Posted 12 March 2007 - 07:35
Malo vatre da bi se Mango ogrejala ,a da Andisam i Reddwarf ne misle kako je NV ostar samo prema Kisu, evo sece Vladete Jankovica i Mihiza:
NEBOJŠA VASOVIĆ
KNJIŽEVNA KRITIKA I KLEČANJE PRED IKONAMA
Ispričaću vam jednu svoju sramotu. Desilo mi se da sam usnio san od koga se i danas ježim. Sanjao sam kako me je pozvao Josip Broz i kako smo nas dvojica dugo i prijateljski lepo pričali. Sramota se ne sastoji u razgovoru, već u tome što sam ja uživao, što je meni u snu bilo drago što me priznaje, priziva i daje mi značaj čovek koga sam intimno prezirao. I danas, kad vam ovo pričam, stidim se i koristim priliku da se ispovedim kako bih taj stid izbacio iz sebe.
B. M. Mihiz, Kazivanja i ukazivanja, 216.
U svom nastupu za okruglim stolom Književnih novina (br. 923, 929/930), održanim na temu "Razgovori o književnosti", stručnjak za klasičnu starinu Vladeta Janković naziva me "mladim čovekom" koji, eto, nema preča posla nego je uzeo da početak svog književnog delovanja obeleži jednom kritikom Mihizove Autobiografije o drugima.1 Ali ja, iako bez ikakvog literarnog iskustva, i u punom cvetu srednjoškolske mladosti, budući da uskoro punim 44 godine, nisam bio lenj da pratim rad našeg velikog klasika Vladete Jankovića.
O UČITAVANJU
Glavni greh za koji me Vladeta Janković optužuje jeste što sam, u mom prikazu Mihizove Autobiografije o drugima, pribegao ideološkim i psihološkim "učitavanjima". Drugim rečima, što dotičnu knjigu nisam uspeo da protumačim s one strane svake ideologije i psihologije. Nema sumnje da Janković sebe smatra takvim neutralnim, objektivnim, idealnim čitaocem i tumačem koji može svaki tekst da razume i protumači bez ikakvog učitavanja. Štaviše, ne samo književni tekst, već i kritiku istog.
Jankovićevo verovanje da tumačenje jednog teksta može biti lišeno ne samo svake ideologičnosti već i svake psihološke primese - zaista je dirljivo. Ovaj zahtev veoma je uspešno ostvario sam Janković, u svom tekstu o Mihizu koji nikada nije napisao. Kao uostalom, i u drugim svojim književnim kritikama koje takođe nije stigao da napiše, i koje ga, upravo time što su nenapisane, na čudan način kvalifikuju da sedi za okruglim stolovima i drugima deli lekcije.
Kritičar ne sme da učitava - tvrdi Vladeta Janković. No, pre nego što pređem na konkretne primere učitavanja za koje me Janković optužuje, neće biti naodmet da se najpre dogovorimo oko upotrebe ove reči. Naime, ko može da garantuje da V. Janković ovu reč ne koristi kao neku vrstu veta na tuđe mišljenje? Ko može da garantuje da svaki zaključak, svaki vrednosni sud, koji Jankoviću nije po volji, neće biti proglašen učitavanjem?
Bilo bi svakako za pohvalu kada bi se Janković principijelno zalagao za određene književne vrednosti i modele tumačenja književnih tekstova. Ali, kao što ćemo videti, glavni razlog za njegovu reakciju nije principijelne prirode. Glavni razlog njegovog reagovanja na moju kritiku jeste u tome što sam se usudio na izricanje vrednosnog suda koji je u suprotnosti sa opšteprihvaćenim sudom o Mihizu, sudom u koji Janković do te mere veruje da uobražava da je taj sud njegov sopstveni pronalazak. Moj greh je u tome što sam se drznuo da o Mihizovoj ikoni mislim, umesto da u nju, poput V. Jankovića, verujem.
Da sam ja u Mihizovu Autobiografiju o drugima učitao nešto čega u njoj uopšte nema, pa na osnovu tog nepostojećeg kvaliteta digao ovog pisca u nebesa, Janković se ne bi pobunio zbog učitavanja. Ako tvrdi da nisam u pravu, neka navede makar jedan primer pozitivne kritike ove knjige sa kojim se on ne slaže zbog učitavanja. A ako to ne bude u stanju da učini, neka nam onda ne govori kako mu smetaju učitavanja uopšte, već neka prizna da mu smetaju samo ona učitavanja koja se kose sa njegovim, ili bolje reći već prihvaćenim, vrednosnim sudovima.
Kritika, tvrdi ovaj stručnjak za književnu kritiku, ne sme da bude privatna, lična. Nažalost, ova "dobronamerna" instrukcija, kao i sve druge instrukcije sličnog tipa, potpuno je neupotrebljiva. Pisac memoara je taj, a ne njegov kritičar, koji svoj lični život čini javnim. Stoga bi Jankovićev savet o izbegavanju privatnosti više koristio piscima memoara (i to pre no što počnu da ih pišu), nego što može koristiti kritičarima. Ako se jedan kritički osvrt bavi knjigom memoara, onda jednostavno nema načina da se izbegne privatnost. Ako je tema i sadržina ovog žanra lični život jednog čoveka, njegov stvarni a ne imaginativni portret - onda će svaki prikaz jedne memoarske knjige, čak i onaj najneutralniji, biti mešanje u lični život memoariste.
Janković pita zašto sam toliko pažnje posvetio psihološkom i ideološkom aspektu glavnog lika, odnosno autora. Odgovor je veoma jednostavan: zato što sâm pisac Borislav Mihajlović Mihiz na tom aspektu najviše insistira. I ja bih, mnogo radije, pretresao čisto estetičke teme, ali mi to onemogućava sâm autor Autobiografije o drugima koji se neuporedivo više bavi ideologijom nego estetikom. Uostalom, ima li ijednog čitaoca ma koje memoarske knjige koji se, pre ili kasnije, neće zapitati: koliko je slika jednog lika - koja ne teži da bude imaginativna već verodostojna - i ubedljiva? Koliko u glavnom liku jedne knjige memoara ima željenog (projektovanog) identiteta, a koliko stvarnog? Kakav to autoportret želi pisac da naslika, i kojim se sredstvima služi?
Ako jedan autor, kao što čini Mihiz u svojoj "Autobiografiji o drugima", insistira na svom disidentstvu, a kao dokaz za to navodi poluvekovno flertovanje sa ljudima iz političkog vrha jedne zemlje, u ovom slučaju bivše Jugoslavije, ima li išta logičnije nego da se zapitamo - koliko se tom čoveku može verovati? Odnosno, koliko dotični memoarista ima ne samo elementarnog morala već i zdrave pameti?
Ako je neko ko sam priznaje, pa se čak i time hvali, bio ljubimac i štićenik D. Ćosića, O. Daviča, M. Krleže, M. Đilasa, M. Tepavca, S. Doronjskog, R. Draževića, G. Tikvickog - dakle ljudi koji su bili u samom vrhu komunističkog režima, pa iz toga izvlači zaključak da je celog života bio disident, onda taj neko, u ovom slučaju B. M. Mihiz, UČITAVA u svoju biografiju nešto čega u njoj nikada nije bilo.
Ako se kazna za Mihizovo druženje sa Đilasom, kako svedoči sam autor u svojim memoarima, sastojala u tome da se ovaj "disident" opredeli između nameštenja u Krležinom Enciklopedijskom zavodu i mesta upravnika Matičine biblioteke u Novom Sadu - u čemu je tu proganjanje od strane režima? I dalje, kada partijski vrh, saznavši da Mihiz ne prihvata ponuđeni mu posao u Zagrebu, pretvara visokog funkcionera M. Tepavca u Mihizovog ličnog šofera na relaciji Beograd - Novi Sad, a Stevana Doronjskog - Mihizovim rečima "možda najizrazitijeg zastupnika titoizma u svim njegovim fazama i zaokretima"3 - u Mihizovog novog poslodavca, onda zaista nije jasno kako se ovakav majčinski odnos partijskog vrha prema Mihizu može nazvati proganjanjem i kažnjavanjem.
Hvatajući se za moju omašku što sam u prikazu Autobiografije o drugima naveo da je Mihiz bio direktor Matice srpske, umesto upravnik njene biblioteke - Janković veruje da time spasava Mihiza kao disidenta. No, da li je Mihiz bio direktor celog "pogona" Matice srpske ili samo jednog njenog odeljenja, to može biti značajno u kontekstu obračunavanja njegovog penzionog dohotka, ali ne i u kontekstu rasprave o njegovom disidentstvu.
Ako V. Janković želi da me ubedi da je Mihiz bio disident i mučenik zato jer nije bio direktor Matice srpske već samo upravnik njene biblioteke - onda se srećemo sa jednom novom, do sada neviđenom definicijom pojma disident. Sve i da je Mihiz bio šef buregdžinice u nekoj mahali, on ne bi mogao biti mučenik kakvim se predstavlja. Moje ukazivanje na ovakve besmislice kojih je Mihizova autobiografija puna, Janković naziva mojim učitavanjem. Ja tobože podmećem piscu, iz ko zna kog razloga, nešto što ne odgovara činjenicama.
Ali, zar bih ja koji živim s ove strane okeana, mogao znati da je pre nekoliko decenija Mihiz išao na noge jednom Titovom poltronu i od njega dobio posao, da se time ne hvali sam pisac u svojim memoarima? U čemu je onda moje učitavanje, kad čak i sam Mihiz priznaje da se u tom trenutku "predao i prodao"? U nadi da će, priznajući ono što se ionako ne može sakriti, čak šarmirati svoje čitaoce, Mihiz piše:
Voleo bih da ne moram da kažem ovo što moram: Istakao sam belu zastavu i istovremeno se i predao i prodao u zlatno izgnanstvo.
(Autobiografija... II, 186, podv. N. V.)
Sad, zašto ikonobranitelj V. Janković ima potrebu da Mihiza brani ne samo od mene već i od Mihiza samog - to neka odgovore oni koji se bave tajnama ikonobraniteljske psihe.
Nazivajući moj osvrt na Mihizove memoare ni manje ni više nego skandaloznim, optužujući pritom i časopis koji je moj tekst objavio, Vladeta Janković jasno daje do znanja da on takvu, "ikonoklastičku kritiku", ne bi tolerisao ni po koju cenu. Drugim rečima, da je on bio u prilici da odluči o sudbini mog prikaza Mihizove Autobiografije o drugima, taj tekst svakako ne bi bio objavljen. Koliko je ovakav stav ikonoklastičan, neka proceni sam V. Janković, borac protiv ikonoklazma.
Koliko je Janković principijelni borac protiv ikonoklastičke krtike, neka posluži i sledeći primer u kojem se, divnog li čuda, u ulozi kritičara ikonoklaste našao niko drugi do Borislav Mihajlović Mihiz. U isto ono vreme kad je "moderni" Mihiz dizao u nebesa tradicionalizam jednog Ćosića, rešio je on, u ime kritičarske "doslednosti", da na najradikalniji način podvrgne kritici prozu Marka Markovića zbog tradicionalizma. Evo šta o tome kaže Meša Selimović u svojim Sjećanjima:
U posljednjim godinama života pogodile su ga (Marka Markovića - N. V.) dvije nevolje, zbog kojih je teško patio. U Ninu je izašla porazna kritika njegove zbirke pripovjedaka Borislava Mihajlovića Mihiza. Boreći se za moderni književni izraz, Mihiz kao da je jedva dočekao tradicionalnu Markovićevu prozu da pokaže koliko je danas preživjela i neodrživa. To je bila nepoštedna, egzemplarna, ubilačka kritika, kakva se rijetko susreće.
(Sjećanja, Beograd, 1977, 286, pod. N. V.)
Pitanje koje se nameće: gde je tada, i ne samo tada već i u drugim sličnim prilikama, bio borac protiv ikonoklazma Vladeta Janković, da odbrani pisca od ikonoklastičke kritike? Nema sumnje, sada je malo jasnije za kakav se to "red" i za kakvu "pristojnost" zalaže Vladeta Janković. Privilegovane ikone naše kulture, poput Mihiza, ili njegovih ikonobranitelja, mogu izricati negativne ("ikonoklastičke") sudove koliko im je volja, a da zbog toga ne budu proglašeni rušiteljima kulturnih vrednosti. Istovremeno, svi oni drugi koji se, poput moje malenkosti, budu usudili na izricanje negativnih vrednosnih sudova - biće proglašeni ikonoklastima, rušiteljima, pa čak i "dinamitašima".4
Kao što se kod nas vlast shvata kao prirodna privilegija onih na vlasti, tako se i pravo na slobodno mišljenje smatra sasvim prirodnom privilegijom pojedinih ljudi-ikona i njihovih ikonobranitelja. Bilo bi veoma korisno detaljnije proučiti u kojoj meri je slepo obožavanje ikona vlastodržaca u vezi sa ovim ikonoljubnim (klečećim) odnosom prema pojedinim ljudima iz naše kulture. Nema sumnje, u oba slučaja, ikonoljublje nalaže zabranu slobodnog mišljenja. Odnosno, ono slobodu mišljenja pretvara u privilegiju malog kruga odabranih.
Nažalost, Vladeta Janković u svom izlaganju za okruglim stolom Književnih novina nije rekao o Mihizu i njegovom delu ništa što do sada nismo već čuli. Zato mi ne preostaje drugo nego da ovog branitelja "reda i pristojnosti" upitam zašto se identifikuje sa jednom ocenom Mihizovog dela koja je već postala opšte mesto? Braneći Mihizovu Autobiografiju o drugima, Vladeta Janković zapravo brani ono što je o ovoj knjizi već rečeno, stvarajući tako iluziju da je to već rečeno - rekao on sam. Eto to opsenarstvo, to prisvajanje tuđih vrednosnih sudova i prikazivanje istih kao svog sopstvenog izuma, on nam nudi kao model književne kritike.
MUKE SA REČIMA
Vladeta Janković mi takođe zamera što sam, u svom prikazu Autobiografije o drugima, prigovorio piscu ove knjige zbog jezičkih i stilskih aljkavosti. Pođimo redom. Najpre o upotrebi stranih reči i gomilanju sinonima. Jedan od primera koji sam naveo je sledeći:
Al' tata bacio oko na upražnjeno, vakantno mesto somborskog protojereja.
(Autobiografija o drugima, I, 297, podv. N. V.)
Objašnjavajući Mihizov književni posutak, Janković ističe: "Lik čije reči pisac prenosi, izražava se onako kako se govorilo u određenom miljeu: u upotrebi je bila reč 'vakantno' umesto 'upražnjeno'. Znači da je u pitanju jedan postupak višeg reda, od književne plemenitosti, a on se na ovakav inferioran način interpretira."5
Da jedan Beograđanin, poput Vladete Jankovića, tačno zna kako se govorilo u Irigu pre nekih pedesetak godina, zaista je za divljenje. No, nažalost, ne radi se ovde ni o kakvom realističkom slikanju govora određenog "lika", i to iz vrlo prostog razloga. Ako dotični lik, čije reči - kako veruje Janković - pisac prenosi, nije znao za reč "upražnjeno" već samo za reč "vakantno", kako onda objasniti činjenicu da koristi obe ove reči istovremeno?
Štaviše, Janković tvrdi da se tako kako govori dotični lik govorilo u "određenom", u ovom slučaju, iriškom miljeu. Što znači da govor dotične ličnosti nije nimalo specifičan, već naprosto iriški govor onoga vremena. Tvrditi da Irižani nisu upotrebljavali reč "upražnjeno" već samo reč "vakantno" - znači tvrditi da nisu poznavali ni druge reči izvedene od istog korena, što će reći da nisu poznavali ni reči prazno, isprazniti, praznina i sl. I pored najbolje volje, nisam u stanju da zamislim ondašnje Irižane kako peru vakantne šerpe, preturaju po vakantnim džepovima, ili zasejavaju vakantne njive - a sve to zato jer nikako nisu znali za reč "upražnjeno".
Ili, uzmimo drugi primer. Govoreći u prvom tomu svojih memoara o svojim prvim kockarskim iskustvima i o tome kako je njegova majka izričito bila protiv te njegove strasti, Mihiz opisuje kako je jednom doneo kući novac zarađen na kocki. Saznavši za to, majka kaže:
- Da nisi više nikada uneo svoj prljavi kockarski novac u moju kuću.
Lekcija, to moje "prvi put s majkom na jutrenje", bila je vrlo ubedljiva. Nažalost nisam je naučio. Teši me okolnost da sam, kockajući se mnogo u životu, bio uglavnom gubitnik, luzer, i tako sam prljavi kockarski novac više gubio nego dobijao.
(Autobiografija, I, 61, pod. N. V.)
Navodim ceo odlomak da bih pokazao do koje mere Janković učitava postupak koji ne postoji. Stranu reč luzer ne izgovara Mihizova majka, već sam Mihiz, razmišljajući povodom onoga što mu je majka rekla. Dakle, nema ni govora o upotrebi stranih reči da bi se dočarao govor ondašnjih Irižana, u ovom slučaju Mihizove majke. Pripovedač je taj, a ne lik čiji govor pokušava da prikaže, koji dve reči istog značenja, bez ikakvog razloga, stavlja jednu pored druge.
Da je sasvim neopravdana upotreba stranih reči karakteristična za stil Mihizovih memoara, može se videti i na drugim primerima. Pre nego što će, u drugom tomu svojih memoara, preneti razgovor koji je vodio sa Markom Maletinom, bivšim urednikom "Letopisa Matice srpske", Mihiz kaže da je kroz reči ovog čoveka "probijala gorčina nezadovoljstva čoveka ansjen režima i konzervativca". (II, 274, pod N. V.)
I ovde, stranu reč koristi Mihiz, a ne njegov sagovornik, kako to hoće da veruje Janković. Uostalom, zašto bi jedan srpski konzervativac, "solunski dobrovoljac", hteo da bude Čovek ansjen režima, a ne čovek starog režima? A ako Janković i dalje želi da veruje da u navedenom odlomku Mihiz, makar indirektno, pokušava da dočara govor Marka Maletina, neka nam onda objasni zašto u prvom tomu Autobiografije o drugima, mnogo pre nego što će se uopšte sresti sa Markom Maletinom, pominje činovništvo ansjen režima? (I, 141)
Opisujući svoja bančenja po Rovinju, Mihiz će za opletenu bocu, pletenku, više puta upotrebiti reč demižon. Opisujući u istom tomu predratne slave u Irigu, on će opet upotrebiti reč demižon (II, 289). Ako Vladeta Janković želi da veruje da se govor Dalmacije i govor Srema mogu dočarati upotrebom istih demižona, ja mu tu ne mogu pomoći.
Istini za volju, valja reći i to da u Mihizovim memoarima ima i upravnog govora kojim se, nedvosmisleno, želi dočarati govor određenog lika. Evo, na primer, šta Dobrica Ćosić kaže Mihizu posle književne večeri na kojoj je prvi put sreo budućeg kritičara:
... Govoriš lepo i čvrsto, a misliš svakojako.
U ponečemu si ipak u pravu i dobro si me zamislio.
(I, 153, pod. N. V.)
Činjenica da se ovde radi o upravnom govoru, ne rešava pitanje jezika nimalo. Svaki iole pismen čitalac zaprepastiće se ovakvom upotrebom jezika. Ako Janković želi da me ubedi da se i Ćosić izražava kako se izražava jer se tako govorilo u beogradskom miljeu, onda moram da ga podsetim da su tako u beogradskom miljeu govorile samo dve grupe ljudi: nepismeni i veliki državni pisci.
Zaista, šta to znači "govoriti čvrsto"? Valjda je to nešto suprotno labavom ili retkom govoru. A tek konstrukcija "Dobro si me zamislio", koja otkriva da onaj koji tako govori ne zna da zamisliti nekoga znači jedno, a naterati ili podstaknuti nekoga da se zamisli nešto sasvim drugo. Primer: venzemaljce je moguće zamisliti ali ih je nemoguće naterati da se zamisle.
Jezičkih "bisera", nepismenosti i izobličavanja jezičkih normi u Autobiografiji o drugima ima na pretek, a pošto mi Janković ne veruje, ne preostaje mi drugo nego da navedem još neke primere, ovoga puta iz drugog toma ove knjige.
Slaganje vremena u rečenici, kojim vlada iole pismeno dete, kod Mihiza izgleda ovako:
U Maticu srpsku je svojevremeno došao u posetu profesor poljske književnosti iz Varšave, koji će sutra, na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu, držati predavanje o Mickijeviču.
(II, 82, pod. N. V.)
Šta vredi dotičnom profesoru što je pre ko zna koliko godina došao u posetu Novom Sadu, kad još uvek nije - kako bi Mihiz rekao - "držao" (valjda održao) zakazano predavanje. Sudeći po Mihizu, predavanje će se "držati" sutra. Dok ovo pišem, subota je pa brinem hoće li sutra, u nedelju, Filozofski fakultet biti otvoren.
Opisujući jedan ručak sa Krležom, Mihiz nam saopštava da je njegov sagovornik bio Raznovrsno zanimljiv. A posle ručka došli su konjak i kafa. Kako je Mihiz pio konjak i kafu? Pio je tobož naviklo (I, 168).
Posećujući Bojningenovu kolekciju umetničkih slika u Parizu, Mihiz dolazi do krupnog zaključka da su "njegova dva El Greka i njegov Goja bolji od luvarskih". (95) (Prevod: bolji od onih u Luvru).
Uopšte, čitalac će imati prilike da se nauživa Mihizovim dopisima iz Pariza. Ponesen francuskom rečju flaner, za koju tvrdi da je "zgodan izraz", Mihiz će svoju sklonost ka švrljanju pariskim ulicama ovako opisati: Flanirao sam i mirisao Pariz... (83) Da se kojim slučajem ovaj pisac našao u Londonu, on svakako ne bi izdržao a da se ne prowalkira Londonom.
No, vratimo se Parizu. U taj neodoljivi Pariz, došla je Ili van B. - piše Mihiz - Da traži rada (86). Gospođica Ženevijev Koldvil je Mihizov prijatelj i lepo pametan čovek (88). Za jednog svog poznanika, Mihiz će reći da je strašno detinjast i nemoguće ograničen (89). Imao je naš pisac prilike da vidi i pariske egzistencijaliste, za koje kaže: Prljavi su negovano (91). Među egzistencijalistima, bila je i jedna mlada devojka zapletene mlade kose, teškog belog i umornog lica... (91).
"S proleća bi - piše Mihiz u drugom tomu memoara - mlak vetar izmamio na sunce izzimele slikare" (sa dva z)... (25) U istoj knjizi, pomenuće on i "graditeljstvo Serenisime i njenog venecijanerrota" (sa dva r)... (195) Ovo, dapače, ne piše nikakav Krleža, niti Ferdo Pomykalo, već - kako Milo Gligorijević jednom reče - "jedan od najpismenijih Srba".
Za sada, jer čekaju nas i druge ne manje zanimljive teme, evo još samo nekih primera Mihizove pismenosti, pa neka čitaoci odluče sami o smislu i kniževnoj vrednosti ovakvih konstrukcija: nadezopiti Ezopa (32); eliotoidno i ekskluzivno (56); nisam imao ni novca da nešto pazarujem (80); skoletala me je pomisao (155); ... a u stvari se bojiš da će cena biti skupa (155); izmučen čovek naglo porušenog lica (156); on zagledan u lom u sebi (159); nekadašnja belocrkvanska gimnazijalka (177); mršave mačke, grdno namnožene (194); rođeni duelant (209); vode arhipelaga kamenitih otoka još nisu bile izlovljene (221); zaljubiti u sebe (222); izbiti iz ravnoteže (256); nemogli mornari (270); gradsko stanovništvo počelo je da se tanji i omaljuje (271); poklonstvo deputacije (272); oretki kompliment (287)...
SARADNJA SA REŽIMOM - ŠTA TO BEŠE?
Govoreći o odnosu pisaca i vladajućih struktura u komunističkoj Jugoslaviji, Mihiz u svojoj knjizi Kazivanja i ukazivanja primećuje:
Nama se činilo nedozvoljenim da jedan Ivo Andrić, ili Veljko Petrović, ili Isidora Sekulić, sarađuju sa jednim komunističkim režimom... (264)
Mihizu se, očito, nije činilo nedozvoljenim to što njegovi prijatelji i zaštitnici, pokrovitelji i poslodavci, Ćosić, Davičo, Krleža... sarađuju sa režimom. On za saradnju sa političkim vrhom, između ostalih, optužuje čak i Isidoru Sekulić, ženu koja je dobar deo života provela u izolaciji, nekoj vrsti kućnog pritvora. No, ni to nije ništa novo: opštežitelj se uvek okomljuje na samotnika.
Očito, oni pisci od kojih Mihiz ima lične koristi, od kojih dobija stipendije, zaposlenje i sl. mogu sarađivati sa komunističkim režimom a da za to ne budu prozvani. Ali, oni koji, poput Isidore Sekulić, ne mogu da ponude Mihizu ništa osim razgovora na književne teme, oni će biti proglašeni kolaborantima režima.
No, kad smo već kod Isidore Sekulić i njene saradnje sa komunističkim režimom, evo šta o tome kaže Radovan Zogović koji je, isprva kao sledbenik Džugašvilija, a potom kao "neprijatelj režima", imao prilično dobar uvid u to kako je ta "saradnja" izgledala. Dakle, u svom tekstu "Bilješke o Andriću", koji godinama nije mogao biti objavljen, a koji je odbila za objavljivanje i Andrićeva zadužbina, dajući tako do znanja da ona ne štiti samo Andrićevo ime već i neka druga imena, Zogović ovako opisuje svoje susrete sa Isidorom Sekulić:
Isidoru sam opet našao među nekakvim rukopisima. Dižući jednu hrpu s jedne od stolica, kako bi mi načinila mjesto da sjednem, Isidora je rekla kako je morala da rediguje za "Prosvetu" rukopis - nešto kao roman - nekog mladog čovjeka, partizana čije je ime... prišla je drugoj stolici, složila rukopis na rukopis koji je tamo već bio, našla naslovnu stranu i pročitala:
- Dobrica Ćosić.
I, noseći prema stolu rukopis koji je držala uz grudi, rekla je - kao uzgredno i s notom samosažaljenja:
- Ja sam bila jedanaesti redaktor tog rukopisa. A ipak sam se namučila - robijaški posao.
Kada sam je zapitao za određenije mišljenje o rukopisu i šta će dalje s njim biti, ona je mrzovoljno odgovorila:
- Ja sam mnogo šta izmenila, skratila, doterala. I dala sam mišljenje da bi se moglo štampati - kod nas se ionako svašta štampa.6
Učitavanje koje se nameće:
Kad Isidora, pod pritiskom vlasti, obavlja "robijaški posao" za "Prosvetu", ispravljajući Ćosićeve nepismene rukopise, onda je ona saradnik komunističkog režima. A kada Mihiz, od istog Ćosića dobija posao, pa i svaku vrstu zaštite tokom decenija - onda je to dokaz da je Mihiz disident.
A sada, da se ukratko zadržimo na Ivi Andriću. Zapravo, na Mihizovom odnosu prema ovom saradniku komunističkog režima. Ako je Andrić, kako to tvrdi Mihiz, sarađivao sa režimom, - pitanje koje se neizbežno nameće jeste sledeće: zašto je, pored tolikih drugih ljudi, Mihiz hteo da se druži upravo sa Andrićem? I najzad, zašto je upravo tom piscu, a ne nekom drugom, dao privilegovano mesto u svojim memoarima, slikajući ga kao gospodina par excellence? Njega, a ne Milana Kašanina, Milutina Milankovića, Svetozara Radojčića, Mešu Selimovića, Miloša Crnjanskog, ili Borislava Pekića?
Kako objasniti vezu između gospodstva, kao glavne crte Andrićevog lika naslikanog u Autobiografiji o drugima, i Mihizove tvrdnje, iznete u knjizi Kazivanja i ukazivanja, po kojoj je ovaj pisac bio saradnik režima? Očito je da se ni u procenjivanju drugih ljudi, baš kao ni u slikanju sopstvene ličnosti, Mihiz ne drži nikakve doslednosti, nikakve logike. Čitalac ne zna kojem Mihizu da veruje, pa želi da zna kako neko ko je, poput Andrića, saradnik komunističkog režima, može Mihizu poslužiti kao prototip gospodina?
No, da za sada ostavimo Mihizove procene drugih ljudi i njihovu političku podobnost ili nepodobnost. Pogledajmo kako se ovaj "disident" sam odnosio prema lideru ondašnjeg režima, Josipu Brozu Titu. U knjizi Kazivanja i ukazivanja, Mihiz ističe:
Ja Broza nisam mogao da primim od prvog trenutka. (215)
Samo, ne kaže nam kad se u istoriji desio taj trenutak? Pre ili posle Titove smrti? Ali, kako bismo izbegli nepoželjna učitavanja, možda bi Vladeta Janković mogao da nam pomogne tako što će navesti radove u kojima je disident Mihiz, za vreme Titove vladavine, izneo zašto "od prvog trenutka" nije trpeo Josipa Broza.
Takođe, kako rešiti sledeći hermeneutički problem? U svojoj Autobiografiji o drugima, Mihiz se ispoveda kako je za vreme rata "čekao da se rat završi, da naši pobede, pa da počne ponovo da se živi". Ako se ovo naši ne odnosi na Broza i njegove partizane, kako ja učitavam, već na Idi Amina i njegove trupe, neka onda Vladeta Janković objasni šta su Aminove trupe radile u Srbiji za vreme Drugog svetskog rata.
Najzad, kako objasniti da se kod nas disidentima smatraju ljudi poput Ćosića ili Mihiza, a ne smatraju stotine hiljada ljudi - milom ili silom - izgnanih iz zemlje u kojoj su rođeni, mnogobrojni intelektualci - i ne samo intelektualci - koji su svoj vek u komunističkoj Jugoslaviji morali da provedu u nekoj vrsti kućnog pritvora, žrtve Golog otoka, ili pak ljudi poput Save Bankovića koji su kao "narodni neprijatelji" morali da provedu i do dvadeset godina po kazamatima "nesvrstane Jugoslavije"?
Da bismo uočili razmere ovakve "hermeneutike" koja izvrće na glavu značenje svih reči pa i reči disident, neće biti na odmet da, makar na kratko, damo reč i autoru knjige U predvorju pakla Savi Bankoviću, čoveku koji za razliku od Mihiza nije imao tu privilegiju da bude opozicionar u vladinom listu, ali je zato imao privilegiju da bude robijaš u državnom zatvoru.
Dok je "disident" Mihiz, kao ljuti neprijatelj ondašnjeg režima, drugovao i bančio sa ljudima iz političkog vrha komunističke Jugoslavije, evo kako su, po rečima Save Bankovića, u zatvorima živeli oni koji nisu hteli da se druže sa Ćosićem i njegovim istomišljenicima:
Hrana u zatvoru je bila očajna, a glad svakodnevna i nesnosna. Na pravoslavni uskrs 1946. godine za ručak smo imali pasulj. Sprovedena je anketa u sobi da bi se utvrdilo koliko je zrna pasulja ušlo u sobu. Brojno stanje u sobi bilo je 236 ljudi, a pronađeno je ukupno 27 zrna pasulja.7
Dok je veliki Disident Mihiz, o državnom trošku, kako sam kaže, "flanirao Parizom", evo kako su, po svedočenju Save Bankovića, na svoje najduže putovanje odlazili oni koji nisu hteli da veruju u "ljepše sutra":
U prvo vreme su umrle zatvorenike sahranjivali samo u vešu, a docnije su pravljeni sanduci i krstovi za hrišćane, a za komuniste petokrake. Svi sanduci su iste veličine, a ako je neko duži od sanduka, onda mu odseku noge i stave u sanduk. Pred zatvorskom bolnicom sanduk se utovari na kola i kad kola izlaze iz zatvorskog kruga, onda milicioner na kapiji ražnjem probode mrtvaca da se uveri da je mrtav.8
Dok se "oštro pero", Borislav Mihajlović Mihiz dovijao kako da postane džepni kritičar Dobrice Ćosića - evo šta je o Ćosiću mislio, i to mu u lice rekao, robijaš Sava Banković, kada ga je Ćosić - skupljajući građu za svoje romane - posetio u zatvoru:
Dolazio je Ćosić, spremao je novu knjigu, mada su mu sve bile iste (...) S obzirom da je zatvorska biblioteka bila puna crvene, komunističke literature, neke smo knjige i pročitali. Ćosića je živo zanimalo šta mislim o njegovoj knjizi Daleko je sunce. Odgovorio sam mu da je sasvim obična.9
DISIDENTSTVO I KNJIŽEVNA KRITIKA
Na kraju, nekoliko reči o odnosu između disidentstva i književne kritike, na primeru Mihizovog opusa. Do sada se o Mihizovoj kritici uglavnom govorilo kao o nekoj nenarušivoj monadi. Istina je međutim da, uprkos pojedinim uspelim tekstovima, Mihizov kritičarski opus pati od očiglednih nedoslednosti i nedovoljno jasnih kriterijuma na osnovu kojih ovaj kritičar vrednuje književne pojave i pisce. Upravo me je čitanje Autobiografije o drugima nateralo da se zapitam koliko je ovo kameleonstvo Mihizove ličnosti, tako temeljno dekonstruisano u njegovim memoarima, u vezi sa nedoslednošću njegovih kritičkih sudova. Pod nedoslednošću ne mislim na promene književnog ukusa, kroz koje prolazi svaki pisac, bio on kritičar ili ne. Pod nedoslednošću mislim na neusaglasive i kontradiktorne sudove, kako one čisto vezane za književnost, tako i na one druge koji se tiču odnosa između književnosti i politike.
No, da budem malo konkretniji. Ako se jedan kritičar kao Mihiz, hvaleći poeziju Pope i Pavlovića, zalaže Za modernizam i eksperiment u poeziji, kako onda može da istovremeno podržava neke od najtradicionalnijih, mogao bih čak reći najkonzervativnijih, trendova u prozi? Da li ove sudove izriče jedan čovek, ili to govore dva čoveka?
Ili, ako jedan književni kritičar, u ovom slučaju Mihiz, podržava tradicionalizam jednog Ćosića, kako onda shvatiti njegovu kritiku tog istog tradicionalizma na primeru drugih pisaca, kao što je Marko Marković?
Kako verovati kritičaru koji već pola veka metaniše pred piscem koji je manji talenat od nejga? Mihiz, koji je svojevremeno umeo da Krleži postavi sasvim umesno pitanje: "Zašto Gospodin Krleža hvali poeziju jednog Zogovića?" - nije u svojim memoarima uspeo da sebi i nama odgovori na jedno drugo, takođe umesno pitanje: zašto gospodin Mihiz hvali prozu Dobrice Ćosića?
Dalje, ako Mihiz sličnim komplimentima obasipa dela tako različitih autora kao što su Ćosić, Bulatović, Pekić - ne govori li to da on nije u stanju da uoči razlike između pisaca potpuno različitog profila, i - što je još važnije - umetničkog dometa?
Ili, kad je u pitanju odnos književnosti i politike, gde je bila "ikona" naše literature, Mihiz, koji pokroviteljski brani umetnost od politike, kada je njegov prijatelj, Milovan Đilas, napao Isidorinu knjigu o Njegošu, ostrvljujući se, krajnje politikantski i dogmatski, na ono politički nepodobno u njoj. Gde je tada bila ikona naše književne kritike da odbrani jednu književnu studiju od džugašvilijevskog ikonoklazma?
Iako će priznati da je Đilasov napad na Isidorinu studiju o Njegošu bio "dogmatski", Mihiz u svojim memoarima neće potrošiti nijednu reč kako bi rehabilitovao Isidorinu knjigu, ali će zato imati samo svilene reči za napadača za koga kaže da je o pesniku i vladaru Crne Gore i sam napisao "monografiju pouzdane obaveštenosti, krepkog zdravog jezika i srećnog spoja inspirisanosti i pameti".10
Najzad, Mihizovo koketiranje sa ustaljenim vrednostima i politički podobnom predstavom naše literature vidi se i u projektu "Srpska književnost u sto knjiga", čiji je on bio jedan od pokretača i urednika. U tom nesumnjivo ambicioznom izdavačkom poduhvatu, koji je decenijama određivao skalu književnih vrednosti u našoj kulturi i našem školstvu, posebne knjige nisu dobili takvi pisci kao što su Gavril Stefanović Venclović, Zaharija Orfelin, Gerasim Zelić, Sima Milutinović Sarajlija, Nikola Tesla, Slobodan Jovanović, Anica Savić Rebac, Milan Kašanin - ali su zato pisci poput Svetozara Markovića i Dobrice Ćosića, valjda u skladu sa veličinom njihovog dela, dobili posebne tomove.
Ni u ovom projektu, u kojem je Mihiz tako ambiciozno učestvovao, ja danas ne vidim tragove stvarne revalorizacije naše književne baštine, ne vidim želju da se u glavne tokove naše književne tradicije vrate pisci koji su iz nje prognani iz ideoloških ili kojih drugih neknjiževnih razloga. U svakom slučaju, Mihizov doprinos ovom izdanju ostao je bez ikakvog disidentskog učinka na koji se njegovi ikonobranitelji neprekidno pozivaju.
***
Sve što je o Mihizu i povodom Mihiza rečeno u ovom i u mom prethodnom osvrtu na Autobiografiju o drugima, predstavlja pokušaj mog ličnog preispitivanja pojedinih aspekata Mihizovog dela, i to pre svega onih o kojima se do sada uporno ćutalo, ili pak govorilo horski, uniformno, ikonobraniteljski. Činjenica da se određene teme ne smeju čak ni predložiti na razmatranje, govori da je spremnost Vladete Jankovića i sličnih ikonobranitelja da zamuknu svakoga ko postavlja neugodna pitanja zaista velika. Zapravo, ništa manja od dogmatske isključivosti političkih ikonobranitelja koji se klanjaju jednom političkom vođi.
