Nemojte mi zameriti, ja sam filozof u velikom delu licnosti.
Ponovno zahvaljujem svima na lepim recima i zeljama.
Ovih dana, pogotovu kad nije bilo struje ni nicega, bavio sam se samo sopstvenim mislima.
I prisetio sam se vec davno procitanog romana Tri ratna druga, autor je nobelovac Remarque. U jednoj sceni, stariji covek opisuje dogadjaj iz WW1 i kaze... Priblizno, po secanju, nemam knjigu pri ruci.
"Nakon tri dana, izvukli su nas i smestili u improvizovanu bolnicu. Jeo sam pasulj sa uzitkom - tri dana nisam jeo. A kraj mene je umirao moj najbolji prijatelj, sa metkom u stomaku i ko zna gde. A taj pasulj je bio najlepsi u zivotu, uzivao sam. Nisam osecao bolove mog prijatelja."
Tako i ovo.
Lepa i dobrodosla je empatija, to je svakako pozitivno, ali niko u stvari nema pojma. Mogu da izrazim saucesce kad ti umre roditelj, ali nije to kao kad je umrla moja majka.
Lepo i pozitivno je kad ljudi osete empatiju i kad ponude pomoc.
Necu da pominjem imena, ali ovde, na beznacajnom forumu baziranom na drugom kraju sveta, covek mi je via PM ponudio da dodjem kod njega dok se ne oporavim.
Neizmerno sam zahvalan, a - srecom - nije mi potrebno.
Ima nas svakakvih. Ja sam pre par godina, nakon poplava, poslao neke priloge i u Srbiju i BiH i Hrvatsku. Bog te pita gde je to zavrsilo i u cijim dzepovima.
Jebes ti te anonimne i birokratske stvari.
A danas, kad sam najeb'o, konkretni covek sa imenom i prezimenom, mi ponudi pomoc - koja mi, srecom, ne treba. Bicu mu vecno zahvalan i spreman da se oduzim na bilo kakav nacin.
Jos uvek sredjujemo komsiluk. Ima polomljenih grana, krovova i prozora i svacega. Pomazem komsijama, a i oni meni. Snalazimo se i bice bolje.
A onda, opet cemo se svadjati o politici ili ko zna cemu... 
), to je najvaznije. 
zapalila se hemijska fabrika u Hjustonu 
