Jump to content


Photo
- - - - -

Minijature


  • Please log in to reply
1866 replies to this topic

#1861 L.Sprewell

L.Sprewell
  • Members
  • 8,871 posts

Posted 26 October 2017 - 17:28

U Srbiji je danas po izborima i istraživanjima gotovo 80% naprednjaka, radikala, SPS-ovaca, dverjana i ostalih za koje verujem da i danas misle kao ova dvojica iz tvoje prve rečenice.

 

U tu ogromnu većinu koja danas gotovo religijski zaleže za Vučića spadaju i oni koji pričaju kako su, kao, bili protiv Miloševića i Šešelja, ali su danas prepoznali enrgiju i mudrost Vučića i Dačića :lol:

E, baš takvi govore o navodnoj promeni Vučića, imaju lom u glavi i emotivni rolerkoster kada ovi nose transkripte razgovora sa zapadnim diplomatama kod Putina, šalju voz sa ikonama na Kosovo, kada brane i zaležu za ruski centar u Nišu, primaju diktatore kao najrođenije...

Takvi su u stanju da brane i opravdavaju svaku Vučićevu govnariju, to što mu je svaki intervju pun mržnje prema onih 20%, njegov primitivni nacionalizam, uzurpiranje medija, kada ne može više da se uzdrži i laže pa iz njega prokulja šešeljevski šovinizam i netrpeljivost prema zapadu , vladavinu koja je besprekidna predizborna kampanja.

On danas drži u šaci sve - i rusopfile i lažne poštovaoce zapadnih vrednosti, huligane i kriminalce koji bi napadali gejeve i palili ambasade, pozicione i opozicione političare, medije, sudove. Time je i kupio zapad - stabilnost pre demokratije. Lukašesku i Erdogan style.

 

Opet se vratilo vreme kada ne postoji ono što nije bilo na Dnevniku 2. To se najbolje vidi na ovom delu foruma.

 

 

:+1:


  • 2

#1862 Kinik

Kinik
  • Members
  • 40,265 posts

Posted 26 October 2017 - 18:58

...

 

Da, ovo o čemu pišeš se dešava upravo zato jer im je SFRJ jedini etalon za pristojnije okruženje pošto su upravo tamo živeli i sećaju se onoga što je bilo pozitivno, tj. onih aspekata koji im upravo sada nedostaju. Čak sam i čuo nekog penzionera na pijaci kako kaže „Eto, nekada nisam smeo da kažem 'Ua Tito!', ali sam imao pun džep, a sada mogu da kažem 'Ua Vučić!', ali mi je džep prazan.” Mislim da ova rečenica veoma jednostavno oslikava princip takvog razmišljanja.

 

Poređenje koje pominješ i s pravom kritikuješ previđa činjenicu da su i te nacionalne države sa nekada veoma homogenim etnosom uspele da izgrade društvo koje je tolerantno, koje razmišlja na savremen način i koje ume da se bori sa negativnim pojavama koje mu stvaraju probleme.

 

Što se tiče samog socijalističkog društva kakvo je bilo pred kraj, najveći problem su mu bile rigidnost, anahronost i indolentnost, tj. nespremnost da prihvati istorijski trenutak u kome se nalazi i da krene napred, kao npr. Češka i Slovačka, ili bar Slovenija, uprkos nekim manama, pa bi u tom slučaju i bilo nekog materijala za napredak. Jednostavno, nikome nije dopiralo do mozga da se društvo ne razvija rigidnim obrascima, već da su ključ napretka spremnost da se uči od boljih, obrazovanje i okretanje ka budućnosti, a ne prema prošlosti. Da su kojim slučajem pisci koje spominješ bili poznati i ranije i to u celoj zemlji, to bi svakako bilo bolje. Kod nas su krenuli korak unazad, i to na nešto drugačiji način. Lektira je izmenjena u nekim segmentima, ali je kod ex-YU književnika simptomatično da im odmah trpaju predznak da su srpski pisci i Srbi po nacionalnosti, pa je tako opstao Meša Selimović uz besomučno ponavljanje da je Srbin, isto važi i za Andrića, a čak i za Gundulića govore to isto. Prvi put sam čuo da su nečija krvna zrnca pokazatelj dobrog pisanja, a ne bi me začudilo ni da neko iskopa srpsko poreklu Šekspiru ili Danteu. Naravno, tu je i narodna poezija o kojoj se dosta drvi, iako se manje-više svodi na jeftino falsifikovanje istorijskih činjenica (npr. Vuk Branković = izdajnik) ili na obično nekrofilsko kukumavčenje (propadosmo na Kosovu od Turaka, kuku lele). S druge strane, ni dan-danas se ne posvećuje dovoljno pažnje nekim autorima 19. veka koji su pisali na koliko-toliko građanski način, a školski praznik je Sveti Sava, koji je postao novi Tito pa visi iznad table, iako je za obrazovanje mnogo bitniji prosvetitelj Dositej Obradović.

 

Nadam se da se ovo pisanje o obrazovanju neće shvatiti kao trol jer smatram da je ono ključno kako bi se netolerancija iskorenila. Naime, u medijima je bilo nekih anketa čiji su rezultati poražavajući, a svode se na to da je današnja omladina konzervativnija od svojih roditelja, ma koliko to paradoksalno zvučalo. Jeste da omladina ima više pristupa znanju od roditelja, ali ostala je slepa kod očiju. Na brzinu mogu da navedem članke koji se nalaze OVDE i OVDE, ali mislim da su dovoljno ilustrativni.

 

...


  • 1

#1863 Vjekoslav

Vjekoslav
  • Members
  • 11,069 posts

Posted 14 November 2017 - 19:38

Ziza, nije tajna gde sam naucila jedrenje: na Jadranu. Kako? Kao svako mlad i lud, na brzinu i na svoju ruku. Otprilike ovako:

Verovatno je pocelo od mojih prvih kontakta s vodom, kada sam, kao vrlo mala i ne-plivac, jako volela da skocim u bilo kakvu vodu; od kade i bazena do Save i mora. Posto sam to prezivela i u medjuvremenu naucila da plivam i to sve stilove, leta 1983. sretnem na rivi u Hvaru, dva poznanika, sportska jedrilicara sa Dunava, koji me pozovu na “svoju jahtu”. Na Elanu 707, saznam da je tog leta, otvoren prvi carter dostupan SFRJ gradjanima i to zahvaljujuci Hotelskom preduzecu lirija iz Biograda na moru.

Uvek znatizeljna, gde idu oni beli lancuni po pucini, dok ja igram preferans u hladu, inspirisana susretom i saznanjima sa Hvarske rive, po povratku kuci, ubedila sam tri druga i jednu drugaricu, da dogodine letujemo na vodi; doslovno. Kao mladi studenti vec smo radili preko zadruge i imali 25% za depozit, pa sam jos u novembru-decembru, rezarvisala Elan Express za dve nedelje u julu-avgustu, a onda naucila napamet obe YU-Nautike ( bukvalno sve - od tehnika jedrenja, peljara i putopisa, gradnji plovila do raznih reklama), da bih na prolece jurila dunavske ribare, da me puste na njihove cunare (uski, dugi i po 6m, camci sa ravnom dnom), kako bih vezbala manevrisanje sa veslom, jer je to bio prakticni deo ispita za “Upravljaca motornog camca na pomorskim i unutrasnjim plovnim putevima”. Navigaciju, motoristiku i prvu pomoc sam nabubala, a i Zemunski ribari su me naucili da sa jednim veslom i to samo na jednoj strani camca, veslam napred, nazad, okrenem camac u mestu i slicne akrobacije, a sve “slusajuci” recnu struju, te sam ispit uspesno polozila; za razliku od njih (tada je taj ispit postao obavezan za sve, koji su se petljali po vodi, sa iole vecim motornim plovilom), 60-70-togodisnjih alasa, kojima admiral Bofor i kompresivni zavoji nisu bili posebno bliski.

Roditeljima nisam nista rekla, kao da sam vec osecala i znala ovo: .

Pri preuzimanju broda, u maloj marini ispred hotela Ilirija (za par godina Biograd je napravio ozbiljno veliku marinu, u koju je i uvecana flota Ilirije presla), bilo je pomalo komicno. Menadzer flote je davao upustva gledajuci muski deo ekipe, dok su oni gledali mene, a ja samouvereno klimala glavom. Ustvari sve sam znala, ali onako, teoretski. Kako smo se ukrcali dan ranije (bio je slobodan brod), nakrcali hranu i od tada, obaveznu kasetu Babica i kasetu Debita (litarske boce, tada 0.75 nije ni bilo), prvi smo imali brifing i puno pre ikog izasli iz marine.

Naravno, sve vreme sam bila uzbudjena i imala tremu, jacu nego na prijemnom za fakultet (a to mi je tad bilo zivotno vazno), te sam zato insistirala da se odmaknemo, bar milju i po na motor, pre nego prvi put u zivotu dignemo one krilate lancune. Znajuci da nas vise niko iz marine ne moze “ocenjivati”, okrenula sam provu u rani maestral, stavila Tomos 10 na minimalni gas, i zamolila momke da potegnu podigace. Kad su jedra bila podignuta i skote zakocene, ugasila sam motor. Isli smo samo po inerciji, samo uz klepetanje jedara koja se lome u vetru, a onda sam lagano zavezla krmu; culo se jedno, pa drugo “paf”, “paf” i nastala je nema tisina, punih, napetih jedara; u toj tisini jedino je jacao zubor mora uz telo jedrilice koja ubrzava. Svi smo cutali, znali smo da nam se nesto vazno dogodilo.

Posle par minuta, smeh, radosni uzvici i krug Manastirke za srcan put.

Sledilo je vezbanje spustanja jedara, pa kupanje na otvorenom moru, pa onda opet jedrenje, na kom smo pretekli sve jedrilice koje su isle jugo-istocno, kao i mi. Sve; zapravo obe (u to vreme nije ih bilo ni priblizno kao koju godinu docnije, a pogotovu danas), bile su znatno vece od nase i to mi je davalo samopouzdanje, iako sam znala (procitala), da s vetrom u pola krme, lagani, sportski Elan Express i treba da bude brzi.

A onda prvo sidrenje, u karijeri - dugoj nekoliko sati. Odabrali smo Uvalu Sv. Nikola na Murteru sa jedne od dve karte koje smo dobili (jedna je pokrivala Dugi otok, Kornate, Biograd, a druga Biograd, Rogoznica i deo Drvenika), pripremili sidro SA 7-8m lanca i 30-tak m konopca, procenili udaljenost do mola u dnu uvale, gde je bila jos jedna holandska jedrilica, spustili sidro sa krme i krenuli pramcem ka molu. Usput smo proverili da li je sidro “uhvatilo”, ali na kraju smo bili “kratki” 3-4m. Razocarana, te blago posramljena pred posadom, ponovila sam manevar i drugi put je bilo “spot on”. Tu sam prvi put osetila da je jedrenje vrlo vezano i sa strpljivoscu, te mirnim, temeljnim pripremama (kljucno polje ucenja jedrenja). Sledi razmena pozdrava sa holandskom familijom, malo cakule sa starijim bracnim parom lokalaca, koji su dosli neposredno za nama svojom ribaricom i vezali se na svoj vez u malom pristanu unutar mola, saznanje da u Jezerima (mesto s druge strane ostrva) ima lokalna festa te noci, nas odlazak tamo kroz vinograde, bljesteci belim puteljkom, raskrsnica sa crkvom, na vrhu prevoja, pod punim Mesecom, provod uz pesmu, papaline i vino u Jezerima, jutarnja toaleta – kupanje u moru (E. Express je imao samo hemijski wc, koji smo ostavili u marini da imamo vise prostora za stvari i manje komplikacija); da li smo spavali? ne znam – ne verujem.

Zeljni nove doze kretanja u tisini vetra, isplovljavamo i izmedju Kakna i Kaprja, dolazimo do juzne punte Zirja, gde videvsi da je ostalo jos puno dana, odlicujemo da preplovimo do Rogoznice. U medjuvremenu maestral je pojacavao i kako smo odmicali, sada vec na pravoj pucini, a ne ususkani obalama Biogradskog i Murterskog mora, staza za razvoj talasa se produzila toliko, da u dolinama talasa vise nismo mogli da vidimo, ni jako daleku obalu Sibenskog zaliva, ni horizont pucine, samo zapenjene kreste na rukohvat od nas. Na vrhu talasa pak, pocelo bi glisiranje, koje je iziskivalo svu moju snagu da odrzim kurs. I dok sam ja sva obuzeta hvatanjem ritma mora, broda i vetra, ucila ovaj “novi ples”, na palubi je bio muk razrogacenih ociju i iscekivanja sta nosi novi talas, sve veci i veci. Neko se dosetio, da za mucninu treba nesto grickati i odjednom su pocele nestajati zalihe sargarepe u besomucnoj borbi protiv strepnje i mucnine. Na prilazu Rogoznici jedan drugar je morao da kormilari zajedno sa mnom, jer drzeci prejako rudu kormila, dobra dva sata (izgledalo je kao vecnost, ali ona cudna, koju bih volela da stane i da nikad ne stane - u isto vreme), poceli su da me hvataju grcevi. Kad smo se usidrili, posle kratkog predaha, nastala je panicna potraga za YU-nautikama i raznim skriptama, koje sam ponela i koje do tad, nikom od posade nisu izgledale interesantne.

Sutra sam konacno “mudro i sa iskustvom” odlucila, da ipak idemo do Hvara, uprkos nemanju nauticke karte. Pouzdala sam se u moja secanja sa cestih putovanja s roditeljima, po tim ostrvima ispred Splita trajektom i jednu veliku auto-mapu jadranske obale izdatu od AMSJ. I uspeli smo; prva stanica Maslinica na Solti, pa “iznutra”, kroz Splitska vrata do Hvara, gde smo se prosvercovali u Amforu na bazen, pranje vesa i tusiranje, a onda nazad u Velu Rinu na Drveniku Malom, pa u Primosten, zesce pijancenje sa nekim Austrijancima uz pevanje Bandjera Rosa, Yesterday, Bela Ciao, Zivot je more..., tesko maurni u Munu na Zirju, po jakom burinu u zoru, spektakularno sami kroz Kornate u Uvalu Mir, lov na kozice u Slanom jezeru, spremanje rizota u kuhinji “Iskra-Kranj” odmaralista, jer smo potrosili sav spiritus na koji je radio nas “sporet”, pa prvi jubilarni put kroz Proversu Velu u Sali, gde smo potrosili zadnje novce na dva hleba i 3kg paradajiza, koje smo uz nekoliko preostalih glavica luka, solju ulja i Pretekle 2 boce Debita pojeli u uvali Cuscica, kao zadnji obrok na brodu. Sutra smo se kroz Zdrelac vratili u Biograd i cvileli za rani “check-out” da bi dobili kauciju nazad, jer smo bili gladni kao “vuci – morski”. I to smo uspeli; velike pice, “sa sve” u piceriji “Mama mia” secacu se dozivotno, kao apsolutno vrhunskog gastronomskog iskustva.

Tih 15 dana ucila sam jedrenje, svakog sekunda, upijala u uzbudjenju svaku reakciju broda i jedara na vetar i more, u vetrovitim nocima proveravala da li vetar jaca, menja pravac, da li sidro drzi, pokusavajuci da osetim/naucim sta se desava u pesku, blatu, travi i sljunku, sta god da je dno bilo.

Ucenje se nastavilo i kod kuce; tri dana skoro da nisam izasla iz kreveta i iz svoje sobe, sanjajuci i bukvalno ponovo prezivljavajuci “gradivo”; navucena na tu “nauku” za ceo zivot.

Eto, tako je to bilo; mislm sami pocetak; a ucim i dan danas.


  • 6

#1864 Kinik

Kinik
  • Members
  • 40,265 posts

Posted 07 December 2017 - 15:28

...

 

Nije tesko shvatiti sta je zapravo sustinski rezultat poslednjih americkih izbora.

 

Rezultat poslednjih americkih izbora nije to sto je pobedio cirkuzant Trump nego to sto je izgubila njanjava politicka zabokrecina.

 

Proslo je godinu dana i, vidim, neki to jos nisu shvatili nego bi ostrasceno da ”lece” Trumpa simptom. Iz toga bi covek zakljucio da upiru prstom u sindrom, kad ono … upiru prstom u neku svoju Boljku. I onda se oko toga sujetno prepiru ”raskrinkavajuci” Trumpa, kad ono (opet!) … raskrinkavaju sebe. Dok je takvih jogunastih lovaca na fantomsku bol bice i Trumpova. 

 

:+1:

 

...


  • 0

#1865 Denis Jasharevic

Denis Jasharevic
  • Members
  • 7,705 posts

Posted 17 March 2018 - 16:49

Ljudi-gusteri mozda nisu, ali ljudi-marksisti svakako jesu (u nekim poljima, kao sto su antropoligija i sociologija ili engleski jezik - a postmoderne "grane" kao sto su kulturalne studije, feminizam, crnacke studije i slicno da i ne pominjem - ima za red velicine vise samodeklarisanih marksista nego republikanaca), uz druge sociijalisticko-drzavisticke elemente, koji sisaju novac i beneficije a za uzvrat ne proizvode nista osim svojih idiotskih klonova, koji samo znaju da protestvuju i traze ovaj ili onaj zakon, i da za sopstvenu neminovnu propast kada izadju u spoljni svet krive Ameriku, "belacke privilegije", patrijarhat itd. Stoga nije uopste cudno da je obrazovanje u SAD daleeeko najmanje produktivna i uspesna grana privrede (ja bih rekao da cak ima negativan doprinos), to nedvosmisleno pokazuju sva istrazivanja (prosto ljudi ne znaju nista od toga sta su ucili u skoli).

 

A ova zloupotrebe dece u politicke svrhe (sto je de fakto nasilje nad decom) jeste tipicni socijalisticki trejdmark, jer totalitarna svest ne moze nista da ostavi po strani, nepolitizovano i zasticeno od "progresivne" ideologije, pa ni decu. Stalno su tu neki hitlerjugendi, pioniri, stafete, komsomolci, pavlike morozvi i slicne manifastacije nasilja totalitarizma nad decom. Pazi, molim te, neko ko nije nikad sopstvenu guzicu opra trazi da se nesto resi komesarskim zakonom, i to u Vasingtonu :ajme:


  • 0

#1866 Div

Div
  • Members
  • 7,654 posts

Posted 10 May 2018 - 10:59

Poltronstva je u Srbiji uvek bilo ali ovo sto rade naprdnjaci je toliki nivo da covek mora da se zapita da li iza toga uopste stoji nesto sto moze da se kvalifikuje kao ljudsko bice. Mi kao drustvo necemo preziveti tu gamad. Ne zbog toga kolika ce nam biti plata i hocemo li imati mizernih 480 ili takodje mizernih 450 evra prosecnu platu, hoce li ekonomija biti ovakva ili onakva, hocemo li se kurtalisati Kosova ili ga braniti do poslednjeg, hoce li ovaj ili onaj dripac biti Tito umesto Tita, necemo preziveti zbog toga sto su naprdnjaci sprzili i unistili do temelja pojmove kao sto su integritet, karakter, ponos, samopostovanje, elementarna pristojnost, profesionalnost. U tom mulju vise nema mesta za onu bazicnu ljudsku i profesionalnu srecu kad nesto postignes sopstvenim trudom i ocekujes da te ljudi zbog toga postuju, za one momente kad s ponosom pogledas iza sebe u ono sto si stvorio, kad ti ljudi pridju i pruze ti ruku ili ti aplaudiraju ne zato sto si na polozaju vec zato sto si nesto korisno i pametno uradio.
 
S obzirom da su sve to osnovne ljudske osobine (po Maslovu cak i osnovna ljudska potreba) prosto se covek mora zapitati ima li iceg ljudskog u tom beskonacnom spletu laznih diploma i karijera, racionalizacija pljacki i svakog drugog oblika kriminala, savijanja kicme pred gorim od sebe samo zato sto je taj na polozaju, neumerenog hvaljenja ciji je cilj da se negde pojavi i da ga gazda vidi kako bi se napredovalo u hijerarhiji, laganje sebe i drugih da u celom tom drustvu postoji neki sistem odnosa karakteristican za ljudsku civilizaciju umesto sistem bednog ponasanja koje praktikuju bednici bez trunke ljudskog dostojanstva i integriteta, jedno gluvo kolo u koje su se uhvatili svi srpski paramecijumi kako bi sebi u prigodnom drustvu mogli da stvore iluziju da su ista vise od paramecijuma. Posto je to gluvo kolo postalo i sve vise postaje ne samo trend vec uslov opstanka ono ce se siriti sve vise i vise, zagadjivati sve veci i veci broj ljudi i vremenom ce stvoriti drustvo koje ce zaista misliti da se u zivotu ne moze biti nista vise od paramecijuma, beskicmenjaka koji puzi pred jacima od sebe i slini po slabijem od sebe.
 
Bude li nas sve zahvatio taj virus ugasili smo ga kao drustvo. Postacemo svi Mali, Sline, Vulini, Vesici, Vucicevici i ostala Potemkinova sela od ljudi, fasade i prazne ljusture koje fizicki lice na ljudsko bice ali trunku ljudskog u sebi nemaju. I to ce biti kraj. Iz svake krize ljudski um se moze iscupati dok upravlja ljudskim bicem, kad ne bude ljudi nece biti ni ljudskog uma. Posto naprdnjacima ljudski um ne treba jer ljudski um misli, sto naprdnjaci nikako ne priznaju kao aktivnost, nece im trebati ni ljudi. Trebace im samo prazne ljusture.


  • 2

#1867 slavisa063

slavisa063
  • Members
  • 922 posts

Posted 15 May 2018 - 10:53

Ne, to govori o nivou svesti ljudi sa tog prostora. Isto kao kad neko ko je s tih prostora otišao na Zapad, USA, gde god, i onda iz svoje sužene perspektive govori kako sistem tamo funkcioniše savršeno jer on/ ona dobro živi. Za socijalnu, rasnu i svaku drugu diskriminaciju nema razumevanja. Loše stvari se dešavaju samo onima koji nisu iskoristili sve mogućnosti, lenji su, ne žele da menjaju navike, kulturološke razlike i ko zna šta se sve ne pronalazi kao izgovor. Stvari se ne individualizuju nego kolektivizuju, po ugledu na stanje svesti ljudi sa prostora ex- yu. Čovek kad čita šta neki pišu stiče se utisak da je to sve logoraš do logoraša, u najboljem slučaju disident. Kad ono, likovi koji su se školovali i odrastali u tom sistemu a onda zahvaljujući kvalifikacijama pronalazili svoje mesto na Zapadu. Dakle, nije se to školovalo na Oxfordima i Cambridgeima nego na “narodnim univerzitetima”. Sad odjednom, kao, smetala im Jugoslavija.

 

Odlican post. 


  • 0