No replies to this topic

[Tresko]

Svako isporučenje ili predaja Hagu znače udaljavanje pojedinaca koji su pretnja domaćem miru


Zadrigli bilmezi koji veruju u novi Zid

Nikola Samardžić
Natezanje vlade i dela javnosti s Haškim tužilaštvom ukazuje na dve važne okolnosti. Da je izborima s kraja 2003. delimično obnovljen stari poredak, i da se deo srpskog društva, uvijen u omotače izolacionizma, ksenofobije i siromaštva, održava u stanju idejne i moralne hibernacije. Istovremeno je deo javnosti postigao napredak u razmatranju poslednje dve decenije (mastering the past), u čemu su osećala nelagodu i razvijenija evropska društva suočena sa istorijom sopstvenog ekstremizma i zločina.
Potreba obnove saradnje s Hagom je i moralna i formalna. Nju bi Srbija trebalo da oseća i prema žrtvama ratnih zločina, pre svega prema susedima u Hrvatskoj, BIH i Albancima na Kosovu, i prema sopstvenom društvu koje je potrebno, koliko je moguće, osloboditi onog nasleđa koje je poteklo iz jednog izopačenog tumačenja novije srpske istorije. Odnos prema Hagu je i odnos zvanične Srbije prema sopstvenim manjinama. Obaveze prema Hagu Srbija se, uostalom, nije jasno odrekla. Inače je Haški sud nadređen domaćem pravosuđu, štaviše i važećem ustavu (koji je od 5. oktobra 2000, u novim političkim okolnostima i zbog učestalog kršenja njegovih odredbi, izgubio legitimitet). Odbacujući nadležnost Haga, Srbija se odricala i prava da glasnije zaštiti prava i budućnost pola miliona izbeglih koje je zbrinula. Posle demokratskog prevrata Srbija je mogla da se susedima ponovo nametne u ulozi novog balkanskog Pijemonta, postavljajući se, zahvaljujući bogatstvu svoje kulture i istorije, na čelo lokalnih integracionih pokreta i evropskih nastojanja, ali ona je, u nedostatku političke i duhovne snage, i tu priliku propustila.
Haško pitanje proizvelo je političke potrese koji su usporili demokratski, privredni i imovinski preobražaj. Ondašnji savezni predsednik Koštunica isprva se prenemagao zahtevajući donošenje zakona o saradnji, sasvim nepotrebnog, da bi, uz pomoć preživelog represivnog aparata svoga prethodnika, preduzeo rušenje Đinđićeve vlade i zaustavljanje reformi. Posle Miloševićevog izručenja premijer Đinđić je ostao bez prvobitne odlučnosti i jasne većine u parlamentu, ustupajući prostor u javnom životu onima koji su pripremili i sproveli njegovo ubistvo. EU je Srbiju održala u granicama sanitarnog kordona, koji nikad nije sasvim popustio, a saradnju s Hagom postavila kao uslov svih uslova. Tzv. antihaški lobi je haško pitanje pretočio u suštinski sadržaj srpskog nacionalnog identiteta.
Cinizam kojim su odbrana i mediji, iznikli iz podzemlja, ispunili procese optuženima za ratne zločine u Srbiji i za ubistvo Zorana Đinđića, nameće utisak da je saradnja s Hagom neophodna i usled nesposobnosti ili nedostatka rešenosti domaćeg pravosuđa da iskoreni organizovani kriminal. Isporučivanje Hagu, posle prethodnog političkog dogovora, od izuzetne je važnosti za samu nacionalnu bezbednost. Svako isporučenje ili predaja Hagu znače udaljavanje pojedinaca koji su pretnja domaćem miru. Antihaški lobi, i njegovi štićenici, ugrožavaju i duhovno stanje nacije, u kontinuitetu delovanja koji se može pratiti od Politikinih "Odjeka i reagovanja" do veličanja JSO i zemunskog klana, ili kanibalističkog orgijanja nad mrtvim Zoranom Đinđićem.
Patritiozam haških optuženika, naročito onih koji su zauzimali visoke položaje, u stvari je galama kojom se prikriva delovanje iz udobne, zaštićene pozadine, u kojoj su se neki od njih i bestijalno bogatili. U svakom ratu, i u najprljavijem, mnoštvo je izuzetnih i odvažnih. Ali oni danas ili nisu među živima, ili se sobom ne razmeću, a svakako nisu osumnjičeni za ubijanje ratnih zarobljenika, civila, gradova i sela.
Dok ministar vojni kao proziva Mladića da se preda, a ovaj naravno neće, ne postavlja se ni pitanje buduće odgovornosti onih koji su učestvovali u prikrivanju optuženika. Likovi s poternica se proglašavaju nevinim, dok se ne utvrdi njihova krivica, kao da ona Miloševićeva, ili Karadžićeva, nije očigledna. Javnost se zaluđuje raspredanjem o komandnoj odgovornosti, kao da ona nije lična i krivična, samo haško Tužilaštvo aboliralo je postupke Tuđmana i Izetbegovića, kao da je njihovim odlaskom nestalo i njihovih žrtava, i odbija se svaki pomen o kolektivnoj odgovornosti, kao da se Milošević, Tuđman, Karadžić i Izetbegović nisu pojavili na slobodnim izborima. I kao da Milošević, sa svojim radikalskim, novodemokratskim i ostalim satelitima nije dobijao izbore iz godine u godinu. Kao da Milošević i većina optuženika nisu, u čitavoj deceniji, bili vrh jedne zločinačke kleptokratije. I, vrhunac apsurda, kao da Milošević i dalje ne živi udobnije od većine svojih nekadašnjih podanika. A oni gledaju šta će sa svojom decom koju špricevima, džipovima i cecama, na ulici i sa ekrana, po uzoru na opšti imidž Familije, i dalje progone kriminogene nakaze. Kao da su ovdašnji novi idoli bezazleni pobunjenici protiv poretka koji su rušili svojim pesmama i svojim životima, poput Hendriksa ili Kobejna. Ali ne, to su samo zadrigli bilmezi koji su negde zalutali verujući da će podići novi Zid, umesto berlinskog, i da majka Rusija možda nije tako daleko. Zaista, što je se pre dočepaju, možda se izvuku.
Uzgred, da li biste voleli da je Vaš prvi komšija nekadašnji magacioner (ili njemu sl.), čiji pas, naravno, ujeda?

Na kojoj planeti živi Koštunica, da mi je znati?