5 replies to this topic

[Willow]

sedim ove frigidne februarske noći u zimi, slušam Tonija Vivaldija i Hendla i pijem pivo... nema šta drugo da se radi... vazduh poprima jasno opipljive oblike samoće... gotovo je, čini se, svaka ljubav udaljena je od mene kao vrhovi Himalaja... nebo je načičkano velikom količinom udaljenih zvezda i neotkrivenih svetova... jelke i krovovi i dimnjaci i bregovi i sve ostalo oko tebe spokojno je i lepo i mirno... u ovim tihim trenucima, kad sve živo spi i pomalo svetluca iznutra, smrt se doima kao puno manje zlokobna kontradikcija života... i tako, samo sedim u ovoj skromnoj prostoriji, u društvu Hendla cepam pivo i čekam neko vedrije sutra... do tada, čizme mi se puše nad kaminom kao dva mokra dabra a ovo moje srce je crvena pulsirajuća kocka leda...

[Merlak]

Koji te zapljes u'vatio, Hendl und Vivaldi - uz pivo....

[Hippie]

vois sur ton chemin

ja bih volela da zivim u ovoj pesmi.... bar malo... sve mi se cini da su reci tako siromasne kad treba da opisu nesto tako divno...

[Willow]

okej, sada je zima što stoji nad nama kao koplje, kao ultimativna pretnja... stoji nad nama u svojoj punoj nadmoćnost, kao seljanka sa sekirom kad položi kokošku na panj... i nema veselog kikota na ulicama, i nema curica u suknjicama, tamo napolju, na -13... sada je zima, i ti ojađen u vunenoj kapi verovatno čučiš skvrčen iza radijatora ili kraj neke termoakumulacione peći... ili se batrgaš u tašmajdanskom bazenu, mlateći smežuranim belim dlanovima... lišen svakog životnog entuzijazma... obuzet mračnim nepoznanicama smrti... zblanut, ranjen reklamnim svetlima, uvređen Božićem i petardama i pištaljkama, sveden na nultu jednakost... ali zamisli da je na sceni leto... zamisli da je, jebiga, na sceni vrelo leto, leto vrelo kao havajski vulkan ili grudi Merlin Monro... i seti se koliko je lepo ono - kad svetla velegrada zamru i pluća noći se raskrile i počnu slobodnije da dišu, i fluorescentne zadnjice svitaca zatrepere kroz mrak, i mačke zatvore svoje prelepe zelene neuhvatljive oči, i nebo se ispuni tamom i biljurom i zvezdama a telefon prestane da ti donosi glasove žalbe, histerije, panike, upozorenja... i koliko je lepo ono - kad sve diskoteke i crkvena zvona i fabrike i školska dvorišta najzad utihnu i nad svetom zavlada biblijski dramatična, gotovo ceremonijalna tišina... topla... magična... da... to je dobro za tebe: dobro za tvoj duh a dobro i za tvoj lični komfor; to smiruje i miluje i leči svaku tvoju pojedinu poru dok sediš u gaćama na terasi i prilično naleman vinom blisko komuniciraš sa borovim iglicama i maglinama univerzuma i svojim nožnim palčevima, čekajući devojku iz sna...

[Kosmarac]

Mani devojku Willow, problem je u pivu, nisi Charls, rakijom ubijes i zelju za drugim bicem pored sebe, a vinom, eh vinom, pa svoj si, kao da je vec imas...

Manje vise metafore...pomognimo se tudjim kada mozak ne moze da proizvede nista, a reci na ovom prokletom plavetnilu jedva vidim...

Лондон, епидемија куге 1665. године. Сумрак над каљавим улицама. Из накривљених, дрвених кућа допиру језиви урлици проузроковани кужним делиријумом, док заражени, распознатљиви по отеклинама и болним, црним чиревима, бауљају кроз блато - са сувим устима од неугасиве жеђи и страхом од светлости, они се завлаче у мрачне уличне углове. Испод осветљеног фењера промиче један двадесет трогодишњи младић, носећи свежањ књига и ситно исписане хартије - згрожен призорима које види око себе, он затеже свој црни огртач и покрива главу капуљачом. Улази у кочију попрскану блатом и напушта Лондон.

Када је неколико дана раније, 10. октобра, због ширења епидемије затворен Универзитет Кембриџ, Исак Њутн (1642-1727) је одлучио...

Seti se Novog Jerusalima, uzmi neku knjigu logorskog hronoludila, i ...

Gubim misli...

Nemam pojma da li cuvam svoju animu ili sam je vec ubio.

[Kosmarac]

Willow na Monmartru se praskaju lakho, treba samo da se ode...

Da ti ne zagadjujem pesme na Literaturi.