bajron došao da se bori sa ustanicima, pa je umro od neke bolesti. I jedna od ulica u Atini, doduše kratka, zove se Karađorđa srpskog.

Dodatni podatak, koji me je uverio da je taj Francuz bio u pravu, jeste da – kada su doneli sanduk – iako dekapitiran, bez glave, Karađorđe nije mogao da stane u kovčeg. To je još jedna potvrda njegove visine. U to vreme, po pravilu, ljudi su bili nešto niži. To se vidi po iskopinama. I kad se gledaju ti oklopi, to su ljudi od metar pedeset pet, metar i šezdeset.

Međutim, bilo je izuzetaka i jedan od njih je i naš Njegoš, ali on nije bio tako korpulentan kao Karađorđe. Bio je bolestan od tuberkuloze, mada je bio lep i visok. I Petar Veliki je bio visok. Ne znam tačno koliko, ali je nadmašivao okolinu svojom visinom.

Postoji jedan otpor prema svemu što je nacionalno u ovim našim teškim vremenima.



5. Smanjivanje svega što je nacionalno, gde čak i Karađorđe urasta, koliko utiče na samozaborav?

“Zloupotreba ne treba da ukine upotrebu. Narod bez svoje istorije je kao čovek bez svoje memorije. To je prvi korak ka poništavanju naroda. Kad čovek izgubi pamćenje, on je kao poništena ličnost. Ne smatram da treba da budemo robovi prošlosti, ne treba stalno potezati neka naša istorijska prava. Kao što reče Remark, ko se stalno okreće unazad, udariće u banderu. Treba da se uklopimo u nove tokove ali ne smemo zaboraviti svoju prošlost. Ne smemo se odreći svoje istorije, svojih velikana, svoje narodne poezije i svega onoga što vredi. Mislim da naša umetnost, i likovna i književna, apsolutno može da stane rame uz rame sa bilo kojom evropskom.

Ne vidim da Francuzi imaju danas većih pisaca nego što imamo mi. Kad gledate naš Sajam knjiga, to je zadivljujuća produkcija za jednu malu i siromašnu zemlju. Ogroman broj naslova, i prevoda i svega. Imamo još uvek veliki broj čitalaca. Imamo veliki broj i pesnika i proznih pisaca, s tim što je pesništvo neprevodivo. Za Puškina svet još ne zna. Sa prevodima je kao sa ženama: ili su verni ili su lepi. Mada, za žene to nije tačno. Na tim merenjima inteligencije mladih, u tom takozvanom MENSA poduhvatu, Beograd i Novi Sad su među najboljim gradovima Evrope. Imamo odlične lekare i stomatologe ali ogromna većina je ispod proseka. Neke zemlje, kao što su Švajcarska ili Amerika, imaju veliki broj prosečnih ljudi, solidnih naučnika i umetnika a mi imamo izvanredne ali i onaj veliki broj koji je ispod proseka.



6. Šta mislite, da je Karađorđe živ, da li bi išao da igra u NBA ligi?

“On je imao druge poslove, ratničke, ali zašto ne. I naš Divac je od tog soja.”



7. “Ne znam šta je to što onemogućava da najbolji napreduju. To je zavist. Neke nacije su uspele tako što naprave mehanizam podsticaja za najtalentovanije. Grci su imali ostrakizam. Ko je najbolji građanin, koga najviše pominju, njega progone na deset godina van grada. Smetnja za zavidljivce. Neki, ljuti, prešli su na protivničku stranu. Kao Alkibijad na stranu Persijanaca.”

Nebojša Jevrić

[Aule@]

bio je dugachak chovek

[Maltese]

Po novinaru vidim da je ovo drmnuto iz "NIN-a na licu mesta". Lepa rubrikica nema sta.
Vrhunac mi je bila prica o likovima koji su se samokastrirali.

[avramova]

Vrhunac mi je bila prica o likovima koji su se samokastrirali.

Zbog visine ili duzine ili zbg nedostatka istih?

[Maltese]

Iako cinichis ispricacu ti pricu.

Bila jednom momcina kakve nije bilo u pet okolnijeh planina. Jak kao medved, lep kao slika, mudar kao sova... i ostale cobanske komparacije.
Nijedna devojka nije smela za njega da ide, niti su mogli naci neku sa kojom bi mu babo dao da se ozeni. I tako oni povukose do 6te planine i tamo nadjose neku dijevu koja bejase lepa kao julski dan....

Bese velika svadba o kojoj je bilo sudjeno da se prica jos dugo vremena i zbog velicine samog dogadjaja, ai zbog mladenaca koji boje bejahu savrseni primerci homosapiensa, bas onako leeeeeeeeepiiii ( Zoran Radmilovic style izgovora ), medjutim...
U rano jutro, posle prve bracne noci, pred jos pijane svatove, iz mladenacke kuce istrcava mladozenje u gacama, trci da panja, hvata sekiru stavljajuci ga na panj i uzvikuje:
-Kada nisi nizasta, necu ti dati da me vise brukas!

...i zamahuje sekiru.

E sada to je daleko od onoga kako je tamo napisano, a mozda i daleko od onoga sto se desilo, ali recimo da sam pogodio negde oko centra.

Edited by Maltese, 04 March 2005 - 19:43.

[LordWilly]

U ovome se sadrže barem 2 Tita ili 1,5 Koštunica.

Nema nam druge, moraćemo da biramo navišeg među nama.

[Herr]

Nebojsa Jevric montanjarski nadrealista.