Posted 12 November 2005 - 18:01
LEGENDA-NIKOLA NIKIC
bivši nogometaš Želje, točnije fudbaler
Kakav bi Nikola Nikić volio biti kao trener?
-Volio bih da budem kao Ivica Osim. Za mene je on najbolji u Evropi.
S obzirom na to da vas je dugo trenirao šta je bila njegova karakteristika: čvrsta ruka ili tolerantniji pristup rada s igračima?
- Apsolutno čvrsta ruka. U suštini sve je u životu red, rad i disciplina, ako toga nema nema ni uspjeha.
Osim je na jednoj utakmici Nikića ostavio na na klupi, i tada su navijači počeli skandirati: Hoćemo Nikolu...?
- Poslao je on mene na zagrijavanje. I ja tako trÄŤkaram 70 minuta.
Prokuho. Publika viče Nikola, Nikola,... Pozove me Osim do klupe, pet minita prije kraja, i ja se počnem skidati. A on će: Ne, ne, nećeš na teren. Ja kažem: šefe što neću, a on veli: Ti ćeš gore. Što ću gore, pitam. Osim kaže: Pa vidiš da te traže. I ja se obučem i među navijače... Kad sam onda počeo da psujem.
Kako je Nikola Nikić postao legenda?
- Previše je to legenda... Željo je imao većih igrača, većih legendi.
Ali jedna je stvar istina: Nikola Nikić je najpopularniji igrač Želje svih vremena. Znam to. Kada sam poslije 13 godina s Modričom došao na Grbavicu da igramo prvenstvenu utakmicu, sedam hiljada ljudi je skandiralo: Nikola, Nikola, volimo te.
Možda ste popularni zato sto nitko od igrača nije tako zanimljivo znao ispričati doživljaje s terena? Kako to objašnjavate?
- Ja nisam glumio. Kad igrači dođu u Sarajevo sa strane, pokušavaju se ponašati kao da su se tu rodili. Ja to nisam radio. Jednom me tadašnji novinar Oslobođenja Ahmed Pašalić pitao je li Željo provincijski klub.
Ja nisam znao šta to znači pa sam rekao da je seljački. Ne u onom bukvalnom smislu, već da je Osim igrače doveo sa sela. Sutra u novinama je izašao naslov: Samo je Matija Gubec, veci seljak od Nikole Nikića. Kada su to pročitali u klubu bili su uvrijeđeni.
Je li istina da ste jednom umjesto prema protivničkom, krenuli ka golu Želje s namjerom da date zgoditak?
- Igrali smo protiv Partizana i Jusuf Hatunić me loptom snažno pogodi u glavu. Iznesu mene iza Partizanovog gola i doktor Hamo Hasanbegović mi pokaže prst i pita vidiš li? Ma kako ne vidim prst. Uđem u igru, netko mi doda loptu i pođem ja pravo ka svom golu. Sreća, moj suigrač Josip Čilić, na šesnaest metara uleti mi klizeći. Sudija mu da žuti karton, a mene iznesu vani.
Zbog povrede glave?
- Pa, da. Doktor je poslije rekao da šest mjeseci trebam pauzirati. Ali naš fizoterapeut se nije složio: Ma kakvi, taj će za mjesec dana biti kao nov. Doktor ga upitao: Kako će tako brzo, a ovaj odgovorio: ma nema on mozga. I fakat za mjesec dana ja zaigram, a fizioterapet pred svima kaže: Jesam li vam je rekao da nema mozga.
Kažu i da ste u to vrijeme kada prediblate suparničkog igrača znali da se okrenete i podrugljivo dobacite: Džajić!
- Prvo sam govorio Best. A kasnije sam govorio DĹľaja, DĹľaja, DĹľaja.
Koji vam je najdraĹľi gol u karijeri?
- Najdraži je onaj kada smo na Grbavici pobijedili Krajovu s četiri nula. Pređem ja jednog, drugog, trećeg, uđem u šesnaesterac i bez veze šutnem i ne vidim kako je lopta ušla u gol.
Kako ste došli u Želju?
- Igrao sam u Zvijezdi iz Gračanice i trebao sam prijeći u Čelik. Ja se dogovorio s njima, ali sutradan Željo igrao u Brčkom. Pokojni Velija Bećirspahić dođe meni kući. Kažem mu ja: Druže Veljo ja sam dogovorio s Čelikom. A on razočarano: Nidžo, je li više voliš ići ćirom u Zenicu ili avionom u Moskvu na Željine pripreme. Do tada sam avion vidio samo kad je preletio iznad moga sela.
U karijeri ste dali mnogo golova. Koji je bio recept za tu efikasnost?
- Driblam, driblam, šut i gol. Švabo mi je rekao: Tvoje je da daš gol, ako ga ne daš do osamdesete minute izađi sam.
Mada niste visoki dali ste, zanimljivo, 40-ak golova glavom?
- Neke i na sreću. Sjećam se jednom igramo protiv Zvezde, netko ubaci loptu na šesnaest, ja skočim ona me pogodi u potiljak i pravo u rašlje.
Suigrači se raduju, a ja samo što nisam pao u nesvijest.
Jeste ikada igrali namještenu utakmicu?
- Sjećam se jedne utakmice protiv Prištine. Šujica koji je nekada branio u Želji, dogovorio bodove se Komšićem, Čilićem, Saračevićem i Vlaškim.
Kada se dogovara dogovara se s obrambenim igraÄŤma. Ja to nisam znao.
Vidim ja Taso(Komšić), pušta li, pušta. Ide lopta čista, on se skloni i 1:0 za Prištinu. Penal i 2:0. Meni nešto sumnjivo, ali ne razmišljam.
Onda se ja razigram, 2:1, 2:2, 3:2, za nas. Oni 3:3, ja 4:3. Šujica poludio i urla: doći ćete vi opet u Prištinu. U svlačionici suigrači tužni, spustili glave. Kažem ja njima: što mi niste dali 100 maraka, pa bih se ja na početku uhvatio za ložu i izašao napolje. To mi je bila prva utakmica za koju sam vidio da je sumnjiva. Uglavnom sutra u novinama izađe naslov: Nikić potopio Prištinu.
Kako ste se ponašali kada dođe do tuče na terenu?
- Pa, bjeĹľao sam.
Koja je bila najteĹľa?
- Imao sam dvije utakmice gdje sam se stvarno prepao. Jedna je bila protiv Rudara iz Prijedora, sada u ratu. Došli mi tamo i kažu nam nemojte se skidati. Pitam, kako nećemo pa došli smo na utakmicu. Oni će: pa dobro skinite se. Izašli mi na teren, a tamo strašni sud. Udaraju sa svih strana. Izašao bih ja, ali valja proći kroz neki hodnik.
Tko tuÄŤe? IgraÄŤi, navijaÄŤi...?
- Ne znam, to samo pljušti sa svih strana. Jedva živ sam ostao. Ma strašni sud.
A druga utakmica?
- To mi je bila jedna od najtežih, ali nisam dobio batine. Igrali smo u selu Žeravica. Modriča se tada borila za ulazak u prvu ligu. Bio je Uskrs. I ja tim ljudima čestitam praznik. Kad oni meni: Mi smo ateisti.
Kontam ja to neki post. Reko: dobro, ja čestitam. Ali kad smo počeli igrat... Auuuu. Jedan viče kolji; drugi: voda vri; treći: bacaj. A ja obuko neke sive cipele, kiša pada iz neba i iz zemlje. Ne smijem bježat. Predsjednik protivničkog kluba za pasom drži kuburu. Zagrlio me i govori mi: neće tebi nitko ništa.
Predsjednik kluba s kuburom?
- Ma bolan to je rat, 1994. Još me zbunilo što na utakmici jedan viče Omere, drugi Jašare, treći Andrija. Rat je i ne zna se ko koga tuče, a mi igramo protiv Omera, Jašara, Ive, Ante ... Pitam ja sebe gdje sam to došao. A ono u tom selu Hrvati i Muslimani nisu otišli, ostali.
Niste dobili batine kada ste igrali za Olimpiakos, nakon što su navijači ušli u svlačionicu da tuku igrače?
- Oooo... Grci su strašni. Izgubili mi jednu utakmicu s tri nula u subotu i došli na trening u utorak. Zaključali sve kapije. Ali došlo tristo navijača na tribine. Mi mislili oni došli navijati. Joj, kad počeše skakati s tribina. Kad su počeli tjerati igrače, aj strašnog suda. Udaraju nogama i rukama. Ja pobjegoh Žiki Stojanoviću pod noge. U njemu dva metra i mislim tu je spas. Ipak do mene se probiše dvojica navijača i kažu mi: tebe neće nitko, ti si majstor ovdje. Gdje god sam igrao ljudi su me voljeli. Samo nisam znao pare zaraditi.
Kad ste spomenuli novac. Šta se desilo kada vam je otac došao u Grčku i vi mu dali novac da ponese kući?
- Došao stari usred jula i obukao duge gaće. Pravili smo kuću u Modriči i ja sam mu trebao dati para. On ih sakrije u gaće. S njim je bio zet i dvojica drugara. Otišli oni vozom i valjda tamo pili i plaćali dolarima.
To policiji bilo sumnjivo i na granici ih ćope. Nađu pare kod zeta i moga oca. I, zatvor. Da nije bilo mene sigurno bi zaglavili godinu. Zove mene stari iz policije i kaže: Skinuli su nas s voza. A ja ga pitam: Šta je s gaćama. A ona kaže: Pa skinuli su i njih. Bilo je negdje oko 15 hiljada dolara.
Vi ste jedan od rijetkih kome je i biznis s kafanom propao?
- Jedini sam koji je imao kafanu i propala. Ovi moji, iz Modriče, dali mi kafanu Roks. Ja sam uveo recke. Ko god mi dođe, kaže napiši recku.
Imao sam milion recki. Da sam za svaku uzimao pfening mogao sam se obogatiti. I što je najgore kafana je bila uz magistralni put. Možeš misliti.
Zanimljivo je da imate bazen, a ne znate plivati?
- Ja ne bih stradao da sam bio tamo gdje je ovaj tsunami odnio sve.
Spasio bih se svojim šlaufom od traktorske gume. Uzmem ja taj šlauf, ubacim ga u bazen i uživam.
Zar niste nauÄŤili plivati u GrÄŤkoj?
-Četiri sam godine bio tamo i ništa.
Da li su sportaši bolji u krevetu od običnih ljudi?
- Ako gledaš prema mom iskustvu...hahahaha...Ne bih dao ruku u vatru za to...hahahahaha
Šta vas je najviše razočaralo u životu?
- U sportskom smislu poraz od Videotona. U ovom drugom segmentu najviše sam razočaran zbog raspada Jugoslavije. To je bila jedna od najboljih država.
Bili ste jedan od najbržih igrača bivše države. Jeste li ikada saznali koliko ste u prosjeku pretrčali na jednoj utakmici?
- Bilo je bržih igrača od mene. Ali ja sam bio najbrži s loptom. Moj profesor Hazim Salihović, koji me tri godine obarao iz matematike, kazao mi je: Ko nema u glavi ima u nogama. Eh, da sam to ranije shvatio bio bih možda najbolji igrač na svijetu.
Baš vas nije išla matematika?
- U prvoj godini gimnazije izvede me profesor pred tablu i nacrta krug.
Kaže mi: Nikola dat ću ti dvicu, ako pogodiš koliko je stepeni ovaj krug? Nisam ja bio na času kad se to učilo i okrenem se oko sebe a moj drug na dlanu napisao 360. Kažem profesoru: Dajte profesore, pa 360 stepeni. Ali onda će on: Dobro Nidžo nemoj se okretati, a ako ti neko bude šapnuo keca ćes dobiti. Joj, on onda unutar onog kruga nacrta još jedan i postavi pitanje: Koliko ovaj ima stepeni. Kažem ja sebi, hajde da malo uključim logiku: Ako ovaj veliki ima 360, onda je ovaj duplo manje.
Rekoh: Duplo manje. Kad sam ja to rekao u razredu nasta lom od smijeha.
Prošle godine kad su igrali veterani i novinari ovdje igrali utakmicu za večerom im ispričam ovaj slučaj. A šofer koji je dovukao novinare, kad sam to ispričao mrtav ozbiljan me upita: pa jesi li pogodio?
Jos imate problema s cipelama?
- Kako neću kad mi je lijeva 44, a desna 43
Kako to riješavate?
- Kupim dva para cipela i onda to sparim
Kako si provocirao svoje ÄŤuvare na terenu?
- Hvalim ga. Kažem mu: joj jesi zgodan, jesi lijep ili bolan šta si se svezao mene imam 40 godina,... Nema šta im nisam govorio. Kad su shvatili da im smeta, čim ja nesto kažem oni meni kažu: Ne pitaj me ništa, ne pitaj me ništa.
Kako su oni vas provocirali?
- Skini samar s leđa, ispravi se, daj da te pojašem, đe ti igraš, vidi se kakav si,... Ali mene nisu mogli isprovocirati.
Tko vam je dao nadimke Guto i Folcika?
- Fićo (Edin Bahtić) je bio desno krilo, a ja Folcika lijevo. A Guto , zato što kad uzmem loptu odmah se savijem.
Tko je bio najgrublji igrač što vas je čuvao?
- Najteži su mi bili Hrstić iz Rijeke i Jovin iz Zvezde. Nekako mršavi, koščati, pa gdje god te udare Bože sačuvaj.
Koju utakmicu biste najradije zaboravili?
- Igrali smo protiv Spartaka u Moskvi. Švabo je prije početka utakmice rekao: ti čuvaj ovog, ti ovog... A meni ti čuvaj Prostor! Kontam kakav prostor. A tada je za Spartak igrao Protasov. Tri puta mi uzmu loptu i odmah poslije toga primimo gol. Poluvrijeme 4:0 za Spartak. U svlačionici Švabo pita: Nikola šta sam tebi rekao... Rekli ste Prostor, ali niste rekli koji je broj. Osim se okrene pomoćniku i kaže: Boro, vodi ga pod tuš vidiš da je prolupo. A ja se taman navikao igrati pod reflektorima i bilo mi krivo
Jeste li se smjeli suprostaviti Osimu?
- Ma ne. On je bio autoritet i suviše jak da bi se suprostavili. Istina jednom je mene počeo daviti.
Kako je došlo do toga?
- Znaš mene, seljaka . Kolege me potapšu po ramenu i ja sve uradim što kažu.Tako jednom pobijedili, dao ja opet dva komada. Nagovore me moji i ja pred Osima: Daj, Švabo ti nas samo ružiš, nego daj nam nešto para. Kad on mene uhvati za vrat da me davi, sreća pa su svlačionice u Želji bile takve da sam se povukao u ćošak u koji Osim nije mogao ući. I tada sam ga jedino vidio ljuta.
Zanimljivo je i to da vam je u karijeri pomogla i krava po imenu Jagoda?
- Kad sam bio mali ona je bila moj pokretni gol. Svežem joj zadnje noge i onda loptom pogađam zamišljeni gol između prednjih i zadnjih nogu .
Možeš misliti kakav bi igrač bio da sam počeo igrati recimo u pionirima Želje.
Je li vam taj zdravi Ĺľivot pomogao da budete brzi?
- Bio sam prirodno brz. Ali tu su bile i određene okolnosti. Na putu od kuće do škole bilo je milion kerova, lutalica . Kad god bi ker zalajao ja sam za nekoliko sekundi već bio 200 metara daleko. Zamisli svaki dan tako po ko zna koliko puta. A sada fitnes, teretane, a igrači ne mogu trcati 90 minuta.
U vrijeme Željine slave sigurno je bilo i mnogo djevojaka oko igrača. Kako ste rješavali probleme s obožavateljicama?
- Jedna stvar koju vi novinari ne znate, dakle zašto je Željo bio tako dobar, jeste u činjenici da smo mi bili najružniji ljepotani. Pogledaj samo tadašnju obranu: Komšić, Čilić, Saračević i Starovlah, a navala: Bahtić, Nikić, Paprica i Baždarević... Kad ja budem pravio ekipu uslov će biti nemoj mi lijepe igrače, oni se samo ogledaju.
OboĹľavateljice?
- Kad se Komšić, Paprica, Fićo i ja skinemo na plaži...Hahaha... Jesi vidio one izbjeglice iz Somalije? Oni su manekeni za nas.
Nije valjda da su vas djevojke izbjegavale?
- Znaš ti onu kletvu iz tog veremena: Dabogda vam djeca ličila na navalu Želje.
Koliko bi Nikola Nikić onog vremena danas vrijedio?
- Bio bih u rangu Ronaldinha, bez subjektivnosti. Nisam bio los igraÄŤ.
Za koliko ste onda iz Želje prešli u Grčku?
- Neki mesar, moj menadĹľer, me je prodao ko tele . Ali ne Ĺľalim se.
Iako ste bili brzi niste mogli stići Papeta?
- Švabo mi je davno rekao: Nemoj se vraćati preko centra i nemoj da razmišljaš, kad razmisljaš najopasniji si po naš gol.
Smeta li vam kao treneru kadetske selekcije BiH to što naša himna nema tekst?
- Smeta. Da bar ima malo teksta da pjevamo, a ovako nas uspava onda ne možeš pospan igrati
