Svakodnevno nam kao papagaji ponavljaju da visinu nadnice određuje odnos ponude i potražnje radne snage. I što više radnika i radnica otpuste nadnice će biti sve niže, a gazde i država će moći da iz rukava istresaju gomile štrajkbrehera i time razbijaju štrajkove.
Pitate se - pa dobro, majku mu, dokle ćemo trpeti tu noćnu moru buržoaske bajke zvane "poštena privatizacija"?! Trpećemo je sve dok im MI to dozvoljavamo! Sve dok se ne organizejemo u borbene anarho-sindikate, sindikate u kojima ne postoji birokratija i u kojima se sve odluke donose kolektivno, na radnickim zborovima. Tada cemo umeti da izademo na kraj sa svom gamadi koja nas mori.
Kada štrajkujemo, štrajkovaćemo na radnom mestu – okupiraćemo ga, oko fabričkog kruga postavićemo radničke straže, i, ako pokušaju da dovedu štrajkbrehere prebićemo ih, ako pošalju privatno obezbeđenje ili policiju da nas izbaci – obračunaćemo se sa njima kako znamo i umemo. Jesmo li ljudi ili miševi? Ako smo ljudi, drugog izbora nemamo.
Ako firma propada, ako je pod stečajem, blokiraćemo neki bitan put, kao što su uradili borski rudari letos. Država ne obraća pažnju ako je blokiran neki sporedni put, da bi se privukla njihova pažnja tim dripcima treba zveknuti šamar u lice, blokirati prilaze Beogradu ili bitne saobraćajnice u samom gradu. Blokirati ih i držati ih pod blokadom do ispunjenja zahteva.
Kada se udruženja nezaposenih anarho-sindikalizuju niko neće moći da za zločinački nisku nadnicu zapošljava sredovečne ljude preko omladinskih zadruga, otimajući im pri tom četvrtinu zarade, i ne plaćajući im doprinose. Ni jedan gazda neće moći da se cenka sa svakim radnikom ponaosob dajući različite plate za isti posao.
Da bi sproveli svoju zločinaku tranziciju, a zapravo otimačinu radničke imovine, prvo moraju da nas podele, jer će nas rascepkane lako pobediti. Oni se boje našeg jednistva. Zato huškaju nezaposlene na zaposlene, govoreći nam da su interesi nezaposlenih suprotstavljeni interesima zaposlenih. To nije tačno, svi mi, obespravljeni, imamo jedan, zajednički, interes – da radimo i da živimo od svog rada, dok, sa druge strane, Gazde i Država žive isključivo od našeg rada i u interesu im je da nas drže u pokornosti, razjedinjene u opštoj apatiji, a da bi tako i ostalo pokušavaju da nas razjedine.
Naša snaga leži u solidarnosti – ako su jednoj osobi ugrožena prava svi će stati iza nje, ako jedna firma štrakuje, svi ćemo se podići. Naša snaga leži u našem broju – lako je zastrašiti, otpustiti i šikanirati usamljenog radnika ili radnicu, ali šta će da urade kad nas bude sto, hiljadu, šta će da urade kad nas bude sto hiljada? Kada anarho-sindikalizovana udruženja nezaposlenih odbiju da budu štrajkbreheri i time izdaju klasne interese, Gazde i Država neće imati drgog izlaza osim da golom silom krenu na radinštvo, tada ćemo imati adekavatan odgovor na njihovo nasilje.
Zato je potrebno stvarati anarho-sindikate i anarho-sindikalističke grupe unutar postojećih žutih sindikata, jer anarho-sindikalizam ne teži samo trenutnom poboljšanju materijalnog položaja i prava radništva, mi se uporedno sa svakodnevnom borbom na radnom mestu pripremamo za socijalnu revoluciju. Kada uspemo da organizujemo revolucionarni generalni štrajk, kada sve stane, biće to uverira za onaj poslednji korak koji je potreno učiniti – socijalnom revolucijom zakoračićemo u slobodarki komunizam – anarhiju.
Edited by Hal 9000, 30 January 2005 - 22:38.
