Jump to content


Photo

xxzmagazin - PL rides again!


  • Please log in to reply
19 replies to this topic

#1 Kinik

Kinik
  • Members
  • 38,501 posts

Posted 27 March 2017 - 19:18

...

 

http://www.xxzmagazi...do-sunca-i-neba

 

>> ... A SAD, KAD I TREBA, DO SUNCA I NEBA
Piše: Petar Luković

Svi oni koji su nas godinama pratili, znaju ko smo (Petar Luković, Tomislav Marković, Marko Matić, Sandra Dančetović, Milan Živanović, Marija Đoković, Bojan Tončić, Milan Marinković, Nikola Krstić), ali je sve ostalo različito. Novo je ime portala, novi je design, novi je CMS, operativniji smo i osećamo se kao da smo iz kamenog doba ušli u XXI vek.


XXZ  je regionalni portal, magazinskog tipa; po uređivačkom duhu blizak news-nedeljnicima iz sedamdesetih i osamdesetih godina kad je čitanje dugih, serioznih tekstova bilo u modi. Ono što se danas zove „Long Read“ jedan je od prepoznatljivih znakova XXZ portala; dnevne, obično besmislene agencijske vesti nisu u našem fokusu interesa, kao što nas ne zanimaju nikakva saopćenja i priopćenja, propagandne najave „događaja“  ili tobožnjih hepeninga.

Budući da da je XXZ radoznala redakcija i da nas mnogo toga interesuje, nismo se kao većina srbijanskih portala vezali za maticu; Srbija nam je zanimljiva koliko i Bosna i Hercegovina ili Kosovo ili Hrvatska ili Crna Gora ili Albanija ili Makedonija. Zato i postoji rubrika West Balkan gde su svi ravnopravno zastupljeni.

Iz istog razloga vratili smo svet tamo gde mu je mesto. Zaokupljeni sobom i svojim značajem, zaboravili smo šta se dešava izvan naših granica. Povezali smo se s poznatim svetskim medijima s kojima smo uspostavili profesionalnu saradnju. Doveli smo na portal poznate svetske novinare i fotografe koji po prvi put na ovim prostorima predstavljaju svoje radove.

Nismo zaboravili bivšu SFRJ kojoj se odužujemo kroz razne teme: političke, muzičke, kroz intervjue ili feljtone. Nikad nećemo zaboraviti krvave ratove devedesetih: tu smo da uvek podsetimo šta se i kako dešavalo, zbog novih generacija čija lobotomija postaje kolektivni problem.

Deo sadržaja posvećen je retro ugođajima iz muzike i života proteklih decenija; otkrivamo da ponovo postoji hedonizam, da ima predivnih restorana koji nas uvek spajaju, da kroz putopise saznajamo više o sebi bivajući s drugima.

Kultura – ono što jesu film, televizija, knjige, izložbe – bitan je deo XXZ sadržaja. Među prvima na ovim balkanskim prostorima držimo rubriku LBGTIQ, baš kao što među prvima dajemo šansu fotografima da plasiraju svoje najbolje radove u našoj, već omiljenoj Fotogaleriji.

Naši saradnici i naši prijatelji, uz one najvažnije – naše čitaoce, dokaz su da nismo sami; po prvi put u istoriji srbijanskih medija, recimo, imamo bannere s Kosova, Bosne i Hercegovine, Hrvatske i Makedonije. U istim tim državama imamo čitaoce, saradnike i medijske partnere. Makar to govori da smo neke granice srušili i da našim tekstovima pokušavamo da izgradimo jače i lepše mostove ka dragim susedima.

Svi oni koji su nas godinama pratili, znaju ko smo (Petar Luković, Tomislav Marković, Marko Matić, Sandra Dančetović, Milan Živanović, Marija Đoković, Bojan Tončić, Milan Marinković, Nikola Krstić), ali je sve ostalo različito. Novo je ime portala, novi je design, novi je CMS, operativniji smo i osećamo se kao da smo iz kamenog doba ušli u XXI vek.

Konačno, XXZ je vlasništvo nas koji ga stvaramo, ali i svih čitalaca koji nas podržavaju. Očekujemo od čitalaca da budu saradnici, da pišu, da fotografišu, da nam šalju teme i ideje; mi smo ovde zbog njih, ne oni zbog nas.

Ovaj projekt čija je realizacija trajala osam meseci – ima šansu da opstane samo zajedničkim naporima. Nećemo uvoditi nikakvu pretplatu, sajt će biti otvoren za čitanje svih sadržaja, ali se nadamo da će nam i čitaoci pomoći svojim dobrovoljnim prilozima u granicama svojih mogućnosti.

Nulti-broj koji je pred vama ima preko 200 priloga, dovoljno za nekoliko impresivno debeljuškastih knjiga. Nastavićemo, obećavamo, istim tempom.

Možda posle svih muka, suđenja, propasti i katastrofa kroz koje smo prošli, zaslužujemo nadu u XXZ budućnost.

Zato ste u obavezi da nam se javljate emailom, preko našeg twittera, facebooka i instagrama – da nam kažete šta vam se dopada, a šta ne dopada.

A, sad, izvolite na čitanje!

Nismo valjda džaba krečili ovoliko meseci! ... <<

 

:thumbs: :+1:

:hail:

...


Edited by Kinik, 27 March 2017 - 19:19.

  • 7

#2 Honey Badger

Honey Badger
  • Members
  • 6,550 posts

Posted 27 March 2017 - 19:49

:+1:


  • 2

#3 Mimix

Mimix
  • Members
  • 570 posts

Posted 27 March 2017 - 21:54

Ponovo radi bioskop... :) 


  • 2

#4 Kinik

Kinik
  • Members
  • 38,501 posts

Posted 07 April 2017 - 06:20

...

 

http://www.xxzmagazi...-za-postcetnike

 

>> ... Beograd za postčetnike

Pisao: Petar Luković

 

Pre 15 godina, šestog aprila 2002, sarajevski „Dani“ objavili su antologijski separat posvećen opsadi glavnog grada BiH pod naslovom „Sjećaš li se Sarajeva“. Među autorima je bio i današnji glavni urednik XXZ magazina čiji tekst prenosimo pred 25. godišnjicu početka četničkog napada na Sarajevo. Posebno priznanje Luković je dobio 2010, kad je proglašen „Počasnim građaninom Sarajeva“. Tko ne zna zašto, neka pročita tekst...

 

Sad Srbi znaju na čemu su i sve će učiniti da što manje žive s drugima, a što više pored drugih. (Radovan Karadžić, Nin, januara 1992)

 

U Sarajevu sam, poslednji put uoči rata, boravio upravo u trenutku kad je Radovan-Rašo Karadžić razgovarao s patriotskim novinarima Nina, ćiriličnog nedeljnika čiji je tadašnji slogan “Kreativni rukopis” bio, vaistinu, kreativni doprinos srpskom fašizmu u njegovom četničkom rukopisu. Stigao sam avionom, u subotu popodne, 18. januara 1992, iz Beograda; zašto pamtim sve detalje – autobus sa aerodroma koji nas je vozio u grad, monolog vozača koji nam je iz karadžićevske političke vizure pokazivao “turske kioske”, tvrdeći da je “islamska arhitektura” tek uvod u novo klanje nesrećnih Srba, zlokobno ćutanje putnika koji su tupo gledali kroz prozor, brojeći pahulje; dolazak pred Holiday Inn; torba koja mi je ispala na pločnik, otvorila se i sve ispalo na ulicu – zbog čega su mi se negde u mozgu urezali datumi i slike: olovno nebo nad planinama oko Sarajeva, nekakvi zabrinuti ljudi koji su gledali u pločnik, prvi telefonski pozivi prijateljima čiji su glasovi bili bolesno veseli: kao što se prost čovek, kad nešto ne razume – rastuži, tako su moje Sarajlije, kao da su razumeli više nego što treba, odjednom postali napadno veseli; uveravali su me da rata u Bosni ne može da bude, da su izjave Radovana Karadžića i Momčila Krajišnika i Velibora Ostojića (seća li se iko Ostojićevih sinova koji su ga gvozdenim šipkama prebili zbog preljube da bi potom optužili “muslimane”, malim slovima, naravno?) samo politička špekulacija, da SAO Romanija ima značaj koliko i SAO Paolo. Sećam se da sam svoj rođendan (21. januara; Vodolija) dočekao u automobilu Gorana Milića, tadašnjeg šefa Yutela; negde oko ponoći – krenuli smo njegovim kolima u jednu od kockarnica u okolini Sarajeva. Padao je sneg, bilo je mračno, Milić je u jednom trenutku usporio i rekao mi: “Odavde počinje SAO-teritorija.”

 

Očekivao sam straže, legitimisanje, maskirane momke iz ratova sa Slovenijom i Hrvatskom; ali, ništa. Izgledalo je kao vic: proglasiš Srpsku Autonomnu Oblast Na Periferiji Grada tek da nerviraš komšije koji mašu SDA-zastavama. Milić je lepo prošao u kockarnici: nešto je čak i dobio, pili smo viski i onako omamljeni vraćali se u grad. Koliko zbog rođendana, četrdeset prvog, koliko zbog prethodne večere u Domu pisaca – opet pamtim: bili su tu Goran Bregović, Saša Lošić i Veso Đorem, vlasnik “Crvene galerije”, tako se zvaše galerija u Titovoj? – povratak u Holiday Inn potvrdio je sasvim lažno uverenje da imam posla sa Sarajevom koje jeste pod stresom, ali, jebi ga, biće sve u redu. Te večeri sam spavao kao zaklan: pod vlašću viskija – rata nije moglo biti!

 

Nama je demokratija donela ropstvo. (Radovan Karadžić u razgovoru za Yutel, marta 1992)

 

Vratio sam se u Beograd očajnički želeći da verujem da su Sarajlije u pravu: nažalost, nisam zaboravio susret sa Senadom Pećaninom u jednoj od “naših” aščinica – između zalogaja, kao da su u razgovoru postojale nevidljive pauze, čak ni hrana više nije imala onaj okus na cimet, jer smo pričali o Beogradu i Sarajevu, kao što smo, po običaju, ali u nekim drugim gastronomskim uslovima, godinama radili. Sećam se da sam negde, tokom boravka u Sarajevu, upoznao Zdravka Greba: on je bio prvi koji me je izbacio iz sedla uvrnutnog optimizma, pohvalio tjednik Vreme (u kojem sam tad bio novinar) ali mi rekao da u Srbiji nema mnogo onih koji su protiv rata u Bosni; znao sam da sam reagovao kao dijete – mislio sam da nitko neće hteti da se kolje i da se ubija i da se granatira i da se etnički čisti, uveravao sam Greba da je ratom u Hrvatskoj stavljena točka na tačku. Tek kad sam stigao u Beograd, shvatio sam koliko je Zdravko u pravu a ja u krivu: Srbija se – ozbiljno – spremala za rat u Bosni. Opšte antimuslimansko-antitursko-antibalijsko raspoloženje moglo se, bukvalno, seći nožem: Šešelj, Arkan, dobrovoljci, mediji, crkva, vojska… sve kao da se svelo na poziv na Pravoslavni Jihad; Bosna, videlo se već početkom marta 1992, nije imala nikakve šanse.

 

Čini mi se da je u ovom trenutku Beograd, na žalost, pravi petokolonaški grad, pun smutljivaca, kukavica, lažnih pacifista, navijača za suprotni tabor, ali to nije čitava ova zemlja Srbija koja može sebi i u ovakvom trenutku da dozvoli taj luksuz i trpi tu menažeriju na svojoj grbači sa koje može da je strese kao onaj vepar sa Karađorđeve zastave koji stresa dosadne buve. (Momo Kapor, maj 1992)

 

Srpske barikade u Sarajevu izazvale su prave ovacije u Srbiji: Radovan Karadžić bio je svake večeri Glavna TV Zvezda, svaka SAO Nedođija dobijala je značaj Amerike: iz Trebinja se redovito javljao kamiondžija & pjesnik Božidar Vučurević, nezadovoljan što Dubrovnik već nije srušen; Milorad Vučelić, budući RTS-direktor, prihvatio se odgovorne funkcije: postao je ministar inozemnih poslova SAO Hercegovine; stizale su – pamtim – vesti da se “muslimani zvani balije” (sve malim slovima) organizuju u Banjoj Luci i da hoće da uzmu “srpsku zemlju”. Vesti o dobrovoljcima koji idu u Bosnu da “štite srpski narod” postale su običnije od meteorološke prognoze: sve se kuhalo proverenim pričama o “masakrima nad Srbima”, o “islamskim ratnicima”, o čudovištu zvanom Alija Izetbegović, ubacivala se teorija Dobrice Ćosića o “humanom preseljenju”; sećam se – krajem marta 1992 – netko je iz Televizije Sarajevo stigao u Beograd: tražio je intervju sa mnom. Usred parka u Skupštini grada, pred kamerama, rekao sam sve najgore o Karadžiću i njegovim zlodusima: da nije u pitanju psihijatar, već pacijent; da je čovek lud; da niko ne zna razmere budućeg rata u Bosni koji će biti strašan i strašniji i najstrašniji; da je srpski nacionalizam na takvom talasu fašizma da ga jedino svet/međunarodna zajednica može obuzdati, ako bude htela. Pamtim reakcije: jebali su mi majku telefonom Srbi iz Bosne, u Vremenu su bili zagušeni pozivima da čuju tu “balijsku pičku”, “to govno”, “tog pedera” koji zaboravlja šta znači biti patriota u ovom odlučnom trenutku.

 

Kad sam video kako se Sarajevo puši i gori, moram priznati – osetio sam radost. (Dragoš Kalajić, 1. marta 1994. u Beogradu, na promociji knjige Svedok Sarajeva)

 

Rat u Sarajevu – za mene u Beogradu – počeo je očajničkim telefonskim pozivima poznatih i nepoznatih Sarajlija koji su, ne znajući šta da rade, zvali Vreme, pokušavajući da nam objasne kako ih granatiraju i ubijaju, sve vreme pitajući samo jedno: zašto? Ideološka panika u redakciji: od onih koji su sumnjali i bili oprezni preko onih koji su sve hteli da provere do onih – među kojima sam i ja – čija je reakcija bila emotivna, da odmah na naslovnu stranu stavimo naslov da je Radovan ubica i zločinac i kriminalac i manijak i kreten i pizda mu materina, dabogda mu kćer snimila još jednu ploču! Kako su telefoni sa Sarajevom radili, sve je izgledalo lako: zvao sam poznate i nepoznate, pokušavajući samo jedno – da objasnim da Karadžić & Debili nikako nisu reprezenti Srpstva, šta god to značilo; da u Beogradu ima ljudi koji su rat sa Sarajevom shvatili strašnije od bilo kojeg strašnog horrora, da je maltene nemoguće da se bombarduje grad koji smo, hteo sam da verujem, svi toliko voleli. U očaju: šta raditi – preko sarajevskih informacija tražio sam i dobio broj Televizije; tražio uredništvo Dnevnika – predstavio se: Petar Luković iz Beograda, novinar, i hteo da poručim da je ono što se sa Sarajevom dešava užasno i da se stidim što sam Srbin u čije se ime isto to Sarajevo bombarduje. Pustili su me u Dnevnik nekoliko večeri zaredom; javio se i Bogdan Bogdanović – ali sem nas dvojice niko više, kao da je čitav Beograd ućutao, jeste ućutao, sklonio pogled od Sarajeva, zaboravio na Sarajevo, nije trenutak, rekli su mi.

Sve luđe vesti – da se granatira centar grada i da ima desetine mrtvih – imale su eho sa Pala: Radovan, naš Radovan, naš srpski Radovan, s budističkom mirnoćom objašnjavao je da mi samo uzvraćamo i da nas, u stvari, granatiraju prljavi muslimani (s malim “m”) i da su, kao obično, Srbi opet ugroženi, zar ima te situacije kad fucking Srbi nisu ugroženi? Taj kaos zvani haos glede vijesti o prvim granatama, ta konfuzija i, napokon, odluka – svi mi uz Radovana, nije bila samo medijska već i politička, da se ne zezamo: nacionalna odluka. Sarajevo – šta god ono značilo – predstavljeno je kao Zlo koje valja uništiti; radost, veselje i vrsta normalnog života u Beogradu bili su jedini odgovor na šutnju spram onoga o čemu smo svi sve znali. Bolje reći: svako ko je hteo da sazna šta se u Sarajevu dešava – mogao je; ali većina nije; zatvorila je oči, ćutala, brinula o sebi, sve vreme se plašeći da se i Miloševićevoj Srbiji ne dogodi neki belaj, daleko bilo, recimo, da i nas bombarduju!

 

A opet: protesti u beogradskom Pionirskom parku, povremene demonstracije, paljenje sveća, sastanci kod Borke Pavićević u Centru za kulturnu dekontaminaciju, protesti Žena u crnom, sastanci na “Beogradskom krugu”, tekstovi u nezavisnim medijima – Vreme, Naša Borba, B92, Republika – davali su nam svima nadu da se Beograd baš nije totalno usrao; telefonske veze sa Sarajevom (prekinute tek 27. jula 1992) bile su kao pojas za spasavanje. Opet se sećam: zvao sam Marka Vešovića da piše za Vreme, bio na vezi sa Grebom i Televizijom 99, zvao prijatelje, učestvovao na debatama usred fašističkog Beograda da kažem koju reč u odbranu Sarajeva koje ništa od ovoga nije zaslužilo, da ne pominjem bgd. dvojac Lula Mikijelj & Jasna Bogojević: njih dve su za Bosnu uradile više nego čitava međunarodna zajednica!

 

U bukvaru, koji su izdali beogradski i novosadski zavodi za udžbenike, pominju se tipična muslimanska imena: Emina, Omer, Merima. Na taj način se kod najmlađih Srba rađa sasvim isti odnos prema ovoj vrsti imena kao prema imenima: Rastko, Sava, Nemanja, Uroš, Miloš. (Miroljub Jevtić, profesor na Fakultetu političkih nauka, samozvani stručnjak za islam, u listu Javnost, 1993)

 

Granatiranje/ubijanje Sarajeva postalo je u Srbiji tokom 1992/1993. masovna medijska zabava; dok su se populističke televizije iz sve snage trudile da golim sisama folk-pevačica gledaoce prevedu u nacionalističku Nirvanu, u kojoj je sve savršeno i sve sexy i sve uzbudljivo, državna Radio televizija Srbije dizala je tonus svojim ratoborno/patriotskim izveštajima, objašnjavajući da su sankcije svetska osveta zbog pomoći braći preko Drine; masakr u ulici Vase Miskina, maja 1992, zbog čega je tzv. Savezna Republika Jugoslavija postala predmetom moralne pošasti i s punim pravom stavljena u karantin i izolovana – bio je tek prvi u seriji događaja koji ne samo da nisu osvestili javnost Srbije, već su svojim stravičnim rezultatom – desetinama mrtvih i ranjenih – potvrdili rešenost miloševićevsko-nacističke Srbije da nastavi rat do istrebljenja.

 

Pod granatama i bombama i mecima, građani Sarajeva – ni onda a ni sad nisu svesni kako se i na koji način pisalo o njima, kakva je slika stvorena o “navodno bombardovanom gradu”: ispostavilo se da su žrtve samo one četvrti u gradu u kojima su živeli Srbi (recimo: Grbavica); ispostavilo se da se u Sarajevu vodi verski, građanski rat i da on nikakve veze nema sa Srbijom; ispostavilo se da jadni/poor Srbi nemaju šanse da prežive u tom nehumanom, otuđenom gradu u kojem ih bacaju lavovima u zoološkom vrtu (radio je to lično, pisali su srpski mediji, pokojni Davorin Popović), ubijaju na ulici i kafićima koji rade, masovno streljaju, kolju, vešaju, nabijaju na kolac, a kad se balijama osladi – seku im glave (sve primeri iz srpske štampe).

Zato je Sarajevo – u najgorim godinama opsade – postalo opšte mesto srpske osvete; više se u državnim medijima gotovo niko i nije trudio da objasni da ono štose dešava nikakve veze s ratom ima – likovalo se nad Sarajevom, upravo na gore citiran Kalajićev način. A to, da izvinite, ja lično, Beogradu nikad neću zaboraviti!

 

Nije problem nabaviti nuklearno oružje na tržištu, čak i kad ga ne bismo imali. (Radovan Karadžić u Večernjim novostima, decembra 1993)

 

Hajde da se kladimo: da je, daleko bilo, Radovan-pacijent nekako nabavio A-bombu, da li bi je upotrebio? Naravno da bi je upotrebio, nije bez veze Radovan sopstveni pacijent za kojeg nema leka; ono što jeste bitno – a bilo je bitno 1993/1994/1995, sadržano je u činjenici da se Karadžićeva paranoja proširila Srbijom upravo u godinama kad su se pojavljivali koncentracioni logori ili nečuveni masakr u Srebrenici ili “čišćenje terena” u istočnoj Bosni. (Zar još aprila 1993. Biljana Plavšić u listu Svet nije izjavila: “Ja bih više volela da potpuno očistimo istočnu Bosnu od Muslimana. Kad kažem očistimo, nemojte da me niko uhvati za riječ pa da misli da govorim o etničkom čišćenju. Ali, oni su nam jednu sasvim prirodnu pojavu podmetnuli pod naziv ‘etničko čišćenje’ i okvalifikovali to kao neki ratni zločin.”) Suočena sa zgražanjem svetske javnosti kojoj je i Sarajevo bilo previše – a kamoli konclogori – većina Srba makijavelistički, s idejom da cilj opravdava sredstva, uspela je da relativizuje čitavu stvar. Danas, aprila 2002, kad u Beogradu pitate za logore oko Prijedora – gledaće vas bledo: koji logori, koji Muslimani? Zar vam, druže – reći će vam – nije poznato da Srbi nisu sposobni da čine ratne zločine?

 

Srbi nemaju ratnih zločinaca. (Brana Crnčević, februara 1994. na Televiziji Politika)

 

Tokom opsade/ubijanja Sarajeva imao sam horror-priliku da usred Beograda često gledam Televiziju Pale: ono što su radili Risto Đogo i Ilija Guzina prevazilazilo je sve dimenzije ratnog zločina, jer se u biti radilo o mentalno bolesnim likovima čiji se ekstremno-fašistički rasizam naslanjao na najbolje tradicije četničkih koljača. Guzina je tih “sarajevskih godina” bio rado viđen beogradski gost: u Dugi je, recimo, 1993. izjavio: “U Prijedoru su samo u ovom vijeku bila dva ili tri genocida nad Srbima. Dobro, Srbi su sada vratili za sve”, a svoj profesionalni kredo pred kamerama RTS-a objasnio parolom: “Objektivni su oni koji su na našoj strani.” Pominjem ovu dvojicu – srećom po sve nas: rahmetli ludaka – samo da bih potvrdio ono što se zna: da su Đogo/Guzina oblikovali “novinarstvo” koje je postalo zaštitni znak Srbije. Dugačak je spisak onih koji su istinski uživali nad tragedijom Bosne i posebice Sarajeva: pod dirigentskom palicom Milorada Vučelića – RTS direktora u godinama opsade – na ekranu su se pojavljivale različite forme duševnih bolesnika: prorok Milja Vujanović, slikar Milić od Mačve (dobra vest: umro pre nekoliko godina), novinar Miloš Marković (zadužen za Božidara Vučurevića), Rada Đokić (specijalni dopisnik sa Pala), književnik koji je otkrio gusle Momo Kapor, fašista Nebojša Pajkić i lepa mu naci-ljuba Isidora Bjelica, novinar Nebojša Jevrić (poznat po reportaži s dubrovačkog ratišta u kojoj je opisao kako se posrao na klavir Tereze Kesovije i ispišao u njen bazen), Miodrag Popov (ratni reporter s druge strane Drine; danas zvezda Televizije Pink i – zanimljivo – tužilac u sudskom sporu protiv autora ovog teksta, o čemu je u Danima pre nekoliko nedelja opširno pisano), patriota Brana Crnčević, pesnik Rajko Petrov Nogo (poznat po izjavi glede Muslimana: “Zar se naši neprijatelji ne boje naše krvi nenamirene?”), vođa Belih orlova Dragoslav Bokan, istoričar Milorad Ekmečić, otac nacije Dobrica Ćosić, novinarka Milijana Baletić… spisak je predug čak i za Haški tribunal.

 

U nekoliko navrata Beograđani su imali čast da na svojim lokalnim televizijama ugoste vitku i zanosnu Sonju Karadžić čija je telesna zapremina – po sistemu: šta zna dijete šta je trista kila – bila proporcionalna njenim umnim ispadima. Novembra 1992, nezadovoljna što u Beogradu ima i takvih koji su na strani Sarajlija a ne na strani njenog oca, izjavila je: “Mi tamo (u RS) pravimo jedinstvenu srpsku državu koja jako dobro funkcioniše, i uskoro ćemo biti matica ljudima iz SRJ. Mi nismo veseli i lepi zato što je nama ovde (u Beogradu) dobro, već zato što je nama tamo (u RS) super, i zato dolazimo tako zdravi, i kad vidimo sve ovo bolesno stanje ovde (u Beogradu), pogotovo bolesnu omladinu koja ništa ne radi osim što je nešto buntovna… Oni bi sad da skinu Miloševića ne razmišljajući šta kad ga skinu, ne razmišljajući šta će se iza toga desiti, ne nude nikakav novi program. E kad sve ovo vidimo, onda smo pogotovo srećni kad treba da se vratimo na Pale.”

 

Ništa ja nisam osvojio u ovom ratu. Samo sam oslobodio ono što je oduvek bilo srpsko, iako još ni izbliza nisam oslobodio sve što je srpsko. Zadar je pretežno srpski grad. I Trst je stari srpski grad. (Ratko Mladić, RTS, aprila 1993)

 

Vesti o Sarajevu i njihovom životu pod opsadom – nisu se nalazile u opisu beogradskih medija; onaj mali krug prijatelja koji se trudio da pomogne Sarajevu kako zna i ume – od slanja humanitarnih paketa i prihvata izbeglica, preko tekstova u retkim novinama koje su imale hrabrosti da pišu šta se zaista dešava (Naša borba, Vreme), do različitih tribina i apela međunarodnoj javnosti da jednom, konačno, zaustavi ubijanje grada… taj mali ali najbolji deo Beograda, osećao se potpuno nemoćnim. Sasvim dobro poznajem to osećanje: pišeš o Sarajevu, povremeno – negde u svetu – srećeš ljude koji su iz Sarajeva izašli da bi se u njega ponovo vratili, ali, šta god da kažeš i pretočiš u riječi, malo je, gotovo ništa. Histerično nadrkana Srbija, napumpana fašizmom, perfektno primitivna u svojoj krvavoj odeždi – apsorbovala je svaku česticu snage, iz dana u dan ponavljajući tezu o nepravdi nad jadnim srpskim narodom koji se bori protiv još jednog genocida.

Juna 1994, sećam se, u Beču sam se sreo sa Senadom Pećaninom; znam da sam ga zagrlio kao da mi je najrođeniji brat, ne umeći ništa da mu kažem, verujući da će zagrljaj biti dovoljan da ispriča sve ono što se u grlu skupljalo svih tih godina. Uradio je intervju sa mnom: kao kroz maglu, pamtim da sam govorio o Nedi Ukraden, Nadi Obrić, političkim reklamama Arkanove stranke koje je Vreme – tad sam već bio zamenik glavnog i odgovornog urednika – publikovalo, uprkos uverenju nekolicine nas u redakciji da pare nisu važnije od principa. Sećam se da sam imao tu neprijatnu dužnost da pokušam da branim ono što se nikako braniti nije moglo; hteo sam da verujem da čak i takvo Vreme – daleko od onog što sam zamišljao – može da bude korisno i bitno na srpskom medijskom prostoru. S tim u vezi, u intervjuu, osvrnuo sam se na lik i delo nekadašnje dopisnice Oslobođenja iz Brisela Ljiljane Smajlović: ne preterano biranim rečima, tu Karadžićevu obožavateljku – s kojom, zanimljivo, nisam uopšte govorio, niti s njom sarađivao, mada smo, praktično, radili u istoj redakciji – pomenuo sam kao nešto najgore što se Vremenu moglo desiti. Njeni tekstovi, svaki bez izuzetka, pokušavali su – tobož – da vaspostave “ravnotežu” kad je sarajevska drama u pitanju; koliko je to uspešno radila pokazuje detalj koji nisam zaboravio: Ljiljana Smajlović umalo nije postala glavna urednica Srpskog oslobođenja na lični Radovanov predlog!

 

Kad se taj intervju pojavio – Smajlovićeva je bila na bezbednom mestu: negde u Americi, na jednoj od svojih mnogobrojnih turneja. S druge strane okeana javila se telefonom u redakciju Vremena i histerično-unjkavim glasom počela da mi preti jer sam joj, navodno, uništio “reputaciju” u gradu iz kojeg je pobegla. Sve se okončalo onako kako je moralo: dao sam otkaz u Vremenu zgađen političkim licemerjem, naročito glede Bosne (čitaj: Sarajevo). Ljiljana Smajlović, u međuvremenu, postala je miljenik svih režima: kao što je nekad strasno podržavala Karadžića, danas još strasnije (bosanski: strašnije) podržava Koštunicu i među vodećim je medijskim ličnostima koje se protive saradnji s Hagom. Njen neprikosnoveni status komentatora u Ninu daje joj mogućnost da često o Bosni & Sarajevu govori ono što je dosledno činila poslednjih desetak godina; zanimljivo ali ne neočekivano – čovek kojeg najviše mrzi zove se Petar Luković. Kad su Smajlovićevu pre desetak dana na Televiziji Studio B pitali da komentariše Lukovićevu izjavu da novinare-fašiste koji su širili versku, rasnu i svaku ostalu mržnju valja obesiti ili streljati ili poslati u Hag, rekla je s prezrenjem: “O toj odvratnoj pojavi ne želim ništa da kažem.”

 

U aksiologiji naroda dominira mudrost da je samo jedno Sunce na nebu – a to je nepobitno Radovan Karadžić u Republici Srpskoj. (Srpsko oslobođenje, avgusta 1998)

 

Ponovo sam stigao u Sarajevo ujesen 1997. Moj brat od strica Vasko Luković, pukovnik u Armiji BiH, otac dva sina od kojih je mlađi poginuo boreći se na jedinoj pravoj strani – u bosanskim specijalcima, poveo me je u obilazak “fronta”. Sve ono što sam mislio da znam, da sam negde video, čuo ili su mi pričali – palo je u vodu nad prizorima nečuvenog, nepojamnog divljaštva. Kao da sam tu mržnju s okolnih brda mogao fizički da osetim, kao da mi je tek tad, na svim tim strašnim razvalinama, postalo jasno u šta se floskula o Srpstvu izrodila.

Koliko god iracionalno izgledalo – osećao sam stid što stižem iz Beograda; kad sam na promociji svoje knjige Ćorava kutija, u Buybooku, oktobra 1998, zaplakao pred svojim prijateljima (govorili su, opet pamtim: Senad Pećanin i Ahmed Burić), činilo mi se da je plakati sasvim prirodno, ne samo zbog grada koji toliko volim, već pre svega zbog ljudi u tom gradu. Zato i hoću da kažem da su moji sarajevski prijatelji – Pirke, Bure, Senad, Dino, Draško, Durmo, Zijo, Žika, Enes, Čenga… ima ih na stotine – možda nešto najdragocenije što imam u svom životu; oni su dokaz da se Sarajevo nije moglo ubiti.

 

April 2002. BH Dani, specijalni broj, Sjećaš li se Sarajeva ... <<

 

...


  • 2

#5 Ne sam Safete

Ne sam Safete
  • Members
  • 26,462 posts

Posted 21 April 2017 - 09:23

Odlican feljton - 'Najbolje od najgoreg, Lukoviceve muzicke recenzije' ... koprcam se od smijeha kao nekada. 

 

Valjalo bi kada bi obnovili dodatak  sa muzickim rewiev-ima, odlicno su ih radili u XZabavi


  • 3

#6 Kinik

Kinik
  • Members
  • 38,501 posts

Posted 08 May 2017 - 02:54

...
 
 
>> ... Zablude i mitovi
Piše: Žarko Zubić
 
Nemačka započinje svoje iskreno suočavanje sa prošlošću ali tek dolaskom socijal-demokrata na vlast, početkom 70-ih godina, dakle punih 25 godina nakon završetka rata. Japanu, čiji zločini nad korejskim i kineskim civilima po svojoj brutalnosti ne zaostaju gotovo ni malo za nacističkim je trebalo čitavih 50 godina da izda zvanično izvinjenje. Kada će se i da li će se to dogoditi u Srbiji još uvek je neizvesno. Mislim da se tome ne treba ni nadati, a ako nekada do toga i dođe biće ionako isuviše kasno i besmisleno
Nedavno je u jednom intervjuu profesor Žarko Korać govoreći o odnosu građana Srbije prema svojoj nedavnoj prošlosti i njenim tragičnim posledicama po region i posebno prema masakru u Srebrenici rekao sledeće:
 
“Možda je najveća deformacija našeg društva nedostatak njegove empatije, njegovog saosećanja sa žrtvama. Srebrenica je prvorazredna prilika da vidite koliko je naše društvo postalo u suštini bezosećajno. Želim u tom kontekstu da kažem jednu stvar. Juna 1942. godine Nemci su, na osnovu inače pogrešne informacije da je pružalo podršku atentatorima na Hajnriha, gaulajtera Moravske, doneli odluku da unište češko selo Lidice. Došli su, izdvojili 173 muškarca iznad 15 godina i streljali ih tu na licu mesta, a žene i decu poslali u logore; oko 80 odsto dece ubijeno je u logorima i većina žena, selo je razoreno. Ne postoji Čeh koji ne zna šta šta se dogodilo u Lidicama. A vi ubijete 8.000 Bošnjaka – za četiri dana, leševi zakopani buldožerima, sekundarne, tercijerne grobnice… – i niste svesni da je to postalo deo kolektivnog pamćenja bošnjačkog naroda. Neće biti Bošnjaka koji neće znati šta se dogodilo. Vi imate priliku da pokažete da vam je žao zbog toga, da ste zgranuti time što je urađeno, da osuđujete ljude koji su to uradili. Umesto toga, ulazite u pseudoistorijske rasprave ko je vama kada učinio nesreću, kao da će ta nesreća za koju ste odgovorni biti manja ako je neko drugi u prošlosti učinio nesreću vama. Pretvarate to isključivo u političko pitanje. Konačno, imate vlast koja uopšte nije u stanju da otvoreno kaže da to osuđuje. To pokazuje da vi niste kritični prema devedesetim, da zapravo i ne odbacujete rezultate tih devedesetih”
 
U nastavku, profesor Korać ukazuje na to kako se Nemačka, za razliku od Srbije – što se inače često uzima za primer kada se govori o post-miloševićevskoj eri, uspešno suočila sa svojom nacističkom prošlošću i dodaje:
 
“Aleksandar Vučić je, i formalno i po mnogim svojim postupcima, okrenut Zapadu; videli ste fascinaciju posetom Angele Merkel. On zbilja kaže: možemo mnogo da učimo od Nemaca, ali istovremeno, sa druge strane, daje krajnje konfuzne i razočaravajuće, da ne kažem nešto teže, izjave o Srebrenici. Nemačka je postala demokratska država upravo zato što se suočila sa svojom nacističkom prošlošću. Nemate ozbiljnog političara, od Adenauera do danas, koji bi u Nemačkoj branio nacistički režim, niti ono što se tada dešavalo. Ne pravim nikakvu direktnu analogiju, ali želim da istaknem da samo društvo koje je kritično prema prošlosti može da se zove demokratsko. Dakle, Vučić od Nemačke uzima privredno čudo, ali ne uzima njen odnos prema prošlosti.
 
Činjenica je naime da i Vlada Republike Srbije kao i većina građana Srbije pokazuju malo saosećanja za žrtve bosanskih Muslimana kao i to da i jedni i drugi imaju poteškoće da se kritički odrede prema događajima iz 90-ih u celini.
Međutim, činjenica je takođe i to da stav aktuelne Vlade Srbije kada je u pitanju Srebrenica, iako i dalje razočaravajući, ipak predstavlja napredak u odnosu na stavove gotovo svih prethodnih vlada (ili se makar od njih ne razlikuje), a posebno vlade Zorana Đinđića.
 
Zoran Đinđić je taj događaj nažalost tretirao kao običan kriminalni akt pojedinaca i nešto sa čim Srbija i njegova vlada nemaju nikakve veze, pa ne samo da nije ponudio bilo kakvo izvinjenje, već ni reči kurtoaznog žaljenja uobičajenog za takve prilike.
Ipak, ono što je najviše privuklo moju pažnju je tako često ukazivanje na nemački model “suočavanja sa prošlošću” na koji nas ovaj put upućuje profesor Korać. Da li je primer Nemačke zaista model koji treba slediti i kakav je on zapravo bio?
 
Tačno je naime, ili se barem nadam da je tačno, da ne postoji Čeh koji nije čuo za masakr u Lidicama, kako kaže profesor Korać. Takođe je tačno i to da nema nijednog Italijana koji nije čuo za masakr u Ardeatinskim Pećinama kod Rima, u Srbiji za Šumarice, u Francuskoj za masakr kod Šatobriana (što nije eufemizam za neuspeli goveđi file, već odmazda nad 30-ak simpatizera francuskog pokreta otpora koji su streljani uz uzvik “vive la France!”).
 
Međutim, pravo pitanje nije koliko Francuza, Italijana, Srba i Čeha zna za ove događaje (mada, bojim se da je u pitanju puno manji broj nego što profesor Korać misli), već koliko je građana Nemačke saznalo za ove događaje kao i koliko njih je verovalo da su za njih odgovorni nemački vojnici, vlada i građani?
 
Kakav bi eventualan odgovor na ovo pitanje mogao biti, može se zaključiti na osnovu rezultata ispitivanja javnog mnjenja (Toni Džud, “Istorija Evrope od 1945”), prema kojima je stabilna većina Nemaca u periodu 1946-1949 smatrala da ideja nacional-socijalizma “principijalno dobra ali da je loše sprovedena”, kao i da je sud u Nirnbergu bio izraz “savezničke osvete” usmeren protiv nemačkog naroda.
 
Kakve rezultate je dao proces “suočavanja sa prošlošću” i koliko su Nemci za razliku od građana Srbije navodno saosećali sa patnjama svojih žrtava govori podatak da je recimo 1952 čak 37% Nemaca smatralo da bi “Nemačka bila bolja zemlja bez Jevreja”, kao i da se 25% njih izjasnilo pozitivno o Adolfu Hitleru. Poređenja radi, te iste 1952. godine svega 22% američkih građana je imalo pozitivno mišljenje o svom predsedniku Hariju Trumanu.
 
Kako objasniti ovako visoke procente? Možda odgovor na ovo pitanje treba potražiti u činjenici da se nikakvo suočavanje sa prošlošću ustvari nije ni dogodilo i da je u pitanju jedan običan mit.
 
Proces “suočavanja sa prošlošću” niti je započeo sa Adenauerom, kako kaže profesor Korać, niti ga je on uopšte želeo. Naprotiv. Adenauerova vlada je samo u prve dve godine svoje vladavine amnestirala na desetine hiljada učitelja (pethodno procesuiranih od pre svega američkih i britanskih savezničkih snaga) koji su decu učili rasističkim teorijama, profesore univerziteta koji su spaljivali nepodobne knjige i potkazivali svoje jevrejske kolege, službenike koji su revnosno evidentirali njihovu zaplenjenu imovinu, policajce što su ih ukrcavali u stočne vagone pa i same njihove ubice i mučitelje.
 
Notorna utočišta nacističkog šljama bila su neka od Adenauerovih ministarstava, kao što su ministarstvo spoljnih poslova, ministarstvo finansija, unutrašnjih poslova, obaveštajna služba i federalna kancelarija za kriminalna istraživanja čijih je čak 2/3 zaposlenih dolazilo iz redova SS Totenkof grupe, poznate po fanatičnoj odanosti Hitleru.
 
Ni sam Adenauer nije zaostajao, pa je kao svog glavnog savetnika zaposlio Hansa Globkea čija najbolja preporuka je bila to što je prethodno savetovao Adolfa Ajhmana po pitanju rasne čistote arijevske rase i veliki doprinos formulisanju Nirnberškog rasističkog zakona.
 
Nije Konrad Adenauer bio bolećiv prema nacistima i njihovim simpatizerima već je dobro znao dve stvari. Prvo, da je preveliki broj onih čije su ruke krvave i koji bi se morali sudski goniti, a da to ne ostavi posledice na elementarno funkcionisanje države, a drugo - da malo duvanja u nacionalne diple nikad ne može da škodi političkom marketingu.
 
Adenauer nije tragao za pravdom i istinom nego je svu odgovornost za zločine prebacio na Hitlera i njegove SS jednice (odatle inače i potiče mit da Vermaht nije činio zločine), diskurs usmerio na patnje nemačkog naroda a nezgodne detalje prosto ignorisao, pa se za period njegove vladavine koji je trajao punih 14 godina često sa pravom kaže da je period “zaborava”.
 
Zato se za konstantaciju da u Nemačkoj nakon rata nije bilo “ozbiljnog političara” koji bi branio nacizam može reći da je tačna samo ukoliko se aktivno učešće u nacističkom pokretu ne računa ili ako se jedan kancelar, jedan predsednik i nekoliko desetina ministara (od kojih je jednom zapalo da bude ministar pravde) ne računaju kao ozbiljni političari.
 
Nemačka, istina, započinje svoje iskreno suočavanje sa prošlošću ali tek dolaskom socijal-demokrata na vlast, početkom 70-ih godina, dakle punih 25 godina nakon završetka rata. Japanu, čiji zločini nad korejskim i kineskim civilima po svojoj brutalnosti ne zaostaju gotovo ni malo za nacističkim je trebalo čitavih 50 godina da izda zvanično izvinjenje.
 
Kada će se i da li će se to dogoditi u Srbiji još uvek je neizvesno. Mislim da se tome ne treba ni nadati, a ako nekada do toga i dođe biće ionako isuviše kasno i besmisleno.
 
Treba biti realan i reći da su zločini počinjeni za vreme Hitlerove Nemačke i Miloševićeve Srbije neuporedivi po svojim dometima i pažnjom sa kojom su planirani, izvršeni i dokumentovani.
 
Tako na primeru masakra u Lidicama koji je pomenuo professor Korać to izgleda ovako: zločin je počinjen na osnovu poznate ozloglašene opšte naredbe generala Kajtela o odmazdama nad civilnim stanovništvom. Deca iz sela, njih 82, su likvidirana u koncentracionom logoru Helmno po direktnom Ajhmanovom naređenju, o čemu takođe postoji pisani dokument, dok o samim događajima u Lidicama postoje ne samo pisani već i mnogobrojni fotografski zapisi. Zna se i to kako se zvao čovek koji je komandovao streljačkim vodom. A o tome kako se Nemačka obračunala sa ovim zločincem i sramnim elementom svoje prošlosti u “procesu suočavanja” govori podatak da je umro kao slobodan čovek u Bremenu 1986, nadživevši svoje žrtve za pune 44 godine.
 
*Tekst prenosimo s autorovog bloga ... <<
 
...

  • 0

#7 blond

blond
  • Members
  • 4,296 posts

Posted 17 May 2017 - 18:26

Evo malo o jednoj od perjanica opozicije, Danasov Draza i co:

 

http://www.xxzmagazi...erovih-mudrosti


  • 0

#8 Kinik

Kinik
  • Members
  • 38,501 posts

Posted 22 June 2017 - 03:12

...
 
 
>> ... 22.06.2017, Thursday 
Plastična kobasica Vesne Pešić
Plasticirao: Petar Luković
 
Teško iznervirana što je odvratni Vučić za premijerku predložio Anu B, kad je imao priliku da izabere Vesnu P, koja jedva čeka da se vrati na televizijske ekrane (“Stalno su me pozivali u tv duele”), borkinja za Vukadinovićeva prava rešila je da krene od master-zločinca, od Tita, preko Vučića, pa do nesrećnice Ane   
 
Prošle nedelje, u beogradskom Medija Centru, pod mentalno rasterećenim naslovom “Kriza javnog uma”, održana je još jedna od onih pričam-ti-priču-tribina na kojoj su o intelektualnoj eliti iz krize sopstvenog uma govorili i u svemu se složili sledeći velikani: Đorđe Vukadinović (na tribini predstavljen kao “filozof”, a na svom tviteru “Филозоф, политички аналитичар, колумниста, народни посланик, уредник НСПМ”), Slaviša Lekić (predsednik parapolitičkog udruženja NUNS, poznatiji pod tviter šifrom “Micin taja”), Dragoljub Žarković – Mišković (glavni urednik nedeljnika “Vreme”), rodoljubivi desničarski analitičar Branko Radun (šef raspamećenog portala “Vidovdan”), te Vesna Pešić, bivša predsednica Građanskog saveza i članica LDP, nekadašnja poslanica u Skupštini Srbije, sociološkinja, danas povremena kolumnistica sajta “Peščanik”.  
 
Pokušavajući da shvatim čemu tribina i otkud žena iz “Peščanika” u toplom društvu ovejanih nacionalnih fašista, posegao sam za objašnjenjem Medija Centra: projekat “Kriza javnog uma” fokusiran je na “poražavajuće odsustvo debate u srpskom društvu, položaj i status intelektualne elite, kao i na traganje za uzrocima njene evidentne marginalizacije u Srbiji, ali i regionu”.
Sentimentalni Vukadinović filozofski se setio Bolje prošlosti iz vremena Slobodana Miloševića: “Gotovo sa sentimentalnošću se sećamo ovakvih tribina. U onom društvu devedesetih, bilo je više debate”. Gledajući u ustreptalu Vesnu Pešić, filozof Vlah je dodao: “Iako to vreme ne treba ni na koji način idealizovati, osećaj da se kamen mora gurati iz početka, razlog je naše apatije koju imamo danas”.  
 
Osećajući da je šarmantni Vukadinović kamen dovoljno pogurao,  Vesna Pešić složila se sa filozofom i skromno dodala da je “danas došlo do redukcije u javnim raspravama” i da je “udar na javnu reč veći i jači nego u doba Miloševića”.
Tragajući za pogledom zaljubljenog Vukadinovića, Vesna Pešić je otvorila dušu nostalgije za srećnim miloševićevskim vremenima: “Nikad nisam bila više na televiziji kao tada. Stalno su me pozivali u TV duele”.
A, danas, Vesna? “Danas nema teorije da se pojaviš na nacionalnoj televiziji”.
 
Šta je po Vesni P. simbolična točka simboličnog preokreta? “Po mom mišljenju, simbolična tačka, simbolički preokret, presecanje javnog uma, jeste ukidanje i nestanak sa scene ‘Utiska nedelje”, koji je preživeo sve režime sem ovoga.”
 
Pod uslovom da smo Vesnu TV Pešić dobro razumeli, demokratija u Srbiji je prvo nestala kad su prestali da je zovu u tv duele, a potom je demokratija još jednom iščezla kad Olja Bećković nije mogla da u svoju emisiju svake druge sedmice zove Vesnu Pešić i Đorđa Vukadinovića.  Ili Dragoljuba Žarkovića i Jovu Bakića. Ili Dragana Đilasa i Borisa Tadića. I još jednom Vesnu Pešić.
 
Ovaj penzionerski tv narcizam omiljene sociološkinje Đorđa Vukadinovića (“Nikad nisam bila više na televiziji kao tada”), savršeno bi se uklopio u klasično srbijansku tviter-kanalizaciju, da se Vesna Pešić, ohrabrena ljubavnim pogledom Vlaha Vukadinovića, nije dohvatila kolumne u “Peščaniku”.  
 
Teško iznervirana što je odvratni Vučić za premijerku predložio Anu B, kad je imao priliku da izabere Vesnu P, koja jedva čeka da se vrati na televizijske ekrane (“Stalno su me pozivali u tv duele”), borkinja za Vukadinovićeva prava rešila je da krene od master-zločinca, od Tita, preko Vučića, pa do nesrećnice Ane.   
 
“Možda se neko seća priče koja je nekada kolala u narodu da je Tito voleo da se neslano šali sa svojim gostima tako što bi ih poslužio plastičnim kobasicama koje skaču po tanjiru kad pokušaju da ih preseku, a uz to bi ih počastio pivom sa rupom na čaši”.
Kakvu li je to vlašku travu duvala Vesna Pešić zna samo Vlah Vukadinović, ali je scenario zastrašujuće zajeban; zamišljamo Evdarda Kardelja ili Aleksandra Rankovića kojima kobasica u ritmu hip-hopa skače po tanjiru! I zašto samo plastična kobasica?
 
U priči koja je, kako Vesna tvrdi “kolala u narodu”, mora da je bilo i drugih plastičnih skalamerija;  zašto sociološkinja nije obradila detalj da je zloglasni Tito ženama ispod suknje ubacivao plastične paukove koji digitalno otvraju pipke; umesto kifli na stolu, da se ponize gosti, stajalo je plastično govno koje je ispuštalo opozicione krike; konačno, Tito je mrzeo escajg pa su gosti morali i čorbu da piju iz svojih dlanova.
 
Pretpostavljam da je Vučić predložio („izabrao“) Anu Brnabić zato što se njegova vladavina zasniva na totalnom poniženju ljudi. Biraćete onog/onu koga nikada ne biste izabrali – zato što ja tako...
 
Slušajte samo Vesnu koja lično opisuje horror hrvatskog diktatora: “Od straha za svoj položaj, morali su da se pretvaraju da jedu kobasicu i ničim nisu pokazivali da nešto nije u redu. Tito je navodno uživao u poniženju potčinjenih koji nisu imali hrabrosti da kažu da je kobasica plastična”.
 
Duni još jednom, Vesna, i kaži šta je bilo na kraju: “Ne zna se kraj te priče i da li se iko ikada ohrabrio da ne prihvati ovakvu šalu”.
U prevodu, ne znamo da li je ova priča istinita.  Ipak, da čujemo objašnjenje Vesne P: “Da li je ova priča istinita nije važno”.
 
Ovde bi i Tito popizdeo! Uvede Vesna u Krizu uma plastičnu kobasicu i čašu s rupom, pomene kako je diktator uživao u poniženju potčinjenih, a na kraju – šta? – nije važno da li je ova priča istinita! Međutim, ne interesuje Vesnu istina o Titovoj plastici, već priča koja se “inkarnirala u Vučićevom predlogu da Ana Brnabić bude predsednica vlade Srbije”.
 
Ana je – piše Vesna Pešić – “ta ‘plastična kobasica’ koju poslanici Skupštine treba da progutaju, a da ni glasa ne puste”.
Sad imamo sledeću situaciju:ko ne glasa za Anu B. izjasnio se protiv Vučića.To za one "liberale" koji hvale radikale što izabrali lezbejku.
 
Kao novopečeni stručnjak za plastične kobasice koje skaču, Vesna Pešić lagano okreće Anu na političkom roštilju: “Problem je u tome što građani Srbije nisu izabrali Anu Brnabić i nikada je ne bi izabrali za predsednicu vlade da je bila kandidatkinja. Sve njene karakteristike su takve da nema nijednog poslanika SNS-a, SPS-a i svih ostalih koji čine Vučićevu većinu u Skupštini koji ovakav izbor nisu doživeli kao najveće poniženje i gutanje ‘plastične kobasice’. Ne smeta njima to što je ona neafirmisana za bilo koju državnu funkciju, nito što jedva uspeva da sastavi poneku rečenicu”.
 
Kobasičarka iz “Peščanika” uočila je problem: “Problem s Anom Brnabić je u tome što ne postoji nijedan dobar razlog zašto bi ona bila predložena za najvišu državnu funkciju. Predlog da ona bude premijerka nije ništa drugo do test Vučićeve apsolutne moći i patološke potrebe da ponižava ljude”.
 
Vesna nepogrešivo oseća diganozu: “Problem s njom je u tome što ona prihvata to poniženje”.
Opsednuta oblikom kobasice, Pešićka fatalistički razmišlja: “Zanima me da li će neko reći da je kobasica plastična i neće dići ruku za Anu Brnabić”.
 
Nada umire poslednja, čak i kad je kobasica ispečena: “Kam’ te lepe sreće da ima više takvih i da Vučićev ‘izbor’ krahira”.
Ali, depresija se uvek s ponosom vraća Vesni Pešić: “To se neće dogoditi, a ako se neko i usudi da ne glasa, to neće biti zbog odbrane ličnog dostojanstva, već najverovatnije iz pogrešnih, siledžijskih razloga”.
 
Toliko o Mesnoj industriji Vesne Pešić koja na svom tviteru preporučuje jedan duhovit i urnebesno homofobičan tekst o “plastičnoj kobasici”.
 
Ako se desi da vam se sve zgadi, don’t worry, Vesna će vam verovatno reći: “Da li je ovaj tekst istinit, nije važno”.
 
...

Edited by Kinik, 22 June 2017 - 03:13.

  • 0

#9 Kinik

Kinik
  • Members
  • 38,501 posts

Posted 25 July 2017 - 16:45

...
 
 
:+1:
 
>> ... I snobovi su ljudi
Piše: Svjetlana Rašić
24.07.2017.
 
Za razliku od smušenog i šeprtljastog humanoida koji bi odgovor na pitanje šta je smisao života možda potražio ukucavanjem ključnih reči u Google, snob je ipak dalje odmakao na evolutivnoj lestvici i davno razrešio dilemu te vrste, pa  savršeno zna šta je ono što ga čini srećnim i ispunjenim. Magična formula glasi – biti „neko“. A da bi to postigao, spreman je na najveće žrtve, ponajčešće finansijske prirode, prilježno imitirajući life style svojih uzora
 
I snobovi su ljudi. Istina, sa „specifičnim“ poimanjem sistema vrednosti, neokrznutog onim filozofskim magluštinama o prednosti sadržine nad formom ili duha nad materijom. Znaju oni dobro da je taj vražji duh nevidljiv i nemerljiv golim okom, pa biće da zato i nema cenu. Onu koja se registruje na fiskalnoj kasi. A ono što ne može da se kupi i, što je još  važnije, javno prezentira, najbolje je zanemariti i ponašati se kao da i ne postoji. Ili da bar nije od presudnog značaja za osvajanje željenih statusnih pozicija.
Termin snob (s.nob), kojim su se u registru uglednih engleskih visokih škola označavali učenici „običnog“, građanskog porekla, ima korene u latinskom jeziku (sine nobilitate – bez plemstva). Budući da je moderno društvo odavno napustilo kriterij plemenitog porekla kao neophodan uslov elitnosti, snobovima se danas smatraju iskompleksirane osobe, neretko  sumnjivog obrazovanja i bez izgrađenih kulturoloških orijentira, koje besomučno prate trendove u svakovrsnim sferama života, a sve u grozničavoj želji da budu  prihvaćene kao ravnopravni članovi krugova s neupitnim legitimitetom izuzetnosti i otmenosti.  
 
Da ih nema, trebalo bi ih izmisliti. Ne samo zbog inspiracije satiričarima i uveseljavanja njihove publike, već i radi prosperiteta brojnih privrednih grana – automobilske, tekstilne, elektronske, kozmetičke – čiji su najzahvalniji kupci preskupih must have artikala.
 
Za razliku od smušenog i šeprtljastog humanoida koji bi odgovor na pitanje šta je smisao života možda potražio ukucavanjem ključnih reči u Google, snob je ipak dalje odmakao na evolutivnoj lestvici i davno razrešio dilemu te vrste, pa  savršeno zna šta je ono što ga čini srećnim i ispunjenim. Magična formula glasi – biti „neko“.
A da bi to postigao, spreman je na najveće žrtve, ponajčešće finansijske prirode, prilježno imitirajući life style svojih uzora. Jedinu muku mu zadaje mogućnost da ga neka sitnica ne oda i bude provaljen kao lažnjak, poput legendarnog nesrećnika koji ukrasnom maramicom iz džepčeta sakoa briše oznojeno čelo. Srećom, u pomoć mu priskaču brojni luksuzni magazini namenjeni neodustajnim putnicima u visoko društvo prečicom, redovno ga snabdevajući korisnim savetima i smernicama, kao i apdejtovanim In & Out listama, kako mu neka trendy stvarčica ne bi slučajno promakla.    
 
U danonoćnom grču da ne naprave kakav propust u „scenskom“ nastupu, snobovi neretko deluju tragikomično, ne uspevajući da dostignu spontanost, kultivisanost i ležernost autentične otmenosti koja ima stabilnu podlogu u obrazovanju, vaspitanju i sofisticiranom ukusu. Stoga se snob od pripadnika elite razlikuje taman toliko koliko klošar od boema – čak i kada su sličnog outfita, duhovnost ih smešta tamo gde im je pravo mesto.
 
Opsednuti potrebom da ih okolina primeti, valorizuje i respektuje njihovu umišljenu izdignutost iznad mase, snobovi su suštinski nesigurne i neslobodne ličnosti, ma koliko se upinjali da tu slabost kamufliraju distanciranjem, arogancijom i potcenjivačkim odnosom prema „nižima“ od sebe, uz istovremenu snishodljivost i nekritičko divljenje prema onima na koje pokušavaju da, po svaku cenu, liče. Ukratko, reč je o notornim pozerima čije su najupadljivije osobine pretencioznost, blaziranost, teatralnost, oholost i izveštačenost.
 
U zavisnosti od vrste i dimenzija javne afirmacije kojoj teže, snobovi egzistiraju u raznorodnim obličjima - od običnih pokondirenih tikava, pomodara dubokog džepa i manje ili više veštih imitatora stila života višeg staleža, pa do kvaziintelektualaca gadljivih na osobe nižeg obrazovanja.  
 
Kao što snoboidni pripadnik jačeg pola ne bi nipošto propustio da se, zveckajući ključevima novokupljene solidno očuvane „tojote“, razmetljivo pohvali da je njen prethodni vlasnik bila neka poznata osoba iz javnog života, tako ni njegov ženski parnjak neće primetiti ništa karikaturalno u svom hvalisanju markiranom second hand krpicom dobijenom iz rashodovaog garderobera bliske joj VIP persone.
 
Za razliku od snobova skorojevićevskog profila iz sirotinjskih sindikalnih vremena čiji su se dometi u podražavanju otmenosti najčešće kretali u granicama kupovine lažnih kamina, „raskošnog“ veštačkog cveća ili masivnih lustera od „kristala“, punokrvni snob 21. veka prezire sve što je ispod vrhunskog, prvoklasnog i imperativno brendiranog, a garantom da je uistinu tako smatra paprenu cenu koju bez dileme plaća. 
 
Otmenost shvaćena kao skup štreberski naučenih finesa u ponašanju, uz napadno podražavanje stila i ukusa svojih uzora, ne bi ispunilo svoju svrhu kada ne bi bilo dovoljno transparentno, pa iskusni snob pomno vodi računa da kamerom ovekoveči svaki bitan detalj svog uspinjanja na sanjane vrhove. Nikog kao njega nije obradovao napredak digitalne tehnike koji mu je pružio neograničene mogućnosti šerovanja fotosa po internet mrežama s „dokazima“ visokog društvenog statusa, u vidu snimaka luksuznog kućnog enterijera, garderobe „s potpisom“, sličica s letovanja po perverzno skupim destinacijama ili trpeze s egzotičnim specijalitetima kao, tobože, standardnom jelovniku osobe tako profinjenog ukusa.     
 
Kompleks skromnog porekla, pojačan zjapećim šupljinama u obrazovanju, koji je prisutan kod pretežnog dela ovih simulanata elitnosti, doveo je do pravog buma „kamuflažnih“ zanimanja zvučnog imena, idealnih za prikrivanje njihove nekompetentnosti i nesposobnosti za bilo kakav posao s merljivim učinkom. Menadžeri za nešto su već opšte mesto na spisku poželjnih titula, ali za njima previše ne zaostaju ni razni „pi-ar“-ovi, koordinatori, biznis konsultanti, ofis asistenti,  te savetnici neodređenog delokruga poslova.
 
No, to nije sve. Ili bar ne dovoljno za jednog rasnog snoba koji se ne miri s činjenicom da ni do šestog kolena nema nijednog pretka plave krvi ili bar nekog seoskog junošu ovenčanog slavom nacionalnog junaka, pa je spreman da plati uslugu  profesionalnom trgovcu rodoslovima, siguran da ovaj ima odgovarajuću robu za svaku mušteriju, naročito ako je dovoljno galantna.
 
Ne uspevajući da u punoj meri kopiraju rafiniranost autentičnih pripadnika elite, s obzirom da to prevazilazi njihove intelektualne kapacitete, snobovi od njih preuzimaju gotove estetske i umetničke izbore, bez razumevanja njihove suštine i sposobnosti za sopstveni kritički stav. Stoga svoje „poznavanje“ umetnosti „dokazuju“ fizičkim prisustvom na važnim događajima, gde je prestižno biti viđen. 
 
S obzirom na značaj koji pridaju materijalnim statusnim simbolima, među snobovskom populacijom najrasprostranjeniji je potrošački tip. Iako priličan deo pomenutih spada u srećne tranzicione dobitnike, nisu retki ni oni koji se finansijski naprežu preko svih razumnih granica kako bi ostavili utisak pripadnosti višem društvenom sloju.
 
Shodno tome, i međusobna konverzacija im se najvećim delom svodi na priče o prestižnim zabavama na kojima su bili ili će tek da idu, nabavkama markiranih stvarčica, posetama teretanama i salonima za ulepšavanje, razmeni uspomena i iskustava sa egzotičnih putovanja i slično, uz neizbežno vajkanje na hroničnu prezauzetost i tobožnju popunjenost termina.
 
Za snoba koji drži do sebe posedovanje kreditne kartice zvučnog imena se podrazumeva. Nije svejedno da li će mu iz novčanika „slučajno“ iskliznuti domaća Dina Card ili prestižna American Expresskartica, pa još u varijanti snova – AE Centurion Black.
 
Njegov must have četvorotočkaš najčešće ima vrednost prosečnog stana, a posebno visoko se kotiraju oni koji se proizvode u ograničenim serijama. Nekima nije bez značaja ni „dizajn“ registarske tablice, pa spremno plaćaju dodatni trošak kako bi se na njoj našle oznake po sopstvenom izboru, umesto slučajnih, kompjuterski izbačenih brojeva i slova.
 
Marketing stručnjaci u oblasti mobilne tehnologije već odavno najveći deo poslovne strategije zasnivaju na zadovoljenju potreba za prestižom ovog segmenta populacije, koji jedva šta zna o kreativnoj eksploataciji tih skupih igračaka, ali mu ne promiču vesti sa svetske scene o najnovijim, „unapređenim“ verzijama „pametnih“ telefona, koje se neretko od prethodne razlikuju tek po debljini kućišta ili atraktivnijoj kolornoj opremi. Biti vlasnik nekog modela koji se još nije pojavio na domaćem tržištu, za prosečnog snoba je izvor nezamenjivog zadovoljstva i ponosa. Doduše, zasad među njima još uvek nisu registrovani kupci ajfona 5, serije od samo 250 komada, optočenih ružinim zlatom, za koje je neophodno skoknuti do dalekog Dubaija. Niti će skoro biti oboren rekord katarskog tajkuna koji je zadovoljstvo posedovanja mobilnog telefona s brojem 666-6666 platio sumanutih 2.750.000 dolara.
 
Kao što je nepreporučljivo vernika preslišavati zašto veruje u Boga i kakvim dokazima raspolaže da dotični zaista postoji, tako ni preplanulu trendseterku nije uljudno stavljati na muke da objasni kakva je drastična razlika u kvalitetu između  solidnog „bezimenog“ kupaćeg kostima i onog „potpisanog“, pa se ultimativno odlučuje za potonji, nekoliko puta skuplji. A da ne pominjemo onu večitu strepnju da li će zasigurno biti primećeno da krpice na njoj nisu kupovane po nekim jeftinim dućanima, kad već ne može da na njima ostavi etiketu s cenom.
 
Ostaje misterija da li su prestižni Swarovski kristali uopšte postojali ili bili tek kičasti šareni kamenčići dok u medije nije stigla priča o bogatoj kolekciji istih u posedu uspešno udate narodne pevačice, sa adresom dvorca u Austriji. Kako god, od tada pomama za Swarovski đinđuvama ne jenjava, pa trendy roditeljke osećaju „moralnu“ obavezu da i svoje juniorke tek izašle iz pelena okite nekim parčetom tog nakita i ponosno  pokažu pred prijateljima.
Za besprekoran izgled glave snoba brinu isključivo frizeri na glasu, pa je od posebnog statusnog značaja biti stalna mušterija nekog od prestižnih salona. Razume se da uz pohvalu vrhunskoj usluzi ide i neizbežno naglašavanje koja se poznata lica iz javnog života tu ulepšavaju. Istina, uz prenebregavanje „sitnice“ da su čuvenog vlasnika i maestra od makaza videli samo na slici u novinama, te da ih tamo uslužuje njegov bezimeni kalfa koji se slučajno zatekne u smeni.
 
I u ljubavi prema životinjama snob je krajnje oprezan i izbirljiv. Pošto se moda reptila pokazala kratkotrajnom, razumljiv je povratak na stare dobre rasne kucove, kao najpraktičnije životinjske statusne reprezente. Doduše, tu se preferencije ponešto razlikuju – šetati dobermana ili boksera ostavlja utisak o zavidnoj veličini stambene jedinice vlasnika koji sebi može priuštiti tako gabaritnog ljubimca, ali im je ozbiljna mana što su nepodesni za nošenje u naručju i danonoćno pokazivanje naokolo publici, za šta su pudlice i njima slične „minijature“ idealno rešenje. No, ono što se snobu ni u snu ne bi moglo desiti  je blam da u kućnog ljubimca promoviše neku ubogu, ma koliko umiljatu, lutalicu i s njom podeli toplinu svog doma ili je, daleko bilo, izvede u šetnju.
 
Kada je reč o izlascima i provodu, nepisani kodeks snobova nalaže da se ni čaša mineralne vode ne pije na „profanim“ mestima koja su finansijski dostupna običnom puku. I ne samo da su imperativ ekskluzivni lokali, već je od značaja i imati poseban tretman kod osoblja, dobiti rezervaciju stola u svako doba ili, još bolje, imati „svoj“ sto.
Za ugostitelje su snobovi prava rajska bića. Kao poslovično iskusni „poznavaoci“ kvalitetnih vina, galantno će platiti najskuplju sortnu tekućinu na glasu, ni u ludilu ne priznajući da im onaj jeftini domaći „rizling“ iz kućnih zaliha ima mnogo bolji bouquet. Od oštrijih pića, viski zvučnog imena još uvek nema alternativu, makar mu rival bila vrhunska eksportna šljivovica ili lozovača.
 
U pogledu jestiva svi su, do poslednjeg, vatreni poklonici zdrave hrane, iako bi većina njih pala na testu „slepog“ razlikovanja porekla namirnica i ukusnijim proglasila one ekološki anatemisane. Sa još svežim sećanjima na miomiris jastučaste domaće pogače, ubeđivaće sebe i druge da je neko otužno mekinjasto pecivo od integralnih žitarica prava blagodet za njihova istančana čula i vitaminski balans organizma.
 
Među ugostiteljima prestižnih restorana posebno su omiljeni lažni nostalgičari za „starim narodnim specijalitetima“, kojima papreno naplaćuju tobožnja podsećanja na davne pretke i njihove trpeze s projama, prebrancima, podvarcima i sličnim sirotinjskim radostima.
 
Kada ide na turističko putovanje, što podrazumeva top destinacije do kojih se stiže avionom, za snoba je pitanje časti let u skupljoj, biznis klasi. Takođe, poseban društveni uspeh mu predstavlja prilika da nekoliko dana provede na jahti kakvog situiranog poznanika koji se dobro kotira u svetu poznatih. Čak i ako iz ličnog iskustva pouzdano zna da mu na paklenoj vrućini ništa ne može tako efikasno utoliti žeđ kao zamagljena krigla zidarskog piva, neće se usuditi da to izusti ni u šali, naprežući se da zadrži osmeh zadovoljstva na licu, dok s mukom ispija neki egzotični koktel čiji mu ukus nimalo ne prija. A budući da je paluba luksuzne jahte najpoželjniji stage ambicioznim pripravnicama za put u otmeno društvo, čak i površno oko će ih lako razlikovati od onih kojima je takav stil života svakodnevica - po neizbežnim, a prilici neprimerenim,  visokim potpeticama i debelim slojevima šminke koja im se topi na suncu.  
 
Brojne su prilike u kojima se društvena pozicioniranost snobova izlaže surovom rangiranju. Samo oni znaju koliko je stresno iščekivanje da li će im biti ukazana čast da se nađu na listi zvanica povodom gala rođendanske žurke neke poznate osobe, iz stadionske lože posmatraju najvažniji sportski događaj sezone, dobiju mesto u prvom redu na modnoj reviji ili makar plaćenu ulaznicu za filmsku ili pozorišnu premijeru o kojoj „priča ceo grad“.
 
Ništa manji takmičarski elan nije prisutan ni kod snobova u redovima pseudoelite, samo su im apetiti nešto veći, pa internu uspešnost mere mnogo krupnijim aršinima - kandidaturama za nacionalnu penziju, brojem poziva na prijeme po stranim ambasadama, „hodočašćima“ na Molitveni doručak u Beloj kući, članstvom u fantomskom Krunskom savetu, posedovanjem diplomatskog pasoša čak i kada za to ne postoji neupitan pravni osnov. Visoka univerzitetska zvanja se, takođe, još uvek solidno kotiraju bez obzira kako su stečena, pa nije redak slučaj da preponosni nosilac „dr“-a ili „mr“-a ne odoli da se titulom potpiše čak i na porodičnoj čitulji.  
 
Umetnost življenja koja je zamenjena umetnošću podražavanja i demonstriranja važnosti kako bi se impresionirala okolina i stvorio utisak pripadnosti višoj klasi, iscrpljujuće je naporan i skup životni diskurs, osim što zahteva i  full time job. Ali, na sreću snobova, nije sasvim bez rezultata.
 
Po nekom prirodnom poretku stvari, prava elita je suviše fokusirama na duhovne sadržaje da bi razvijala talenat za sticanje novca, za šta su snobovi „genetski“ predodređeni, pa postoji, bar u izvesnoj meri, obostrani interes za međusobnom komunikacijom. Čak se ni slavnom Salvadoru Daliju ne bi  kičica tako pozlatila da nije bilo one armije skorojevića dubokog džepa koji su, kupovinom njegovog platna, demonstrirali svoje „poznavanje“ umetnosti.
Stoga je razumljivo da ni uvaženi domaći stvaraoci, ma šta intimno mislili o njima, nemaju ništa protiv fanova koji ikone porodičnih svetaca naručuju kod akademskih slikara, piju svoju jutarnju dozu „ceđenog soka od pomorandže“ samo iz unikatnih, ručno oslikanih šolja, ili se groze džepnih izdanja knjiga, insistirajući na reprezentativnom, kožnom povezu.
 
Imajući u vidu pomenuto, teško je odoleti definiciji snobova kao svojevrsnih „korisnih idiota“. No, problem po društvo nastaje onda kada se ova grupacija „osebujnog“ životnog stila nekritički  i preglasno medijski promoviše kao poželjan uzor. Čak i ako se složimo da živimo u vremenu kada se uspeh nameće kao imperativ, merila uspešnosti se veoma razlikuju. I to je ono što će uvek odvajati pravu elitu od snobova - njenih jeftinih kopija. ... <<
 
...

  • 0

#10 Kinik

Kinik
  • Members
  • 38,501 posts

Posted 22 August 2017 - 03:12

...
 
 
 
>> ... 22.08.2017, Tuesday 
 
Kako se čini lepom i obogotvoruje požuda?
Pisao: Fridrih Niče
Prvi primer, i sasvim privremen. Uvek je postojala želja da se ljudi "popravljaju": to se, pre svega, zvalo moral. Ali se iza iste reči kriju najraznovrsnije tendencije. Kako ukroćenje zveri-čoveka, tako i odgajanje određene vrste čoveka naziva se "popravljanjem": tek ovi zoološki termini izražavaju realitete – naravno, takve realitete o kojima tipični "popravljač", sveštenik, ništa ne zna – neće ništa da zna... Nazivati ukroćenje životinje njenim "popravljanjem", zvuči u našim ušima gotovo kao šala. Ko zna šta se događa u menažerijama, posumnjaće u to da se zver tamo "poboljšava". Nju čine nemoćnijom, manje štetnom, ona postaje bolesna životinja zahvaljujući depresivnom afektu straha, bolu, ranama, gladi.
 
 
MORAL KAO PROTIVPRIRODA
1.
Kod svih strasti postoji vreme kad su jednostavno kobne, kada gravitacijom gluposti povlače svoju žrtvu nadole – i jedno kasnije, mnogo kasnije vreme, kad se sjedinjuju bračnim vezama s duhom, kad se "produhovljuju". Nekad su, zbog gluposti sadržane u strasti, objavljivali rat samoj strasti: zaklinjali su se da će je uništiti – sva stara čudovišta morala slagala su se u tome da "in faut tuer les passions". Najčuvenija formula za to nalazi se u Novom zavetu, u toj propovedi s Maslinove gore gde se, uzgred rečeno, stvari nikako ne posmatraju s visine. Tamo se, na primer, govori što se tiče polnosti "ako te oko tvoje dovodi u iskušenje, izvadi ga": na sreću, nijedan hrišćanin ne postupa po tom propisu. Uništiti strasti i požude samo da bismo predupredili njihovu glupost i neprijatne posledice te gluposti, izgleda nam danas, sa svoje strane, samo kao akutan oblik gluposti. Ne divimo se više zubnim lekarima koji vade zube da ne bi više boleli.. S druge strane, pošteno rečeno, mora se priznati da na ovom tlu, na kojem je poniklo hriš ćanstvo, nipošto ne može biti mesta za koncepciju pojma "oduhovljenja strasti". Kao što je poznato, prva crkva se čak borila protiv "intelektualaca", u korist "siromašnih duhom": kako se od nje mogao očekivati inteligentan rat protiv strasti? – Crkva se bori protiv strasti škopljenjem u svakom smislu: njena praksa, njeno "lečenje" je kastratizam. Ona nikada ne pita: "kako se oduhovljava, čini lepom, obogotvoruje požuda?" – ona je u svako doba delovala silom discipline na iskorenjivanje (čulnosti, ponositosti, vlastoljublja, gramzivosti, osvetoljubivosti). – Ali, podrivati koren strasti znači podrivati koren života: praksa crkve je opasna po život...
 
2.
Isto sredstvo: kastraciju, istrebljenje, instinktivno će izabrati u borbi s nekom požudom oni koji su suviše slabe volje, suviše degenerisani da bi bili u stanju da se u njoj pridržavaju mere: one prirode kojima je nužna la trappe, govoreći alegorično (i bez alegorija – ), ma kakva bila konačna objava neprijateljstva, ponor između sebe i strasti. Radikalna sredstva su neophodna samo degenerisanima. Slabost volje, tačnije rečeno nesposobnost ne reagovati na nadražaj, predstavlja, sa svoje strane, samo drugi oblik degeneracije. Radikalno neprijateljstvo, smrtno neprijateljstvo protiv čulnosti ostaje simptom koji navodi na razmišljanje: on daje pravo na pretpostavke o opštem stanju čoveka, koji je ekscesivan do tog stepena. – Uostalom, to neprijateljstvo, ta mržnja dostižu samo onda svoj vrhunac kad takve prirode same nemaju dovoljno čvrstine za radikalno lečenje, za odricanje od svog "đavola". Prelistajte čitavu istoriju sveštenika i filozofa, računajući tu i umetnike: najotvorenije reč i protiv čula nisu rekli impotenti, pa ni asketi, nego nemogući asketi, takvi ljudi kojima bi bilo nužno da budu asketi...
 
3.
Oduhovljenje čulnosti zove se ljubav: ona je veliki trijumf nad hrišćanstvom.. Drugi trijumf je naše oduhovljenje neprijateljstva. Ono se sastoji u dubokom shvatanju vrednosti imati neprijatelje: jednom rečju, u tome da se postupa i zaključuje suprotno od onoga kako se postupalo i zaključivalo nekada. Crkva je uvek htela uništenje svojih neprijatelja: mi, mi moralisti i antihristi, vidimo svoju korist u tome što crkva postoji... Takođe, i u oblasti politike je neprijateljstvo sada postalo duhovnije, mnogo razumnije, mnogo razboritije, s mnogo više obzira. Gotovo svaka stranka vidi interes svog samoodržanja u tome da protivna stranka ne izgubi snagu; isto to se može reći i o velikoj politici. Naro čito nova tvorevina, na primer, nova država, ima potrebu više za neprijateljima nego za prijatel ima: samo u suprotnosti se oseća neophodnom, samo u suprotnosti ona postaje neophodna.. Drugačije se ne odnosimo ni prema "unutrašnjem neprijatelju": i tu smo oduhovili neprijateljstvo, i tu smo shvatili njegovu vrednost. Čovek je plodan samo po cenu da bude bogat suprotnostima; čovek ostaje mlad samo pod pretpostavkom da se duša ne opusti, da ne žudi za mirom... Ništa nam nije postalo stranije od one davne poželjnosti, poželjnosti "mira duše", hrišćanske poželjnosti; ništa ne pobuđuje u nama manje zavisti od moralne krave i masne sreće dobre savesti. Odričemo se velikog života, ako se odričemo rata... U mnogim slučajevima je, svakako, "mir duše" jednostavno nesporazum – nešto drugo, što samo ne ume da se nazove časnije. Bez okolišenja i predrasuda, navešću nekoliko slučajeva. "Mir duše" može da bude, na primer. blagi uticaj bogatog animaliteta na oblast moralnog (ili religioznog). Ili početak umora, prva senka koju baca veče, svaka vrsta večeri. Ili znak da je vazduh vlažan, da se približavaju južni vetrovi. Ili nesvesna zahvalnost na srećnoj probavi (katkad nazvanoj "čovekoljubljem"). Ili umirenje ozdravljenika za kojega sve stvari dobijaju novi ukus i koji očekuje... Ili stanje koje sledi posle snažnog zadovoljenja naše dominirajuće strasti, prijatan osećaj retke sitosti. Ili staračka slabost naše volje, naših žudnji, naših poroka. Ili lenjost koju je sujeta ubedila da se nagizdi u moralnom stilu Ili nastup izvesnosti, čak stravične izvesnosti, posle duge napetosti i mučenja neizvesnošću. Ili izraz zrelosti i velike veštine u delanju, stvaranju, delovanju, htenju, smireno disanje, postignuta "sloboda volje".. Sumrak idola: ko zna? Možda samo izvestan vid "mira duše" ...
 
4.
Formulisaću jedan princip. Svaki naturalizam u moralu, to jest, svaki zdrav moral, potčinjava se instinktu života – bilo kakva zapovest života ispunjava se određenim kanonom "treba" i "ne treba", time se na putu života otklanja bilo kakva prepreka i neprijateljstvo.
Protivprirodni moral, to jest, gotovo svaki moral, koji su do danas podučavali, poštovali i propovedali, okreće se suprotno upravo protiv instinkata života – on je čas potajna, čas javna drska osuda tih instinkata. Govoreći "bog vidi čovekovu dušu", on govori "ne" najnižim i najvišim požudama života i smatra boga neirijateljem života... Svetac, koji se dopao bogu, jeste idealni kastrat... Život se svršava tamo gde počinje "carstvo božje"...
 
5.
Ako pretpostavimo da je shvaćen zločin takve pobune protiv života, koja je postala gotovo sakrosantna u hrišćanskom moralu, onda je zajedno s tim, na sreću, shvaćeno i nešto drugo: beskorisnost, iluzornost, apsurdnost, lažljivost jedne takve pobune. Osuda života od strane živog bića ostaje, na kraju krajeva, samo simptom određenog načina života: pitanje pravičnosti ili nepravičnosti time se uopšte ne postavlja.. Čovek bi trebalo da ima neki položaj izvan života, i s druge strane da ga tako dobro poznaje kao neko, kao mnogi, kao svi koji su živeli, kako bi uopšte smeo da se dotakne problema o vrednosti života: dovoljno razloga da se shvati da je taj problem za nas nedostupan. Kad govorimo o vrednostima, govorimo pod uticajem inspiracije, pod uticajem optike života: sam život nas primorava da određujemo vrednosti, sam život određuje vrednost putem nas, kad utvrđujemo vrednosti... Odatle sledi da je ta protivpriroda morala, koja shvata boga kao protivpojam i osudu života, samo sud vrednosti života – kakvog života? kakve vrste života? – Ali, ja sam već dao odgovor na to: života koji je na zalasku, oslabljenog, umornog, osuđenog života. Moral, kao što je do sada bio shvatan – kao što ga je, najzad, još i Šopenhauer formulisao kao "negiranje volje za život – sam je instinkt decadencea, koji stvara od sebe imperativ: on kaže: "propadni!" – on je presuda osuđenih...
 
6.
Razmotrimo, najzad, i kakva je naivnost uopšte reči: "čovek bi trebalo da bude takav i takav!" Stvarnost nam pokazuje bogatstvo tipova koje ushićuje, raskoš rasipnih igara i promene oblika: a neki siroti besposličar moralist kaže na to: "ne", čovek bi trebalo da bude drugačiji?... On čak zna kakav bi trebalo da bude, taj čankoliz i licemer; on sebe naslika na zidu, i kaže pri tome: "ecce homo"!... Ali, čak i kad se moralist obraća samo pojedincu i kaže mu: "ti treba da budeš takav i takav!" on ne prestaje da se pravi smešnim. Pojedinac je delić fatuma u svakom pogledu, zakon više, neophodnost više za sve što dolazi i što će biti. Govoriti mu "promeni se", znač i zahtevati da se sve promeni, čak i unazad... I, stvarno, bilo je konsekventnih moralista, oni su hteli da je čovek drugačiji, naime pun vrlina, hteli su da u njemu vide svoju sliku, naime licemera: stoga su negirali svet!Ne malo bezumlje! Nimalo skroman način neskromnosti... Moral, ukoliko osuđuje, sam po sebi, a ne zbog namera, obzira, svrhe života, specifična je zabluda, prema kojoj ne treba osećati nikakvo saželjenje, idiosinkrazija degenerisanih, koja je pričinila neizmerno mnogo štete!... Mi, drugi ljudi, mi imoralisti, nasuprot tome, otvorili smo svoje srce svakom razumevanju, shvatanju, odobravanju. Mi lako ne negiramo, mi tražimo svoju čast u tome da budemo oni koji potvrđuju. Sve više se naše oči otvaraju za onu ekonomiju, kojoj je sve to još potrebno i ume da se koristi time, što odbacuju sveto bezumlje sveštenika, bolesnog uma sveštenika, za tu ekonomiju u zakonu života, koja izvlači svoju korist čak i iz ogavne specije licemera, sveštenika, čoveka punog vrline – kakvu korist? Ali, sami mi, mi imoralisti, ovde smo odgovor na to...
 
"POPRAVLJAČI" ČOVEČANSTVA
1.
Poznat je moj zahtev upućen filozofima da se stave s one strane dobra i zla – da imaju pod sobom iluziju moralnog suda. Ovaj zahtev proističe iz saznanja koje sam ja formulisao prvi put: da uopšte ne postoje nikakvi moralni fakti. Moralnom sudu je zajedničko to s religioznim što veruje u realitete kojih nema. Moral je samo tumačenje izvesnih fenomena, tačnije rečeno, pogrešno tumačenje. Moralni sud, kao i religiozni, pripada izvesnom stepenu neznanja u kojem nedostaje čak i sam pojam realnog, razlikovanje realnog i imaginarnog: tako da "istina" na tom stepenu označava samo takve stvari koje danas nazivamo "uobraziljama" Utoliko moralni sud ne treba nikad shvatiti doslovno: kao takav, on uvek sadrži samo apsurdnost. Ali, on ostaje neprocenjiv kao semiotika:on otkriva, bar upućenom čoveku, najvrednije realitete kulture i duševnosti, koje nisu dovoljno znali da bi sami sebe "razumeli". Moral je samo govor pomoću znakova, samo simptomatologija: treba već znati o čemu se radi, kako bi se iz njega izvukla korist.
 
2.
Prvi primer, i sasvim privremen. Uvek je postojala želja da se ljudi "popravljaju": to se, pre svega, zvalo moral. Ali se iza iste reči kriju najraznovrsnije tendencije. Kako ukroćenje zveri-čoveka, tako i odgajanje određene vrste čoveka naziva se "popravljanjem": tek ovi zoološki termini izražavaju realitete – naravno, takve realitete o kojima tipični "popravljač", sveštenik, ništa ne zna – neće ništa da zna... Nazivati ukroćenje životinje njenim "popravljanjem", zvuči u našim ušima gotovo kao šala. Ko zna šta se događa u menažerijama, posumnjaće u to da se zver tamo "poboljšava". Nju čine nemoć nijom, manje štetnom, ona postaje bolesna životinja zahvaljujući depresivnom afektu straha, bolu, ranama, gladi. – Ne stoji drugač ije stvar ni s ukroćenim čovekom kojega je "popravio" sveštenik. U ranom srednjem veku, kad je crkva stvarno bila pre svega menažerija, svuda su podizali hajke na najdivnije egzemplare "plavokosih bestija" - ,"popravljeni" su, na primer, ugledni Germani. Ali, kako je izgledao posle toga takav "popravljeni" German, koji je zaveden u manastir? Kao karikatura čoveka, kao nakaza: on je postao "grešnik", sedeo je u kavezu, zatvorili su ga među same strašne pojmove... I, eto, ležao je tamo bolestan, jadan, ogorčen na samoga sebe; pun mržnje prema pobudama za život, pun podozrenja prema svemu što je još bilo snažno i srećno. Jednom rečju, "hrišćanin"... Fiziološki rečeno: u borbi sa zveri, narušavanje njenoga zdravlja može da bude jedino sredstvo da se ona oslabi. To je shvatila crkva: ona je upropaštavala čoveka, ona ga je slabila – ali ona je izražavala pretenziju na to da ga je "popravila"...
 
3.
Uzmimo drugi slučaj takozvanog morala, slučaj odgajanja izvesne rase i vrste. Najveličanstveniji primer za to pruža indijski moral, sankcionisan do religije kao "Manuov zakonik". Ovde je postavljen zadatak da se istovremeno odgoje ne manje od četiri rase: sveštenička, ratnička, trgovačka i zemljoradnička, najzad, rasa slugu, šudra. Jasno je da se ovde više ne nalazimo među ukrotiteljima zveri: sto puta blaža i umnija vrsta čoveka je pretpostavka da se samo koncipira plan takvog odgajanja. Čovek odahne prelazeći iz hrišćanske atmosfere bolnica i tamnica u ovaj zdraviji, viši, širi svet. Kako je bedan Novi zavet u poređenju s Manu, kako odvratno zaudara! – Ali, i ovoj organizaciji je bilo neophodno da bude zastrašujuća – ovoga puta ne u borbi sa zveri, nego s pojmom njene suprotnosti, s nerasnim čovekom, s čovekom melezom, čandalom. Pa opet, ona nije imala drugog sredstva da ga učini bezopasnim, slabim, nego da ga učini bolesnim – to je bila borba s "velikim mnoštvom". Možda nema ničega protivrečnijeg našem osećanju od ovih preventivnih mera indijskog morala. Treći edikt, na primer (Avadana-Šastra 1), onaj "o neč istom povr ću", utvrđuje da je jedina hrana, koja je dozvoljena čandalima, beli i crni luk, uzimajući u obzir da Sveto pismo zabranjuje da im se daju žitarice ili plodovi, koji sadrže žitarice, ili da im se daje voda ili vatra. Isti edikt utvrđuje da vodu, koja im je potrebna, ne mogu uzimati ni iz reka, ni s izvora, ni iz ribnjaka, nego iz prilaza močvarama i iz udubljenja nastalih od životinjskih stopala. Isto tako im se zabranjuje da peru svoje rublje i da se umivaju, pošto vodu, koja im je data iz milosti, smeju da koriste samo da utole žeđ. Najzad, zabrana ženama šudra da pruže pomoć ženama čandala pri porođaju, isto tako da ove poslednje pomažu pri tom jedna drugoj... – Rezultat takvih sanitarno -policijskih propisa nije izostao: smrtonosne epidemije, gadne polne bolesti, a u vezi s time, opet, primena "zakona noža", koji nalaže da se muška deca obrezuju, a ženskoj deci odstranjuju male stidne usne. – Sam Manu kaže: "Čandale su plod preljube, incesta i prestupa ( – to je nužna posledica pojma odgajanja). Kao odeća treba da im služe samo prnje s mrtvih, kao posuđe razbijeni lonci, kao ukras staro gvožđe, za bogosluženje samo zli duhovi, oni su dužni da bez odmora lutaju od jednog do drugog mesta. Zabranjeno im je da pišu sleva nadesno, i da se pri pisanju služe desnom rukom: korišćenje desne ruke i pisanje sleva nadesno namenjeno je samo ljudima punim vrlina, ljudima dobre rase".
 
4.
Ove zapovesti su dovoljno poučne: u njima imamo arijsku humanost u savršeno čistom, savršeno iskonskom obliku – saznajemo da je pojam "čista krv" suprotnost nevinog pojma. S druge strane, postaje jasno u kojem narodu se ovekovečila mržnja, mržnja čandala protiv ove "humanosti", gde je postala religija, gde je postala genije... S te tačke gledišta, jevanđelja su dokument prvog reda; još više, Henokova knjiga. – Hrišćanstvo, koje je jevrejskog korena i razumljivo samo kao biljka s tog tla, predstavlja pokret koji je protiv svakog morala odgajanja rasa, privilegija: ono je antiarijska religija par excellence, hrišćanstvo prevrednovanja svih arijskih vrednosti, pobeda vrednosti čandala, propoved jevanđelja siromašnima, ljudima niskog porekla, opšti ustanak svih pogaženih, bednih, promašenih, dospelih na stranputicu protiv "rase" – besmrtna osveta čandala kao religija ljubavi...
 
5.
Moral odgajanja i moral ukroćivanja prema sredstvima za postizanje svojih ciljeva u potpunosti su dostojni jedan drugoga: imamo pravo da kao najviši princip ustanovimo da za stvaranje morala treba bezuslovno imati volju za suprotnost. Eto, to je veliki, strahovit problem, kojim sam se najduže bavio: psihologija "popravljanja" čovečanstva: mali, i u suštini, skroman fakt, fakt takozvane pia fraus, omogućio mi je prvi pristup ovom problemu: pia fraus, nasleđe svih filozofa i sveštenika, koji su "popravljali" čovečanstvo. Ni Manu, ni Platon, ni Konfucije, ni jevrejski i hrišćanski učitelji nisu nikad sumnjali u svoje pravo na laž. Oni nisu sumnjali ni u sasvim druga prava... Formulišući to, moglo bi se reći: sva sredstva kojima je do sada čovečanstvo trebalo učiniti moralnim, bila su iz osnova nemoralna.
 
*Iz knjige Sumrak idola ... <<
 
...

  • 0

#11 Kinik

Kinik
  • Members
  • 38,501 posts

Posted 25 August 2017 - 22:11

...
 
 
>> ... Ne budi dvorska luda
Saveti mladom piscu
Pisao: Danilo Kiš
 
Ne nastupaj u ime svoje nacije, jer ko si ti da bi bio ičiji predstavnik do svoj! Ne budi u opoziciji, jer ti nisi naspram, ti si dole. Ne budi uz vlast i prinčeve, jer ti si iznad njih. Bori se protiv društvenih nepravdi, ne praveći od toga program. Nemoj da te borba protiv društvenih nepravdi skrene sa tvoga puta.
 
Gaji sumnju u vladajuće ideologije i prinčeve.
Drži se podalje od prinčeva.
Čuvaj se da svoj govor ne zagadiš jezikom ideologija.
Veruj da si moćniji od generala, ali se ne meri s njima.
Ne veruj da si slabiji od generala, ali se ne meri s njima.
Ne veruj u utopijske projekte, osim u one koje sam stvaraš.
Budi jednako gord prema prinčevima i prema gomili.
Imaj čistu savest u odnosu na privilegije koje ti tvoj zanat pisca donosi.
Prokletstvo tvog izbora nemoj brkati sa klasnom opresijom.
Ne budi opsednut istorijskom hitnjom i ne veruj u metaforu o vozovima istorije.
Ne uskači, dakle, u "vozove istorije", jer je to samo glupava metafora.
Imaj uvek na umu misao: "Ko pogodi cilj, sve promaši."
Ne piši reportaže iz zemalja u kojima si boravio kao turista; ne piši uopšte reportaže, ti nisi novinar.
Ne veruj u statistike, u cifre, u javne izjave: stvarnost je ono što se ne vidi golim okom.
Ne posećuj fabrike, kolhoze, radilišta: napredak je ono što se ne vidi golim okom.
Ne bavi se ekonomijom, sociologijom, psihoanalizom.
Ne sledi istočnjačke filozofije, zen-budizam itd; ti imaš pametnija posla.
Budi svestan činjenice da je fantazija sestra laži, i stoga opasna.
Ne udružuj se ni sa kim: pisac je sam.
Ne veruj onima koji kažu da je ovo najgori od svih svetova.
Ne veruj prorocima, jer ti si prorok.
Ne budi prorok, jer tvoje je oružje sumnja.
Imaj mirnu savest: prinčevi te se ne tiču, jer ti si princ.
Imaj mirnu savest: rudari te se ne tiču, jer ti si rudar.
Znaj da ono što nisi rekao u novinama nije propalo zauvek: to je treset.
Ne piši po narudžbini dana.
Ne kladi se na trenutak, jer ćeš se kajati.
Ne kladi se ni na večnost, jer ćeš se kajati.
Budi nezadovoljan svojom sudbinom, jer samo su budale zadovoljne.
Ne budi nezadovoljan svojom sudbinom, jer ti si izabranik.
Ne traži moralno opravdanje za one koji su izdali.
Čuvaj se "užasavajuće doslednosti".
Čuvaj se lažnih analogija.
Poveruj onima koji skupo plaćaju svoju nedoslednost.
Ne veruj onima koji svoju nedoslednost skupo naplaćuju.
Ne zastupaj relativizam svih vrednosti: hijerarhija vrednosti postoji.
Nagrade koje ti dodeljuju prinčevi primaj s ravnodušnošću, ali ništa ne čini da ih zaslužiš.
Veruj da je jezik na kojem pišeš najbolji od svih jezika, jer ti drugog nemaš.
Veruj da je jezik na kojem pišeš najgori od svih, mada ga ne bi zamenio ni za jedan drugi.
"Tako, budući mlak, i nijesi ni studen ni vruć, izbljuvaću te iz usta svojih". (Otkrivenje Jov., 3,16)
Ne budi servilan, jer će te prinčevi uzeti za vratara.
Ne budi naduven, jer ćeš ličiti na vratare prinčeva.
Nemoj dozvoliti da te uvere da je tvoje pisanje društveno nekorisno.
Nemoj misliti da je tvoje pisanje "društveno koristan posao".
Nemoj misliti da si i ti sam koristan član društva.
Nemoj dozvoliti da te uvere da si stoga društveni parazit.
Veruj da tvoj sonet vredi više od govora političara i prinčeva.
Znaj da tvoj sonet ne znači ništa spram retorike političara i prinčeva.
Imaj o svemu svoje mišljenje.
Nemoj o svemu reći svoje mišljenje.
Tebe reči najmanje koštaju.
Tvoje su reči najdragocenije.
Ne nastupaj u ime svoje nacije, jer ko si ti da bi bio ičiji predstavnik do svoj!
Ne budi u opoziciji, jer ti nisi naspram, ti si dole.
Ne budi uz vlast i prinčeve, jer ti si iznad njih.
Bori se protiv društvenih nepravdi, ne praveći od toga program.
Nemoj da te borba protiv društvenih nepravdi skrene sa tvoga puta.
Upoznaj misao drugih, zatim je odbaci.
Ne stvaraj politički program, ne stvaraj nikakav program: ti stvaraš iz magme i haosa sveta.
Čuvaj se onih koji ti nude konačna rešenja.
Ne budi pisac manjina.
Čim te neka zajednica počne svojatati, preispitaj se.
Ne piši za "prosečnog čitaoca": svi su čitaoci prosečni.
Ne piši za elitu, elita ne postoji; elita si ti.
Ne misli o smrti, i ne zaboravljaj da si smrtan.
Ne veruj u besmrtnost pisca, to su profesorske gluposti.
Ne budi tragično ozbiljan, jer to je komično.
Ne budi komedijant, jer su boljari navikli da ih zabavljaju.
Ne budi dvorska luda.
Ne misli da su pisci "savest čovečanstva": video si već toliko gadova.
Ne daj da te uvere da si niko i ništa: video si već da se boljari boje pesnika.
Ne idi ni za jednu ideju u smrt, i ne nagovaraj nikog da gine.
Ne budi kukavica, i preziri kukavice.
Ne zaboravi da herojstvo zahteva veliku cenu.
Ne piši za praznike i jubileje.
Ne piši pohvalnice, jer ćeš se kajati.
Ne piši posmrtno slovo narodnim velikanima, jer ćeš se kajati.
Ako ne možeš reći istinu – ćuti.
Čuvaj se poluistina.
Kad je opšte slavlje, nema razloga da i ti uzimaš učešća.
Ne čini usluge prinčevima i boljarima.
Ne traži usluge od prinčeva i boljara.
Ne budi tolerantan iz učtivosti.
Ne isteruj pravdu na konac: "s budalom se ne prepiri".
Nemoj dozvoliti da te uvere da smo svi jednako u pravu, i da se o ukusima ne vredi raspravljati.
"Kad oba sagovornika imaju krivo, to još ne znači da su obojica u pravu." (Poper)
"Dozvoliti da drugi ima pravo ne štiti nas od jedne druge opasnosti: da poverujemo da možda svi imaju pravo." (Idem)
Nemoj raspravljati sa ignorantima o stvarima koje prvi put od tebe čuju.
Nemoj da imaš misiju.
Čuvaj se onih koji imaju misiju.
Ne veruj u "naučno mišljenje".
Ne veruj u intuiciju.
Čuvaj se cinizma, pa i sopstvenog.
Izbegavaj ideološka opšta mesta i citate.
Imaj hrabrosti da Aragonovu pesmu u slavu Gepeua nazoveš beščašćem.
Ne traži za to olakšavajuće okolnosti.
Ne dozvoli da te uvere da su u polemici Sartr-Kami obojica bili u pravu.
Ne veruj u automatsko pisanje i "svesnu nejasnost" – ti težiš za jasnošću.
Odbacuj književne škole koje ti nameću.
Na pomen "socijalističkog realizma" napuštaš svaki dalji razgovor.
Na temu "angažovana književnost" ćutiš kao riba: stvar prepuštaš profesorima.
Onoga ko upoređuje koncentracione logore sa Santéom, pošalješ da se prošeta.
Ko tvrdi da je Kolima bila različita od Aušvica, pošalješ do sto đavola.
Ko tvrdi da su u Aušvicu trebili samo vaške a ne ljude - isti postupak kao gore.
Segui il carro e lascia dir le genti. (Dante) ... <<
 
...

  • 0

#12 Kinik

Kinik
  • Members
  • 38,501 posts

Posted 16 September 2017 - 18:43

...
 
 
>> ... Knjige - Preporuka
Odlazim iz zemlje u kojoj su divlje zvijeri postale uzor
Pisao: Thomas Bernhard
 
 
Napuštam zemlju, rekao sam sebi, sedeći u tvrdoj fotelji, u kojoj se istina ne shvata ili sasvim jednostavno ne prihvata, i gde je njena oprečnost jedina valuta. Napuštam zemlju u kojoj je Crkva dvolična i u kojoj socijalizam koji je zavladao izrabljuje, a umetnost govori ono što je po njihovoj volji.
 
Idem, rekao sam sebi u tvrdoj fotelji, iz zemlje u kojoj je prognano, uništeno, izbrisano sve što je takozvanom čeveku duha ikad pružalo zadovoljstvo, a ako ne zadovoljstvo, onda bar mogućnost da sledi svoju egzistenciju, iz zemlje u kojoj izgleda vlada još samo najprimitivniji od svih nagona, onaj za održanjem, i u kojoj se i najmanji zahtev takozvanog čoveka duha u začetku guši. U kojoj korumpirana država i isto tako korumpirana Crkva zajedno vuku onaj beskrajan konopac koji su pre više vekova s najvećom bezobzirnošću i u isto vreme sasvim prećutno obavili oko vrata tog slepog i odista glupog naroda koji su njegovi vladari zbilja zatočili u njegovoj gluposti.  U kojoj se istina gazi, a laž sa svih zvaničnih mesta uzdiže kao jedino moguće sredstvo za sve ciljeve.
 
Napuštam zemlju, rekao sam sebi, sedeći u tvrdoj fotelji, u kojoj se istina ne shvata ili sasvim jednostavno ne prihvata, i gde je njena oprečnost jedina valuta. Napuštam zemlju u kojoj je Crkva dvolična i u kojoj socijalizam koji je zavladao izrabljuje, a umetnost govori ono što je po njihovoj volji.
Napuštam zemlju u kojoj narod, vičan stupidnosti, dozvoljava da mu crkva zapuši uši, a država usta, i u kojoj sve što je meni sveto vekovima završava u vladarskim kantama za đubre.
 
Ako odem, rekao sam sebi u tvrdoj fotelji, samo ću otići iz zemlje u kojoj zapravo nemam više šta da tražim i u kojoj nikada nisam našao svoju sreću. Ako odem, otići ću iz zemlje čiji gradovi smrde, a stanovnici tih gradova su podivljali. Odlazim iz zemlje u kojoj je jezik prost, a oni koji taj prost jezik govore su, sve u svemu, postali duhovno neuračunljivi.
 
Odlazim iz zemlje, rekao sam sebi u tvrdoj fotelji, u kojoj su takozvane divlje zveri postale jedini uzor. Odlazim iz zemlje u kojoj i u po bela dana vlada najmračnija noć i u kojoj su na vlasti zapravo još samo grlate analfabete.
 
Ako odem, rekao sam sebi u tvrdoj fotelji, samo ću izaći iz klozeta Evrope, koji se nalazi u odbojno neutešnom i sasvim jednostavno nedopustivo prljavom stanju, rekao sam sebi.
 
Odlazim, rekao sam sebi sedeći u tvrdoj fotelji, znači, ostavljam za sobom zemlju koja me godinama samo pritiska na najštetniji način i koja samo, u svakoj prilici, svejedno gde i kada, podmuklo i zlobno vrši nuždu po mojoj glavi.
 
*Odlomak iz romana Beton (LOM, 2014) originalno objavljen na akuzativ.com; prevela: Mirjana Avramović ... <<
 
... 

  • 0

#13 Ne sam Safete

Ne sam Safete
  • Members
  • 26,462 posts

Posted 23 October 2017 - 07:56

Kako ubiti Petra Lukovića

Ne mogu više da polemišem s fantomima Pravosuđa i duševnim bolovima nebrojenih tužilaca. Sebi sam već naneo dovoljno štete; razboleo se, nisam radio mesecima, imao čak i hiruršku operaciju, ako već moram da pominjem bolove; razumećete moju nervozu svaki put kad pročitam sintagmu „slobodni mediji“, jer ovo što se dogodilo meni i e-novinama nije predmet diskusije, protesta ili uznemiravanja javnosti. O slučaju „Luković“ ne pišu ni UNS ni NUNS, ni vlast, ni opozicija. O meni brinu samo Sudovi i njihovi izvršioci: Viši sud, Niži sud, Apelacioni sud, fali samo Vrhovni sud

 

 

Kad glavni urednik piše čitaocima – ne sluti na dobro. Znaju to svi oni koji su nekad čitali ubijene e-novine, najčešće na istu temu: kako sprečiti da ne propadnemo, kako obezbediti minimalnu sumu novca za preživljavanje, kako platiti presude naših cenjenih sudova. Kad više nije bilo izlaza, usledio je poraz: 22. jula prošle godine, portal e-novine prestao je s radom.

Započeo je stečaj, mučna i skupa procedura, cementirana imbecilnom nadom da smo iza sebe ostavili sudske presude, sudske izvršioce, gramzive advokate, tužioce, unutrašnjeg neprijatelja, hulje i pokvarenjake koji su se okomili na e-novine u nezapamćenoj hajci. Verovali smo da će novi xxz-portal započeti svoje detinjstvo u nešto drukčijim okolnostima, da smo najgore ostali iza sebe.

Međutim, qurac. Presude su, i nakon oficijalne smrti e-novina, nastavile da stižu uredno, uz jedan nov, lepršav detalj; budući da e-pokojnik više nije pravno lice jer su e-novine izbrisane iz registra, finansijski teret sudskih presuda pao je lično na glavnog urednika. U prevodu na sudski jezik države Srbije: Petar Luković dužan je da plati tisuće i hiljade evra (u dinarima), jer je bio solidarno tužen zajedno sa medijem; kad medij umre, plaća preživeli, u ovom slučaju ja, Luković.

 

Tako su se iz pravosudnog groba opet pojavili živi mrtvaci: Čedomir Čupić tražio je da mu se plati neki sitniš od preko 2.000 evra; Emir Kusturica je posle tri godine proverio žiro-račun i javio da mu e-novine nisu uplatile sitniš od preko 3.000 evra; konačno, povodom tužbe smenjenog vladike Filareta iz 2007. godine (nije greška, 2007. jeste prava godina), oglasio se Apelacioni sud iz Beograda i 13.10. ove jubilarne 2017, dakle deceniju kasnije, doneo presudu kojom će Jelenko Mićović a.k.a. Filaret postati bogatiji za 1.900 iz neiscrpnog Fonda srpskog milijardera Lukovića.

O svim ovim slučajevima slede iscrpnije priče pune bizarnih detalja, ako je to za neku utehu; recimo, u presudi glede mitraljesca Filareta, povodom činjenice da je izvesni „AS četvrtkom“ bez dozvole preneo tekst iz tjednika „Feral Tribune“ piše sledeće: „žalbeni navodi tuženog  da tekst nije pisan za domaće tržište i da je preuzet iz drugog glasila bez njegove saglasnosti, ne dovodi u sumnju zaključak zaključak prvostepenog suda o odgovornosti tuženog, jer tuženi, na kome je bio teret dokazivanja, nije dokazao da je, kao autor, izričito zabranio javno saopštavanje pomenutog članka, koji je prethodno u celosti objavljen u drugom glasilu“.

Dakle, ovo je komplikovanije od Kafke; u ovom Procesu, tuži me Filaret, ali je na meni „teret dokazivanja“ nevinosti; konačno, da pitam srpski Sud u Procesu - kako praktično da „izričito zabranim“ da neki skot preuzme tekst sa interneta i isti objavi? Šta znači „izričito zabraniti“?

 

Ne mogu više da polemišem s fantomima Pravosuđa i duševnim bolovima nebrojenih tužilaca. Sebi sam već naneo dovoljno štete; razboleo se, nisam radio mesecima, imao čak i hiruršku operaciju, ako već moram da pominjem bolove; razumećete moju nervozu svaki put kad pročitam sintagmu „slobodni mediji“, jer ovo što se dogodilo meni i e-novinama nije predmet diskusije, protesta ili uznemiravanja javnosti. O slučaju „Luković“ ne pišu ni UNS ni NUNS, ni vlast, ni opozicija, ni Cenzolovka, ni Krik, ni Danas, ni Informer. O meni brinu samo Sudovi i njihovi izvršioci: Viši sud, Niži sud, Apelacioni sud, fali samo Vrhovni sud.

Rekoh već: kad vam piše glavni urednik, ne sluti na dobro.

Svejedno što postoji XXZ magazin koji pokušavamo da oživimo nakon nekoliko meseci – matrica je identična, problemi gotovo isti. Bez obzira što nema novih tužbi, nema ni prihoda; jedino u šta možemo da se uzdamo jesu čitaoci-donatori. Ideja o mesečnoj pretplati – koliko ko može, i kad može – jedini je spas da portal opstane.

 

Ako ste već izdržali da sve ovo pročitate, glavni urednik apeluje da nam pomognete da nekako preživimo ova jebana vremena; kako da opstane portal koji nema novca ili kako da Luković plati sve te zlehude presude kad ništa ne zarađuje – problem je sličan kvadraturi kruga. Moguće je da neko od čitalaca ima neku ideju; javite, pišite, razmislite. Možda znate nekoga negde tko bi se oglašavao kod nas? Možda znate nekog filantropa koji bi pomogao?

Činjenica da ponovo radimo jeste najvažnija, bez obzira – kako reče Tončić – da sve više ličimo na grupu Smak koja je redovno imala povratničke koncerte, posle najava da više neće svirati.

Jedino što možemo jeste da nastavimo; a jedino što vi možete jeste da pokušate da nam pomognete.

Za svaku ideju, predlog, za broj bankovnog računa u zemlji ili inozemstvu, javite se na moj mail:

 

petar.lukovic@xxzmagazin.com

Hvala!


  • 0

#14 blond

blond
  • Members
  • 4,296 posts

Posted 03 November 2017 - 07:38

Petar Luković je danas žrtva kafkijanskog obračuna preko njegovog prerano i eutanazijom  umrlog čeda – e-novina. Naime, Petru bi trebalo da je čast ko ga je sve tužio za „duševnu bol“, uvrede i slične trakalice, da ga to nije potpuno obogaljilo finansijski i dovelo na prosjački štap. Kao da nije dovoljno što su razni strvoderi i moralne nakaze oćerali e-novine u stečaj, rješeni su da i samog Petra oćeraju u stečaj, ako ne i u likvidaciju. I inače su Petar Luković i e-novine bili privilegovani kod srpskog sudstva. Mnogi predmeti se u srpskom pravosuđu vuku desetljećima, Petar nije imao taj problem. Svako ročište je ekspres zakazivano, kazne su odmjeravane takođe ekspres, 3.000 eura, 4.000 eura, ponekad i 2.000 eura, mašala! Novac je skidan sa računa e-novina sa istom efikasnošću! Nekrofilska družina, uz asistenciju srpskog pravosuđa, čini pravnu perverziju i ustanovljuje pravni nonsens: proglašava građanina Petra Lukovića solidarno odgovornim za dugove e-novina sa motivom utemeljenim u pravu iz vremena „cara“ Dušana– doći ćemo ti glave Petre Lukoviću. Možda ne znamo da radimo, ali znamo da uništavamo teritorije, ljude, život...

 

 

 

 

http://www.xxzmagazi...anskog-obracuna


  • 1

#15 blond

blond
  • Members
  • 4,296 posts

Posted 16 November 2017 - 17:06

http://www.xxzmagazi...li-smo-do-kasno    :rotflmao:


  • 0