Croqy
QUOTE
jer tu su deca da nastave put svojih roditelja. To malo moze da promeni stvari, ali ne i da im da drugaciji tok. Kategorija onih koji se sustinski razlikuju po kvalitetu od svoje krvne loze je neprocenjvo mala kod nas. I to je problem. To je problem, sto se ovde ne vaspitavaju i ne odgajaju zdrave individue, vec se uglavnom svako vezuje sa svojim naslednicima u patolosko kolektivnoj ljubavi, koja se kasnije od dece vraca lojalnoscu i inatom. Lojalnoscu prema porodicnom svom kolektivnom blamu, a inatom prema svom opkruzenju.
Za kraj...
Dr Zoran Djindjic, again:
"Znate, meni je jedan Švajcarac rekao: “Kako se može to kod vas desiti?”
Ja sam rekao: “Znate šta... pa imate i vi takvih kao Milošević kol'ko god hoćete u zemlji.”
On je rekao: “Da, ali oni nikada ne mogu da postanu predsednici Švajcarske.”
On je rekao: “Da, ali oni nikada ne mogu da postanu predsedniciPa o tome se i radi, ne stvara se ''početno'' društvo
odozdo, nego
odozgo, vlast mora da artikuliše i ciljeve i put dolaska do ciljeva. Uz najbolju volju nisam pronašla (ne svojim
malim razmišljanjem nego čitajući i slušajući sve one zdrave i moderne koje Srbija
još ima, koji imaju znanja, svih struka)
šta je cilj koji vlast želi!? Građani spavaju u snu dugom 15 godina koji još traje, ne prepoznaju ništa, u šoku su. Intelektualna scena i ne postoji (L. Vegel).
Vegel kaže: Č. Jovanović je jedini naslednik Z. Đinđića, a da li će on ili ta naracija imati još jednu šansu, ne znam. Političke partije se homogenizuju, kao da sada imamo jednu pratiju. Opoziciju ne vidim. Ko je opozicija? Niko.
Nacionalizam se, kažu, u Evropi menja, ovde se ne menja.
I kada se sve to složi, ko ume ponekad da, koliko je to moguće, sagleda sve skupa, mi smo, nekako, propali.
Znam da je Henry mislio da pričamo o nama na Forumu, ali ja ću samo umetnuti još jedan dugačak tekst moderne istoričarke, koji kada se pročita predoči ponor nad kojim Srbija stoji. I užasne one koji shvate, kao i Savićev tekst.
Peščanik, naravno.Svetlana Lukić:
Slušate istoričarku Dubravku Stojanović. Dubravka Stojanović:
Jedan od naših problema je da je skupština počela da piše istoriju. Dakle, skupština je donela jedan istorijski sud po kome su četnici bili ravnopravni pokret otpora. Šta će se desiti ako mi kao istoričari ubuduće budemo pisali nešto o četnicima što se ne slaže sa ovom odlukom, da li smo mi onda prekršili zakon? Kako će sada ta nauka da se tretira ako je u nekom sporu sa zakonom po kome su četnici pokret otpora? Problem je u tome što skupština na sebe preuzima neke ingerencije koje sasvim sigurno nisi njene.
Istorijska istina o četnicima ne postoji, kao što inače istorijska istina ne postoji, jer se do nje ne dolazi nikakvim konsenzusom i nikakvim glasanjem. Kada govorimo o četničkom pokretu onda je strašno važno da se kaže da je to bila jedna vrlo amorfna pojava, da ne postoji ravnogorski pokret, da je to nešto što je kasnije imenovano kao takvo. Postoji jugoslovenska vojska u otadžbini. Štab Draže Mihailovića nije imao uticaja ni dva sela dalje od sedišta tog pokreta. Prema tome, to je bilo jedno vojno rasulo, pokret koji nema jasnu vojnu organizaciju, nema subordinaciju, nema jasne političke, socijalne i ostale ciljeve. To je pokret u kome nimalo nije isto ono što se dešava u okolini Ravne Gore sa onim što se dešava u Bosni, Hrvatskoj ili Crnoj Gori. Mnoge lokalne četničke vođe nemaju nikakve veze ni sa Dražom Mihailovićem niti sa nekom generalnom politikom, ako je te politike uopšte bilo.
Drugo što je strašno važno da se kaže, to je da u delovanju tog pokreta, ma koliko da je on amorfan, postoje različite faze. I mi bismo možda mogli da se složimo s tim da je u trenutku kada je taj pokret nastao, vrlo brzo po okupaciji Srbije, on imao određena antifašistička obeležja i da se podigla neka vrsta ustanka ostataka vojske,u tom trenutku već podeljene, Jugoslavije. Ali ostaju i kasnije faze koje se sada ovim zakonom potpuno poništavaju. Te kasnije faze došle su u trenutku kada je počeo sukob između četničkog i partizanskog pokreta i kada borba protiv partizana i komunista postaje sve više glavno obeležje četničkog pokreta. Najveći deo kolaboracije, o kojoj svedoče potpisani dokumenti i dogovori sa okupacionim vojskama, proizlazi iz namere četničkog pokreta da se uz pomoć nemačke ili italijanske vojske bori protiv partizana i komunista. Dakle, to je glavni uzrok kolaboracije, ali ta kolaboracije je nesumnjiva i to od jeseni 41-e godine.
A od trenutka kada su partizanske jedinice ušle u Srbiju, od 44-e godine više nije bilo nikakve granice u kolaboraciji, tada su se četničke jedinice zajedno sa ljotićevcima, nedićevcima i zajedno sa nemačkom okupacionom vojskom borile na sve moguće načine i protiv partizana i protiv civila, pretpostavljajući ili ne pretpostavljajući, da oni podržavaju partizane.
Dakle, kolaboracija je jedno pitanje, drugo pitanje su zločini prema civilima koji su bili izraženi i na teritoriji Bosne i Hercegovine, pre svega istočne Bosne, i na teritoriji Dalmacije, Like i nekih drugih delova Hrvatske, dakle zločini prema civilima druge vere, druge nacije. U kojoj meri je to posledica neke šovinističke ideologije, nekog nacrta Velike Srbije, koji nije postojao jasno na papiru, to je sad teško govoriti, jer je teško uopšte govoriti o tome koliko se taj pokret držao bilo koje ideologije, ali je činjenica da su ti zločini bili masovni.
Neka novija istraživanja za Hrvatsku pokazuju da su četničke žrtve na prvom mestu bile ustaše, da su na drugom mestu bili partizani, na trećem mestu civili Hrvati i tek na četvrtom mestu, daleko ispod ova tri, okupacione snage, dakle Italijani ili kasnije Nemci. Prema tome, okupatorska vojska je bila najmanje zanimljiva za četnike. Ono što je ostalo zapamćeno u Hrvatskoj, zbog čega ovakva odluka, kao i slučaj Gurović, predstavljaju realan skandal za Hrvatsku, jeste činjenica da su tamo zapamćeni četnički zločini nad civilima hrvatske nacionalnosti. To su zločini za koje, ako govorimo modernijim rečnikom, možemo čak da kažemo da su imali elemente etničkog čišćenja.
Ista stvar je bila i u Bosni sa muslimanima. Prema tome, ova odluka skupštine ima jasan politički smisao, koji možemo da podelimo na tri dela. Za Srbiju je to dosta jasno. Dakle, Srbija ne samo što se solidarisala sa optuženima za ratne zločine u ratovima 90-ih, ne samo što ih štiti, ne samo što je donela zakon o njihovom finansijskom pomaganju, već se sada identifikovala sa sopstvenim kolaboracionističkim pokretom iz II svetskog rata. Srbija je sada na skupštinskom nivou izvela jednu reviziju II svetskog rata. Prema tome ona je, bojim se, sada sebe samu identifikovala i sa stranom koja je izgubila II svetski rat i sa stranom koja se nalazi pred optužbom u Hagu. I s obzirom na čitav raspad ovog društva, mislim da je to u moralnom i u političkom smislu nešto što vodi samo daljem propadanju Srbije.
U regionu ova vrsta poruke ostavlja zastrašujući utisak, jer ne samo što građani tih zemalja imaju sećanje na četničke zločine iz II svetskog rata, već je tu i problem činjenica da su se srpski ratnici iz 90-ih identifikovali sa tim četnicima, pa su se na početku i maskirali u njih, bar u one četnike iz filmova Veljka Bulajića. Znači, i ti koji su vodili ratove 90-ih, oni su sad sebe identifikovali sa ovim četnicima koji su sada skupštinskom odlukom postali good guys, tako da će to sigurno biti jedan veliki problem u okruženju.
Na nivou Evrope ovakva odluka je takođe presedan bez premca, jer Evropa je i u svom ustavu napisala da se moderna Evropa zasniva na svom antifašizmu. Evropa je za svoj dan izabrala 9. maj, dan pobede nad fašizmom, i to je zaista jedan od ključnih elemenata moderne Evrope. Izvesti reviziju II svetskog rata na ovaj način znači u potpunosti dokazati da mi ne razumemo više taj svet, da mi ne znamo šta se tamo dešava, da mi ne znamo koje su vrednosti moderne Evrope, da mi možda hoćemo u tu Evropu, ali mi ne znamo šta je ona. Ja ne verujem da će sad neko doneti konkretne sankcije zbog ovoga što smo uradili, ali staviti taj simbol na svoja pleća, sebe na taj način predstaviti danas, mislim da je jasan signal svima koji treba da nas prime tamo gde mi to kao hoćemo, da mi tu ne pripadamo.
Četnik u penziji: Pa, baš sam zadovoljan. Mi smo se borili za kraljevinu i za Srbiju, za Jugoslaviju, zastavu i za domovinu. Imao sam dosta borbe, mi smo ratovali i sa Švabama, i sa Nedićevcima, najviše smo ratovali sa partizanima. Tu su najveće borbe bile sa partizanima. Kao što mi je govorio pukovnik Gandi, možda ste čuli za njega, ravnogorski komandant, on je meni govorio - Mile, bićeš moj najveći oficir kad budemo završili rat, ako budemo dobili. Eto, nismo dobili i tako.
Partizan u penziji: Svaki dan oni mogu menjati zakone, ali istoriju, našu istoriju, oni ne mogu menjati, ali šta možemo. Često puta slušam kako veličaju popa Đujića, odnosno vojvodu Đujića. Ja znam Momčila Đujića i kad se zapopio i znam kad se oženio i znam sve njegove podatke, ali veće bruke, veće sramote za srpski narod nema nego što daju pomene tome najvećem izdajniku kninske krajine. Dozvolite, ja uvek pitam te njegove naklonike, te njegove simpatizere - molim vas, kažite meni đe je vojvoda Đujić protiv Nemaca vodio borbu. Niko mi ne može odgovoriti, niko od njegovih saboraca, kažite mi đe je vodio protiv ustaša, kažite mi đe je vodio protiv Italijana, kažite mi đe je vodio protiv Nemaca. Kažite mi, ima li Srbina iz kninske krajine i severne Dalmacije da je poginuo u borbi protiv Nemaca, da je ranjen protiv Nemaca, Italijana i ustaša. Niko nije dig'o ruku.
Mitropolit Amfilohije (na tribini na Mašinskom fakultetu): Ja obično kažem da naša istorija počiva na tri glave. Prva glava to je glava svetog Jovana Vladimira, zetskoga kralja mučenika, druga glava jeste glava velikomučenika kosovskog Lazara. Treća glava, to je glava posečena u Radovanjskom lugu, glava vožda Karađorđa. To su te tri glave. Pridodam ja njima još jednu glavu, pa se ponekad to nekome ne dopada. Moram da priznam i meni je trebalo dugo vremena da to shvatim, to je glava vožda Draže Mihailovića.
Pitanje iz publike: Pričali su nam u školama kako je vožd Karađorđe ubio svog oca i brata.
Mitropolit Amfilohije: Znate, sveci nisu bezgrešni ljudi. Jeste Karađorđe ubio svoga oca i brata, ali je Karađorđe znao i da urlikne od pokajanja. Drugo je takvo ubistvo,a drugo je ubistvo recimo Nikole Kovačevića, koji dođe i iz čista mira zakolje svoga oca i za to ga proglase narodnim herojem i kažu još, nad mrtvim ocem isplazio jezik.
Dubravka Stojanović: Sada nedićevci mogu sa punim pravom da kažu da su oni, kako se to obično i piše, čuvali biološku supstancu srpskog naroda. Za ljotićevce takođe nema nekih naročitih primedbi, naprotiv, uglavnom o njima možemo da čujemo pohvale u našem javnom životu. Prema tome, oni takođe mogu biti na neki način skupštinski rehabilitovani, a ostaće problem da su oni pred kraj rata, zajedno Nedićevci, Ljotićevci i još poneke dobrovoljačke jedinice imali vojsku od 30000 ljudi na teritoriji Srbije. To nije nimalo zanemarljiva vojska i u godinama kada Gestapo, Vermaht i druge nemačke institucije nisu mogle da sprovode hapšenja po Srbiji u onoj meri u kojoj su želeli, oni su im u tome pomagali, pre svega ljotićevci, a u velikoj meri i Nedićeva milicija i vojska. Dakle, ljotićevci su bili ti koji su hapsili po Beogradu i odvodili ljude i na Sajmište i na Banjicu.
Prošle školske godine, 2003-e, izašao je udžbenik za III i IV razred gimnazije gde se ne pominju ni Sajmište ni Banjica, gde za Nedića piše da je isključivo čuvao biološku supstancu srpskog naroda i primio izbeglice iz raznih krajeva Jugoslavije, ne piše ništa drugo. Za ljotićevce, doduše, ima malo osude da su bili ideološki ekstremi, ali to je jedino što tamo piše, dakle samo su neke ideje problem. Ali tu se više ne pominju realne žrtve Srbije koje, ja imam utisak, Srbija želi i da zaboravi. Oko 700 000 ljudi ubijenih u II svetskom ratu ili oko 200 000, tačnioje 170 000 ubijenih samo na teritoriji Srbije, jesu u velikoj meri žrtve i nedićevaca i ljotićevaca i drugih vojski, pa i četnika. Nama bi izgleda sada odgovaralo da se te žrtve zaborave, jer one loše svedoče o onim ideološkim pokretima za koje mi očigledno želimo da se vežemo u XXI veku.
Udžbenici istorije su sami po sebi vrlo konzervativni. U njih ulazi ona naučno proverena istorijska istina koja već jako dugo postoji u istoriografiji. Dakle, udžbenici nisu mesto naučne avangarde, nisu mesto gde se otvaraju pitanja, gde se otvaraju dileme, a posebno ne mesto gde se iznose neki potpuno novi istorijski sudovi. To se kod nas dogodilo. U školskoj 2003/2004. pojavio se taj udžbenik istorije koji je napravio prvu reviziju II svetskog rata, to je bilo prvo mesto gde je država na neki način promenila dotadašnju istorijsku priču, do te mere da u uporednim biografijama Josipa Broza Tita i Draže Mihailovića, na mestu gde je kod Draže Mihailovića pisalo da je on čovek koji se školovao u Francuskoj i voleo francusku književnost, na tom istom mestu je kod Tita pisalo da je on bio notorni agent Kominterne. To su otprilike glavni biografski podaci za ta dva čoveka.
Dakle, ne pominju se logori u okolini Beograda, ne pominju se civilne žrtve u Srbiji. Postoji jedan vrlo bizarni deo gde se opisuje bitka na Neretvi, gde autori pišu da su partizani nosili ranjenike i pokušavali da pređu reku, a da su četnici bili na planinama. I sada, pišu autori, četnici su razmišljali o tome da li da pucaju dole po partizanima i ranjenicima i imali su zbog toga velike moralne dileme. Tačka. Partizani nisu imali nikakvih moralnih dilema. Prema tome, u jednoj situaciji u kojoj partizani nose ranjenike, a četnici se razmišljaju da li da ubijaju ranjenike, mi smo sada u udžbeniku dobili varijantu da su zapravo četnici ti koji imaju dileme, partizani nemaju.
Svaki put kad se ovako nešto desi, a to je boga mi vrlo učestalo, pitam se da li je to demagogija, da li ta vlast neće da kaže narodu o čemu se radi, gde se mi nalazimo, da li je to neka uspavanost, da li je to samo inertnost nesposobne vlade ili je to ta odlepljenost od sveta. Ja se bojim da je ovo treće.
Na primer, Pjer Rišar Prosper je zadužen od američkog senata ili kongresa da se bavi haškim temama. On je izrekao neke pretnje na račun Srbije, skoro celokupna naša politička elita je mirno izjavila da će on uskoro biti smenjen i da se na to ne treba obazirati. Oni polaze iz sopstvene, srpske političke kulture i smatraju da je bitno samo koji je čovek u pitanju. Oni ne znaju šta su institucije, oni ne znaju šta su zadaci određenih pozicija i oni ne znaju da smena Prosperova ne znači ukidanje te institucije i promenu politike. Samo će taj čovek otići, doći će drugi, ali oni ne znaju ništa o tom svetu.
Ili recimo ova zajednička, kohabitirana izjava Borisa Tadića i Vojislava Koštunice na račun događaja u Republici Srpskoj, u kojoj se mirno dele šamari Pediju Ešdaunu, a to opet znači da vi nećete svom narodu, a ni sebi, da priznate da vi nemate nikakvu moć nad BIH i da vaš glas nema, na žalost, nikakvu težinu. Nas apsolutno niko ne sluša i to delenje šamara administratorima Kosova ili Bosne, UN-u, to pre svega jako liči na srpske 90-te, ali s obzirom da su to sada drugi ljudi, ja se bojim da to liči na dijagnozu.
Veliki istoričar Arnold Tojmbi kaže da civilizacije propadaju onda kada stvaralačke elite nemaju stvaralački odgovor na izazove. Dobro, ne govorimo mi sada o propasti civilizacije, mi sad govorimo o propasti Srbije, ali naše elite nemaju odgovor ni na jedno pitanje i mislim da to nije samo odlaganje pitanja, nemogućnost donošenja odluka, pitanje slabe, nestabilne vlade. Ja se bojim da je to širi problem i da tu postoji neki problem u percepciji samih sebe, naših odnosa sa svetom i ja se zaista bojim da mi tu možemo da naslutimo jednu ideologiju.
To je ideologija domaćinske Srbije. Svaki političar koji drži do sebe govori o domaćinskoj Srbiji. Sanda Rašković-Ivić je čak jednom prilikom, kada je Koštunica bio kandidat za predsednika Srbije, na jednom mitingu o njemu govorila kao o domaćinu, a o nama kao o čeljadi. Dakle, ona je čak otišla korak dalje, pa smo od nejači postali čeljad. Dakle, mi put iz XX u XXI vek vidimo kao put od nejači do čeljadi. I šta je sad ta domaćinska Srbija? U socijalnom smislu to je Srbija porodične zadruge u kojoj ne postoji institucija privatnog vlasništva, već postoji samo kolektivno vlasništvo. Ako govorimo o politici, to je autoritarna država, to nije demokratska država. Ona ima domaćina i nema drugih institucija. Domaćin donosi odluke i bespogovorno se sluša. Ako govorimo o društvu, onda je to patrijarhalna zemlja u kojoj se zna kakvi se odnosi uspostavljaju: šta znači porodica, šta znači glava porodice, šta znače svi ostali članovi porodice i koja su njihova prava. To je negde definicija te domaćinske Srbije, u kojoj glavnu moralnu, pa možda i obrazovnu ulogu treba da ima crkva. U njoj je vojska narodna vojska i tako dalje.
Bojim se da ideologija te naše odlepljenosti od sveta u stvari predstavlja sistem, koji proizlazi iz ideje o nečemu što sam možda radikalno nazvala srpskim sonderwegom, dakle srpskim posebnim putem. Mi se, znači, razlikujemo od drugih naroda, mi imamo jedan poseban istorijski put, na kome mi ne treba da prođemo etape koje su prošli drugi, jer mi imamo poseban cilj u odnosu na druge. Nemce je to dovelo do prilično neprijatnog iskustva, naše iskustvo je neprijatno već jako dugo, ali ja se bojim da mi idemo ka još neprijatnijim iskustvima.
Slučaj Ćuruvija je sada ponovo stavljen u žižu javnosti i mislim da je ovo sada direktno zastrašivanje Branke Prpe, za koju očigledno neko misli da je svedok, iako je ona žena udarena tom prilikom i bila bez svesti. To možda ima veze i sa tim što je ona direktor Arhiva Beograda, što je sada otvorila izložbu XX vek - Stoleće zlih, gde je pokazala srpske žrtve tokom XX veka, a malopre smo govorili o tome da je potrebno da žrtava nema, jer ako hoćemo da donesemo zakon o četnicima, onda tih žrtava ne sme da bude. A Arhiv Beograda ima i celokupnu građu Gestapoa, u toj građi se vidi saradnja i sa Nedićevim režimom, i sa ljotićevcima koji su hapsili i sa četnicima. Tu su sačuvane i fotografije, užasno potresna svedočenja iz logora kojih, sada vidimo, nije bilo.
Ono što je zanimljivo jeste činjenica da za Arhiv Beograda niko nije znao dok Branka Prpa nije postala direktor. Ona je uspela da od te institucije napravi centar nekih zbivanja, ona je uspela da napravi nekoliko odličnih projekata i knjiga, niz izvanrednih izložbi koje su postale centar nekog okupljanja u Beogradu. I onda se mnogima učinilo da bi baš bilo zgodno da oni dobiju to mesto, pa će i oni tako, ne uzimajući u obzir sposobnost Branke Prpe.
Ono što je strašno u tom napisu u Nacionalu, to je da se tu hladno govori o tome da Hrvati ne mogu biti naši istoričari, da Hrvati ne mogu biti direktori naših Arhiva, da ako si Hrvat nužno si hrvatski agent i tako dalje. To je, da ne raspravljamo o moralnoj strani, krivično delo i tu je potpuno jasan posao javnog tužioca. To je i poziv na odstrel, jer ako vi to tako napišete, a niko se ne pobuni, onda je to dokaz da je zaista moguće svakoga ko nije Srbin iz ove sredine ponovo proterivati.
Reći da Branka Prpa nema nikakve kvalifikacije i da je ona istoričar zanemarljive vrednosti, takođe je vrlo zanimljivo. Ona je žena koja ima autoritet, koji je stekla svojim brojnim angažmanima u javnosti u borbi za slobodu medija tokom 90-ih, koji je stekla i kao istoričar koji je doktorirao na beogradskom Filozofskom fakultetu, radila ovde čitav svoj radni vek u Institutu za noviju istoriju Srbije. I reći da ona nije nikakav istoričar znači diskvalifikovati je i onda otvoriti dalju mogućnost zastrašivanja te žene. Dakle, uzeti joj autoritet, kad nema autoritet onda možemo da je plašimo svakog dana, anonimnim pismimima, anonimnim pozivima i tako dalje. Dakle, prosto otvaramo jednu sezonu lova.
Zanimljivo je da smo se ovim povodom čuli sa našim kolegama u Engleskoj, koji su Srbi, kao što su profesor Stevan Pavlović i Dejan Đokić. Oni su profesori u Britaniji, oni su britanski istoričari, pripadaju britanskoj istoriografiji i razgovarali smo s njima o tome da nam napišu da li je njih iko u Britaniji, pa čak i 90-ih pitao: - da li ti pišeš kao Srbin ili kao istoričar.
U zemlji u kojoj je sve moguće, na putu smo u anarhiju, a čim smo u anarhiji, onda smo ili na putu ka građanskom ratu ili na putu uspostavljanja neke vrsta diktature. Možda će sad neko da kaže - preteruješ, slučaj Branke Prpe ne može da vodi u katastrofu. Ali ja mislim da ne preterujem.
Ponovo osećam strah na način na koji sam ga osećala 90-ih. I pitam se da li su naše elite sposobne da prate samo ovaj modelu koji poznajemo već 15 godina ili postoji neki drugi kontinuitet koji mi ne vidimo. Zaista se skoro svakodnevno pitam kako je moguće da se te stvari ponavljaju, jer istorija se ne ponavlja. U istoriji postoje procesi i neki narodi imaju snage da izađu iz nekog procesa, da ga ubrzaju, da ga skrate, da ga prekinu i odu iz njega. Mi smo se u naš proces vratili.
) cekati da takvi odu da mirisu travu odozdo. Treba ih ignorisati, izbegavati svaki stvarni kontakt sa njima, kad ih nije moguce izbeci treba im povladjivati jer se mentalno obolelima povladjuje, i treba ih sto je moguce vise musti. Ovde ubrajam i takozvanu drzavu. Hocete Kosova, sankcije, srpstvo, kurcenje i ostale gluposti? Evo vam sve to, ali necete to raditi mojim parama.
