Jump to content


Photo
- - - - -

1918. - 2018. sto godina Jugoslavije


  • Please log in to reply
426 replies to this topic

#1 vladan

vladan
  • Members
  • 25,392 posts

Posted 01 March 2018 - 18:37

 
vreme_logo.jpg
 btn_search.jpg
0_dts-Baner-460x60pix.jpg
1559663_26-01.jpg
INTERVJU – RADINA VUČETIĆ, ISTORIČARKA >

icn_komentar.jpg
icn_print.jpg
O čemu govorimo kad pričamo o Jugoslaviji

„MA IZ KOJIH POZICIJA I MA S KAKVIM NAMERAMA RAZMIŠLJAMO O JUGOSLAVIJI, NEIZBEŽAN JE ZAKLJUČAK DA JE ONA, U OBA SVOJA ŽIVOTA, BILA OKVIR ZA EMANCIPACIJU I MODERNIZACIJU SVIH JUGOSLOVENSKIH NARODA I DA SU SE U OKVIRU NJE KONSTITUISALE BUDUĆE REPUBLIKE, DANAS DRŽAVE, KAO I DA SU NAJVEĆI UZLETI SVIH POJEDINAČNIH NARODA OSTVARENI UPRAVO U TOJ ZEMLJI. KAKO KAŽE MARI ŽANIN ČALIĆ, JUGOSLAVIJA JE BILA NAJOZBILJNIJI MODERNISTIČKI PODUHVAT NA OVIM PROSTORIMA, A SVE ŠTO SE DEŠAVALO OD KRAJA OSAMDESETIH I ŠTO SE DEŠAVA I DANAS, U SVOJOJ SUŠTINI JE ANTIMODERNISTIČKO I VRAĆA NAS ČITAV VEK UNAZAD"

 

U decembru 2018. navršiće se sto godina od nastanka Jugoslavije. Da li će, tko i kako taj jubilej obilježiti? Zašto Jugoslavija nije bila vještačka tvorevina, šta su njeni najveći dometi, a šta slabosti i kakve je tragove iza sebe ostavila? O ovim i drugim pitanjima vezanim za zemlju koje više nema, govori istoričarka Radina Vučetić, docentkinja na Odeljenju za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu, autorica knjiga Koka-kola socijalizam i Monopol na istinu.

„VREME": Pred balkanske ratove Srbija i Crna Gora bile su nezavisne države, Makedonija i Kosovo u sastavu Turske, a Slovenija, Hrvatska i Bosna i Hercegovina u Austrougarskoj. Šta su tada ove zemlje predstavljale u globalnim okvirima i možemo li povući paralelu sa njihovim današnjim međunarodnim položajem?

RADINA VUČETIĆ: Same ili u okviru velikih carstava, na njihovim rubovima, ove države nisu bile važni činioci ni evropske, a kamoli svetske politike. Imale su status provincije – i bukvalno i u dubljem značenju. Tek sa Jugoslavijom, svakoj od njih rastao je značaj. Nastala je relativno velika država na Balkanu i u Evropi – veća od svih svojih suseda, sem od Italije i naročito ako govorimo o drugoj Jugoslaviji, zemlja za koju se znalo u celom svetu. Vidna na mapi, ona je bila još vidnija po svojim vrednostima u raznim oblastima. Gde su danas sve države nastale posle raspada te i takve Jugoslavije? Kako ja imam običaj da kažem, od jedne smislene nastao je veliki broj besmislenih država, ma kako to strašno zvučalo. Ali čak i one države koje su u Evropskoj uniji danas u svetskim okvirima malo znače i malo toga važnog predstavljaju, pa dolazi do situacija da i neko ko mora da se razume u politiku i Balkan, kao Serž Bramerc, može da izjavi da je Kolinda Grabar Kitarović predsednica Srbije. Ili, kada vas u inostranstvu pitaju odakle ste pa kažete iz Srbije, često usledi ono pitanje „da li je tamo hladno", jer misle da je Srbija Sibir. Sve ove novonastale zemlje, nažalost, i dalje su svetu prepoznatljive prvenstveno kao poprišta krvavih ratova devedesetih ili, ako ćemo gledati s pozitivnije strane, po dobrim sportistima i sportskim reprezentacijama. A kada već spominjem sport, ako su nam tako jake pojedinačne državne reprezentacije, kakve bi tek bile reprezentacije Jugoslavije, da ta država još postoji?

Što za jugoslavenske narode predstavlja ideja ujedinjenja?

Ma iz kojih pozicija i ma s kakvim namerama razmišljamo o Jugoslaviji, neizbežan je zaključak da je ona, u oba svoja života, bila okvir za emancipaciju i modernizaciju svih jugoslovenskih naroda i da su se u okviru nje konstituisale buduće republike, danas države, kao i da su najveći uzleti svih pojedinačnih naroda ostvareni upravo u toj zemlji. Kako kaže Mari Žanin Čalić, Jugoslavija je bila najozbiljniji modernistički poduhvat na ovim prostorima, a sve što se dešavalo od kraja osamdesetih i što se dešava i danas, u svojoj suštini je antimodernističko i vraća nas čitav vek unazad. Taj povratak u uske nacionalne zabrane, sve je to neki mračni 19. vek i u totalnoj je suprotnosti svemu onome što smo imali u obe Jugoslavije. Stepenicama za penjanje mi smo, uz nesporna penjanja, na kraju sišli takoreći na dno – zapravo, niz njih smo se sunovratili. Svi narodi koji su činili Jugoslaviju upravo su u njoj doživeli svoj istorijski i civilizacijski maksimum. S druge strane, ako pratimo poglede na Jugoslaviju iz novih država nastalih po njenom slomu, u njima se uglavnom negira sve pozitivno što je ujedinjenje donelo i uglavnom se stvaranje Jugoslavije pominje kao nekakvo „rešenje iz nužde", međuprostor do novih samostalnih država. Zajednički život, svejedno da li viđen kao potreba ili kao nužda, bio je opterećen mnogim suprotnostima od kojih je najveći problem bio konstantno nerešavanje nacionalnog pitanja i pitanja (ne)ravnopravnosti država koje su se ujedinjavale u Kraljevinu Jugoslaviju i kasnije činile socijalističku Jugoslaviju. Stalni sukob centralističkog i federalističkog koncepta i suštinska nemogućnost pravog dijaloga ostavili su ova pitanja nerešenim u obe Jugoslavije. Paralelno sa ekonomskim i kulturnim uzletima još od prvog, Vidovdanskog ustava, Jugoslavijom je praktično dominirao centralističko-unitaristički koncept i na njemu se stalno sve lomilo dok se, na kraju, nije i slomilo. Međutim, ako se uporede značajna emancipacija svih naroda i njihov izlazak na međunarodnu scenu sa stalnim sukobima unutar nje, postavlja se pitanje da li je kolaps te države bio neminovan. Mislim da nije. Antagonizama je uvek bilo, ali tamo gde postoje prilike da se kroz zajedničke uspehe postižu i pojedinačni, da s napretkom celine napreduju i njeni delovi – što je u Jugoslaviji postojalo – antagonizmi i ne moraju da predstavljaju neku veću prepreku uspesima. Podižući sebe, ekonomski i kulturno, Jugoslavija je podizala i sve svoje delove i tako je postavljala, u mnogo čemu, temelje u svim oblastima u danas samostalnim, iz nje nastalim, državama. Mnogo toga srpskog, hrvatskog, bošnjačkog, slovenačkog, makedonskog, crnogorskog, albanskog, čak i u materijalnom smislu, jugoslovensko je. I famozna „sukcesija" to potvrđuje. Posvađana deca dele ono što su im ostavili roditelji kojih su se odrekli. Investirajući u sebe – figurativno ali i bukvalno – Jugoslavija je investirala i u Srbiju, Hrvatsku, Sloveniju, Crnu Goru, Bosnu i Hercegovinu, Makedoniju. Tragovi toga postoje i ostaju. Sve u svemu, ideja ujedinjenja nije bila samo državotvorna ideja. Bila je mnogo više od toga, te je otuda ostavila mnogo toga što živi i što će živeti ne samo na sentimentalnom i emotivnom planu.

Koliko je stvaranje obje Jugoslavije plod autentične želje njenih naroda, a koliko posljedica sklopa međunarodnih odnosa, to jest smije li se o Jugoslaviji govoriti kao o vještačkoj tvorevini?

Nikako se ni o prvoj, ni o drugoj Jugoslaviji ne može govoriti kao o veštačkim tvorevinama. Stvari nikad nisu toliko jednostavne, a upravo je teza o Jugoslaviji kao veštačkoj tvorevini služila da se negira ono što je bila realnost – a to je želja naroda za ujedinjenjem. Ta teza u potpunosti briše sve ono što je postojalo kao vidljivo od druge polovine 19. veka i čiji tragovi sežu mnogo dalje u prošlost. Tragovi želje za ujedinjenjem mogu se videti ne samo u političkim idejama nego i u svakodnevici, u kulturnom životu, što je, za Srbiju, istraživala moja koleginica Dubravka Stojanović. Ona je ukazala na prve pozorišne susrete Zagreba i Beograda još 1841; oni se intenziviraju od šezdesetih godina 19. veka, a početkom 20. veka se održavaju i Prva jugoslovenska izložba, Prvi kongres južnoslovenske omladine, Prvi kongres južnoslovenskih pisaca, letuje se u Abaciji i Fjumi (Rijeka), a u leto 1910, kao sada za Novu godinu, u posetu Beogradu dolazi grupa Slovenaca. Nije se, dakle, ta Jugoslavija 1918. desila slučajno, stihijski i kao plod svetske politike, nego kao rezultat težnji ljudi sa ovih prostora. Ali, mi smo skloni teorijama zavere, ne samo kada je nastanak Jugoslavije u pitanju nego i njen raspad, prebacujući odgovornost na nekog drugog, a ne tragajući za suštinskim problemima koji su postojali u obe Jugoslavije i koji su vodili njenom raspadu. Činjenica je da je jugoslovenska ideja zahvatala političke i intelektualne krugove u skoro svim nacionalnim sredinama. Zato se nikako ne može govoriti o „versajskoj Jugoslaviji", ili o Jugoslaviji kao veštačkoj tvorevini, mada je međunarodni faktor takođe igrao određenu, ali nikako presudnu ulogu u njenom stvaranju.

Nijedna ulica u Beogradu ne nosi ime kralja Aleksandra Karađorđevića. Za razliku od Nikolaja II, on nema ni spomenik u glavnom gradu Srbije. Da li je u tome određenu ulogu odigrala i činjenica da se nalazio na čelu prve Jugoslavije, to jest njegova politika integralnog jugoslavenstva?

U Beogradu postoje samo biste Aleksandra Karađorđevića na ulazu u Arhiv Jugoslavije i u holu Doma Vojske Srbije. Pitanje zašto nema spomenika kralju Aleksandru zaista je interesantno i važno i na njega postoji više mogućih odgovora. Jedan od njih je da su godine posle ubistva kralja Aleksandra bile turbulentne godine velikih tenzija i da je to period udaljavanja od Francuske i liberalnih demokratija. I odustajanje od integralnog jugoslovenstva moglo je da bude jedan od razloga... Posle ubistva, kralj Aleksandar je nesumnjivo ostao prisutan u javnosti, ali se ta javnost menjala i nije više bilo političke opcije koja bi stala iza njegove politike. S druge strane, treba imati u vidu da je, ako govorimo o ubijenim vladarima, makar kod nas potrebno da prođe neko vreme da bi ti spomenici bili podignuti. Knez Mihailo je ubijen 1868, a spomenik mu je podignut 1882, dakle 14 godina kasnije. Isto je i sa Zoranom Đinđićem, koji je ubijen 2003, a priča o spomeniku se aktuelizuje tek sada. Kod spomenika je, pored toga kome se podiže, važno i ko ga podiže, tako da se nadam da spomenik Zoranu Đinđiću ipak neće biti podignut u ovim okolnostima. Nadam se i da će Mrđan Bajić i Biljana Srbljanović, koje izuzetno cenim, ipak još promisliti o tome šta sve podizanje jednog takvog spomenika nosi sa sobom i da li im je potrebno da učestvuju u pranju biografije Aleksandra Vučića. Nesporno je da je podizanje spomenika Zoranu Đinđiću opšte dobro s istorijskim dimenzijama, a svemu spornom oko toga, od estetike do politike, meru će odrediti javnost i vreme. Što se pak tiče spomenika kralju Aleksandru Karađorđeviću u našem dobu, izgleda da on tek danas nije nikom potreban, jer ideologija jugoslovenstva i svega onog što je predstavljao očigledno za nas nema nikakvog značaja, pred naletom raznih ruskih careva i horista – ili azerbejdžanskih diktatora. Ima tu i šireg i dubljeg „našeg", čak do bizarnosti.

Koliko je Tito preuzeo i nastavio dijelove Aleksandrove vanjske politike kada je riječ o Balkanu i Evropi u prvim godinama nakon Drugog svjetskog rata?

Ja ipak ne bih poredila Aleksandrovu i Titovu spoljnu politiku: svet posle 1945. u hladnoratovskim okolnostima bio je sasvim drugačiji. Možda ima neke sličnosti u svesti o važnosti regionalnih kontakata i saveza koji bi predstavljali branu od mnogo jačih neprijatelja. Za kralja Aleksandra je to bila Mala Antanta, a za Tita ideja o Balkanskom paktu. Ipak, radi se o potpuno drugačijim situacijama i istorijskim trenucima, a ono što donekle povezuje spoljnu politiku Aleksandra i Tita svakako je opšte mesto da je politika veština mogućeg i da su se oni, ni manje ni više od evropskih i svetskih vođa, toga i držali.

Aleksandar i Tito bili su vrhovni komandanti, ratni pobjednici, šefovi tek formirane, odnosno obnovljene Jugoslavije. Mogu li se uporediti po političkom i ličnom stilu?

Takve paralele su nezahvalne jer imamo monarha i predsednika socijalističke republike i dve, u mnogo čemu, različite države. Zanimljivo je, međutim, pratiti stil i kult ličnosti obojice, jer su i jedan i drugi bili snažne ličnosti i neprikosnoveni vladari u svojim državama do smrti. U ta dva različita sistema postojala je slična forma, ali potpuno različita suština. Za „najvećeg sina našeg naroda" nije proglašavan samo Tito nego i kralj Aleksandar. Nisu samo u socijalističkoj Jugoslaviji ulice ili različite institucije nazivane po Titu, nego za vreme kraljevine i po kralju Aleksandru. I smrti oba vladara (Tita i kralja Aleksandra) takođe su bile povodi za jačanje njihovog kulta. Titov kult ličnosti se često prikazuje kroz njegov rođendan, proslavljan kao Dan mladosti, a i u Kraljevini Jugoslaviji bio je izrazito jak kult rođendana i kralja Aleksandra i prestolonaslednika Petra Karađorđevića. Takvih primera je zaista mnogo, i ta forma koju je komunista Tito preuzeo od jednog kralja služila je da omogući lakše preuzimanje vlasti i lakšu legitimaciju novog poretka. Ali mi to, u nekom začetku, imamo i danas, tu idolatriju čiji je predmet prvi čovek u državi bilo da se radi o kralju, predsedniku socijalističke ili premijeru ili predsedniku nazovi demokratske države. Dakle, potpuno je nebitno da li govorimo o nacionalnoj ili višenacionalnoj državi, monarhiji ili republici, komunizmu ili postkomunizmu, jednopartijskoj ili višepartijskoj diktaturi – mi kao da ne možemo bez kulta ličnosti, odnosno bez vođe. To je samo pokazatelj jednog suštinski patrijarhalnog i konzervativnog društva, bez ikakve političke kulture, društva koje traži svog Hrista spasitelja, najčešće kada ni o religiji niti o hrišćanstvu ne zna ništa.

Što su bile Titove „crvene linije" u vanjskoj politici i kakvo mjesto u istoriji zauzima njegovo „ne" Staljinu?

Tito je razlazom sa Sovjetskim Savezom napravio najznačajniji potez u istoriji socijalističke Jugoslavije. Reći „ne" Staljinu i Sovjetskom Savezu bila je neverovatna hrabrost i, ispostaviće se, Titova najmudrija odluka. To je jedan fascinantan politički čin koji je opredelio živote ljudi u Jugoslaviji posle 1948, sve do njenog raspada. Jugoslavija je tako ostala zemlja sa socijalističkom ideologijom, ali sa zavidnim slobodama koje ne mogu da se porede sa onim u Istočnom bloku. Drugo, Tito je umeo da proceni hladnoratovsku situaciju i da od Zapada izvuče najveću moguću korist, a u želji da očuva neutralnost Jugoslavije on se istovremeno okrenuo zemljama Trećeg sveta i postao jedan od lidera nesvrstanih, uspevši da sebe uzdigne u političku figuru svetskog formata. Danas se Tito negira na milion načina, ali njegova uloga u svetskoj politici je zaista bila izuzetna. Prolazila sam kroz arhivsku građu mnogih ključnih događaja, od sukoba na Bliskom istoku do invazije Čehoslovačke – imate situaciju da američki predsednici i svetski lideri pišu Titu i pitaju ga za mišljenje, traže da posreduje. Otuda me čudi, naročito od nekih ljudi sa političkim ambicijama, kada lako (dis)kvalifikuju Tita, bez razumevanja njegovog stvarnog značaja u svetskim okvirima koji mu danas priznaje i vodeća svetska istoriografija. Naravno da je njegovo „ne" Staljinu imalo, uz deklarativne, i svoje prikrivene protivnike do današnjih dana. Duhovita je, u tom smislu, dosetka da su neka politička previranja, pa i Osma sednica, bila i „revanš" za 1948, a možda je to i više od dosetke. Što se „crvenih linija" tiče, one uvek postoje, ali mudri i uspešni političari umeju da prepoznaju trenutak i istorijsku potrebu da pomere i te linije. Mesec, dva ili tri, možda čak i samo dan pre Titovog „ne" Staljinu, podrška Moskvi bila je najčvršća „crvena linija", a nestala je takoreći u trenu. I De Gol je francusku „crvenu liniju" – da je Alžir francuski i da će to večno biti – izbrisao preko noći, bolno ali uspešno. Apsolutizacija „crvenih linija" u politici, kao uostalom i u životu, lepo i principijelno zvuči, ali često donosi štetu. To je i Tito, ni prvi ni poslednji u politici, savršeno umeo da prepozna.

Predsjednik Aleksandar Vučić izjavio je dok je bio premijer da je Srbija imala više diplomatskih posjeta, pritom i značajnijih, nego što je Titova Jugoslavija u svojih najboljih pet godina. Pohvalio se kasnije i da je za tri godine uradio koliko i Tito u Jugoslaviji, a sada najavljuje da će 2018. posjetiti petnaest afričkih država. Mogu li se današnji predsjednici samostalnih država na tlu Jugoslavije po bilo čemu usporediti sa Titom?

Niti jedan predsednik bilo koje od samostalnih država na tlu Jugoslavije ni po čemu se ne može porediti sa Titom. Međutim, iz mnogobrojnih postupaka deluje da bi Aleksandar Vučić jako želeo da on bude odgovor na onu dilemu s kraja osamdesetih – „Srbija se sada pita ko će nama da zameni Tita". U poslednje vreme intenzivno pratim želju našeg predsednika da korača Titovim putem kada je spoljna politika u pitanju. Međutim, on ne razume da ovo vreme nije vreme Hladnog rata, niti da Srbija nije Jugoslavija. Zanimljivo je kako čovek koji je ponikao iz stranke koja je htela da glogovim kocem probada Tita i izbacuje njegov grob iz Kuće cveća, odjednom želi da bude novi Tito. To se vidi iz mnogih njegovih poteza, s tim što mislim da on, za razliku od Tita, nevešto balansira između Rusije i Zapada. Jedan od tih poteza je svakako i afrička turneja. S druge strane, ta njegova stalna prebrojavanja koliko se puta s nekim rukovao, koliko puta je negde bio zaista su smešna jer te brojke same po sebi ne znače ništa. Broje se rezultati diplomatskih poseta, a ne one same. Koliko li se puta Tito rukovao sa Staljinom, ali se broji samo kad mu je „zavrnuo" ruku. Što se Afrike tiče, to mi je posebno zanimljivo jer se trenutno bavim Titom i Afrikom; baš razmišljam zašto 15 zemalja, kad Aleksandar Vučić u svemu želi da nadmaši Tita, a Tito je, koliko se sećam, ukupno posetio 16 afričkih zemalja. Da je bar rešio da obiđe 17, to bi mi već bilo jasno, pošto bi to zaista bilo „prvi put u istoriji". S druge strane, Titovo najduže političko putovanje je bilo 1961, kada je „Galebom", na „putu mira" koji je trajao 72 dana, posetio sedam afričkih zemalja. U tom smislu, 15 je svakako više od sedam, samo Vučiću fale i „Galeb" i neki novi Dobrica Ćosić na tom „Galebu", ali i Danilo Kiš da nam to opiše, pa da uživamo.

Inače, kako tumačite da je po prošlogodišnjem istraživanju Demostata, Tito „najpopularniji lider u Srbiji"?

Pa i ne iznenađuje me. To je delom vezano za jugonostalgiju i titostalgiju, ali ne govori toliko o našem odnosu prema prošlosti, koliko o našem odnosu prema sadašnjosti. Ništa ne ulepšava prošlost efektnije od loše sadašnjosti. To, delimično, ima veze i s tim da mi, jednostavno, volimo lidere, vođe i jake autoritarne ličnosti, a s druge strane, ipak postoji svest o tome šta je bila zemlja koju je Tito vodio i koliki je bio njen međunarodni značaj. Postoji, na kraju krajeva, i svest o tome kako se živelo, a živelo se – ako govorimo o životu običnih ljudi koji treba da preguraju mesec od svoje plate, odu sa decom na more, imaju zagarantovano zdravstveno osiguranje i adekvatnu zdravstvenu negu – sigurno bolje nego što se živi danas. Kako izgleda živeti danas u bilo kojoj bivšoj jugoslovenskoj republici? Ogromna nezaposlenost, niske plate, velika beda i siromaštvo, poluuspela ili neuspela tranzicija, skandalozne privatizacije, namešteni tenderi, otvorene pljačke, korupcija, odsustvo pravne države... U tom smislu, naravno da sećanja i na Jugoslaviju i na Tita bude pomešane emocije, pa tako Tito istovremeno uspeva da bude i ozloglašeni komunistički diktator i najpopularniji lider u Srbiji. Mesta na listama popularnih u bilo čemu, pa i u politici, nisu uvek objektivan prikaz vrednosne skale, ali su uvek snažan otisak „kolektivizacije" subjektivnog, ponajčešće mešavine trenutnog stanja, ukusa i emocija.

Kad smo kod kolektivnog sjećanja i života u bivšoj Jugoslaviji, šta su to bila njena najveća dostignuća?

Odakle god da se krene, rezultati su u poređenju sa današnjim zaista impresivni. Ako gledamo spoljnu politiku socijalističke Jugoslavije, jedna relativno mala zemlja imala je međunarodni ugled koji je daleko prevazilazio njenu veličinu. Analiziramo li dalje umetnost, arhitekturu, obrazovanje, nauku, zdravstvo, univerzitet, ekonomiju, izgradnju infrastrukture, videćemo da su tada moćne firme poput Energoprojekta ili Ingre gradile po celom svetu. Svuda je napravljen neverovatan skok koji je neuporediv ne samo sa uslovima naših života danas nego i sa životom u Kraljevini Jugoslaviji, a ona se, za razliku od socijalističke Jugoslavije, po pravilu glorifikuje, idealizuje i romantizuje. Dobijanje stanova od firmi, mogućnost školovanja, neverovatan rast broja pismenih, dobijanje prava glasa za žene i njihova emancipacija, urbanizacija, industrijalizacija – sve se to postizalo neverovatno krupnim koracima u SFRJ. Zahvaljujući sukobu sa Sovjetskim Savezom, i sama Partija se menjala, demokratizovala, kao i celo društvo. Imali smo neku formu nestranačke, odnosno jednopartijske socijalističke demokratije, sve do početka sedamdesetih, kada se ponovo vraća tvrdi kurs i kada, zapravo, Jugoslavija gubi šansu da kraj komunizma dočeka kao lider, a ne kao gubitnik tranzicije. Naravno, u kolektivnom sećanju nisu ostale samo pozitivne stvari – sećanja neminovno diktiraju, menjaju i preusmeravaju kako način na koji se ta zemlja raspala tako i mnogobrojne probleme koji su bili deo jugoslovenske stvarnosti. Jugoslavija je imala svoja dva lica – politički je to bila zemlja između Istoka i Zapada, to jest i na Istoku i na Zapadu. Na temu svakodnevice i sloboda, bila je to zemlja holivudskih i hladnoratovskih filmova, ali i zabrane filmova Crnog talasa; zemlja avangardnih predstava na BITEF-u, ali i zemlja skidanja pozorišnih predstava sa repertoara jugoslovenskih pozorišta, poput predstave Kad su cvetale tikve Dragoslava Mihailovića ili dramâ Aleksandra Popovića; zemlja koja pokazuje slobodu „Plejbojem" na kioscima, ali i rigidnost zabranama „Studenta", „Praxisa", „Naših dana"; zemlja samoposluga po američkom modelu u kojima je moguće kupiti stranu robu, ali i zemlja bonova za brašno, šećer i ulje i restrikcija struje. Na kraju krajeva, bila je to zemlja bratstva i jedinstva, sa krvavim bratoubilačkim ratom na njenom kraju. Ipak, za sagledavanje te socijalističke Jugoslavije, mora se, pre svega, imati u vidu širi istorijski kontekst – to je bila socijalistička zemlja u hladnoratovskom okruženju. Kao takva, zahvaljujući otpadništvu od Sovjetskog Saveza i otklonu od Istočnog bloka, a nalazeći se izvan „gvozdene zavese", uspela je da ostvari neverovatan civilizacijski uspon i da za Istok bude izlog Zapada. Jugoslaviju sa svim njenim i pozitivnim i negativnim nasleđem mi danas brišemo iz sećanja. Ako se bilo koji period sopstvene istorije potpuno odbacuje, to predstavlja veliki luksuz, naročito za male države i male narode. Mada se često čuje da nas prošlost određuje, mi našoj prošlosti pristupamo selektivno, zbog dnevnih potreba, po merama dnevnih interesa. Loše posledice perioda komunizma uglavnom su planetarno poznate, ali je zaista mnogo pokazatelja i „dobrih ostataka" jugoslovenskog socijalizma. Međutim, kod nas kao da je sve što je valjalo ukinuto ili planski potisnuto u zaborav, dok smo zadržali mnoge negativne strane komunizma – autoritaran način mišljenja, jednoumlje, partijsku kontrolu svih oblasti života, valjda srećni što se to više ne zove komunizam, nego demokratija. Menjajući termine – „moralno-politička podobnost" je danas „stranačka pripadnost", nedodirljiva „vlast radničke klase" je nedodirljiva „vlast stranke"... Suštinski, u negativnostima malo šta smo promenili, a nešto od toga „unapredili".

Kako ocjenjujete aktualnu kulturu i umjetnost u odnosu na onu iz Jugoslavije, pogotovo one druge?

Malo je nezahvalna pozicija da ja kao istoričarka ocenjujem aktuelnu kulturnu i umetničku scenu – to pre mogu kao građanka. Ali činjenica je da je naša kultura sve više parohijalna i sve manje vidljiva – da ne kažem nevidljiva – u međunarodnim okvirima. Ako se osvrnemo i na Kraljevinu Jugoslaviju i na socijalističku Jugoslaviju, mi smo bili deo evropskih i svetskih kulturnih trendova. Naši su nadrealisti, uglavnom levičari, bili autentični i deo svetskog nadrealističkog pokreta; o njihovim dometima govori i deo stalne postavke Muzeja savremene umetnosti. Meštrović je takođe jugoslovenski autor koji je daleko prevazišao jugoslovenske okvire. I jugoslovenski socijalistički modernizam je bio nešto što je služilo za ponos zemlji i prevazilazilo uske, lokalne okvire. Uz to, pošto se bavim i kulturnom diplomatijom, fascinantno je koliko je socijalistička Jugoslavija shvatala značaj kulturne diplomatije i slala ljude iz samog vrha jugoslovenske umetnosti da je predstavljaju u svetu – bilo da se radilo o likovnim umetnicima, autorima Crnog talasa, koji su pritom oštro kritikovali sistem, ili o pozorišnim umetnicima i muzičarima. Zemlji su „smetali" na unutrašnjem planu Živojin Pavlović, Dušan Makavejev, Aleksandar Petrović, Želimir Žilnik, ali su joj i te kako koristili njihovi međunarodni uspesi. Tamo gde nema ostrašćenosti, a gde ima političke mudrosti, gol se slavi i kada ga postigne neko za koga ne navijamo. Naša država to danas ne ume. To ne znači da nema vrhunskih umetnika, ali nemamo kulturnu politiku i političku toleranciju. Kao građanka, bila sam poražena našim paviljonom na ovogodišnjem Bijenalu u Veneciji. U tom smislu, imam utisak da se sve više zatvaramo i da nam je svet, pa i kada govorimo o aktuelnoj kulturi i umetnosti, sve dalji.

Socijalistička Jugoslavija ostavila je značajnu spomeničku i arhitektonsku zaostavštinu. Kako vam izgledaju „Beograd na vodi" i najnoviji trend podizanja spomenika – od Borislava Pekića, Nikole Tesle pa do Zorana Đinđića?

Za vreme socijalizma podizani su moderni spomenici – dovoljno je da se osvrnemo na spomenike Bogdana Bogdanovića, Vojina Bakića, Dušana Džamonje i, uopšte, na umetnost socijalističkog modernizma. Time smo se ponosili onda, a trebalo bi i sada. Pogled na spomenike i memorijale vezane za Narodnooslobodilačku borbu i pogled na spomenike caru Nikolaju, Nikoli Tesli, fontane i šedrvane od jeftinog mermera gde im mesto nije, na te šarene sijalice kojima su osvetljene najznačajnije državne institucije – Skupština izgleda kao neki tematski hotel u Las Vegasu – zaista daju vrlo preciznu sliku i o socijalističkoj Jugoslaviji i o današnjoj Srbiji. Od nekadašnjeg socijalističkog modernizma došli smo do nekog naprednjačkog socrealizma. Spomenici kao da se podižu samo za one s gipsanim lavovima u dvorištima. Dovoljno je pogledati Novi Beograd, koji je bio čudo modernističke arhitekture i koji se danas u svetu izučava na arhitektonskim fakultetima gde sada između modernih blokova niču crkve, kopije Ravanice i Gračanice, što sebi ne bi trebalo da dozvoli ni najudaljenija i nejnerazvijenija provincija, a kamoli Beograd. U modernim svetskim metropolama ima i katedrala i džamija iz daleke prošlosti, građenih u ondašnjem stilu, ali se nove katedrale i džamije grade u duhu arhitektonskih dometa graditeljstva novog doba. Beograd je danas, s tom količinom jeftinog mermera, lošeg betona, šarenih sijalica, umesto u neku novu modernizaciju, ušao u skopljeizaciju... Mnogo će nam vremena biti potrebno, kad se jednom ovo završi, da ga vratimo u neke evropske i svetske tokove.

Često se ističe nedemokratski, autoritarni karakter Jugoslavije, pogotovo one druge. Koliki je on, u kontekstu svog vremena, zaista bio?

O tome bih govorila na primeru cenzure u socijalističkoj Jugoslaviji, kojom sam se bavila u knjizi Monopol na istinu, a cenzura je, eto, vrlo zgodna za poređenje sa današnjim trenutkom i za promišljanje autoritarizma. Danas je pogled na cenzuru u socijalističkoj Jugoslaviji gotovo po pravilu revizionistički i Jugoslavija se posmatra isključivo kao represivna zemlja u kojoj nije bilo nikakvih sloboda, a zanemaruju se činjenice koje ukazuju da je, na mnoge teme, tu bilo neverovatnih sloboda za jedno socijalističko društvo, naročito kada se govori o šezdesetim godinama i o umetnosti, medijima, nauci. Vi ste tada imali kritiku postojećeg sistema u štampi, sa univerziteta, u filmovima, na pozorišnim scenama, tribinama... U javnosti je to vreme oštrih debata neistomišljenika, poput tribina u Filozofskom društvu Srbije, ali i u partijskoj „Borbi"; imate ozbiljne kritičke tekstove u „Studentu", „Praxisu", „Vidicima"; imate Korčulansku letnju školu i Crni talas... Svuda se bespoštedno kritikuje jugoslovenski sistem. I to ne površinski, već dubinski. Kada je počela da se pojačava cenzura, krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih godina, to je već bio znak da vlast gubi legitimitet – tada se beleži i veći broj zabrana i sudskih presuda protiv medija i umetnika. Upravo pojačavanje cenzure, u bilo kom vremenu i sistemu, najviše svedoči da vlast nije sigurna u sebe, a cenzura krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih pokazuje da svaka vlast, u onom slučaju Partija, sama sebi zadaje najveći udarac gušeći slobode, medije i stvaralaštvo. Cenzurisanjem umetnika i različitih neistomišljenika – i to u zemlji koja je od sukoba sa Staljinom imala visok stepen umetničkih i mnogih drugih sloboda i bila otvorena za modernizam i avangardu – Partija je pokazala da u njoj nije bilo snage ni sposobnosti, a izgleda ni volje za nužne promene. Pošto sam se bavila cenzurom u socijalizmu i živela u Miloševićevo vreme, ne mogu se oteti utisku da je sadašnja cenzura, još u sadejstvu sa autocenzurom, mnogo opasnija i perfidnija. I u vreme socijalizma i u vreme Miloševića postojao je prostor za polemiku, a danas se disonantni tonovi gotovo i ne čuju. U jezivim devedesetim, delovali su Radio B92, Studio B, „Utisak nedelje", „Vreme", „Naša borba", opozicioni listovi... Toga danas nema, ukinute su emisije u kojima je moguće kritikovati vlast, mnogi novinari i autori su se povukli ili su otpušteni. Došli smo u situaciju da je naša medijska slika jedan strašan hibrid rijalitija „Veliki brat" i Orvelovog Velikog brata iz 1984. Jedan po jedan nestaju i poslednji slobodni mediji, tako da je krajnje vreme da se počnemo otvoreno boriti za različite slobode koje nam pripadaju. Od kada cenzura postoji, a postoji u raznim formama takoreći oduvek, najgora je bila tamo gde se u centrima moći najglasnije govorilo da cenzure nema, evo, baš kao kod nas.

Što očekujete, kako će biti obilježena stogodišnjica Jugoslavije?

To je jedan važan jubilej, trenutak u kome treba da se ozbiljno bavimo Jugoslavijom – i Kraljevinom Jugoslavijom i socijalističkom Jugoslavijom – ali i raspadom Jugoslavije. Poslednja knjiga o istoriji Jugoslavije naših istoričara je ona Branka Petranovića iz 1988, dok je ta Jugoslavija još postojala. Naša istoriografija 30 godina kasnije nije našla za shodno da se bavi tom zemljom, kao ni njenim raspadom. Ulazimo u 2018. a da se ništa od konferencija ne najavljuje, ništa od velikih događaja, ne samo u Srbiji nego, koliko čujem, ni u Sarajevu, ni u Zagrebu. Jedino za šta znam jeste da se u Muzeju Jugoslavije planira izložba o stvaranju Jugoslavije. Ako se sve svede na medije, s obzirom na to kakvi su, plašim se da će to biti još jedna prilika za sve moguće revizionističke poglede na Jugoslaviju, na tvrdnje da je bila tamnica naroda, totalitarna država, da je Tito bio diktator, a da su nam se ratovi, eto tako, u pasivu, desili. Zato se plašim da će obeležavanje stogodišnjice proteći više u nekritičkom i revizionističkom sagledavanju te države i jugoslovenske ideje, umesto u njihovom dubinskom promišljanju, utemeljenom na ozbiljnim istraživanjima. Mislim da bi mnogi voleli da zaborave i na taj datum i na tu godišnjicu i na tu zemlju, jer je godinama stvarana slika da smo svi na području bivše Jugoslavije žrtve jugoslovenske ideje, mada je sve očiglednije da smo žrtve što smo tu ideju ubili.

Socijalističku Jugoslaviju obilježio je istinski antifašizam. Zbog čega smo u Srbiji svjedoci istorijskog revizionizma?

Taj revizionizam i negiranje antifašizma koji mi danas živimo tamne su mrlje u novijoj srpskoj istoriji i jedan potpuno anticivilizacijski čin. Strašne su posledice tih rehabilitacija po društvo jer time rehabilitujemo fašizam i pljujemo po našoj antifašističkoj tradiciji, a samim tim i po onome što je bila najpozitivnija tekovina Jugoslavije. Teško je odgovoriti šta to diktira, ali moram da kažem da veliku odgovornost za to snosi i moja struka, kao i sudstvo, pa smo u situaciji da su sudije danas ti koji pišu istoriju Drugog svetskog rata i perioda neposredno posle tog rata. Došli smo do svojevrsnog paradoksa – dok se ceo svet koji je bio na pravoj strani u Drugom svetskom ratu diči svojim antifašizmom, mi se njega stidimo i glorifikujemo drugu stranu. To je do te mere bolesno i suštinski je pokazatelj naše autodestrukcije. Takođe, mi time stavljamo svetu do znanja da zapravo nismo za Evropsku uniju, jer je temelj na kome ona počiva antifašizam. Ali to je sve samo deo te naše nove politike sedenja ne na dve, nego na 22 stolice. Mi i dalje hoćemo i Kosovo i EU, i Rusiju i Zapad, i antifašizam i četnike, i antikomunizam i Titovu mudru spoljnu politiku. E pa, to ne može. Takva politika je duboko šizofrena i predstavlja problem za formiranje identiteta i pojedinca i države i naroda. Staru izreku „Dobro jutro,čaršijo,na sve četiri strane", kojom su se označavali smutljivci, nepouzdani, prevrtljivi, mi danas uzdižemo u dobitnu političku filozofiju i praksu.

Bratstvo i jedinstvo, isto kao i integralno jugoslavenstvo, završilo je neuspjehom. Zašto?

Zato što je mnogo više bilo u parolama nego u suštini; zato što su oba sistema – jedan kroz politiku integralnog jugoslovenstva, drugi kroz politiku „bratstva i jedinstva" – mislila da se zbližavanje može odvijati deklarativno i nametanjem, a ne kroz dijalog i dugoročne i promišljene politike popuštanja, umesto zatezanja. I prva i druga Jugoslavija srušene su pod teretom međunacionalnih sukoba, mada pod različitim međunarodnim okolnostima: jedna je srušena u Drugom svetskom ratu, druga kada je pao komunizam, ali ne zbog pada komunizma jer je taj pad nije ni dotakao. Međunacionalni sukobi se po pravilu skrivaju iza interesa, brane se interesima, a epilog je, skoro uvek, kao u slučaju obe Jugoslavije, da mali i malodobitni interesi ponište velike i dobitne.

Kada se na kraju ispod svega podvuče crta, u čemu je značaj zajedničke države jugoslavenskih naroda? Iako više ne postoji, da li vam se čini da njen duh („živi, živi duh slavenski, živjeće vjeko’vma...") i dalje opstaje na različite načine?

Iako se SFRJ raspala pre više od četvrtine veka, taj identitet još postoji, makar kod onih koji su rođeni u toj zemlji. Ali i kod onih mlađih, kod kojih nema svesti o Jugoslaviji, zajedničkom identitetu, i kod kojih nema ni pozitivnih, ni negativnih emocija o toj zemlji, ipak postoji svest o zajedničkom kulturnom prostoru. Kod mladih, doduše, postoji i određena konfuzija jer čuju mnogo protivrečnih priča o Jugoslaviji, a nemaju iskustvo života u toj zemlji, niti znanja o njoj. Međutim, izgleda da je interesovanje mladih za Jugoslaviju, zemlju njihovih roditelja, zemlju o kojoj slušaju toliko toga, sve veće, što vidim i kod svojih studenata: oni su s jedne strane zadojeni stereotipima o „mračnom dobu komunizma", a s druge strane sve više od svojih roditelja slušaju o dobrim stranama života u toj zemlji. Iracionalno je to zatvaranje u male nacionalne okvire, kada se skoro cela Evropa ujedinila i kada se brišu granice. Po svoj logici, svest o zajedničkom prostoru i međusobnoj isprepletanosti moraće da nađe neki svoj put i neku svoju materijalizaciju. Mi smo upućeni jedni na druge i nema budućnosti nijedne od bivših jugoslovenskih republika bez saradnje. Kulturna i intelektualna scena je tu najživlja, tu živi taj „duh (jugo)slovenski". Uzmimo samo pozorište kao primer, ono je baš dobra slika nepokidanih veza. Jer, šta je naša pozorišna scena danas? To su sjajne predstave Olivera Frljića, Dina Mustafića, Andraša Urbana, Aleksandra Popovskog, Jagoša Markovića, prerano preminulog Tomaža Pandura, Tomija Janežiča... Eto, od prvih zagrebačko-beogradskih pozorišnih susreta 1841. do danas ipak postoji neki kontinuitet, i Jugoslavija nam živi u pozorištu, kao što je jedna od retkih institucija koja je zadržala prefiks jugoslovenski, Jugoslovensko dramsko pozorište. Da se opet poslužim pozorišnim jezikom i sećanjem na jednu sjajnu predstavu Slobodana Unkovskog – mislim da to nisu samo Pozorišne iluzije, nego postjugoslovenska jugoslovenska realnost. U kulturi i umetnosti sve je vidljivo, ali verujem da se ovakve stvari ne događaju samo u kulturi i umetnosti, da ih ima, verovatno, i u ekonomiji, i na starim jugoslovenskim i na novim postjugoslovenskim principima.

Konačno, kakav je vaš lični odnos prema Jugoslaviji?

Možda je na to najbolji odgovor činjenica da kad god krenem u neku od novih država nastalih od Jugoslavije, ja zaboravim da ponesem pasoš. Za mene je Jugoslavija deo mog identiteta. Skoro polovinu života provela sam u toj zemlji. Letovala sam u Dubrovniku, sa ekskurzije u slovenačko selo Brežice bežala sam sa drugaricama u Zagreb, da tražimo mesta koja u svojim pesmama pominje Džoni Štulić, imala sam prvog dečka u Sarajevu, pratila muzičku scenu u Zagrebu i Rijeci, išla u sarajevsku Kinoteku i scenu „Obala"... Mogla bih ovakve stvari da nabrajam do sutra. Dakle, kao što se svako seća detinjstva i mladosti sa puno sete, tako se i ja sećam te Jugoslavije, socijalnog, egzistencijalnog i kulturnog okvira mog detinjstva i moje mladosti, i smatram da su nam multikulturalizam i bogatstvo te zemlje davali širinu pogleda ne samo na nju nego i na svet. Imam još jednu asocijaciju na Jugoslaviju. Kad mi se postavi pitanje o Jugoslaviji, uvek se prvo setim naslova knjige Rejmona Karvera O čemu govorimo kad govorimo o ljubavi. To su divne, jednostavne priče o malim ljudima, u kojima ima i lepote, i težine, i drame, i sreće, i nesreće, neke od ljubavnih priča su pune tuge, neke ljubavi i brakovi su pred raspadom... Eto, meni je Jugoslavija Karverova O čemu govorimo kada govorimo o ljubavi.

 

 


  • 1

#2 Kinik

Kinik
  • Members
  • 40,199 posts

Posted 01 March 2018 - 19:44

...

 

Jos jedan krajnje subjektivan clanak 'u borbi oko nametanja novog poretka sećanja'.

 

Zalosno je politicarenje oko sadasnjeg politickog trenutka, a ovo spada u pdf. istorija / nostalgija.

:lol+: 

 

>> ... Letovala sam u Dubrovniku, sa ekskurzije u slovenačko selo Brežice bežala sam sa drugaricama u Zagreb, da tražimo mesta koja u svojim pesmama pominje Džoni Štulić, imala sam prvog dečka u Sarajevu, pratila muzičku scenu u Zagrebu i Rijeci, išla u sarajevsku Kinoteku i scenu „Obala"... <<

 

So?

 

Zalud je sada tuzno kukati - odavno je prosuto mleko.

 

...


  • 3

#3 alberto.ascari

alberto.ascari
  • Members
  • 27,544 posts

Posted 01 March 2018 - 22:11

Teško može da bude 100 godina YU, kad se raspala dočim je umrEo drug Tita. Znači, doživela je jedva nešto preko 70.

 

Neka joj je laka zemlja, da je valjala, trajala bi do sad.

 

 

 

btw, welcome back dottore.


  • 3

#4 Honey Badger

Honey Badger
  • Members
  • 7,286 posts

Posted 01 March 2018 - 22:17

Nikad vise!


  • 4

#5 Kinik

Kinik
  • Members
  • 40,199 posts

Posted 02 March 2018 - 00:18

...

Jos jednom Todor Kuljic

>> ... pored spontanog Titovog ugleda u svetu postojala je i njegova planska kultizacija u zemlji koja je počivala na razrađenom
ritualu. Naročito važan segment kultizacije bilo je obraćanje mladima. doduše, i pretitovski vladari bili su harizmatizovani. u tom pogledu se oštrom podvajanju titoizma i pretitoističke prošlosti protive istraživanja koja pokazuju kontinuitet političke kulture u kultizaciji vođe (Manojlović-Pintar 2004; Milosavljević 2006). lako se prelazilo sa kulta na kult zbog kontinuiteta političke kulture koja je tražila očeve nacije (Milosavljević 2006: 197). Zaključci ovih istraživanja upozoravaju da se treba osloboditi pogrešne pretpostavke da je harizmatizacija Tita bila fenomen sui generis. Ne, bila je samo karika u lancu dužeg procesa paternalističkih kultizacija vladara u 20. veku od Karađorđevića do Sl. Miloševića. Pa ipak, važan diskontinuitet jeste prisutan u okolnosti da se kod Tita nije radilo o glorifkaciji vladara koji vlada po milosti božjoj, nego o preuznošenju svetovne harizme razuma čiji je posrednik sveznajuća partija. Uprkos tome, apoteoza Tita bila je slična apoteozi kraljeva Petra I i Aleksandra Karađorđevića (Manojlović pintar 2004: 88), a Sinjska Alka i štafeta mladosti bili su rituali prisutni i u Jugoslaviji između dva svetska rata (Manojlović-Pintar 2004: 96–97). Štafeta mladosti bio je ritual jačanja položaja vođe i ideje jugoslovenstva. Samo od 1945–1956 u predavanju štafete učestvovalo je oko 10 miliona Jugoslovena a palice su prešle put od 877 000 km (Grigorov 2008:109). Nije to bila samo posledica represije i manipulacije, nego i posleratnog žara.

Otuda je teško reći da je većina običnih ljudi u titoizmu osećala ideološki pritisak jednopartijskog režima. S jedne strane nije bilo tradicije političkog pluralizma, ali je s druge prodor masovne kulture sa Zapada bio kulturni surogat pluralizma. Važan ideološki žanr bio je partizanski film. Po holivudskom modelu reinscenirani su međunacionalni sukobi iz prošlosti koje su svladavali Titovi partizani kao nadetničko borbeno jedinstvo. Partizanski crveni vesterni i ratni spektakli bili su važan sastojak dekretirane kulture sećanja u kojoj je, doduše, bilo prilično i realnog antifašizma. Borbeni antifašistički učinak bio je snažna moralna brana nacionalizmu, ali i pluralizmu. Dekretirani oslobodilački antifašistički kapital komunista, a zatim snažni uticaj levice u svetu i budni nadzor Moskve normalizovali su partijski monizam. Komunisti su donekle i razložno strepeli od partijskog pluralizma zbog bojazni da ovaj može lako da obnovi međunacionalne sukobe u Jugoslaviji. Sve ove okolnosti, uz neskriveno vlastoljublje, učvršćivali su komunističke kadrove u uverenju da su na vlasti nezamenljivi jer su autentični čuvari revolucije. Tek su tektonske promene epohalne svesti nakon 1989. izvana srušile ovo komunističko misionarstvo.

Titoizam se spontano i skoro preko noći razotkrio kao anahrono jednoumlje, ali je i dalje ostao zanimljiv, naročito siromašnima i nezaposlenima. Zbog porasta bede i nezaposlenosti, u tranziciji se spontano zaboravljao ideološki monizam. Ne manje spontano je haos građanskog rata vraćao normalnost titoizmu. Nakon rata neoliberalna tajkunizacija dodatno je podgrejala nostalgiju za samoupravnom demokratijom koja je pokušala da dostojanstvo čoveka stavi iznad krupne svojine i da na taj način izađe iz okvira buržoaskog prava zagarantovanog neograničenog sticanja. Osiromašenima i prognanima pluralistička pravna država nije mnogo značila. Naprotiv: „dok smo bili drugovi živeli smo kao gospoda“.

Ako se, međutim, svaki pozitivni pravni sistem ne shvati kao bogomdan, nego pre svega kao izraz volje vladajućih, onda je odnos između legalnosti i legitimnosti složeniji. A posmatrano iz još više nadepohalne perspektive, revolucije jesu nasilne nadoknade zaostalog razvoja. Nije nikakav sociologizam ako se doda da različite polazne tačke, različiti vidokruzi i različiti zaključci slede iz različitih interesa. Za konzervativce je revolucija „crvena kuga“, a za legaliste izraz hazardne utopije i iracionalne provale bespravnog terora. Njima nasuprot, prirodnopravni legitimisti opreznije upozoravaju da su revolucije „furije“ i složeni protesti i da se ne mogu celovito tumačiti skraćenim normativnim pravnim pozitivizmom. Treba li uopšte reći da Tito drugačije izgleda iz skraćene legalističke nego iz šire legitimističke perspektive? Ako se primene današnji standardi, onda bi sa doslednog legalističkog stanovišta Karađorđe, komite i razni nacionalni oslobodioci od 1991. do 1995. bili nelegalni pljaškaši, a npr. nelegalna eksproprijacija aga i begova iz 19. veka nasilje i totalitarizam. Ali standardi su dvostruki, pa samo eksproprijacija sunarodnika 1945. ispada totalitarna, a to nije bila npr. i zaplena tada legalnog poseda Turaka, niti je totalitarna bila zaplena stanova „pobunjenih“ Srba u Sloveniji i hrvatskoj 1990-ih. U celini uzev, etnocentrični legalisti patriotiziraju razne uzurpacije svojine drugih naroda (od nacionalnih ustanaka do „Oluje“). Nelegalnost se ovde pravda višim rezonom nacionalne države. Uvek je tajna umeća pretvaranja nelegalnosti u legitimnost ležala u sposobnosti da se uvere podvlašćeni da je osvojeno u stvari oslobođeno. Dok je u kratkom 20. veku u prvom planu bila klasna pravda, sa slomom socijalizma obnavlja se nacionalna pravda. Dok je prva pravdala Titovu aktivnost, druga ga je delegitimisala.

Na Balkanu još uvek nije svladana prošlost. Reč je o duboko ukorenjenoj oslobodilačkoj političkoj kulturi u čijem je središtu konfesionalni ili svetovni zov za oslobođenjem od stranih zavojevača: Osmanlija i germana. Po svemu sudeći, etnokulturna tradicija Kosovskog mita je u sklopu ovih procesa bila najsnažnija. Sa nadepohalne osmatračnice titoizam se uočava kao važna oslobodilačka etapa sa neobično razvijenom heroizacijom i kultizacijom vođe i partije i ratne pobede koja niče iz žrtava. Titovu harizmu lako je prihvatila guslama održavana matica herojskih mitova koja je na balkanu opstajala zbog permanentnog ratnog stanja. Harizmatizaciju je olakšala labava državnopravna tradicija.

Osim rečenog, sa najviše osmatračnice jasnije se vide solunaštvo i pretorijanstvo kao važne sastavnice političke kulture titoizma. Tito je do kraja života ostao zatočnik solunaštva, ali je zahvaljujući nezavisnom vojnom autoritetu presekao dugu tradiciju pretorijanstva.

 

Solunaštvo ili partizanština ogleda se u tome što su komunisti sve do sloma socijalizma pravdali nepodeljenu vlast oslobodilačkim antifašističkim učinkom, a pretorijanstva nije bilo u titoizmu, jer je vojska bila verna harizmatskom maršalu. Gledano iz ovog ugla, titoizam najviše duguje srpskoj političkoj kulturi. Iz nadepohalne perspektive uočava se longue durée oslobodilačke političke kulture koja je formirana tokom permanentnog ratnog stanja u 19. i 20. veku, a održavali su je oslobodilački mitovi u kulturi i umetnosti. u jezgru je bio imperativ borbenog nacionalnog ili klasnog spasenja koja su katkad bila nerazmrsivo povezana. Tek se sa veće visine vidi da je Tito tu samo karika između Karađorđa, Miloša, kralja Aleksandra, Sl. Miloševića i „oktobarskih heroja iz oktobra 2000-te“. U Hrvatskoj je Tito doduše na drugi način rastumačen, ali je i ovde on slična oslobodilačka spona između Stjepana Radića i F. Tuđmana. važno je uočiti da je unutar nacionalnih političkih kultura borbeni učinak uvek bio beskonkurentski i naročita harizmatska kvalifkacija. Razna oslobođenja nisu shvatana kao uslov demokratije, nego su često poistovećivana sa njom. Procedura je kod oslobodilaca uvek vrednost nižeg reda.

Tito je postao brend bezopasnog neslaganja i postmoderni simbol neodređene alternative. U njoj nema ničega subverzivnog, reč je o „rasterećenoj ideologiji“ koja je „transformisana u estetsku normu“ (Hofman 2008). Titoizma nema, postoji samo u sećanju, recikliran i „parfmisan“.

Sećanje na sigurnost radnog mesta, na socijalnu zaštitu i na sigurnost u javnom životu ilustruje i uzrečica: „Nisi smeo ništa reći, ali si smeo svugde leći“ (Marković, p. 2009: 204) Autoritarnosti nije bilo samo u titoizmu već je donekle prisutna i u samoj titostalgiji gde se uočava nekritički i idealizatorski odnos prema vođi, hijerarhiji, disciplini i poslušnosti. Kako izgleda, ovde je više reč o reaktivnoj autoritarnosti (Kuzmanović 2010: 102), tj. o autoritarnom reagovanju na tešku i haotičnu situaciju u društvu. Satirična metafora „vrati se čobane“ aludira na paternalističku čežnju ove vrste. Da li je savremena titostalgija kod običnog čoveka sećanje na autoritarnog ili na autoritativnog Tita?

Naporedo sa nacionalnom čežnjom, na svim stranama na protivrečan način sapostoji nostalgija za socijalizmom. Nju jasno pokazuju sociološka istraživanja nostalgije iz 2005. i 2006. u istočnoj Evropi. Iako se samo mali deo nostalgičnih zalagao za obnovu jednopartijskog sistema, ipak je većina žalila za punom zaposlenošću, socijalnom državom i državnom kontrolom nad privredom. Sažimajući rezultate istraživanja nostalgije na prostoru Istočne Evrope, škotski politikolog Stiven Vajt je 2006. zaključio da nema sumnje oko toga da svuda ima nostalgije za socijalizmom, ali manje ima saglasnosti o tome kako je meriti i koliko je važna. Prema podacima iz 2002. više od polovine odraslog stanovništva u 15 poslekomunističkih zemljama centralne i Istočne Evrope, imalo je pozitivnu sliku o komunističkom ekonomskom sistemu, a nešto manje, 47%, o komunističkom sistemu vlasti ...

Kao svojevrsni izazov vrednostima poslesocijalizma, nostalgija razdvaja od prošlosti, iako izgleda da je svojata (Nadkarni 2010: 207). Marketinška nostalgija još više jača tržišne vrednosti kapitalizma, jer simbole socijalizma podvrgava logici tržišta (Nadkarni 2010: 192). Gledano još opštije, nostalgija je i mehanizam kulturne identifkacije zato što otvara diskurs o vrednostima prošlosti i sadašnjice, pa na neki način olakšava stvaranje pouzdanijih zaključaka putem kritičkog poređenja. Ali ne treba zaboraviti da je nostalgija i segment identitetske politike u globalizaciji, tj. želja subjekta da markira sebe kao nosioca osobenih vrednosti. Društvena i idejna kriza nužno rađaju emocionalizovane obrasce objašnjenja. Neprijatna nepreglednost uprošćava se po shemi dobra prošlost – loša savremenost.

Nostalgija je svojevrsni pokušaj da se svlada haos izazvan provalom i instrumentalizacijom prošlosti krajem 20. veka. Kod nje je sećanje jedini raj iz koga nismo isterani. ... <<

...


Edited by Kinik, 02 March 2018 - 00:19.

  • 1

#6 Doorn

Doorn
  • Members
  • 14,098 posts

Posted 02 March 2018 - 09:06

Nikad vise. 


  • 1

#7 akiro

akiro
  • Members
  • 1,087 posts

Posted 02 March 2018 - 11:30

Nikad više, a nikad nije trebalo ni da se osnuje. Degenu Karađorđeviću je suviše zjapilo mesto gde sunce ne sija za veličinom. Panslovenski/panjugoslovenski idelizam nekolicine intelektualaca nije mogao da prenebregne realnost da za takvu zajednicu u narodima nije postojala apsolutno nikakva osnova niti potpora.

 

Takve stvari ne mogu da se oktroišu na silu. Tu se prvo grade dobri komšijski odnosi, prevashodno na bazi interesa i ekonomije a ne nekog fake idealizma lažnog bratstva, pa ako se kroz xy generacija razvije osnova da se o nekom zajedničkom interesnom okviru može razmišljati, ide se eventualno dalje. Lepo je Mišić upozoravao Karađorđevića da ide pogrešnim putem, ali teško je stvari objasniti ambicioznom seljoberu, kome je veličina nosa voditelj za veličinu države. Nije smeo nikako ni da izvrši aneksiju Crne Gore. A eksperiment nekakve interesne zajednice dve nezavisne države je upravo trebao da predloži Crnoj Gori pa kroz nešto slično današnjoj EU da se vidi da li ima osnova za nekakve šire naddržavne i nadnacionalne okvire. I uvek na bazi dobrovoljnosti nezavisnih država, ne nametanjem.

 

Istorija Srbije je puna grešaka, da ne kažemo debilizama, a podrška Karađorđevića terorističkim organizacijama Crne ruke i Mlade Bosne spada u vrh. Kad neko ne ume da proceni realnosti i sopstvenu veličinu. Sve što su Obrenovići postigli veštom diplomatijom i realnom procenom sopstvene veličine i mogućnosti, nosati brđani su upropastili. Teško da bismo i bez principa i bande omašili prvi svetski rat, ali bi posledice verovatno bile blaže.

 

Teško je iz današnje vizure razmišljati o šbbkbb, ali ako malo zanemarimo fake pc, trebalo je posle prvog svetskog rata srazmerno šteti, koju je Srbija pretrpela dobrano KUK monarhiju i njene sastavne delove odrati za reparacije a posle kud koji mili moji (verovatno bi Italija štrbnula još po neki deo, ali zašto bi to bio problem Srbije). Formiranje države realne veličine i neki vid ekonomsko-interesne zajednice nezavisnih država sa Crnom Gorom.


  • 4

#8 Div

Div
  • Members
  • 7,644 posts

Posted 02 March 2018 - 12:15

Mi ne možemo znati šta bi bilo da nije stvorena Jugoslavija, znamo kakva je bila, znamo šta je kome dala, omogućila, kako se i zašto raspala i šta je ko dobio raspadom.
Jugoslavija je bila, u odnosu na zapad, zaostala zemlja i pre i posle WWII, ali je zaostajala manje nego sada većina njenih delova.
  • 2

#9 suptil

suptil
  • Members
  • 1,688 posts

Posted 02 March 2018 - 13:18

Teško može da bude 100 godina YU, kad se raspala dočim je umrEo drug Tita. Znači, doživela je jedva nešto preko 70.

 

Neka joj je laka zemlja, da je valjala, trajala bi do sad.

 

 

 

btw, welcome back dottore.

Smrt ljudi koju su vodili Jugoslaviju ne znaci i smrt Jugoslavije. Tako moze da se kaze da je ubistvo Kralja Aleksandra u Marseju znacilo smrt Jugoslavije, i da je Jugoslavija trajala do 1934. Ali nije to bas tako.

Moj fokus je na prvoj Jugoslaviji koja se iz ideoloskih razloga stavlja u jedan propagandni fokus komunisticke propagande. Za mene je najveci domet Kraljevine Jugoslavije bio ustav iz 1931. godine i administrativna podela drzave na Banovine. Zbog cega? Postoji jedan naucni rad koji govori o Kraljevini Jugoslaviji kao prvoj regionalizovanoj drzavi Evrope. Dakle izmedju federativnog principa za koji su se zalagali Hrvati i unitaristickog za koji su bili Srbi, Ustavom iz 1931. bira se srednji put koji miri ova dva antagonisticka stava. U cemu je kvalitet podele na Banovine. Danasnja EU je bazirana na nekoliko principa jedan od njih je evro regioni. Prve regionalizovane drzave Evrope bile su Italija i Spanija posle Drugog svetskog rata. Zbog cega su banovine zapravo sustinski regioni? Pre svega zato sto su te teriotirije sve do jedne slicne povrsine, kao i slicnog broja stanovnika, uz samoodrziv balans vezan za privrednu delatnost banovina. Upravo ujednacen broj stanovnika i slicna povrsina teritorije je temelj za samoodrziv razvoj dananjih regiona u drzavama zapadne Evrope. Ako imamo u vidu da je autor ovog naucnog rada evroskepticni profesor pravnog fakulteta onda to daje jos jedan plus toj cinjenici. Istorija ujedinjenja prozeta je idejom panslavizma koja je stvaranjem druge Jugoslavije sustinski plagirana. U svakom slucaju bravo za temu.


  • 0

#10 suptil

suptil
  • Members
  • 1,688 posts

Posted 02 March 2018 - 13:28

@aiko Opstanak Austrougarske i dolazak Italije na Balkan bi za Srbiju  u sirim granicama bila jako neugodna realnost. Geostrateski Beograd i Prag su morale da prave Malu Atantu kako bi onemogucili revizionisticke teznje Beca i Peste. Period prve Jugoslavije je period borbe za odrzavanje spoljnih granica. Tek 1933. 1934. Italija priznaje da je na spoljnom planu dozivela poraz u svojoj balkanskoj politici. Divljanje italijanskih ministra u Senatu povodom stvaranja balkanske antante dovoljno govori. Njegove reci, da su politicki procesi na Balkanu prozeti voljom Kralja Aleksandra dovoljno govori. Britanski poslanik u Beogradu Henderson 1934. godine salje izvestaj u London da je Balkan najmirnije podrucje Evrope. 


  • 0

#11 Kinik

Kinik
  • Members
  • 40,199 posts

Posted 02 March 2018 - 13:32

...

Mislim da grese 4umasi koji kazu 'nikada vise'.

Neko 'obnavljanje Ex_Yu' je politicki nemoguce, a i nece se dogoditi.

Ex_Yu je kod svih bila nesto kao - 'prva ljubav'. Kroz to mora da se prodje.
Sto rece jedan saljivdzija - toliko su mu se dopale jamice na njenim obrazima, da se ozenio citavom devojkom!
:D

To je bio neizbezan proces civilizacijskog i politickog odrastanja, a sto su se na kraju ljubavne balade razveli uz skandal, sa lupanjem namestaja, to je vec problem nezrelosti / izneverenih, a veoma nerealnih ocekivanja.
U tu Ex_Yu je, eventualno trebalo ulagati, a svi su hteli odmah da izvuku korist. Tesko to ide sa vukojebinskom bulumentom. U ostalom, to je veciti balkanski 'tamni vilajet'.

I vece sile, visevekovni politicki faktori, su se raspadali - i Osmanlije, i K&K, i carska Rusija, a kako nece kljakava kr. Jug.
Nije ni Aleksandar nesto mogao da bira - njega su dogadjaji jednostavno gurali. Pokusao je - i propao.
I JBT su dogadjaji gurali. I on je pokusao.

 

Mogle su velike sile posle WWI da odigraju jos jednu partiju 'monopoly' - Italiji deo slo. i hr. jadrana, 'rvacka kao neka kontinentalna regija uz neutralnost i garancije sila & omsija, sVrBija u svoj 'pasaluk', BiH u neku drzavu sa sandzakom uz neutralnost i garancije, kocobo albaniji, vojvodina i makedonija - svima po malo i jedino da ostave CG. Ti su imali i monarhiju i drzavu i bili svoj na svome.

Garantovano kod svih ostataka bi nastali problemi (mozda ne na zapadu - primer Koruske & J. Tirola) i kod svih bi se bunili oni koji nisu 'drzavotvorni'.
Znaci, jedini nacin posle svega je bio da se balkanska hajducka banda pretrebi, svede na realnu velicinu i drzi na kratkom povocu, sto i gledamo sada.  

A zasto nisu uspeli i zasto im je zinulo doope da kolju vola za par kila mesa - pa to je poznata istorijska cinjenica.
Tao da ova vriska & kuknjava, to je pre nesto iz ritualno-operetskog 'lepertoara', da se spere 'skvrn & necista savest'.

 

Attached File  pesme o titu.jpg   157.76KB   4 downloads

Zato sto je vise nego jasno da su svi svesni sta je mozda bilo propusteno zbog puste zelje da svako bude 'glavni skeledzija' na svom potoku. Zna se kako je knj. Milos postupao sa 'skeledzijama' - posalje im 'momke' sa jataganima i konopcem.

A sto se tice kulture / festivala / filma, r'n'r-a / teatra / izlozbi i galerija - pa svega toga je bilo u izobilju u Evropi, pa ipak ovde nije potrajalo. Ali zato opancarsko-cizmasko trupkanje u mestu i sepurenje 'naoruzanog naroda' - na kraju je dovelo do totalne propasti.

 

Kolike pare su bile stracene na 'kljakave industrijske gigante', spomenike, i vojsku - koja se na kraju krajeva izmetnula u zlocinacku bandu i razorila svog tvorca.

Eno, na primer ovi.

 

Attached File  lpa rmk zenica.jpg   214.51KB   4 downloads

Citavog zivota, od osnivanja su bili gubitnici / ziveli na drustvenim jaslama, pa ni to nisu 'odbranili'.

Btw, zar se u buducnost ide topovima?

:lol+:

...


  • 2

#12 mladenvzz

mladenvzz
  • Members
  • 1,385 posts

Posted 02 March 2018 - 16:28

...čini mi se da bi ovu temu trebalo objediniti sa onom temom komunizam itd. na povijesti.

Čitao sam i čitam o jednom i drugom ali je pitanje možemo li raspravljati o jednom bez

drugog.O YU možemo raspravljati cjelovito a ne samo o nekim vremenskim razdobljima.

Neću o pokojnici ništa više reći,osim sve najbolje


  • 0

#13 zoran59

zoran59
  • Members
  • 9,972 posts

Posted 02 March 2018 - 19:41

...čini mi se da bi ovu temu trebalo objediniti sa onom temom komunizam itd. na povijesti.

Čitao sam i čitam o jednom i drugom ali je pitanje možemo li raspravljati o jednom bez

drugog.O YU možemo raspravljati cjelovito a ne samo o nekim vremenskim razdobljima.

Neću o pokojnici ništa više reći,osim sve najbolje

 

Mladene, ne bih se slozio. Zato sto je komunizam ideologija i tome se moze tamo raspravljati. Ideologija nadilazi drzavne granice.

Stovise, mislim da je bas ta tema istrolovana (prvo od strane Zize) izjednacavanjem Yu i komunizma. Pri tome se previdja da je Yu postojala i prije dolaska KP na vlast, a komunizam se raspadao ne samo u sovjetskom bloku nego i u YU - polako, ali vec reformama Ante Markovica.

 

Yu se nije raspala zbog politickog sistema nego zbog nacionalizma. Uz to, zato sto na vrhu jedne drzave nije bilo mjesta za njih 7 i 7 klika oko vodja - tj. nijedan vodja nije bio dovoljno jak da se nametne svima.

Rezultat su "nacionalne" kleptokracije.

Mislim da, cak i da je nekim cudom Yu opstala - kaos bi bio isti ili slican danasnjem, samo bi bilo manje mrtvih.


  • 0

#14 mladenvzz

mladenvzz
  • Members
  • 1,385 posts

Posted 02 March 2018 - 19:57

...zorane,tema je puno šira od onog tvojeg.Kako bi ti recimo u ovim vremenskim okvirima

procijenio jednog Meštrovića.I nemoj brzati sa odgovorom,ako imaš prilike pročitaj memoare Meštrovića,možda i Pribičevića,

nemoj pisati onako napamet.

Vidiš,kad je ovako postavljena tema,onda bih rekao da valja čitati i Gojka Nikoliša.Ovako,izgledam ti jako pametan,možda?,

ali penzići si mogu priuštiti puno toga.Pa i to da konačno vide što si godinama kupovali ali nisu čitali a sada su konačno doznali

što imaju,čitaju i uživaj u tome


  • 0

#15 Kinik

Kinik
  • Members
  • 40,199 posts

Posted 02 March 2018 - 20:00

...

 

... Yu se nije raspala zbog politickog sistema nego zbog nacionalizma ...

 

Mora da se salis?

:lol+:

 

>> ... Ako smo pali bili smo padu skloni
Ovde je noć što se životu opire ... <<

 

...


  • 0