Jump to content


Photo

xxzmagazin - PL rides again!


  • Please log in to reply
20 replies to this topic

#16 kajzerica

kajzerica
  • Members
  • 135 posts

Posted 16 November 2017 - 22:50

Sreća je lijepa samo u Beninu
Hladan tuš je ono što sam dobio; umesto milion i po dolara u cugu komada, moraću dnevno da primam svega 4.000 dolara! Pa za te pare čovek ne može da ruča u pristojnom beogradskom restoranu!  Smirim se nekako, tešim sebe da nije strašno da svaki dan idem u prostorije MoneyGrama da dižem novce, jeste gužva u gradu, ali moći ćeš ti to, Petre, you can do it.
 

Otkad sam na meti tužilaca čiji duševni bolovi ne jenjavaju sve dok im nekoliko tisuća eura ne zacele teške psihološke rane – opsednut sam nebuloznom, ali spasonosnom idejom da preko interneta lično nađem money, pod devizom – mogu i devize. Čekajući da stigne mail od nekih dobrih ljudi iz investicionih fondova koji ne znaju šta će s parama, pa se baš mene setili, pročačkah na mailu pisamce iz Južne Afrike…

 

Piše mi teško bolesna Miss Mary Anderson, neće još dugo, možda par meseci, ali se setila mene, jer sam joj ovako nepoznat, pa još iz Srbije, najbliži rod i porod; piše da nema ni kučeta ni mačeta, ali želi da u poslednjim tjednima života napravi neko dobro delo; ništa naročito, kaže Ms Anderson, neudata, u februaru proslavila 89. rođendan, mali poklon za vas, eto, Mr Petar, ostavljam vam milion i po dolara, sigurna sam da ćete ih iskoristiti u humanitarne svrhe, sigurna sam da ćete pomoći bogaljima i siromašnima, verujem u vas mr Lukovic, samo se vi javite mom advokatu, sve najbolje vam želim, uvijek vaša Miss Anderson.

Teško bolestan od besparice i plavih koverata u kojima su presude, uveravam sebe da imam sreće što mi se Miss Anderson javila; jeste, čuo sam za te “nigerijske prevare”, ali žena je iz Južne Afrike, nema veze s Nigerijom, još je i bolesna – pa, ne bi valjda lagala na samrti?

Aaf-01-S.jpg

Lukovićevo nasledstvo u Južnoj Africi: Skromna kućica gde na samrtnoj postelji leži draga Mary Anderson

Photo: amazonaws.com

Ispunićeš sve želje drage Mary, obećavam sebi u tihovanju zakletve; pomoći ćeš bogaljima Filaretu, Čupiću i Emiru, unećeš svetlo u njihov duševni mrak, platićeš tih sedam-osam tisuća eura, ali će ti ostati 1.492.000 dolara, s tim već može da se životari u Srbiji, nije nešto, ali tko štedi, taj radi na sebi. Kad stignu novci, sanjarim, moći ću da odem do Slavonskog Broda dva puta mesečno, čak i da posetim komšijski Bosanski Brod; možemo da isplatimo minimalce, da platimo internet provajdera koji je našem internet portalu s pravom isključio napajanje na 20 dana, jebiga, i zec vadi qurac na sirotinju.

 

U neolitu ushićene sreće, sednem i napišem Miss Anderson da sam presrećan što me se setila, da ću u svojoj humanosti biti bezgranično milosrdan, da je našla pravog čoveka da zavešta svoj skromni finansijski prtljag, ukratko – fala ti, Mary, gde čula i gde ne čula, umalo da napišem da joj želim dobro zdravlje, ali se zaustavim i kažem šapatom riječi “Thankfully Yours, Petar”.

 

Ne prođe ni pola sata, Miss Mary odgovara. Mora da joj bolje, nešto  mi zvuči živahnije, možda poživi do moje krsne slave Sv. Đurđic, optimistički diskutujem sam sa sobom, dok čitam njeno pismo: "Dear Petar,  transfer of USD $1.500.000 has been signed today and you have to contact MONEYGRAM Via E-mail: ANTHONY ROBERT (anthonyrobert697@gmail.com ) or call +229 9631 0964 to claim your fund. Congratulations! Miss Mary Anderson”.

Nige-02-S.jpg

Promašili Lukovića: Nigerijski prevaranti nisu se usudili da pokušaju da prevare visprenog glavnog urednika

Photo: nationalgeographic.com

Udari me neka vrućina od histerične histerije sa srećom na obodima; počeh da se svlačim, pa da se oblačim, kovitlac u glavi; platim Filaretu, platim Čupiću, platim Emiru, platim mojoj radničkoj klasi zaslužene minimalce, platim porez voljenoj državi – i još ostane milionče, sasvim korektno!

 

S južnoafričkim osmehom na licu, sjednem i javim se advokatu moje drage Mary. Čovek živi u Beninu, što me je odmah ohrabrilo; Benin je jedna mala i poštena država, u Beninu žive dragi i mili ljudi, to je jedan slobodarski narod, nije to Nigerija, nema prevaranata u Beninu, pa advokat se zove Anthony Robert, mora da je diplomirao u Engleskoj, baš zvuči honest. Pišem mu iskreno, kao bratu rođenom: “Dear Anthony, I have received information that transfer of USD $1.500.000 has been signed today and I have to contact you for details. Tell me what to do now? Thanx in advance, yours Petar Lukovic”.

 

Prođe deset minuta, a od Beninanjina ni traga ni glasa. Nije valjda prevara? Ma, jok, tešim sebe, opterećene su veze između Benina i Srbije, samo budi strpljiv i Gospod će ti osvetliti finansijski autoput. Kliknu mi computer zvukom radosti kao u filmu “You’ve Got A Mail”, sebi već ličim na Toma Hanksa, poruka, ljudi, poruka, dođe mi da zovem redakciju i da im kažem da su svi naši problemi rešeni i da imamo para za decembarski minimalac.  Neka živi humani Benin, zemlja gde se daje i ništa ne uzima.

Africca-01-S.jpg

I ovo bi pripalo srećnom Lukoviću: Mala vikendica u vlasništvu nepokretne dobrotvorke Mary Anderson

Photo: www.naturalworldsafaris.com

Čitam i drhtim: “Dear Customer Petar, Good day, I have received your mail regarding your transfer via our service of MoneyGram Transfer Office. After board of Directors meeting this morning, we agreed that sum of $4000.00 will be sending to you on daily basis till your total payment of USD$ 1.500.000.00 is completely paid to you. Below is your first payment information that is awaiting for pick-up in any MoneyGram location in your country” .

 

Hladan tuš je ono što sam dobio; umesto milion i po dolara u cugu komada, moraću dnevno da primam svega 4.000 dolara! Pa za te pare čovek ne može da ruča u pristojnom beogradskom restoranu!  Smirim se nekako, tešim sebe da nije strašno da svaki dan idem u prostorije MoneyGrama da dižem novce, jeste gužva u gradu, ali moći ćeš ti to, Petre, you can do it.  

 

Prepisujem podatke za MoneyGram: Reference#:  9364-4273; Sender: Anthony Robert, Question: Best Color; Answer: Green; Amount: $4,000. Dakle, imam i šifru; oni me pitaju “Best Color?”, a ja kažem “Green”. Imam i fucking broj koji sam upamtio naopako 3724-4639 da mi ga neko ne ukrade;  umalo da počnem da se spremam da autobusom 77 krenem u grad, u voljeni MoneyGram, kad comp uradi pliiink, stigla nova poruka: dragi Anthony, brat moj rođeni iz Benina.

Benin1.jpg

Uliva poverenje: Blessing Lawrence sa svojim Board of Directors ponosan zbog Lukovićevog poklona od 48 dolara

Photo: dxnews.com

Čekaj, čekaj, šta piše: “It’s important to inform you that this payment is not yet available for you till your payment files is activated. According to your records here, the activation charge of your payment files is USD$ 48.00 only. Within 20-minutes of activation, your payment will be available for pick-up in any MoneyGram in your country and be informed that this activation fee is one-time payment, once its activated you will be free to receive your daily payments”. Prevodim u glavi ćirilicom: mojih četiri tisuća dolara dnevno zarobljeni su u prokletom Beninu sve dok ne platim 48 dolara za aktivaciju. Srećom, čim platim, za 20 minuta, otključaće mi novac iz arhiva.

 

Opet prepisujem adresu primaoca u dalekom Beninu, odakle mi poručuju: “Send the fee through Western Union Money Transfer or Money Gram to - Receiver’s Name: Blessing Lawrence; Destination: Cotonou, Benin Republic; QUESTION: In God; ANSWER: We Trust; Amount Sent: USD$ 48.00”.

U trenutku mi bude malo sumnjivo zašto novac ne prima moj dragi Anthony, nego izvesni Blessing Lawrence, Blagosloveni Lorens, valjda je zato šifra “In God/ We Trust”, ne bi se ti ljudi religiozno izrugivali, naprotiv, uveravam sebe, verske konotacije obezbeđuju smirenje i poverenje za svega 48 dolara. Kojih nemam. Nađem 28 dolara u dinarima, ali nemam 14. Da se javim u Benin i pitam može li u dve rate pod geslom “In Petar We Trust”? Šta da radim, oh, my God?  

 

U sluđenoj pauzi, opet mi piše Anthony, valjda je drug Blessing u crkvi, tihuje: “As soon as we confirm the fee today, we will immediately activate your payments and notify you back then you can pick up your first $4,000 today as stated. Please note that you need to go along with your passport ID or Drivers license when you need to pick up the transfer today okay. Thanks as I wait for your urgent respond. Sincerely,  Anthony Robert. Telephone#: +229 9631 0964”.

Jebe me ovaj “urgent respond”, a još više što nemam novac da uložim za svoj prvi milion dolara u životu. Prolaze minuti: sedim i šutim, šuti i Anthony. Razmišljam, onako: a, šta ako je prevara, šta ako su hteli da mi uzmu 48 dolara, i da mi nikad ne daju moje zasluženo nasledstvo od voljene Miss Anderson? Ali, kako su došli do tvoje adrese, pita đavolov advokat u meni? Zar da zbog 14 dolara propustiš priliku da nahraniš bogalje i tužioce, da te vole i da ti se dive?

Odlučim da sačekam do sutra, ako nađem dolare – nađem, ako ne nađem – goodbye, Benin. Kompromis, nego šta.

Aaa-01-S.jpg

A mogla je biti omiljena Lukovićeva država: Benin, tamo gde svi daju i niko ništa ne uzima

Photo: www.africainnovationnetwork.com

Presrećan što sam sam sa svojim alter-egom postigao tipičan srpski dogovor: da odložimo, sedoh za computer da vidim što novo ima u Beninu, kad iskoči pop-up oglas koji mi je smesta promenio život: u naslovu piše “Radmila Marić, mlada mama iz Zaječara, prošlog meseca je zaradila 1 114 950 dinara i to bez izlaska iz kuće”.

 

Jebeš nepouzdani Benin, jebeš Anthonyja koji mi nikad nije bio brat, zaboravih na Mary Anderson u kriku cinsa, rešenje su Binatrex-opcije, vidi Lukoviću kako mlada mama from Zaječar mesečno zarađuje deset tisuća eura – a bez da izađe iz kuće!

Osećam da se jedra mog života povijaju pod binarnim vetrom sreće! Krenem da čitam….

*Prekosutra, u petak, 17. novembra, nastavak Potrage za novcima: Kako je mlada binatrex mama iz Zaječara, Radmila Marić, postala Lukovićev idol?

 


  • 2

#17 Kinik

Kinik
  • Members
  • 39,094 posts

Posted 16 November 2017 - 23:03

...
 
 
>> ... Dosije: Paramedijske strukture Zapadnog Balkana (4)
Triangularna paramedijska osovina
Piše: Marko Matić
 
Promenom vlasti u Srbiji u maju 2012. godine, a posebno nakon parlamentarnih izbora 2014. i promena u policijskim upravama koje su usledile u junu te godine, a u skladu sa preovlađujućim tehnološkim trendovima, primat u proizvodnji i distribuciji paramedijskog sadržaja preuzela su tri internet medija koji predstavljaju deo dve umrežene regionalne medijske grupe. Reč je o dve krovne organizacije - Balkanska istraživačka regionalna mreža (BIRN) i Organized Crime and Corruption Reporting Project (OCCRP) pod čijim su se okriljem oformili brojni medijski sajtovi i organizacije među kojima su od 2014. naovamo najznačajnije mesto zauzimali BIRN Srbija, Centar za istraživačko novinarstvo Srbije (CINS) i Mreža za istraživanje kriminala i korupcije (KRIK).
 
Uvidevši u danima nakon pada režima Slobodana Miloševića, da će se interesi i novčane donacije zapadnih fondacija premestiti u druga ugrožena područja van Srbije, od strane inostranih fondacija finansirane organizacije i mediji nastojali su da iskoriste upravo potencijale takvih zemalja u okruženju – pre svega ratom razorene Bosne i Hercegovine i Kosova bez pravnog poretka i sistema institucija. Vođeni idejom da je lakše bosanskoj nevladinoj organizaciji da dobije novac od stranih donatora nego onima koje su ostale u Hrvatskoj ili Srbiji, i BIRN i OCCRP za svoje sedište su izabrali upravo Sarajevo dok su ostale zemlje regiona pokrili osnivanjem takozvanih sestrinskih organizacija i lokalnih ogranaka. Vođeni pre svega interesom prikupljanja što većeg obima sredstava inostranih donatora te organizacije su postale mešavina lobi grupa, kompanija, medija, NVO-a u pokušaju da postanu paralelna vlada sa obaveznom mantrom anti-vladinog usmerenja u svom delovanju.
BIRN – mreža za rušenje balkanskih vlada novcem evropskih i američkih poreskih obveznika
 
Kako bi ojačao svoju poziciju BIRN je od svog osnivanja nastojao da se širi na dva različita nivoa – ekstenzivno u smeru pokrivanja što veće teritorije kroz osnivanje ogranaka u zemljama regiona i intenzivno u smislu stalnog proširivanja polja delatnosti koje su obuhvatane projektima finansiranim iz evropskih i američkih fondova. Tako je BIRN osnovao svoje ogranke u Albaniji, Bosni, Kosovu, Makedoniji, Rumuniji i Srbiji kao i mrežu novinara saradnika u Crnoj Gori, Hrvatskoj, Bugarskoj i, kako se navodi na sajtu te organizacije “povremeno Moldaviji”. Istovremeno BIRN u svom posedu ima 15 sajtova na različitim jezicima.
 
U opisu svoje delatnosti BIRN navodi da je u pitanju nevladina, neprofitna organizacija koja se od svog osnivanja 2004. godine, bavi monitoringom i analizom društvenih i političkih procesa, posebno ulogom medija u njima. U tekstu se dalje navodi da je ta regionalna mreža, sa sedištem u Sarajevu, posvećena prozvodnji “kvalitetne medijske produkcije i profesionalizaciji novinara, izdavač je analitičke web publikacije Balkan Insight i osnivač kompanije BIRN Ltd, sa sedištem u Beogradu, koja se bavi konsaltingom i izdavanjem dnevnih novina na engleskom jeziku Belgrade Insight”.
Iz navedenog opisa može se zaključiti da BIRN u isto vreme pokušava da bude i regionalna mreža, i neprofitna organizacija, i profitno usmerena kompanija koja se bavi izdavaštvom i konsaltingom, ali i nevladina organizacija i medij.
Uprkos činjenici da je BIRN od svog osnivanja pa do danas svoje postojanje najviše zasnivao na donacijama Evropske komisije, ta vrednosno nedefinisana mreža povezanih organizacija u svom delovanju često je odstupala od proklamovanih ciljeva, vrednosti i metodologije koja se primenjuje u zemljama Unije. Umesto delovanja na bazi svega onoga na čemu EU insistira kada je regionalni razvoj Zapadnog Balkana u pitanju, a što podrazumeva sinergiju znanja, dijalog vlasti i civilnog društva, zajednički rad na sprovođenju reformi, transparentnost rada, kvalifikovani monitoring rada državnih institucija i sl, BIRN je ipak izabrao da deluje po sistemu “što gore to bolje” u kojem je bilo moguće da “politički korektnim” nazivima za projekte budu prikrivane stvarne destruktivne aktivnosti, odnosno da se pod maskom navodne borbe za demokratizaciju i slobode uzima veliki novac za sprovođenje, u suštini, ogoljene antivladine kampanje. Takvom ponašanju BIRN-a i ostalih srodnih, spolja finansiranih, organizacija i medija, kumovao je i sam sistem odnosa koji je uspostavljen sa inostranim donatorima u kome se organizacije civilnog sektora suštinski nalaze u sukobu interesa i nepremostivom jazu između ostvarivanja proklamovanih ciljeva i sopstvenih egzistencijalnih poriva.
 
S jedne strane smisao postojanja tih organizacija jeste rad na unapređenju tranzicionih procesa u društvima Zapadnog Balkana, one za te namene dobijaju novac od zapadnih donatora kojeg će, opet, biti sve manje kako reformski procesi budu napredovali, a regionalna društva činila pomake u smeru svoje konsolidacije i modernizacije. Zbog toga uspehom u svom deklarativnom delovanju i ostvarivanju proklamovanih ciljeva nevladine organizacije de facto doprinose urušavanju osnova sopstvene egzistencije. Našavši se u nepomirljivom jazu između proklamovanih ciljeva i onoga što zaista rade na terenu, takvi mediji će postati batina u rukama različitih interesnih struktura (kako onih birokratskih iz Brisela, tako i pojedinih interesnih grupa poreklom iz pojedinih članica EU i samog regiona) koja će biti skrivena iza lažne slike nezavisnih medija.
 
Usled instikta za samoodržanjem ili pak dobro osmišljene strategije, većina organizacija civilnog društva usmeriće svoje aktivnosti više u smeru ubeđivanja svojih donatora da se situacija u Srbiji u poslednjih nekoliko godina drastično pogoršala negoli u smeru njenog realnog sagledavanja i popravljanja stanja na terenu. Tako će se javnost Srbije od sredine 2014. godine suočavati sa nepreglednim nizom veštački generisanih afera čija će hiperprodukcija biti praćena rastom novčanih priliva na račune “ugroženih” samoproglašenih branitelja slobode. Pa ipak, inflacija broja afera koje će poslednjih godina otkrivati takozvani nezavisni istraživački mediji, biće praćena devalvacijom profesionalnih standarda i osnovnih postulata istraživačkog novinarstva u njihovom radu. Ta neprijatna činjenica neminovno će u budućnosti glavne donatore suočiti s moralnim pitanjem opravdanosti dosadašnjeg i budućeg finansiranja njihovih štićenika koji su svojom beskrupuloznom trkom za projektima i grantovima u te mutne igre uvukli i svoje finansijere ozbiljno dovodeći u pitanje njihove stvarne namere i motive, a time i njihov ugled i kredibilitet.
 
U besprizornoj jagmi da se istaknu kao borci protiv vlasti kojoj su unapred, bez mnogo realnih argumenata, dodelili atribut “autokratske”, BIRN kao mreža organizacija, ali i ljudi koji personalno predstavljaju delovanje te mreže, u više navrata su učestvovali u kreiranju poluistinitih, spekulativnih i tendencioznih medijskih sadržaja sa ciljevima koji su bili sve samo ne usmereni na unapređenje javnog interesa. Mehanizam funkcionisanja BIRN-ove medijske mašinerije najočitije se mogao detektovati u dva slučaja koji su jasno pokazali da je BIRN jedan od ključnih stubova paramedijskih struktura u regionu. Umesto da ta dva slučaja dovedu do samopreispitivanja i otklanjanja nedostataka u radu ove organizacije i njenih donatora oni su, paradoksalno, najviše doprineli popularizaciji i medijskoj vidljivosti BIRN-ove paramedijske mreže koja se veštim manipulativnim delovanjem od predatora za tili čas pretvorila u najveću “žrtvu” na sav glas izvikane represije.
 
Sunovrat "istraživačkog" novinarstva: Od pogrešnog sefa do Džihadi Džona
Prvi od dva navedena slučaja, koji je na neki način označio početak svopšte kampanje kreiranja i fabrikovanja afera koja traje do današnjih dana, bio je tekst “Otkrivanje tajne ministarskog sefa“ nastao u okviru projekta “Jačanje medijske slobode u Srbiji” koji je Evropska unija finansirala sa preko 125.000 evra. U “istraživanju” čiji je autor urednik BIRN-a Slobodan Georgiev (sportski novinar koji je, prema svedočenju ljudi iz WAZ-a, nakon 2012. godine ostao bez lukrativne funkcije u Sportskom žurnalu), objavljeni su nacrti ugovora sa “Etihadom”. U tekstu je, neosnovano, izneta tvrdnja da se država “obavezala da višestruko plati zadržavanje 51 odsto vlasništva u nacionalnoj avio kompaniji nasuprot 40 miliona dolara ulaganja na koliko se obavezao partner iz Ujedinjenih Arapskih Emirata”.
 
Svega sedam dana kasnije, 14. avgusta 2014. godine, Vlada Srbije je objavila zvaničnu verziju ugovora sa “Etihadom” koja je bitno odudarala od navoda koji su postojali u nacrtu ugovora koji je BIRN objavio. Senzacionalističke tvrdnje Georgieva pokazale su se kao netačne, preterane i maliciozne. Prema slovu važećeg ugovora Srbija ne samo što nije bila obavezana na višestruko veća ulaganja u odnosu na svog manjinskog partnera u ovom poslu, već je situacija bila potpuno obrnuta. Zahvaljujući činjenici da je od nekadašnjeg hroničnog gubitaša, čije su finansijske rupe popunjavane novcem iz državnog budžeta, Srbija dobila profitabilnu kompaniju koja je stekla reputaciju najbrže rastuće u svojoj branši u regionu, ugovor sa “Etihadom” se ispostavio kao veoma povoljan i koristan posao za zvanični Beograd. Predstavljajući ugovor sa "Etihadom", tadašnji premijer Aleksandar Vučić je rekao da se Srbija obavezala da do kraja 2016. godine u zajedničku kompaniju investira 42 miliona dolara, dok je partner iz UAE bio u obavezi da uloži do 100 miliona. Pored toga Republika Srbija je bila u obavezi da sanira ranije nastale dugove, što je i pre tog slučaja bila uobičajena praksa kod privatizacija hroničnih gubitaša. Prilikom predstavljanja ugovora Vučić je izneo podatak da se 80 odsto pomenutih dugova odnosilo na JAT-ova dugovanja prema državi što je rešavano otpisom potraživanja i nije zahtevalo dodatna plaćanja iz državnog budžeta.
Objavljivanje sadržine ugovora pokazalo je da je Slobodan Georgiev, ovom istraživanju pristupio na krajnje površan i nestručan način što se delimično može objasniti i okolnošću da je reč o sportskom novinaru bez odgovarajućeg iskustva u oblasti istraživačkog novinarstva. Prekršivši osnovne postulate istraživačkog novinarstva on je sebi dao za pravo da do zaključka dođe na osnovu nacrta nekakvog ugovora bez ikakve provere njegove tačnosti ili uvida u sadržaj pravno važećeg zvaničnog ugovora, što predstavlja školski primer korišćenja nepouzdanog izvora informacija umesto ozbiljnih dokaza. Vođen potrebom kreiranja afere čija je meta trebalo da bude Vlada Srbije, Georgiev je u praksi demonstrirao nedopustiv nivo neprofesionalizma koji su građani Evropske unije finansirali sa neverovatnih 125.000 evra donacija. Nakon ove afere postalo je jasno da je jedini cilj Georgieva i BIRN-a bio ne taj da da tekst bude činjenično tačan, već da proizvede skandal i lažnu aferu kojom bi se Vladi Srbije poslala jasna poruka kojim sredstvima će biti disciplinovana ukoliko ubuduće ne bude udovoljavano zahtevima pojedinih protekcionisanih poslovnih i političkih aktera pod zaštitom Majkla Davenporta šefa delegacije Evropske unije u Srbiji. O stvarnoj nameri kreatora ove lažne afere svedoči logistička podrška i koordinacija koja je u vidu prenošenja i popularizacije ovog skandalozno neprofesionalnog teksta BIRN-u pružena od strane medija koji su svi do jednog bili interesno povezani sa Devenportovom kancelarijom.
 
Po ranije uhodanom mehanizmu sprege između paramedijskih struktura, tekst Georgieva je preuzeo i reprintovao nedeljnik “Vreme” koji se nalazi pod finansijskom kontrolom prvostepeno osuđenog srpskog tajkuna Miroslava Miškovića. Zajedno sa “Vremenom”, koje je postalo neskrivena platforma za najprizemniju propagandu protiv aktuelnih vlasti u Srbiji, BIRN i Georgiev će naići na podršku ostalih subjekata interesne paramedijske zajednice kojoj pripadaju, pa će tako u maju 2015. godine za ovaj skandalozan tekst dobiti NUNS-ovu novinarsku nagradu u kategoriji štampanih medija čime će, umesto originalnog teksta koji je objavljen na sajtu javno.rs koji nije registrovan kao medij, biti nagrađena njegova preneta verzija u nedeljniku “Vreme”. Uprkos ovom providnom pokušaju naknadnog pribavljanja kredibiliteta kompromitovanom novinaru, Georgiev će svoje pravo lice neprofesionalizma i ostrašćenosti pokazati u reakciji nakon objavljivanja sadržaja ugovora od strane premijera Vučića za koga će u istom nedeljniku “Vreme” doslovce napisati: “Ti njegovi logorejični ispadi inače i nisu vredni komentarisanja, jer samo pokazuju da aktuelni naprednjački premijer ne može da se odvoji od svoje radikalske senke, uprkos pokušaju da ’ekonomizuje’ i ’evropeizuje’ retoriku klevetničke mržnje, zastrašivanja i pritiska na štampu s pozicija moći, koje je koristio u doba kada je bio radikalski ministar informisanja, što misli da mu je zaboravljeno."
 
Vrhunac u ispoljavanju svoje patološke mržnje kojom je sebe nepovratno ispisao iz novinarske profesije i težnje ka objektivnosti i nepristrasnosti koje ona podrazumeva, Slobodan Georgiev je pokazao u junu 2016. godine kada je na svom privatnom, ali javno dostupnom tviter nalogu, premijera Srbije Aleksandra Vučića uporedio sa najtraženijim svetskim teroristom Džihadi Džonom, poznatom po zastrašujućim javnim odsecanjima glava svojih talaca koja su zgrozila civilozovani svet.
 
Paramedijski koreni BIRN-a
To što se Balkanska istraživačka regionalna mreža (BIRN) deset godina kasnije pojavila kao nastavljač paramedijske delatnosti koju je svojevremeno etablirao “Nacional” Ive Pukanića, nimalo ne treba da čudi ako se zna da je direktorka te mreže Gordana Igrić svojevremeno bila glavna urednica Instituta za izveštavanje o ratu i miru (IWPR) koji se “proslavio” optužbama na račun Mila Đukanovića i Zorana Đinđića za kriminal i učešće u švercu cigaretama.
 
Dobri poznavaoci prilika u Srbiji početkom 2000-ih godina, ukazuju da nije slučajno to što je IWPR delovao baš iz Londona, koji je u to vreme važio za sedište brojnih tajno finasiranih paraorganizacija iz ovog dela sveta. Mnoge od njih su sarađivale sa proizvođačima cigareta koji su učestvovali u švercu duvanskim proizvodima, zbog čega je i IWPR vodio nasilnu kampanju protiv Zorana Đinđića optužujući ga da je tokom devedesetih godina bio pokrovitelj šverca cigaretama iako je on u to vreme bio u opoziciji i po prirodi stvari nije mogao biti pokrovitelj takvih poslova. Iz istih razloga, zajedno sa ostalim povezanim medijima, IWPR je učestvovao u kreiranju i distribuciji “duhanske afere” koja je služila interesima krupnih proizvođača cigareta koje su kontrolisale paraobaveštajne strukture iz Velike Britanije i SAD.
 
Do koje mere je Gordana Igrić bila zaslepljena mržnjom ili, pak, privržena slepom izvršavanju narudžbina svojih donatora, svedoči i činjenica da je svoju paramedijsku delatnost protiv politike Zorana Đinđića IWPR nastavio i nakon njegovog ubistva vodeći kampanju protiv akcije “Sablja” i vanrednog stanja u Srbiji. Pozivajući se na tvrdnje advokata optuženih za ubistvo premijera, sajt te organizacije objavio je feljton o tome kako je policija tokom trajanja vanrednog stanja navodno mučila i terorisala uhapšene u zatvorima. Seriju tekstova koje su potpisale Gordana Igrić i Dragana Nikolić Solomon u kojima se, između ostalog, tvrdi da je uhapšena folk pevačica Svetlana Ražnatović mučena metodom „uskraćivanja sna“, kao i da su pojedini uhapšeni bili mučeni strujnim udarima u šumi što je u svom štampanom izdanju redovno prenosio tabloid Kurir.
BIRN-ovo potonuće u mutnim vodama “Tamnave”.
 
Šest meseci pošto je doživeo ozbiljnu blamažu u vezi sa otkrivenim i ekspresno osujećenim pokušajem kreiranja lažne afere oko ugovora sa “Etihadom”, verovatno iz potrebe da opravda ogromne donacije koje je u međuvremenu dobio, BIRN je ponovo demonstrirao svoju sklonost ka kreiranju lažnih medijskih sadržaja. Tako je, po receptu iste škole kvaziistraživačkog novinarstva, u januaru 2015. godine na BIRN-ovom sajtu javno.rs objavljen tekst “Ispumpavanje kopa i budžeta”, autora Aleksandra Đorđevića u kome je na račun Vlade Srbije i “Elektroprivrede” iznet niz ozbiljnih optužbi za navodno nanošenje štete tom javnom preduzeću u iznosima koji su se merili desetinama miliona evra. Ponašajući se kao plaćeni PR službenik kompanije “Van Hek”, autor je u tekstu zamerio Vladi Srbije to što je EPS uopšte organizovao tender za ispumpavanje vode sa površinskog kopa “Tamnava”, a nije zbog potrebe hitnosti taj posao sklopio direktnom pogodbom sa holandskom firmom “Van Hek” iako međunarodne finansijske i, posebno, evropske institucije ovakav vid pogodbi po pravilu nazivaju izvorom korupcije.
 
Bez ijednog ponuđenog ozbiljnog dokaza, koristeći se spekulacijama i neosnovanim nagađanjima, Đorđević je zaključio da je Srbija na uvozu uglja i struje zbog toga izgubila 120 miliona evra. Kako bi dokazao laž o postojanju kriminalne namere Vlade Srbije i rukovodstva EPS-a, autor je suptilno nagovestio i “pozadinu” čitavog posla ustvrdivši da je jedna od firmi iz konzorcijuma koji je pobedio na tenderu, bila povezana sa tadašnjim direktorom “Elektromreža Srbije” Nikolom Petrovićem, inače jednim od kumova premijera Aleksandra Vučića. U nemogućnosti da ospori rezultate samog tendera, Đorđević je komisiji zamerio što je izabrala firmu bez iskustva u ispumpavanju vode upuštajući se na taj način u naivno predviđanje u pogledu događaja koji će uslediti narednih meseci.
 
U kreiranju afere “Tamnava”, kršeći sve postulate istraživačkog novinarstva i sledeći isključivo svoje spekulacije, neosnovane i površne pretpostavke, BIRN-ov autor je propustio da ponudi bilo kakav ozbiljan dokaz za iznete tvrdnje. Kao što će se videti u mesecima koji su usledili, navodi da konzorcijum, koji je pobedio na tenderu, nema iskustva u isušivanju vodenih površina postaće potpuno irelevantni pred činjenicom da je taj posao uspešno i u zadatim okvirima obavljen. Čak i podatak da su za tu priliku angažovane pumpe firme “Van Hek” koja je i sama učestvovala na tenderu sa višestruko nepovoljnijom ponudom od one koja je prihvaćena, u potpunosti je osporila početnu hipotezu autora dokazavši da je “Van Hek” u svojoj ponudi, očigledno precenjujući ekskluzivitet svog znanja i iskustva u ovoj oblasti (know-how), pokušao da ostvari ekonomski neopravdan ekstraprofit. Aleksandar Đorđević ni na koji način nije dokazao da bi, čak i u slučaju da se EPS odlučio na sklapanje direktne pogodbe u ovom slučaju, “Van Hek” bio taj koji bi na najbolji i najpovoljniji način obavio zahtevani posao, što je potvrdila i ponuda te firme na samom tenderu.
 
Poput brojnih drugih spekulacija, ni tvrdnja da je konzorcijum koji je imao najbolju ponudu na tenderu, navodno favorizovan jer je povezan sa tadašnjim direktorom EMS-a, ni na koji način nije potkrepljena ozbiljnim dokazima. Na posletku uvidom u činjenično stanje ispostavilo se da je partner firme koja je dobila posao na tenderu u tom trenutku bio i manjinski vlasnik (sa 10 odsto udela) u kompaniji u kojoj je Nikola Petrović nekada bio direktor što je okolnost koja ni na koji način ne dokazuje ni Petrovićevu kontrolu nad pomenutom firmom niti veze između njega i rezultata tendera. Uostalom do prihvatanja pobedničke ponude nije ni moralo da dođe na urgenciju Petrovića, pošto je takav ishod već bio obezbeđen ponajviše zahvaljujući činjenici da je “Van Hek” na javno nadmetanje izašao sa ponudom koja je bila 23 miliona evra skuplja u odnosu na ostale učesnike.
 
Osim pozivanja ne apstraktne procene, Đorđević u svom tekstu nije ponudio nijedan validan dokaz da je zbog utvrđene dinamike odvijanja radova u “Tamnavi” EPS izgubio 120 miliona evra. Na prvom mestu autor je propustio da ponudi reper u odnosu na šta je dinamika tih radova bila sporija, ali u svojoj površnoj kalkulaciji nije u obzir uzeo ni troškove iskopavanja rude koji postoje tokom redovnog proizvodnog procesa na “Tamnavi”, a čije bi uzimanje u obzir drastično umanjilo navodni gubitak od milion evra dnevno koji Đorđević pominje. Autor u najmanju ruku nije ponudio nijedan validan dokaz za tvrdnje koje je izneo u svom “istraživačkom” tekstu koji će postati školski primer svega onoga što je antipod ozbiljnom istraživačkom novinarstvu.
 
Iako je već na prvi pogled jasno da su spekulacije bile jedini osnov za ono što je u svom tekstu tvrdio Đorđević, njemu i njegovim kolegama iz BIRN-a i interesno povezanih organizacija, ta činjenica nije smetala da u kampanji koja je usledila neometano nastave sa pokušajima difamacije Vlade Srbije i njenog predsednika što je od BIRN-a, kao paramedijske organizacije, stvorilo surogat opozicionog političkog aktera sa tendencijom vođenja dugotrajne ostrašćene kampanje protiv unapred odabrane mete – u ovom slučaju legalno i legitimno izabranih vlasti u Srbiji. Na reakciju Aleksandra Vučića u kojoj je, ne bez razloga, navode BIRN-a nazvao lažima, ova mreža će uzvratiti zamenom teza optužujući premijera da “nije demantovao nijednu konkretnu tvrdnju iz teksta” iako je već na prvi pogled lako uočiti da je autor BIRN-a bio taj koji nijednu svoju tvrdnju nije potkrepio ozbiljnim dokazima da bi uopšte imalo o čemu da se diskutuje i eventualno šta da se demantuje. Istrajavajući na odbrani neodbranjivog, BIRN će se povodom ovog slučaja sukobiti i sa zvaničnicima Svetske banke koja je bila finansijer čitavog posla, a koja će zvanično potvrditi da je u ovom slučaju tender odrađen besprekorno kao i da je nabavka “sprovedena u skladu sa srpskim Zakonom o javnim nabavkama”.
 
Ostavši bez argumenata u raspravi o samom tekstu, BIRN će, kao i u prethodnom primeru, spor izmestiti na potpuno drugi kolosek i to tako što će reakciju premijera i dela provladinih medija iskoristiti za lansiranje priče o cenzuri i pritiscima na medije u Srbiji što će do leta 2016. godine biti glavna mantra koja će biti utišana zahvaljući izložbi medijskih napisa “Necenzurisane laži”, kojom će vladajuća Srpska napredna stranka u kontradikciji srušiti taj veštački kreirani mit. U nepotkrepljenim tvrdnjama o cenzuri i pritiscima na medije BIRN i njemu srodne organizacije sukobiće se čak i sa Johanesom Hanom, komesarom za proširenje i susedsku politiku Evropske komisije, koji će od svih koji potežu pitanje cenzure otvoreno zatražiti da za takve optužbe ponude i adekvatne dokaze.
 
Baš kao i u slučaju “Tajne ministarskog sefa”, i u slučaju “Tamnave” uslediće pokušaj naknadne legitimizacije jednog, u osnovi, spekulativnog i neinformativnog teksta što će praktično još jednom slikovito demonstrirati mehanizme i obrasce delovanja paramedijskih struktura. Razotkrivanje tih mehanizama dogodiće se prilikom dodeljivanja nagrade „Jug Grizelj“ za 2014. godinu što će se dogoditi u jeku rasprava nastalih oko teksta „Ispumpavanje kopa i budžeta“, 5. februara 2015. godine. Jednoglasnom odlukom žirije koji su činili Vukašin Obradović, Antonela Riha, Snježana Milivojević, Olja Bećković i Damir Kalember (novinar poreklom iz Krajine koji je prilikom dolaska u Srbiju sredinom devedesetih promenio ime u Filip Švarm), BIRN biva proglašen laureatom za 2014. godinu – između ostalog i za tekst koji uopšte nije objavljen u toku te godine. Iza scene, daleko od očiju javnosti, dogodiće se skandal tako što će dotadašnji predsednik žirija Velimir Ćurgus-Kazimir zbog neslaganja sa odlukom koja će kompromitovati samu nagradu “Jug Grizelj” podneti ostavku i istupiti iz članstva žirija za njenu dodelu. Taj čin je jasno pokazao da odluka suštinski ipak nije doneta jednoglasno na čemu je okrnjeni žiri posebno insistirao. Simptomatično je da će se i samo obrazloženje žirija za dodeljenu nagradu pretvoriti u svojevrstan pamflet u duhu započete negativne kampanje protiv vlasti u Srbiji što će postati još jedan u nizu dokaza o postojanju paramedijskih struktura koje nadilaze sam BIRN kao organizaciju.
 
Uprkos navedenim primerima flagrantnog kršenja profesionalnih standarda, novinarskih kodeksa i osnovnih postulata profesije, počev od 2014. godine i otvorenog i ogoljenog učestvovanja u kreiranju lažnih afera sa ciljem slabljenja pozicija aktuelnih vlasti u Beogradu, BIRN-ova paramedijska mašinerija će iz godine u godinu uvećavati prihode po osnovu inostranih donacija. Tako će, prema zvaničnim finansijskim izveštajima, BIRN Srbija u 2014. godini prihodovati nešto preko 22 miliona dinara, 2015. godine 28,6 miliona, dok će donacije tokom 2016. godine dostići cifru od 33,3 miliona dinara što je za pomenute tri godine ukupno iznosilo skoro 700.000 evra. Među donatorima ove organizacije ističu se Evropska komisija, Balkan Trust for Democracy, Britanska ambasada u Beogradu, Charles Stewart Mott Foundation, National Endowment for Democracy (NED), Ministarstvo spoljnih poslova Kraljevine Norveške, Open Society Foundations London, OSCE, Rockefeller Brothers Fund, Ministarstvo spoljnih poslova Kraljevine Holandije i drugi.
 
Donacijama i prihodima koje je u pomenutom periodu ostvarila “Balkanska istraživačka mreža” (što je ime pod kojim je zvanično registrovana nevladina organizacija BIRN Srbija) treba dodati i prihode Privrednog društva za medijsku produkciju Balkanska istraživačka regionalna mreža (BIRN DOO) koje je 2014. godine prihodovalo 16,9 miliona dinara, 2015. godine 16 miliona, dok se 2016. godine na račune te firme slilo 21,1 miliona dinara. Za pomenute tri fiskalne godine taj prihod je iznosio oko 450.000 evra što je zajedno sa prihodima BIRN Srbija iznosilo 1.150.000 evra!
 
Iako bi bilo za očekivati da su ova obimna finansijska sredstva doprinela profesionalizaciji BIRN-ovih medija i novinara, realnost govori upravo suprotno – ona su iskorišćena jedino za podršku paramedijskoj delatnosti i pokušajima dezinformisanja kako građana Srbije i regiona tako i šire međunarodne javnosti sa jasnim ciljem da se, bez obzira na sredstva i cenu koju kao društvo treba da platimo, na uštrb javnog interesa pribavi lična materijalna korist. U tom poduhvatu BIRN, međutim, nije bio usamljen primer. Gotovo identičnom metodologijom, ali drastično agresivnijim pristupom, poslovima kreiranja i vođenja kampanja protiv unapred zacrtanih meta bavila se i mreža koju je za te specijalne operacije formirala organizacija OCCRP u okviru koje deluju Centar za istraživačko novinarstvo Srbije (CINS) i Mreža za istraživanje kriminala i korupcije (KRIK) kao njene dve podružnice u Srbiji.
 
Personalne veze BIRN-a i OSCE
U jeku BIRN-ove kampanje o navodnoj cenzuri i pritiscima na medije u Srbiji podršku neosnovanim tvrdnjama te mreže uputila je Dunja Mijatović, predstavnica OEBS-a za slobodu medija zbog čega je došlo do polemike na relaciji premijera Srbije Aleksandra Vučića i Mijatovićeve. Reakciju predstavnice OEBS-a, međutim, treba posmatrati u kontekstu podatka da je šefica misije Odeljenja za medije OSCE-a u Srbiji dugo vremena bila Dragana Nikolić Solomon, bliska saradnica Gordane Igrić i jedna od čelnih ljudi BIRN-a. Personalna povezanost OSCE sa organizacijama okupljenim oko BIRN-a ozbiljno je kompromitovala poziciju Dunje Mijatović i otkrila stvarnu pozadinu njenih izjava povodom nametnute priče o cenzuri u Srbiji. ... <<
 
...

  • 1

#18 blond

blond
  • Members
  • 4,387 posts

Posted 18 November 2017 - 11:42

 

 

 

Ovaj tekst, zajedno sa ostalima iz istog serijala, da se urame kao uputstvo za uspesno istrazivacko novinarstvo.


  • 0

#19 blond

blond
  • Members
  • 4,387 posts

Posted 28 November 2017 - 16:27

http://www.xxzmagazi.../144/2017-11-28

 

 

 

Književnik i centarfor slutili su ko zove u sumrak koji se nadvio nad dedinjskom vilom. Bio je to Zoran Đinđić. Otac nacije je dobro znao da će taj trenutak stići kao sudbina, da će se jedan od njegovih izgubljenih sinova konačno vratiti kući. (…) Trojica vladara koji su nasledili Miloševića rasli su u Dobričinom vrtiću i zato su se samo naivci čudili zašto ga je Zoran Đinđić pozvao, neposredno pred smrt, tražeći da se vide. Onoga trenutka kada je shvatio da je izigran od zapadnih prijatelja, samo je želeo da mu kaže: "Bio si u pravu, tata."

Zašto bi se čovek bavio nečim što poznaje kad je mnogo izazovnije raditi nešto što ne umeš; nakon što se u Politici pozabavio romanom "Proces" Alberta Kamija, Apostolovski piše o tome kako je Đinđić zvao Ćosića telefonom, o tome mu je pričao Dule Savić Nacionale koji se u tom trenutku, navodno, zadesio kod Dobrice na večeri, što je novinara navelo da se oda slobodnim asocijacijama i maštarijama o sinu razmetnom koji se vraća u krilo nacije, Nedeljnik, 23. novembar
 
 
Boze, kakav kreten ovaj Apostolovski.

  • 0

#20 Kinik

Kinik
  • Members
  • 39,094 posts

Posted 10 December 2017 - 13:39

...
 
 
>> ... Šibicarske ujdurme
Piše: Slobodan Jovanović
09.12.17.
 
Ono što brine sve one koji poštuju državu Crnu Goru jeste ponašanje „beogradskih advokata“ u samome sudskom procesu. Očito je da oni ne mogu da izbjegnu omalovažavajući odnos prema Crnoj Gori, te da svojim fakinskim i šibicarskim ponašanjem izazivaju gnjev svih koji ne žele da svakodnevno budu predmet ponižavanja gorih od sebe
Postoji onaj američki crnjak u kome se pita kakva je razlika između zgaženog psa i zgaženog advokata? Odgovor je – ispred zgaženog psa postoje tragovi kočenja. Ne pada mi na pamet da dijelim mišljenje kako su svi advokati ljudi bez moralnih skurpula, tim prije što jednog advokata, koji već duže vrijeme, nažalost, nije među živima, Srđu Popovića, smatram i danas moralnom savješću države u kojoj živim i naroda kojem je on pripadao. Ono što me podśetilo na ovaj američki vic je moralni, obrazovni, profesionalni i svakvi drugi sunovrat advokatske profesije u sudskom postupku optuženima za pokušaj terorizma na izborni dan 16.10.2016. godine pred Višim sudom u Podgorici. 
 
Ako je suština odbrane optuženih u ovom procesu odugovlačenje, opstrukcija i psihološko mrcvarenje svjedoka saradnika, Saše Sinđelića, pokušavajući na taj način da ga kroz bjesomučno postavljanje sličnih pitanja i insistiranjem na sitnicama i potpuno nebitnim stvarima, ne za sudski proces, nego za bilo čije životno ponašanje, dovedu u bilo koju vrstu kontradiktornosti, onda to samo pokazuje očigledan strah od regularnog dokazivanja vinosti i nevinosti u ovom postupku. Opšti je utisak da se advokati svojski trude, ne da ubijede sudsko vijeće, koje će jedino odlučivati o nečijoj vinosti i nevinosti, već da teatralnim ispadima, svako malo iznošenjem konstatacija, napadima na sudsko vijeće i njenog predśedavajućeg, omalovažavanjem, pa čak i vrijeđanjem svjedoka saradnika, stvore utisak pred javnim mnjenjem kako se radi o montiranom procesu. Zato se javno prenošenje putem Javnog servisa, RTCG, može smatrati kontraproduktivnim po sam proces, iako je bilo veoma važno da sam postupak suđenja bude pred očima javnosti, zbog mogućih političkih reperkusija i zloupotreba. 
 
Na njihovu žalost, konzinstentnost u odgovorima na hiljade sličnih pitanja odbrane, pokušaje da trik pitanjima i pogrešnim navođenjem da je nešto izjavio što nije, zbuni svjedok saradnik, traženjem besmislenih detalja na kojima insistira više advokata odbrane, a koje nemaju veze ni sa poredmetom optužnice, niti se događaju u vremenu koje tretira optužnica, samo je ostavilo svakoga, ko nije unaprijed donio stav o procesu, u uvjerenju da svjedok saradnik apsolutno govori istinu. Śetimo se samo pokušaja Miroja Jovanovića, advokata odbrane, da imputira kako je svjedok saradnik ranije rekao kodno ime za organizovanje prevrata „revolucija“, a da to u tom trenutku negira.
 
Trijumfalistički, kao da se radi o nečemu sličnom Kolumbovom otkriću Novog svijeta, najavio je da će śutradan to dokazati stenogramom, da bi śutradan izbjegao da to uopšte pomene. Tužno i otužno je kad advokat Bulatović, inače doktor nauka i bivši sudija, govori o naučenom tekstu svjedoka saradnika, a sam nije u stanju da zapamti ime aerodroma, pa miješa Šeremetjevo, koji je moderan aerodrom sa terminalima, i Domadjedovo, koji zauzima ogroman prostor i na kome se putuje autobusima do aviona.
 
Ono što vri od potrebe za odgovorom je - što je suština takvog ponašanja: imaju li optuženi i advokati odbrane plan da odugovlačenjem sačekaju nekakve političke promjene u Crnoj Gori, koje će suspendovati ovaj sudski proces? Ili, žele li advokati da podgrijevaju kod običnog puka, koji više funkcioniše po propagandnim ispiranjima mozga, negoli objektivnim promišljanjem stvarnosti, ośećanje montiranog sudskog procesa u režiji „antisrpskog, nedemokratskog režima Mila Đukanovića“, sa željom da ulica presuđuje u ovom sporu? Ili rade po instrukcijama onoga ko ih plaća, pošto mirnoća kojom se prihvataju kazne zbog procesnog kršenja discipline, koje je brojno i svakodnevno, i sam obrazac odugovlačenja i opstrukcije očito pokazuje da se radi o moćnim finansijerima. 
 
U želji da se meritorno bavim svime u čemu iznosim svoje stavove, redovno sam pratio sudske procese pred Tribunalom za ratne zločine u Hagu za zločine počinjene na tlu bivše Jugoslavije. Ono što je karakterisalo ta suđenja jeste pokušaj optuženih da se umjesto svojom ličnom odgovornošću, bave svjetskom politikom i ponašanjem tzv. svjetskih sila i njihovih lidera, pokušavajući da sebe predstave kao žrtvu. Naravno, u svojoj iskrivljenoj i bolesnoj vizuri. U procesu pred Višim sudom u Podgorici svo vrijeme se ima ośećaj da advokati ne zastupaju optužene i bave njihovom ulogom u događajima koje su predmet optužbe, već pokušavaju da ospore uopšte postojanje „pokušaja terorizma“? Kao da svi zastupaju DF, ili Rusku federaciju, ili neki treći entitet, umjesto onoga ko ih je nominalno angažovao?
 
Po nekoj logici, advokatu koji zastupa osobe iz Ravnogorskog pokreta, koje su se uputule  na protest ispred Skupštine, bilo bi važno da svog klijenta oslobodi krivice, što bi po nekom mom saznanju i poimanju stvari, moglo proći možda čak i sa uslovnom kaznom. Umjesto da priznaju da su pozvani „da pomognu braći“ prisustvom na mitingu, a da nijesu znali za bilo kakve planove o oružanom prevratu, optuženi i njihovi advokati se bave osporavanjem postojanja pokušaja oružanog prevrata uopšte, baveći se čak i Rusijom, ličnostima iz ruske književnosti i istorije, dok se optuženi, vjerovatno po instrukcijama odbrane, brane smiješnim tvrdnjama da nijesu znali kako su izbori u Crnoj Gori na dan kad su se uputili u Podgoricu. Još se nije čulo najlogičnije moguće pitanje bilo kojeg advokata upućeno svjedoku saradniku: „Da li imate direktna saznanja da je moj klijent...“? Tako da apsolutno mogu da tvrdim da advokati odbrane hoće da pretvore suđenje iz krivičnog u političko, što može biti legitimno, ali i govori o pozadini njihovog angažovanja.
 
Sem što je očito da dio domaćih advokata ima elementarni problem sa elokventnošću, što je po njih poražavajuće jer im je to osnovno oružje, primjetno je da glavnu riječ u procesu na strani odbrane vode tzv. beogradski advokati. Radi se, uglavnom, o ljudima iz miljea ultranacionalističke Srbije, što nije teško dokazivo njihovim javnim medijsklm nastupima, učešćem u masovnim okupljanjima i slično, i koji inače imaju odnos prema Crnoj Gori kao mafijaškoj državi Mila Đukanovića, u kojoj ne važe zakoni i u kojoj je na djelu diktatura. Nije ni počelo suđenje, advokat Miroje Jovanović je pokušao marifetlucima da najavi kako će proces biti čak opasan po njegov život. Da nije zaglušujuće medijske propagande i lukrativnog mešetarenja nevladinih organizacija, svaka uporedna analiza između Crne Gore i Srbije pokazaće da je Crna Gora daleko odmakla i u podjeli vlasti, i u nezavisnosti sudstva (u Srbiji su sudije još uvijek na državnom budžetu), medijskim slobodama i mnogo mnogo čemu. Državno tužilaštvo ne želim ni da upoređujem! Ali ta bezočno lažna slika se i dalje produkuje, pa je to dio ponašanja i u ovom sudskom procesu. 
 
Ono što brine sve one koji poštuju državu Crnu Goru jeste ponašanje „beogradskih advokata“ u samome sudskom procesu. Očito je da oni ne mogu da izbjegnu omalovažavajući odnos prema Crnoj Gori, te da svojim fakinskim i šibicarskim ponašanjem izazivaju gnjev svih koji ne žele da svakodnevno budu predmet ponižavanja gorih od sebe. Vjerujem da bi odstranjivanje dotičnih iz sudskog procesa izazvalo reakcije onih kojima je to jedini način da ospore legitimnost sudskog procesa, takođe sam ubjeđen da novčano kažnjavanje neće imati svrhu zbog izdašnog izvora finansiranja, tako da su javni prenosi suđenja, umjesto da doprinesu razjašnjenju događaja od 16.10.2016.godine, upravo postali sredstvo da se suđenje pretvori u suprotnost i pretvori u rialiti, u kome se ultranacionalisti najbolje snalaze. 
 
Vjerujem da sudsko vijeće ima veliki problem da ne sklizne u optužbe o pristrasnosti i svim onim glupavim stereotipima o Crnoj Gori, pa i njenom pravosuđu, ali definitivno moraju naći način da spriječe manipulativno i fakinsko ponašanje advokata odbrane i nekih optuženih. Ne smije dozvoliti, što se redovno dešava, da advokati, umjesto da postavljaju pitanja, iznose konstatacije i ocjenjuju iskaze svjedoka saradnika, upotrebljavajući i uvrijedljive termine, nazivajući čak svjedoka saradnika baronom Minhauzenom. Ako su tako vješti advokati, kako očigledno o sebi misle, onda se nečiji iskaz dovodi u sumnju utiskom koje ostavlja ispitivanje, a ne zloupotrebom i iznošenjem svojih mišljenja i zaključaka. Takav način ponašanja samo govori da su u potpunosti doživjeli krah, pa im ostaje samo taj vid uticanja na javnost. Što reći o advokatima odbrane koji postavljaju pitanja: „Znate li ko je bio Taras Buljba“, u namjeri da procjene koliko je autentičana privrženost svjedoka saradnika Rusiji? Ili o pretencioznosti advokata Miroja Jovanovića koji iznese tvrdnju da se od njegovih pitanja trese zgrada suda? A vjerovatno je mislio i sama država Crna Gora. Samo da nije uzrok te nevjerovatne pretecioznosti neki latinični virus, jer, kako sam kaže, krše se njegova prava da dobija materijale na srpskom jeziku i ćiriličnom pismu! Pobrkao je da su Crna Gora i Srbija dvije odvojene države i da se njegova prava ne prenose preko Brodareva. ... <<
 
...

  • 0

#21 Κλαύδιος

Κλαύδιος
  • Members
  • 1 posts

Posted 19 January 2018 - 22:39

http://www.xxzmagazi...predraga-lucica

 

 

 

 

Napad na mrtvog Predraga Lucića

 

Piše: Petar Luković

18.01.2018.

 

 
Samo 72 sata nakon smrti Predraga Lucića, nepokolebljivo hrabri Ćirjaković Zoran rešio je da se obračuna s mrtvim urednikom “Ferala” i s “Feralom” uopće; kakav monstrum od skotine treba da budeš pa da u prvoj rečenici retko nebuloznog, očigledno bolesnog teksta pominješ  tek okončanu “montipajtonovsku sahranu”, pitanje je na koje samo neka duševna bolnica zna odgovor ketaminskom injekcijom

Četiri dana nakon smrti Predraga Lucića, mog prijatelja i urednika iz “Ferala”, dobio sam SMS upozorenje od mojih poznanika da obavezno pogledam zvaničnu stranicu UNS (Udruženje novinara Srbije) i da na njihovom sajtu još obaveznije pročitam tekst pod tajanstvenim naslovom Feral i ja”. Šta ću, odem da vidim šta je to časni UNS objavio, preneo ili prepisao, nisu valjda gori od svojih kolega iz NUNSA (Nezavisno udruženje novinara Srbije).

 

Uvek prijateljski Google odmah mi je u svom prevozu našao UNS stanicu/ UNS stranicu koju sam tražio; u nekakvoj rubrici “Vesti iz medija” nađem tekst koji nije vest, već poduža tekstualna kobasica s naslovom, vaistinu – “Feral i ja”. S lakoćom otkrivam tko se kači uz “Feral”: Zoran Ćirjaković, autor bloga Nepismeni Đavolji Advokat, čiji je moto “Pismenost je poslednje utočište protuva koje nemaju šta da kažu”.

Samo 72 sata nakon smrti Predraga Lucića, nepokolebljivo hrabri Ćirjaković rešio je da se obračuna s mrtvim urednikom “Ferala” i s “Feralom” uopće; kakav monstrum od skotine treba da budeš pa da u prvoj rečenici retko nebuloznog, očigledno bolesnog teksta pominješ  tek okončanu “montipajtonovsku sahranu”, pitanje je na koje samo neka duševna bolnica zna odgovor ketaminskom injekcijom.

Uverite se sami, ovo je početak Ćirjakovićeve dijareje: “Glavni povod za ove palanačke čičkarije su brojne reakcije ne jednu ‘montipajtonovsku sahranu’, koje su probudile sećanje na jedno ružno lično iskustvo, što će, verujem, olakšati posao svakome ko poželi da diskredituje argumente i stavove koji slede. Nažalost, izbegavajući ‘ja’, skrivajući teret ličnih iskustava, frustracija i emocija, u ovakvim tekstovima prečesto samo želimo da našu misiju uvijemo u jeftinu oblandu objektivnosti i nepristrasnosti”.

 

Da je samo ovo napisao, to bi već bilo dovoljno da kola Hitne pomoći krenu na adresu Nepismenog Đavoljeg Advokata; Ćirjaković koji u sebi ponavlja mantru da je “novinar”, ne može da se sastavi sa sobom i predsobljem i čivilukom; čega sve tu, jebem ti pismenost, nema – teret ličnih iskustava, oblanda objektivnosti, naša misija, frustracije i emocije, fali samo vlastoručno potpisano priznanje o sopstvenoj poremećenosti.

 

Ide drugi pasus, da čujemo kakve su namere bile Predraga Lucića: “Možda su Predragu Luciću i njegovim hrvatskim saradnicima namere bile najbolje. Možda je sve što su radili bilo dobro za Hrvatsku i njenu demokratiju. Ne znam i, iskreno, odavno me ne zanima taj etnički sterilisani kutak takozvane Evropske unije”.

 

Kad ga već zabole srbijanski nježnik za  taj “etnički sterilisani kutak takozvane Evropske unije” (čitaj: Hrvatsku), koji se qurac Ćirjaković uopće bavi bilo čim što je hrvatsko – hrvatskim novinarima, hrvatskim magazinima, hrvatskim namerama? Gde živi taj čovek? “Živim u jednoj drugoj i drugačijoj Evropi, za koju u njihovoj uniji nema a, čini mi se, nikada neće ni biti mesta”. Da li je to Ćirjaković na ivici plača jer za Srbiju (koja je u “jednoj drugoj i drugačijoj Evropi”), u “njihovoj uniji nikada neće biti mesta” ? Ili je nešto još luđe u pitanju?

Još luđe, pouzdano: “Ono što me zanima jeste ogromna i, bojim se, nepopravljiva šteta koju je ova, ovde sve popularnija, škola (para)novinarstva nanela Srbiji, njenoj demokratizaciji, boljoj budućnosti i mogućnosti dijaloga. Presađena u kontekst Srbije, Feralova matrica posprdne dehumanizacije ‘loših momaka’ proizvela je plejadu drugosrpskih autora koji pišu kao medijski koljači, zloćudni i nemilosrdni ideološki egzekutori”.

 

Zašto je “Feral” iznervirao Nepismenog Đavolovog Advokata Ćirjakovića: “Feralovci su hrvatsku verziju začinili jakom dozom nama tako dragih i bliskih vulgarnosti. Ovaj medijski korov se u Srbiji ukorenio i raširio u obliku koji bi mogli nazvati psovačko kama novinarstvo”. 

Koji su njihovi argumenti, Zorane Nepismeni Ćirjakoviću: “Argumenti naših ‘građanskih’ medijskih ubica – ‘psujem, pišem, koljem’ novinara – odavno ne leže toliko u topuzu koliko u kami. Feralovsko ismejavanje je ovde brzo i lako mutiralo u linč – često opasniji od miloševićevskog, samim tim što se ne vrši u ime jedne prokazane balkanske nacije već u ime demokratije, liberalizma i drugih, upotrebiću izlizani neokolonijalni oksimoron, ‘najviših evropskih vrednosti’…”

 

Sve čekam da me, kao neuglednog “Feralovca” po prezimenu Luković, pomene Ćirjaković kojeg sam bar u deset navrata, kroz godine raspada, tekstualno nokautirao u prvoj rundi, ali tko čeka – taj dočeka: “Kao ‘izdajnik’ iz devedesetih koji je pre desetak godina pretvoren u ‘nacistu’, prošao sam oba medijska topla zeca. Posle temeljnog feralovskog čerečenja od strane Petra Lukovića i pletore sledbenika iz Vremena, Peščanika, Danasa i inih ‘nevladinih’ organizacija, tretman koji sam svojevremeno imao na ‘bastilji’ Milorada Vučelića mi deluje benigno, kao najbolja usluga koju mi je neki stranac ikada učinio, stavka u CV-ju za koju bi, čini mi se, mnogi danas platili…”

 

Preskačući delove teksta koje nije razumeo ni sam autor – poznat kao histerični desničar koji obožava da se predstavlja kao srpska Alt-Right frakcija, nešto kao pičkastija verzija Milo Yiannopoulosa – konačno sam dočekao veliku istinu i dobio odgovor na pitanje: tko je taj zločinac koji je iz Hrvatske preneo Feralov medijski otrov u Srbiju?  

Feralov medijski otrovkoji je u Srbiju preneo Petar Luković, nastavili su da šire Basara i Slaviša Lekić… Razorna feralizacija ‘građanskih’ medija u Srbiji prepoznatljiva je i u onome čega u njima jedva da ima – izveštavanja, i u onome čega ima nedopustivo mnogo – krstaškog novinarstva, koje se, pri tome, obično svodi na nedomišljeno i manje ili više vulgarno pridikovanje, praćeno serijskim vređanjem inteligencije čak i najglupljih neistomišljenika”.

 

Pokušavajući da se nekako probijem kroz tekst koji je zbir Ćirjakovićevih političkih masturbacija bez slatkog olakšanja kroz pravoslavnu spermu, digao sam ruke kod 92. pasusa u kojem pokojnog Srđu Popovića opisuje kao “ kiselog Darta Vejdera ‘građanske’ Srbije”. Uveren da mu se javio slavni vidovnjak iz devedesetih Ljubiša Trgovčević, distorzirani Ćirjaković najavljuje da se i njemu javlja da će “Politiku” voditi Zoran Panović, smenjeni urednik “Danasa”.

 

Pade mi na pamet da mogu da se opkladim u pivo da u poslednjem pasusu svog pisanog testamenta Ćirjaković neće propustiti priliku da zajedno pomene Predraga Lucića i Petra Lukovića; da proverimo!

“Ostaje da se nadamo da (Panović) svog zemljaka i prijatelja Basaru neće sa sobom povesti u jedan od retkih listova koji posle 5. oktobra nisu oboleli od Feralovog pogubnog virusa. Čak i ako uzmemo u obzir Politikinu sramnu prošlost, Panovićeva profesionalna biografija, obeležena hroničnom - i, da, sramnom - slabošću prema feralovštini, nameće potrebu da ga preventivno podsećamo da je gnušati se ‘Vojka i Savla’, Gorana Kozića ili ‘Odjeka i reagovanja’ i istovremeno objavljivati Basaru i Lukovića perverzno, bedno, licemerno... da nekako pokušam da ostanem pristojan. Ne bi bilo lepo da stelt glodura Žarka Rakića zameni nešto još jadnije. Ako Politici već ne gine Konstantinović, bar bi bilo lepo poštedeti je od tragičnog nasleđa Predraga Lucića.”

 

Ovo nije iz “Ošišanog ježa”, već iz teksta novinara koji je nekad radio za Nin. Što ne govori toliko o Ćirjakoviću, koliko o Ninu, Unsu, Nunsu, Kurcu i novinarstvu u Srbiji.

 

Što bi reklo Prljavo kazalište: Zaustavite zemlju, silazim/nije mi do ničeg, odlazim.


Edited by Κλαύδιος, 19 January 2018 - 22:54.

  • 0