QUOTE
СAД Бeoгрaду нису увeлe сaнкциje, вeћ су пoступилe у склaду сa свojим интeрeсимa и свojим зaкoнимa
e nije šija neg je vrat, paz molim te.
malo literature za čitanje:
Delimična zemlja pod delimičnim sankcijama
Požar u malom rituZoran Panović Da li to ponovo gori štala, ili je možda samo krava propušila, pa odatle taj dim? Šalje li nam to neko dimne signale, ili će kao u onoj TV seriji "Salaš u malom ritu" neko opet optužiti studenta da je zapalio žito? Kao i u nekim prethodnim piromanskim epizodama, opet ima onih koji se ne bi libili da zarad "nacionalnog interesa" dodaju koju cepanicu ili hepo kockicu, ne bi li rasplamsali požar, a na žalost od njihovog inata i interesa zavise i oni koji bi, valjda, po opisu posla morali da upale sirene i budu neka vrsta "vatrogasne brigade".
Demokratska stranka i njeni glasnogovornici javili su se kao dobrovoljci za gašenje vatre pre nego što se ona razbukti, ali pod uslovom da im SPO, G17 Plus i Nova Srbija donesu šlemove i šmrkove, dok opet neki iz prozvanih stranki smatraju da je logično da DS sama dođe po opremu i podeli odgovornost ostatka "vatrogasne brigade". Opet, DSS još uvek nije načisto da li uopšte ima šta da se gasi. Šef poslaničke grupe ove stranke u republičkom parlamentu Miloš Aligrudić čak smatra da se ne radi ni o kakvim sankcijama, da se saradnja sa Haškim tribunalom odvija po zakonu, i to prilično dobro, i da naravno postoje i drugi oblici saradnje osim hapšenja i izručenja. I, eto, teše sami sebe u DSS, to što pogađa ovu vladu, pogađalo je i Đinđićevu i Živkovićevu.
Ali, da li možete da zamislite Nebojšu Bakareca, Dejana Mihajlova ili možda baš Miloša Aligrudića kako umesto Čede Jovanovića objašnjavaju Miloševiću u njegovoj vili neophodnost predaje, i da li bi to ubeđivanje trajalo kraće od ubeđivanja generala, i u kakvoj bi tek poziciji bila Srbija, ako je danas u ovakvoj, da je umesto Đinđićeve i Živkovićeve vlade, DSS odlučivala o haškoj muci? S te strane posmatrano, bilo bi zaista nepromišljeno od bilo koga, pa i od radikala, da oduzme stožernoj stranci Vlade šansu da konačno preuzme odgovornost, kao što i ima neke pravde u činjenici da se Koštunica mora naći u poziciji u kojoj se našao Đinđić prilikom isporučivanja Miloševića, sa svim političkim rizicima koje takva odluka nosi. Ma koliko saradnja bila "dvosmerna", što se tiče onog smera koji iz Srbije bude išao prema Hagu, čini se da je jedini Koštuničin manevarski prostor taj da u obilju datuma i rokova pazi da neko slučajno ne bude izručen baš na "crveno slovo", kao što je Milošević bio izručen na Vidovdan, iako je i dobar deo Srbije u tom datumu sasvim nepotrebno video "istorijski usud" i "kletvu izdaje", umesto male satisfakcije, sasvim logičnog, pa i simbolički pametnog rešenja da onaj ko je oskrnavio Vidovdan, na isti datum i okonča svoj manipulatorski i parazitski odnos prema srpskoj istoriji i srpskim svetinjama.
O vladama Đinđića i Živkovića, DSS s pravom može reći i mnogo toga lošeg, ali tim dosovskim garniturama ne može osporiti činjenicu da su olakšale probleme aktuelne vlade. Jer, ma koliko breme generala bilo teško za Koštuničina pleća i shvatanje nacionalnog interesa, ono bi bilo još gore da su tu još 22 optuženika isporučena Hagu, a na koje je pre neki dan podsetio bivši ministar pravde Vladan Batić, upoređujući učinke dosovske i Koštuničine vlade, tako da je praktično ovoj vladi ostalo samo da finišira i privede hašku agoniju kraju. I time učini mnogo za Srbiju, ali i da možda nepovratno izgubi svoj koalicioni kapacitet. Ako i bude izručenja generala, za njih će kao i za ustav biti odgovoran Koštunica, jer to mu je nekako u opisu posla. Vuk Drašković je odavno rekao šta misli o Hagu, tako da bi pretrpeo i najmanju političku štetu. Velimir Ilić je sebe dovoljno poistovetio sa prugom Beograd - Bar, putevima i sređivanjem stanja u JAT, tako da ni za njega Hag nije kapitalni problem. Iako ne beži od sednice Vlade na kojoj bi se raspravljalo samo o Hagu, Ilić preventivno podseća da su za pregovore sa haškim optuženicima zaduženi kabineti predsednika Srbije i premijera.
Kod G17 Plus stvari su malo složenije, jer njen "feud" su finansije, a američke sankcije se mere u parama, tako da je i korelacija Haga i dolara politički neprijatna. Eksperti iz G17 odlično znaju kako psihološki faktor može da utiče na inflaciju. Upravo psihološki faktor je danas najneprijatniji i kod sankcija. Tih 10 miliona dolara objektivno i nisu neki novac za jednu državu, pa makar ona bila i Srbija, ali sama retorika Zapada i priča o sankcijama budi bolne uspomene i strahove i zato kada u anketama građani većinski optužuju Vladu Srbije da je kriva za nove sankcije, to znači da građani zarad generala teško da će se odvići ponovo stečenih navika u vreme dosovskih vlada, kao što je, recimo, kupovina bele tehnike. Preciznije, kad nekog pitaš samo to da li je za ili protiv izručenja, on lako može reći da je protiv. Ali, ako izručenje povežeš sa belom tehnikom, onda i ne mora da mu bude toliko mrsko. Zato se G17 očajnički trudi da uskladi svoju cenzusnu neizvesnost i svoj osećaj da će pre požar da zahvati štalu nego što će pametna krava ugasiti cigaretu u pepeljari. To sve teže usklađivanje interesa i neminovnosti, vidi se i iz stalnog prolongiranja ultimatuma koje G17 isporučuje Koštunici, a čija učestalost utiče na to da ovu stranku već i njeni partneri počinju da shvataju i kao neozbiljnu. Kao što su povodom novih sankcija nekulturne i izjave nekih političkih glavešina, da je zemlja ekonomski stabilna, a politički nestabilna !?
Tačnije, G17 je za svega nekoliko meseci uputila tri "ultimatuma". "Danone" se povukao iz privatizacije "Knjaza Miloša", a Labus, Dinkić i drugovi su ostali u koalicionom stroju iako su pretili da će istupiti ako ova firma bude isključena iz igranke. Stigle su i američke sankcije, a G17 ih neubedljivo racionalizuje kao "delimične". Dobro, možda "delimičnoj" zemlji i stoje delimične sankcije, ali i takva preventivna doza je poraz za stranku koja je imala ambicije da definiše reforme i bude njihov sinonim. Novi isporučeni "ultimatum" je 27. januar. Dakle, ako tada iz Evropske unije ne stigne zeleno svetlo o Studiji izvodljivosti, to je kap koja će navodno preliti čašu. Niko ne kaže da tako neće biti, ali ostaje pitanje gde se izgubila hrabrost one stranke koja je učinila kapitalnu stvar za razvoj parlamentarizma u Srbiji raskrinkavajući aferu glasanja iz Bodruma i da li stvarno lideri ove partije misle da baš niko ne bi na izborima cenio neki njihov novi spektakularni potez koji bi im, ako ništa drugo, sačuvao koalicioni potencijal. Bivši ministar spoljnih poslova Goran Svilanović nije usamljen među onima koji poznaju sistem "štapa i šargarepe", i koji veruju da su američke delimične sankcije pre svega upućene strankama sa senzibilitetom za hašku problematiku, a tu se naravno misli na G17 i SPO, kao i da je poziv demokrata ovim strankama da napuste Koštunicu upravo na tragu takvih razmišljanja. Treba podsetiti da je portparol SPO Vlajko Senić na vreme najavio januar kao mesec kad bi SPO mogao napustiti Vladu ako ne bude produktivne saradnje sa Hagom, ali i da je poslanik ove stranke Bogoljub Pejčić jasno rekao da se SPO neće odazvati pozivu DS jer je to odlučeno na Poslaničkom klubu, a poznajući odnose u ovoj stranci, valja primetiti da mišljenje Poslaničkog kluba ne mora biti i mišljenje predsednika stranke. Možda bi Drašković odavno i otišao, ali kad bi imao s kim. A, uostalom, kako on kad je u pitanju nadležnost ume da kaže, Hag ne traži ambasadore već generale.
Upitana šta bi učinila kada bi u Hrvatskoj videla Gotovinu, Jadranka Kosor je u izbornom TV duelu sa Mesićem, rekla da ne bi bila sigurna da je to on jer ga dugo nije videla, pa zbog toga ništa ne bi ni preduzela. Možda je i Mladića neko video, ali ga nije prepoznao. Ipak su godine prošle. Pamte se ona lica koja su, kako kaže Rajko Petrov Nogo, odavno "u mitskim maglinama".
onaj deo u kojem se pita, a u cemu su nam pomogli i kakav je njihov ucinak, kad nam se prebacuje da milimo kroz tranziciju? 
