Jump to content


Photo

xxzmagazin - PL rides again!


  • Please log in to reply
7 replies to this topic

#1 Kinik

Kinik
  • Members
  • 36,387 posts

Posted 27 March 2017 - 19:18

...

 

http://www.xxzmagazi...do-sunca-i-neba

 

>> ... A SAD, KAD I TREBA, DO SUNCA I NEBA
Piše: Petar Luković

Svi oni koji su nas godinama pratili, znaju ko smo (Petar Luković, Tomislav Marković, Marko Matić, Sandra Dančetović, Milan Živanović, Marija Đoković, Bojan Tončić, Milan Marinković, Nikola Krstić), ali je sve ostalo različito. Novo je ime portala, novi je design, novi je CMS, operativniji smo i osećamo se kao da smo iz kamenog doba ušli u XXI vek.


XXZ  je regionalni portal, magazinskog tipa; po uređivačkom duhu blizak news-nedeljnicima iz sedamdesetih i osamdesetih godina kad je čitanje dugih, serioznih tekstova bilo u modi. Ono što se danas zove „Long Read“ jedan je od prepoznatljivih znakova XXZ portala; dnevne, obično besmislene agencijske vesti nisu u našem fokusu interesa, kao što nas ne zanimaju nikakva saopćenja i priopćenja, propagandne najave „događaja“  ili tobožnjih hepeninga.

Budući da da je XXZ radoznala redakcija i da nas mnogo toga interesuje, nismo se kao većina srbijanskih portala vezali za maticu; Srbija nam je zanimljiva koliko i Bosna i Hercegovina ili Kosovo ili Hrvatska ili Crna Gora ili Albanija ili Makedonija. Zato i postoji rubrika West Balkan gde su svi ravnopravno zastupljeni.

Iz istog razloga vratili smo svet tamo gde mu je mesto. Zaokupljeni sobom i svojim značajem, zaboravili smo šta se dešava izvan naših granica. Povezali smo se s poznatim svetskim medijima s kojima smo uspostavili profesionalnu saradnju. Doveli smo na portal poznate svetske novinare i fotografe koji po prvi put na ovim prostorima predstavljaju svoje radove.

Nismo zaboravili bivšu SFRJ kojoj se odužujemo kroz razne teme: političke, muzičke, kroz intervjue ili feljtone. Nikad nećemo zaboraviti krvave ratove devedesetih: tu smo da uvek podsetimo šta se i kako dešavalo, zbog novih generacija čija lobotomija postaje kolektivni problem.

Deo sadržaja posvećen je retro ugođajima iz muzike i života proteklih decenija; otkrivamo da ponovo postoji hedonizam, da ima predivnih restorana koji nas uvek spajaju, da kroz putopise saznajamo više o sebi bivajući s drugima.

Kultura – ono što jesu film, televizija, knjige, izložbe – bitan je deo XXZ sadržaja. Među prvima na ovim balkanskim prostorima držimo rubriku LBGTIQ, baš kao što među prvima dajemo šansu fotografima da plasiraju svoje najbolje radove u našoj, već omiljenoj Fotogaleriji.

Naši saradnici i naši prijatelji, uz one najvažnije – naše čitaoce, dokaz su da nismo sami; po prvi put u istoriji srbijanskih medija, recimo, imamo bannere s Kosova, Bosne i Hercegovine, Hrvatske i Makedonije. U istim tim državama imamo čitaoce, saradnike i medijske partnere. Makar to govori da smo neke granice srušili i da našim tekstovima pokušavamo da izgradimo jače i lepše mostove ka dragim susedima.

Svi oni koji su nas godinama pratili, znaju ko smo (Petar Luković, Tomislav Marković, Marko Matić, Sandra Dančetović, Milan Živanović, Marija Đoković, Bojan Tončić, Milan Marinković, Nikola Krstić), ali je sve ostalo različito. Novo je ime portala, novi je design, novi je CMS, operativniji smo i osećamo se kao da smo iz kamenog doba ušli u XXI vek.

Konačno, XXZ je vlasništvo nas koji ga stvaramo, ali i svih čitalaca koji nas podržavaju. Očekujemo od čitalaca da budu saradnici, da pišu, da fotografišu, da nam šalju teme i ideje; mi smo ovde zbog njih, ne oni zbog nas.

Ovaj projekt čija je realizacija trajala osam meseci – ima šansu da opstane samo zajedničkim naporima. Nećemo uvoditi nikakvu pretplatu, sajt će biti otvoren za čitanje svih sadržaja, ali se nadamo da će nam i čitaoci pomoći svojim dobrovoljnim prilozima u granicama svojih mogućnosti.

Nulti-broj koji je pred vama ima preko 200 priloga, dovoljno za nekoliko impresivno debeljuškastih knjiga. Nastavićemo, obećavamo, istim tempom.

Možda posle svih muka, suđenja, propasti i katastrofa kroz koje smo prošli, zaslužujemo nadu u XXZ budućnost.

Zato ste u obavezi da nam se javljate emailom, preko našeg twittera, facebooka i instagrama – da nam kažete šta vam se dopada, a šta ne dopada.

A, sad, izvolite na čitanje!

Nismo valjda džaba krečili ovoliko meseci! ... <<

 

:thumbs: :+1:

:hail:

...


Edited by Kinik, 27 March 2017 - 19:19.

  • 5

#2 Honey Badger

Honey Badger
  • Members
  • 5,685 posts

Posted 27 March 2017 - 19:49

:+1:


  • 2

#3 Mimix

Mimix
  • Members
  • 567 posts

Posted 27 March 2017 - 21:54

Ponovo radi bioskop... :) 


  • 2

#4 Kinik

Kinik
  • Members
  • 36,387 posts

Posted 07 April 2017 - 06:20

...

 

http://www.xxzmagazi...-za-postcetnike

 

>> ... Beograd za postčetnike

Pisao: Petar Luković

 

Pre 15 godina, šestog aprila 2002, sarajevski „Dani“ objavili su antologijski separat posvećen opsadi glavnog grada BiH pod naslovom „Sjećaš li se Sarajeva“. Među autorima je bio i današnji glavni urednik XXZ magazina čiji tekst prenosimo pred 25. godišnjicu početka četničkog napada na Sarajevo. Posebno priznanje Luković je dobio 2010, kad je proglašen „Počasnim građaninom Sarajeva“. Tko ne zna zašto, neka pročita tekst...

 

Sad Srbi znaju na čemu su i sve će učiniti da što manje žive s drugima, a što više pored drugih. (Radovan Karadžić, Nin, januara 1992)

 

U Sarajevu sam, poslednji put uoči rata, boravio upravo u trenutku kad je Radovan-Rašo Karadžić razgovarao s patriotskim novinarima Nina, ćiriličnog nedeljnika čiji je tadašnji slogan “Kreativni rukopis” bio, vaistinu, kreativni doprinos srpskom fašizmu u njegovom četničkom rukopisu. Stigao sam avionom, u subotu popodne, 18. januara 1992, iz Beograda; zašto pamtim sve detalje – autobus sa aerodroma koji nas je vozio u grad, monolog vozača koji nam je iz karadžićevske političke vizure pokazivao “turske kioske”, tvrdeći da je “islamska arhitektura” tek uvod u novo klanje nesrećnih Srba, zlokobno ćutanje putnika koji su tupo gledali kroz prozor, brojeći pahulje; dolazak pred Holiday Inn; torba koja mi je ispala na pločnik, otvorila se i sve ispalo na ulicu – zbog čega su mi se negde u mozgu urezali datumi i slike: olovno nebo nad planinama oko Sarajeva, nekakvi zabrinuti ljudi koji su gledali u pločnik, prvi telefonski pozivi prijateljima čiji su glasovi bili bolesno veseli: kao što se prost čovek, kad nešto ne razume – rastuži, tako su moje Sarajlije, kao da su razumeli više nego što treba, odjednom postali napadno veseli; uveravali su me da rata u Bosni ne može da bude, da su izjave Radovana Karadžića i Momčila Krajišnika i Velibora Ostojića (seća li se iko Ostojićevih sinova koji su ga gvozdenim šipkama prebili zbog preljube da bi potom optužili “muslimane”, malim slovima, naravno?) samo politička špekulacija, da SAO Romanija ima značaj koliko i SAO Paolo. Sećam se da sam svoj rođendan (21. januara; Vodolija) dočekao u automobilu Gorana Milića, tadašnjeg šefa Yutela; negde oko ponoći – krenuli smo njegovim kolima u jednu od kockarnica u okolini Sarajeva. Padao je sneg, bilo je mračno, Milić je u jednom trenutku usporio i rekao mi: “Odavde počinje SAO-teritorija.”

 

Očekivao sam straže, legitimisanje, maskirane momke iz ratova sa Slovenijom i Hrvatskom; ali, ništa. Izgledalo je kao vic: proglasiš Srpsku Autonomnu Oblast Na Periferiji Grada tek da nerviraš komšije koji mašu SDA-zastavama. Milić je lepo prošao u kockarnici: nešto je čak i dobio, pili smo viski i onako omamljeni vraćali se u grad. Koliko zbog rođendana, četrdeset prvog, koliko zbog prethodne večere u Domu pisaca – opet pamtim: bili su tu Goran Bregović, Saša Lošić i Veso Đorem, vlasnik “Crvene galerije”, tako se zvaše galerija u Titovoj? – povratak u Holiday Inn potvrdio je sasvim lažno uverenje da imam posla sa Sarajevom koje jeste pod stresom, ali, jebi ga, biće sve u redu. Te večeri sam spavao kao zaklan: pod vlašću viskija – rata nije moglo biti!

 

Nama je demokratija donela ropstvo. (Radovan Karadžić u razgovoru za Yutel, marta 1992)

 

Vratio sam se u Beograd očajnički želeći da verujem da su Sarajlije u pravu: nažalost, nisam zaboravio susret sa Senadom Pećaninom u jednoj od “naših” aščinica – između zalogaja, kao da su u razgovoru postojale nevidljive pauze, čak ni hrana više nije imala onaj okus na cimet, jer smo pričali o Beogradu i Sarajevu, kao što smo, po običaju, ali u nekim drugim gastronomskim uslovima, godinama radili. Sećam se da sam negde, tokom boravka u Sarajevu, upoznao Zdravka Greba: on je bio prvi koji me je izbacio iz sedla uvrnutnog optimizma, pohvalio tjednik Vreme (u kojem sam tad bio novinar) ali mi rekao da u Srbiji nema mnogo onih koji su protiv rata u Bosni; znao sam da sam reagovao kao dijete – mislio sam da nitko neće hteti da se kolje i da se ubija i da se granatira i da se etnički čisti, uveravao sam Greba da je ratom u Hrvatskoj stavljena točka na tačku. Tek kad sam stigao u Beograd, shvatio sam koliko je Zdravko u pravu a ja u krivu: Srbija se – ozbiljno – spremala za rat u Bosni. Opšte antimuslimansko-antitursko-antibalijsko raspoloženje moglo se, bukvalno, seći nožem: Šešelj, Arkan, dobrovoljci, mediji, crkva, vojska… sve kao da se svelo na poziv na Pravoslavni Jihad; Bosna, videlo se već početkom marta 1992, nije imala nikakve šanse.

 

Čini mi se da je u ovom trenutku Beograd, na žalost, pravi petokolonaški grad, pun smutljivaca, kukavica, lažnih pacifista, navijača za suprotni tabor, ali to nije čitava ova zemlja Srbija koja može sebi i u ovakvom trenutku da dozvoli taj luksuz i trpi tu menažeriju na svojoj grbači sa koje može da je strese kao onaj vepar sa Karađorđeve zastave koji stresa dosadne buve. (Momo Kapor, maj 1992)

 

Srpske barikade u Sarajevu izazvale su prave ovacije u Srbiji: Radovan Karadžić bio je svake večeri Glavna TV Zvezda, svaka SAO Nedođija dobijala je značaj Amerike: iz Trebinja se redovito javljao kamiondžija & pjesnik Božidar Vučurević, nezadovoljan što Dubrovnik već nije srušen; Milorad Vučelić, budući RTS-direktor, prihvatio se odgovorne funkcije: postao je ministar inozemnih poslova SAO Hercegovine; stizale su – pamtim – vesti da se “muslimani zvani balije” (sve malim slovima) organizuju u Banjoj Luci i da hoće da uzmu “srpsku zemlju”. Vesti o dobrovoljcima koji idu u Bosnu da “štite srpski narod” postale su običnije od meteorološke prognoze: sve se kuhalo proverenim pričama o “masakrima nad Srbima”, o “islamskim ratnicima”, o čudovištu zvanom Alija Izetbegović, ubacivala se teorija Dobrice Ćosića o “humanom preseljenju”; sećam se – krajem marta 1992 – netko je iz Televizije Sarajevo stigao u Beograd: tražio je intervju sa mnom. Usred parka u Skupštini grada, pred kamerama, rekao sam sve najgore o Karadžiću i njegovim zlodusima: da nije u pitanju psihijatar, već pacijent; da je čovek lud; da niko ne zna razmere budućeg rata u Bosni koji će biti strašan i strašniji i najstrašniji; da je srpski nacionalizam na takvom talasu fašizma da ga jedino svet/međunarodna zajednica može obuzdati, ako bude htela. Pamtim reakcije: jebali su mi majku telefonom Srbi iz Bosne, u Vremenu su bili zagušeni pozivima da čuju tu “balijsku pičku”, “to govno”, “tog pedera” koji zaboravlja šta znači biti patriota u ovom odlučnom trenutku.

 

Kad sam video kako se Sarajevo puši i gori, moram priznati – osetio sam radost. (Dragoš Kalajić, 1. marta 1994. u Beogradu, na promociji knjige Svedok Sarajeva)

 

Rat u Sarajevu – za mene u Beogradu – počeo je očajničkim telefonskim pozivima poznatih i nepoznatih Sarajlija koji su, ne znajući šta da rade, zvali Vreme, pokušavajući da nam objasne kako ih granatiraju i ubijaju, sve vreme pitajući samo jedno: zašto? Ideološka panika u redakciji: od onih koji su sumnjali i bili oprezni preko onih koji su sve hteli da provere do onih – među kojima sam i ja – čija je reakcija bila emotivna, da odmah na naslovnu stranu stavimo naslov da je Radovan ubica i zločinac i kriminalac i manijak i kreten i pizda mu materina, dabogda mu kćer snimila još jednu ploču! Kako su telefoni sa Sarajevom radili, sve je izgledalo lako: zvao sam poznate i nepoznate, pokušavajući samo jedno – da objasnim da Karadžić & Debili nikako nisu reprezenti Srpstva, šta god to značilo; da u Beogradu ima ljudi koji su rat sa Sarajevom shvatili strašnije od bilo kojeg strašnog horrora, da je maltene nemoguće da se bombarduje grad koji smo, hteo sam da verujem, svi toliko voleli. U očaju: šta raditi – preko sarajevskih informacija tražio sam i dobio broj Televizije; tražio uredništvo Dnevnika – predstavio se: Petar Luković iz Beograda, novinar, i hteo da poručim da je ono što se sa Sarajevom dešava užasno i da se stidim što sam Srbin u čije se ime isto to Sarajevo bombarduje. Pustili su me u Dnevnik nekoliko večeri zaredom; javio se i Bogdan Bogdanović – ali sem nas dvojice niko više, kao da je čitav Beograd ućutao, jeste ućutao, sklonio pogled od Sarajeva, zaboravio na Sarajevo, nije trenutak, rekli su mi.

Sve luđe vesti – da se granatira centar grada i da ima desetine mrtvih – imale su eho sa Pala: Radovan, naš Radovan, naš srpski Radovan, s budističkom mirnoćom objašnjavao je da mi samo uzvraćamo i da nas, u stvari, granatiraju prljavi muslimani (s malim “m”) i da su, kao obično, Srbi opet ugroženi, zar ima te situacije kad fucking Srbi nisu ugroženi? Taj kaos zvani haos glede vijesti o prvim granatama, ta konfuzija i, napokon, odluka – svi mi uz Radovana, nije bila samo medijska već i politička, da se ne zezamo: nacionalna odluka. Sarajevo – šta god ono značilo – predstavljeno je kao Zlo koje valja uništiti; radost, veselje i vrsta normalnog života u Beogradu bili su jedini odgovor na šutnju spram onoga o čemu smo svi sve znali. Bolje reći: svako ko je hteo da sazna šta se u Sarajevu dešava – mogao je; ali većina nije; zatvorila je oči, ćutala, brinula o sebi, sve vreme se plašeći da se i Miloševićevoj Srbiji ne dogodi neki belaj, daleko bilo, recimo, da i nas bombarduju!

 

A opet: protesti u beogradskom Pionirskom parku, povremene demonstracije, paljenje sveća, sastanci kod Borke Pavićević u Centru za kulturnu dekontaminaciju, protesti Žena u crnom, sastanci na “Beogradskom krugu”, tekstovi u nezavisnim medijima – Vreme, Naša Borba, B92, Republika – davali su nam svima nadu da se Beograd baš nije totalno usrao; telefonske veze sa Sarajevom (prekinute tek 27. jula 1992) bile su kao pojas za spasavanje. Opet se sećam: zvao sam Marka Vešovića da piše za Vreme, bio na vezi sa Grebom i Televizijom 99, zvao prijatelje, učestvovao na debatama usred fašističkog Beograda da kažem koju reč u odbranu Sarajeva koje ništa od ovoga nije zaslužilo, da ne pominjem bgd. dvojac Lula Mikijelj & Jasna Bogojević: njih dve su za Bosnu uradile više nego čitava međunarodna zajednica!

 

U bukvaru, koji su izdali beogradski i novosadski zavodi za udžbenike, pominju se tipična muslimanska imena: Emina, Omer, Merima. Na taj način se kod najmlađih Srba rađa sasvim isti odnos prema ovoj vrsti imena kao prema imenima: Rastko, Sava, Nemanja, Uroš, Miloš. (Miroljub Jevtić, profesor na Fakultetu političkih nauka, samozvani stručnjak za islam, u listu Javnost, 1993)

 

Granatiranje/ubijanje Sarajeva postalo je u Srbiji tokom 1992/1993. masovna medijska zabava; dok su se populističke televizije iz sve snage trudile da golim sisama folk-pevačica gledaoce prevedu u nacionalističku Nirvanu, u kojoj je sve savršeno i sve sexy i sve uzbudljivo, državna Radio televizija Srbije dizala je tonus svojim ratoborno/patriotskim izveštajima, objašnjavajući da su sankcije svetska osveta zbog pomoći braći preko Drine; masakr u ulici Vase Miskina, maja 1992, zbog čega je tzv. Savezna Republika Jugoslavija postala predmetom moralne pošasti i s punim pravom stavljena u karantin i izolovana – bio je tek prvi u seriji događaja koji ne samo da nisu osvestili javnost Srbije, već su svojim stravičnim rezultatom – desetinama mrtvih i ranjenih – potvrdili rešenost miloševićevsko-nacističke Srbije da nastavi rat do istrebljenja.

 

Pod granatama i bombama i mecima, građani Sarajeva – ni onda a ni sad nisu svesni kako se i na koji način pisalo o njima, kakva je slika stvorena o “navodno bombardovanom gradu”: ispostavilo se da su žrtve samo one četvrti u gradu u kojima su živeli Srbi (recimo: Grbavica); ispostavilo se da se u Sarajevu vodi verski, građanski rat i da on nikakve veze nema sa Srbijom; ispostavilo se da jadni/poor Srbi nemaju šanse da prežive u tom nehumanom, otuđenom gradu u kojem ih bacaju lavovima u zoološkom vrtu (radio je to lično, pisali su srpski mediji, pokojni Davorin Popović), ubijaju na ulici i kafićima koji rade, masovno streljaju, kolju, vešaju, nabijaju na kolac, a kad se balijama osladi – seku im glave (sve primeri iz srpske štampe).

Zato je Sarajevo – u najgorim godinama opsade – postalo opšte mesto srpske osvete; više se u državnim medijima gotovo niko i nije trudio da objasni da ono štose dešava nikakve veze s ratom ima – likovalo se nad Sarajevom, upravo na gore citiran Kalajićev način. A to, da izvinite, ja lično, Beogradu nikad neću zaboraviti!

 

Nije problem nabaviti nuklearno oružje na tržištu, čak i kad ga ne bismo imali. (Radovan Karadžić u Večernjim novostima, decembra 1993)

 

Hajde da se kladimo: da je, daleko bilo, Radovan-pacijent nekako nabavio A-bombu, da li bi je upotrebio? Naravno da bi je upotrebio, nije bez veze Radovan sopstveni pacijent za kojeg nema leka; ono što jeste bitno – a bilo je bitno 1993/1994/1995, sadržano je u činjenici da se Karadžićeva paranoja proširila Srbijom upravo u godinama kad su se pojavljivali koncentracioni logori ili nečuveni masakr u Srebrenici ili “čišćenje terena” u istočnoj Bosni. (Zar još aprila 1993. Biljana Plavšić u listu Svet nije izjavila: “Ja bih više volela da potpuno očistimo istočnu Bosnu od Muslimana. Kad kažem očistimo, nemojte da me niko uhvati za riječ pa da misli da govorim o etničkom čišćenju. Ali, oni su nam jednu sasvim prirodnu pojavu podmetnuli pod naziv ‘etničko čišćenje’ i okvalifikovali to kao neki ratni zločin.”) Suočena sa zgražanjem svetske javnosti kojoj je i Sarajevo bilo previše – a kamoli konclogori – većina Srba makijavelistički, s idejom da cilj opravdava sredstva, uspela je da relativizuje čitavu stvar. Danas, aprila 2002, kad u Beogradu pitate za logore oko Prijedora – gledaće vas bledo: koji logori, koji Muslimani? Zar vam, druže – reći će vam – nije poznato da Srbi nisu sposobni da čine ratne zločine?

 

Srbi nemaju ratnih zločinaca. (Brana Crnčević, februara 1994. na Televiziji Politika)

 

Tokom opsade/ubijanja Sarajeva imao sam horror-priliku da usred Beograda često gledam Televiziju Pale: ono što su radili Risto Đogo i Ilija Guzina prevazilazilo je sve dimenzije ratnog zločina, jer se u biti radilo o mentalno bolesnim likovima čiji se ekstremno-fašistički rasizam naslanjao na najbolje tradicije četničkih koljača. Guzina je tih “sarajevskih godina” bio rado viđen beogradski gost: u Dugi je, recimo, 1993. izjavio: “U Prijedoru su samo u ovom vijeku bila dva ili tri genocida nad Srbima. Dobro, Srbi su sada vratili za sve”, a svoj profesionalni kredo pred kamerama RTS-a objasnio parolom: “Objektivni su oni koji su na našoj strani.” Pominjem ovu dvojicu – srećom po sve nas: rahmetli ludaka – samo da bih potvrdio ono što se zna: da su Đogo/Guzina oblikovali “novinarstvo” koje je postalo zaštitni znak Srbije. Dugačak je spisak onih koji su istinski uživali nad tragedijom Bosne i posebice Sarajeva: pod dirigentskom palicom Milorada Vučelića – RTS direktora u godinama opsade – na ekranu su se pojavljivale različite forme duševnih bolesnika: prorok Milja Vujanović, slikar Milić od Mačve (dobra vest: umro pre nekoliko godina), novinar Miloš Marković (zadužen za Božidara Vučurevića), Rada Đokić (specijalni dopisnik sa Pala), književnik koji je otkrio gusle Momo Kapor, fašista Nebojša Pajkić i lepa mu naci-ljuba Isidora Bjelica, novinar Nebojša Jevrić (poznat po reportaži s dubrovačkog ratišta u kojoj je opisao kako se posrao na klavir Tereze Kesovije i ispišao u njen bazen), Miodrag Popov (ratni reporter s druge strane Drine; danas zvezda Televizije Pink i – zanimljivo – tužilac u sudskom sporu protiv autora ovog teksta, o čemu je u Danima pre nekoliko nedelja opširno pisano), patriota Brana Crnčević, pesnik Rajko Petrov Nogo (poznat po izjavi glede Muslimana: “Zar se naši neprijatelji ne boje naše krvi nenamirene?”), vođa Belih orlova Dragoslav Bokan, istoričar Milorad Ekmečić, otac nacije Dobrica Ćosić, novinarka Milijana Baletić… spisak je predug čak i za Haški tribunal.

 

U nekoliko navrata Beograđani su imali čast da na svojim lokalnim televizijama ugoste vitku i zanosnu Sonju Karadžić čija je telesna zapremina – po sistemu: šta zna dijete šta je trista kila – bila proporcionalna njenim umnim ispadima. Novembra 1992, nezadovoljna što u Beogradu ima i takvih koji su na strani Sarajlija a ne na strani njenog oca, izjavila je: “Mi tamo (u RS) pravimo jedinstvenu srpsku državu koja jako dobro funkcioniše, i uskoro ćemo biti matica ljudima iz SRJ. Mi nismo veseli i lepi zato što je nama ovde (u Beogradu) dobro, već zato što je nama tamo (u RS) super, i zato dolazimo tako zdravi, i kad vidimo sve ovo bolesno stanje ovde (u Beogradu), pogotovo bolesnu omladinu koja ništa ne radi osim što je nešto buntovna… Oni bi sad da skinu Miloševića ne razmišljajući šta kad ga skinu, ne razmišljajući šta će se iza toga desiti, ne nude nikakav novi program. E kad sve ovo vidimo, onda smo pogotovo srećni kad treba da se vratimo na Pale.”

 

Ništa ja nisam osvojio u ovom ratu. Samo sam oslobodio ono što je oduvek bilo srpsko, iako još ni izbliza nisam oslobodio sve što je srpsko. Zadar je pretežno srpski grad. I Trst je stari srpski grad. (Ratko Mladić, RTS, aprila 1993)

 

Vesti o Sarajevu i njihovom životu pod opsadom – nisu se nalazile u opisu beogradskih medija; onaj mali krug prijatelja koji se trudio da pomogne Sarajevu kako zna i ume – od slanja humanitarnih paketa i prihvata izbeglica, preko tekstova u retkim novinama koje su imale hrabrosti da pišu šta se zaista dešava (Naša borba, Vreme), do različitih tribina i apela međunarodnoj javnosti da jednom, konačno, zaustavi ubijanje grada… taj mali ali najbolji deo Beograda, osećao se potpuno nemoćnim. Sasvim dobro poznajem to osećanje: pišeš o Sarajevu, povremeno – negde u svetu – srećeš ljude koji su iz Sarajeva izašli da bi se u njega ponovo vratili, ali, šta god da kažeš i pretočiš u riječi, malo je, gotovo ništa. Histerično nadrkana Srbija, napumpana fašizmom, perfektno primitivna u svojoj krvavoj odeždi – apsorbovala je svaku česticu snage, iz dana u dan ponavljajući tezu o nepravdi nad jadnim srpskim narodom koji se bori protiv još jednog genocida.

Juna 1994, sećam se, u Beču sam se sreo sa Senadom Pećaninom; znam da sam ga zagrlio kao da mi je najrođeniji brat, ne umeći ništa da mu kažem, verujući da će zagrljaj biti dovoljan da ispriča sve ono što se u grlu skupljalo svih tih godina. Uradio je intervju sa mnom: kao kroz maglu, pamtim da sam govorio o Nedi Ukraden, Nadi Obrić, političkim reklamama Arkanove stranke koje je Vreme – tad sam već bio zamenik glavnog i odgovornog urednika – publikovalo, uprkos uverenju nekolicine nas u redakciji da pare nisu važnije od principa. Sećam se da sam imao tu neprijatnu dužnost da pokušam da branim ono što se nikako braniti nije moglo; hteo sam da verujem da čak i takvo Vreme – daleko od onog što sam zamišljao – može da bude korisno i bitno na srpskom medijskom prostoru. S tim u vezi, u intervjuu, osvrnuo sam se na lik i delo nekadašnje dopisnice Oslobođenja iz Brisela Ljiljane Smajlović: ne preterano biranim rečima, tu Karadžićevu obožavateljku – s kojom, zanimljivo, nisam uopšte govorio, niti s njom sarađivao, mada smo, praktično, radili u istoj redakciji – pomenuo sam kao nešto najgore što se Vremenu moglo desiti. Njeni tekstovi, svaki bez izuzetka, pokušavali su – tobož – da vaspostave “ravnotežu” kad je sarajevska drama u pitanju; koliko je to uspešno radila pokazuje detalj koji nisam zaboravio: Ljiljana Smajlović umalo nije postala glavna urednica Srpskog oslobođenja na lični Radovanov predlog!

 

Kad se taj intervju pojavio – Smajlovićeva je bila na bezbednom mestu: negde u Americi, na jednoj od svojih mnogobrojnih turneja. S druge strane okeana javila se telefonom u redakciju Vremena i histerično-unjkavim glasom počela da mi preti jer sam joj, navodno, uništio “reputaciju” u gradu iz kojeg je pobegla. Sve se okončalo onako kako je moralo: dao sam otkaz u Vremenu zgađen političkim licemerjem, naročito glede Bosne (čitaj: Sarajevo). Ljiljana Smajlović, u međuvremenu, postala je miljenik svih režima: kao što je nekad strasno podržavala Karadžića, danas još strasnije (bosanski: strašnije) podržava Koštunicu i među vodećim je medijskim ličnostima koje se protive saradnji s Hagom. Njen neprikosnoveni status komentatora u Ninu daje joj mogućnost da često o Bosni & Sarajevu govori ono što je dosledno činila poslednjih desetak godina; zanimljivo ali ne neočekivano – čovek kojeg najviše mrzi zove se Petar Luković. Kad su Smajlovićevu pre desetak dana na Televiziji Studio B pitali da komentariše Lukovićevu izjavu da novinare-fašiste koji su širili versku, rasnu i svaku ostalu mržnju valja obesiti ili streljati ili poslati u Hag, rekla je s prezrenjem: “O toj odvratnoj pojavi ne želim ništa da kažem.”

 

U aksiologiji naroda dominira mudrost da je samo jedno Sunce na nebu – a to je nepobitno Radovan Karadžić u Republici Srpskoj. (Srpsko oslobođenje, avgusta 1998)

 

Ponovo sam stigao u Sarajevo ujesen 1997. Moj brat od strica Vasko Luković, pukovnik u Armiji BiH, otac dva sina od kojih je mlađi poginuo boreći se na jedinoj pravoj strani – u bosanskim specijalcima, poveo me je u obilazak “fronta”. Sve ono što sam mislio da znam, da sam negde video, čuo ili su mi pričali – palo je u vodu nad prizorima nečuvenog, nepojamnog divljaštva. Kao da sam tu mržnju s okolnih brda mogao fizički da osetim, kao da mi je tek tad, na svim tim strašnim razvalinama, postalo jasno u šta se floskula o Srpstvu izrodila.

Koliko god iracionalno izgledalo – osećao sam stid što stižem iz Beograda; kad sam na promociji svoje knjige Ćorava kutija, u Buybooku, oktobra 1998, zaplakao pred svojim prijateljima (govorili su, opet pamtim: Senad Pećanin i Ahmed Burić), činilo mi se da je plakati sasvim prirodno, ne samo zbog grada koji toliko volim, već pre svega zbog ljudi u tom gradu. Zato i hoću da kažem da su moji sarajevski prijatelji – Pirke, Bure, Senad, Dino, Draško, Durmo, Zijo, Žika, Enes, Čenga… ima ih na stotine – možda nešto najdragocenije što imam u svom životu; oni su dokaz da se Sarajevo nije moglo ubiti.

 

April 2002. BH Dani, specijalni broj, Sjećaš li se Sarajeva ... <<

 

...


  • 2

#5 Ne sam Safete

Ne sam Safete
  • Members
  • 25,025 posts

Posted 21 April 2017 - 09:23

Odlican feljton - 'Najbolje od najgoreg, Lukoviceve muzicke recenzije' ... koprcam se od smijeha kao nekada. 

 

Valjalo bi kada bi obnovili dodatak  sa muzickim rewiev-ima, odlicno su ih radili u XZabavi


  • 2

#6 Kinik

Kinik
  • Members
  • 36,387 posts

Posted 08 May 2017 - 02:54

...
 
 
>> ... Zablude i mitovi
Piše: Žarko Zubić
 
Nemačka započinje svoje iskreno suočavanje sa prošlošću ali tek dolaskom socijal-demokrata na vlast, početkom 70-ih godina, dakle punih 25 godina nakon završetka rata. Japanu, čiji zločini nad korejskim i kineskim civilima po svojoj brutalnosti ne zaostaju gotovo ni malo za nacističkim je trebalo čitavih 50 godina da izda zvanično izvinjenje. Kada će se i da li će se to dogoditi u Srbiji još uvek je neizvesno. Mislim da se tome ne treba ni nadati, a ako nekada do toga i dođe biće ionako isuviše kasno i besmisleno
Nedavno je u jednom intervjuu profesor Žarko Korać govoreći o odnosu građana Srbije prema svojoj nedavnoj prošlosti i njenim tragičnim posledicama po region i posebno prema masakru u Srebrenici rekao sledeće:
 
“Možda je najveća deformacija našeg društva nedostatak njegove empatije, njegovog saosećanja sa žrtvama. Srebrenica je prvorazredna prilika da vidite koliko je naše društvo postalo u suštini bezosećajno. Želim u tom kontekstu da kažem jednu stvar. Juna 1942. godine Nemci su, na osnovu inače pogrešne informacije da je pružalo podršku atentatorima na Hajnriha, gaulajtera Moravske, doneli odluku da unište češko selo Lidice. Došli su, izdvojili 173 muškarca iznad 15 godina i streljali ih tu na licu mesta, a žene i decu poslali u logore; oko 80 odsto dece ubijeno je u logorima i većina žena, selo je razoreno. Ne postoji Čeh koji ne zna šta šta se dogodilo u Lidicama. A vi ubijete 8.000 Bošnjaka – za četiri dana, leševi zakopani buldožerima, sekundarne, tercijerne grobnice… – i niste svesni da je to postalo deo kolektivnog pamćenja bošnjačkog naroda. Neće biti Bošnjaka koji neće znati šta se dogodilo. Vi imate priliku da pokažete da vam je žao zbog toga, da ste zgranuti time što je urađeno, da osuđujete ljude koji su to uradili. Umesto toga, ulazite u pseudoistorijske rasprave ko je vama kada učinio nesreću, kao da će ta nesreća za koju ste odgovorni biti manja ako je neko drugi u prošlosti učinio nesreću vama. Pretvarate to isključivo u političko pitanje. Konačno, imate vlast koja uopšte nije u stanju da otvoreno kaže da to osuđuje. To pokazuje da vi niste kritični prema devedesetim, da zapravo i ne odbacujete rezultate tih devedesetih”
 
U nastavku, profesor Korać ukazuje na to kako se Nemačka, za razliku od Srbije – što se inače često uzima za primer kada se govori o post-miloševićevskoj eri, uspešno suočila sa svojom nacističkom prošlošću i dodaje:
 
“Aleksandar Vučić je, i formalno i po mnogim svojim postupcima, okrenut Zapadu; videli ste fascinaciju posetom Angele Merkel. On zbilja kaže: možemo mnogo da učimo od Nemaca, ali istovremeno, sa druge strane, daje krajnje konfuzne i razočaravajuće, da ne kažem nešto teže, izjave o Srebrenici. Nemačka je postala demokratska država upravo zato što se suočila sa svojom nacističkom prošlošću. Nemate ozbiljnog političara, od Adenauera do danas, koji bi u Nemačkoj branio nacistički režim, niti ono što se tada dešavalo. Ne pravim nikakvu direktnu analogiju, ali želim da istaknem da samo društvo koje je kritično prema prošlosti može da se zove demokratsko. Dakle, Vučić od Nemačke uzima privredno čudo, ali ne uzima njen odnos prema prošlosti.
 
Činjenica je naime da i Vlada Republike Srbije kao i većina građana Srbije pokazuju malo saosećanja za žrtve bosanskih Muslimana kao i to da i jedni i drugi imaju poteškoće da se kritički odrede prema događajima iz 90-ih u celini.
Međutim, činjenica je takođe i to da stav aktuelne Vlade Srbije kada je u pitanju Srebrenica, iako i dalje razočaravajući, ipak predstavlja napredak u odnosu na stavove gotovo svih prethodnih vlada (ili se makar od njih ne razlikuje), a posebno vlade Zorana Đinđića.
 
Zoran Đinđić je taj događaj nažalost tretirao kao običan kriminalni akt pojedinaca i nešto sa čim Srbija i njegova vlada nemaju nikakve veze, pa ne samo da nije ponudio bilo kakvo izvinjenje, već ni reči kurtoaznog žaljenja uobičajenog za takve prilike.
Ipak, ono što je najviše privuklo moju pažnju je tako često ukazivanje na nemački model “suočavanja sa prošlošću” na koji nas ovaj put upućuje profesor Korać. Da li je primer Nemačke zaista model koji treba slediti i kakav je on zapravo bio?
 
Tačno je naime, ili se barem nadam da je tačno, da ne postoji Čeh koji nije čuo za masakr u Lidicama, kako kaže profesor Korać. Takođe je tačno i to da nema nijednog Italijana koji nije čuo za masakr u Ardeatinskim Pećinama kod Rima, u Srbiji za Šumarice, u Francuskoj za masakr kod Šatobriana (što nije eufemizam za neuspeli goveđi file, već odmazda nad 30-ak simpatizera francuskog pokreta otpora koji su streljani uz uzvik “vive la France!”).
 
Međutim, pravo pitanje nije koliko Francuza, Italijana, Srba i Čeha zna za ove događaje (mada, bojim se da je u pitanju puno manji broj nego što profesor Korać misli), već koliko je građana Nemačke saznalo za ove događaje kao i koliko njih je verovalo da su za njih odgovorni nemački vojnici, vlada i građani?
 
Kakav bi eventualan odgovor na ovo pitanje mogao biti, može se zaključiti na osnovu rezultata ispitivanja javnog mnjenja (Toni Džud, “Istorija Evrope od 1945”), prema kojima je stabilna većina Nemaca u periodu 1946-1949 smatrala da ideja nacional-socijalizma “principijalno dobra ali da je loše sprovedena”, kao i da je sud u Nirnbergu bio izraz “savezničke osvete” usmeren protiv nemačkog naroda.
 
Kakve rezultate je dao proces “suočavanja sa prošlošću” i koliko su Nemci za razliku od građana Srbije navodno saosećali sa patnjama svojih žrtava govori podatak da je recimo 1952 čak 37% Nemaca smatralo da bi “Nemačka bila bolja zemlja bez Jevreja”, kao i da se 25% njih izjasnilo pozitivno o Adolfu Hitleru. Poređenja radi, te iste 1952. godine svega 22% američkih građana je imalo pozitivno mišljenje o svom predsedniku Hariju Trumanu.
 
Kako objasniti ovako visoke procente? Možda odgovor na ovo pitanje treba potražiti u činjenici da se nikakvo suočavanje sa prošlošću ustvari nije ni dogodilo i da je u pitanju jedan običan mit.
 
Proces “suočavanja sa prošlošću” niti je započeo sa Adenauerom, kako kaže profesor Korać, niti ga je on uopšte želeo. Naprotiv. Adenauerova vlada je samo u prve dve godine svoje vladavine amnestirala na desetine hiljada učitelja (pethodno procesuiranih od pre svega američkih i britanskih savezničkih snaga) koji su decu učili rasističkim teorijama, profesore univerziteta koji su spaljivali nepodobne knjige i potkazivali svoje jevrejske kolege, službenike koji su revnosno evidentirali njihovu zaplenjenu imovinu, policajce što su ih ukrcavali u stočne vagone pa i same njihove ubice i mučitelje.
 
Notorna utočišta nacističkog šljama bila su neka od Adenauerovih ministarstava, kao što su ministarstvo spoljnih poslova, ministarstvo finansija, unutrašnjih poslova, obaveštajna služba i federalna kancelarija za kriminalna istraživanja čijih je čak 2/3 zaposlenih dolazilo iz redova SS Totenkof grupe, poznate po fanatičnoj odanosti Hitleru.
 
Ni sam Adenauer nije zaostajao, pa je kao svog glavnog savetnika zaposlio Hansa Globkea čija najbolja preporuka je bila to što je prethodno savetovao Adolfa Ajhmana po pitanju rasne čistote arijevske rase i veliki doprinos formulisanju Nirnberškog rasističkog zakona.
 
Nije Konrad Adenauer bio bolećiv prema nacistima i njihovim simpatizerima već je dobro znao dve stvari. Prvo, da je preveliki broj onih čije su ruke krvave i koji bi se morali sudski goniti, a da to ne ostavi posledice na elementarno funkcionisanje države, a drugo - da malo duvanja u nacionalne diple nikad ne može da škodi političkom marketingu.
 
Adenauer nije tragao za pravdom i istinom nego je svu odgovornost za zločine prebacio na Hitlera i njegove SS jednice (odatle inače i potiče mit da Vermaht nije činio zločine), diskurs usmerio na patnje nemačkog naroda a nezgodne detalje prosto ignorisao, pa se za period njegove vladavine koji je trajao punih 14 godina često sa pravom kaže da je period “zaborava”.
 
Zato se za konstantaciju da u Nemačkoj nakon rata nije bilo “ozbiljnog političara” koji bi branio nacizam može reći da je tačna samo ukoliko se aktivno učešće u nacističkom pokretu ne računa ili ako se jedan kancelar, jedan predsednik i nekoliko desetina ministara (od kojih je jednom zapalo da bude ministar pravde) ne računaju kao ozbiljni političari.
 
Nemačka, istina, započinje svoje iskreno suočavanje sa prošlošću ali tek dolaskom socijal-demokrata na vlast, početkom 70-ih godina, dakle punih 25 godina nakon završetka rata. Japanu, čiji zločini nad korejskim i kineskim civilima po svojoj brutalnosti ne zaostaju gotovo ni malo za nacističkim je trebalo čitavih 50 godina da izda zvanično izvinjenje.
 
Kada će se i da li će se to dogoditi u Srbiji još uvek je neizvesno. Mislim da se tome ne treba ni nadati, a ako nekada do toga i dođe biće ionako isuviše kasno i besmisleno.
 
Treba biti realan i reći da su zločini počinjeni za vreme Hitlerove Nemačke i Miloševićeve Srbije neuporedivi po svojim dometima i pažnjom sa kojom su planirani, izvršeni i dokumentovani.
 
Tako na primeru masakra u Lidicama koji je pomenuo professor Korać to izgleda ovako: zločin je počinjen na osnovu poznate ozloglašene opšte naredbe generala Kajtela o odmazdama nad civilnim stanovništvom. Deca iz sela, njih 82, su likvidirana u koncentracionom logoru Helmno po direktnom Ajhmanovom naređenju, o čemu takođe postoji pisani dokument, dok o samim događajima u Lidicama postoje ne samo pisani već i mnogobrojni fotografski zapisi. Zna se i to kako se zvao čovek koji je komandovao streljačkim vodom. A o tome kako se Nemačka obračunala sa ovim zločincem i sramnim elementom svoje prošlosti u “procesu suočavanja” govori podatak da je umro kao slobodan čovek u Bremenu 1986, nadživevši svoje žrtve za pune 44 godine.
 
*Tekst prenosimo s autorovog bloga ... <<
 
...

  • 0

#7 blond

blond
  • Members
  • 4,123 posts

Posted 17 May 2017 - 18:26

Evo malo o jednoj od perjanica opozicije, Danasov Draza i co:

 

http://www.xxzmagazi...erovih-mudrosti


  • 0

#8 Kinik

Kinik
  • Members
  • 36,387 posts

Posted 22 June 2017 - 03:12

...
 
 
>> ... 22.06.2017, Thursday 
Plastična kobasica Vesne Pešić
Plasticirao: Petar Luković
 
Teško iznervirana što je odvratni Vučić za premijerku predložio Anu B, kad je imao priliku da izabere Vesnu P, koja jedva čeka da se vrati na televizijske ekrane (“Stalno su me pozivali u tv duele”), borkinja za Vukadinovićeva prava rešila je da krene od master-zločinca, od Tita, preko Vučića, pa do nesrećnice Ane   
 
Prošle nedelje, u beogradskom Medija Centru, pod mentalno rasterećenim naslovom “Kriza javnog uma”, održana je još jedna od onih pričam-ti-priču-tribina na kojoj su o intelektualnoj eliti iz krize sopstvenog uma govorili i u svemu se složili sledeći velikani: Đorđe Vukadinović (na tribini predstavljen kao “filozof”, a na svom tviteru “Филозоф, политички аналитичар, колумниста, народни посланик, уредник НСПМ”), Slaviša Lekić (predsednik parapolitičkog udruženja NUNS, poznatiji pod tviter šifrom “Micin taja”), Dragoljub Žarković – Mišković (glavni urednik nedeljnika “Vreme”), rodoljubivi desničarski analitičar Branko Radun (šef raspamećenog portala “Vidovdan”), te Vesna Pešić, bivša predsednica Građanskog saveza i članica LDP, nekadašnja poslanica u Skupštini Srbije, sociološkinja, danas povremena kolumnistica sajta “Peščanik”.  
 
Pokušavajući da shvatim čemu tribina i otkud žena iz “Peščanika” u toplom društvu ovejanih nacionalnih fašista, posegao sam za objašnjenjem Medija Centra: projekat “Kriza javnog uma” fokusiran je na “poražavajuće odsustvo debate u srpskom društvu, položaj i status intelektualne elite, kao i na traganje za uzrocima njene evidentne marginalizacije u Srbiji, ali i regionu”.
Sentimentalni Vukadinović filozofski se setio Bolje prošlosti iz vremena Slobodana Miloševića: “Gotovo sa sentimentalnošću se sećamo ovakvih tribina. U onom društvu devedesetih, bilo je više debate”. Gledajući u ustreptalu Vesnu Pešić, filozof Vlah je dodao: “Iako to vreme ne treba ni na koji način idealizovati, osećaj da se kamen mora gurati iz početka, razlog je naše apatije koju imamo danas”.  
 
Osećajući da je šarmantni Vukadinović kamen dovoljno pogurao,  Vesna Pešić složila se sa filozofom i skromno dodala da je “danas došlo do redukcije u javnim raspravama” i da je “udar na javnu reč veći i jači nego u doba Miloševića”.
Tragajući za pogledom zaljubljenog Vukadinovića, Vesna Pešić je otvorila dušu nostalgije za srećnim miloševićevskim vremenima: “Nikad nisam bila više na televiziji kao tada. Stalno su me pozivali u TV duele”.
A, danas, Vesna? “Danas nema teorije da se pojaviš na nacionalnoj televiziji”.
 
Šta je po Vesni P. simbolična točka simboličnog preokreta? “Po mom mišljenju, simbolična tačka, simbolički preokret, presecanje javnog uma, jeste ukidanje i nestanak sa scene ‘Utiska nedelje”, koji je preživeo sve režime sem ovoga.”
 
Pod uslovom da smo Vesnu TV Pešić dobro razumeli, demokratija u Srbiji je prvo nestala kad su prestali da je zovu u tv duele, a potom je demokratija još jednom iščezla kad Olja Bećković nije mogla da u svoju emisiju svake druge sedmice zove Vesnu Pešić i Đorđa Vukadinovića.  Ili Dragoljuba Žarkovića i Jovu Bakića. Ili Dragana Đilasa i Borisa Tadića. I još jednom Vesnu Pešić.
 
Ovaj penzionerski tv narcizam omiljene sociološkinje Đorđa Vukadinovića (“Nikad nisam bila više na televiziji kao tada”), savršeno bi se uklopio u klasično srbijansku tviter-kanalizaciju, da se Vesna Pešić, ohrabrena ljubavnim pogledom Vlaha Vukadinovića, nije dohvatila kolumne u “Peščaniku”.  
 
Teško iznervirana što je odvratni Vučić za premijerku predložio Anu B, kad je imao priliku da izabere Vesnu P, koja jedva čeka da se vrati na televizijske ekrane (“Stalno su me pozivali u tv duele”), borkinja za Vukadinovićeva prava rešila je da krene od master-zločinca, od Tita, preko Vučića, pa do nesrećnice Ane.   
 
“Možda se neko seća priče koja je nekada kolala u narodu da je Tito voleo da se neslano šali sa svojim gostima tako što bi ih poslužio plastičnim kobasicama koje skaču po tanjiru kad pokušaju da ih preseku, a uz to bi ih počastio pivom sa rupom na čaši”.
Kakvu li je to vlašku travu duvala Vesna Pešić zna samo Vlah Vukadinović, ali je scenario zastrašujuće zajeban; zamišljamo Evdarda Kardelja ili Aleksandra Rankovića kojima kobasica u ritmu hip-hopa skače po tanjiru! I zašto samo plastična kobasica?
 
U priči koja je, kako Vesna tvrdi “kolala u narodu”, mora da je bilo i drugih plastičnih skalamerija;  zašto sociološkinja nije obradila detalj da je zloglasni Tito ženama ispod suknje ubacivao plastične paukove koji digitalno otvraju pipke; umesto kifli na stolu, da se ponize gosti, stajalo je plastično govno koje je ispuštalo opozicione krike; konačno, Tito je mrzeo escajg pa su gosti morali i čorbu da piju iz svojih dlanova.
 
Pretpostavljam da je Vučić predložio („izabrao“) Anu Brnabić zato što se njegova vladavina zasniva na totalnom poniženju ljudi. Biraćete onog/onu koga nikada ne biste izabrali – zato što ja tako...
 
Slušajte samo Vesnu koja lično opisuje horror hrvatskog diktatora: “Od straha za svoj položaj, morali su da se pretvaraju da jedu kobasicu i ničim nisu pokazivali da nešto nije u redu. Tito je navodno uživao u poniženju potčinjenih koji nisu imali hrabrosti da kažu da je kobasica plastična”.
 
Duni još jednom, Vesna, i kaži šta je bilo na kraju: “Ne zna se kraj te priče i da li se iko ikada ohrabrio da ne prihvati ovakvu šalu”.
U prevodu, ne znamo da li je ova priča istinita.  Ipak, da čujemo objašnjenje Vesne P: “Da li je ova priča istinita nije važno”.
 
Ovde bi i Tito popizdeo! Uvede Vesna u Krizu uma plastičnu kobasicu i čašu s rupom, pomene kako je diktator uživao u poniženju potčinjenih, a na kraju – šta? – nije važno da li je ova priča istinita! Međutim, ne interesuje Vesnu istina o Titovoj plastici, već priča koja se “inkarnirala u Vučićevom predlogu da Ana Brnabić bude predsednica vlade Srbije”.
 
Ana je – piše Vesna Pešić – “ta ‘plastična kobasica’ koju poslanici Skupštine treba da progutaju, a da ni glasa ne puste”.
Sad imamo sledeću situaciju:ko ne glasa za Anu B. izjasnio se protiv Vučića.To za one "liberale" koji hvale radikale što izabrali lezbejku.
 
Kao novopečeni stručnjak za plastične kobasice koje skaču, Vesna Pešić lagano okreće Anu na političkom roštilju: “Problem je u tome što građani Srbije nisu izabrali Anu Brnabić i nikada je ne bi izabrali za predsednicu vlade da je bila kandidatkinja. Sve njene karakteristike su takve da nema nijednog poslanika SNS-a, SPS-a i svih ostalih koji čine Vučićevu većinu u Skupštini koji ovakav izbor nisu doživeli kao najveće poniženje i gutanje ‘plastične kobasice’. Ne smeta njima to što je ona neafirmisana za bilo koju državnu funkciju, nito što jedva uspeva da sastavi poneku rečenicu”.
 
Kobasičarka iz “Peščanika” uočila je problem: “Problem s Anom Brnabić je u tome što ne postoji nijedan dobar razlog zašto bi ona bila predložena za najvišu državnu funkciju. Predlog da ona bude premijerka nije ništa drugo do test Vučićeve apsolutne moći i patološke potrebe da ponižava ljude”.
 
Vesna nepogrešivo oseća diganozu: “Problem s njom je u tome što ona prihvata to poniženje”.
Opsednuta oblikom kobasice, Pešićka fatalistički razmišlja: “Zanima me da li će neko reći da je kobasica plastična i neće dići ruku za Anu Brnabić”.
 
Nada umire poslednja, čak i kad je kobasica ispečena: “Kam’ te lepe sreće da ima više takvih i da Vučićev ‘izbor’ krahira”.
Ali, depresija se uvek s ponosom vraća Vesni Pešić: “To se neće dogoditi, a ako se neko i usudi da ne glasa, to neće biti zbog odbrane ličnog dostojanstva, već najverovatnije iz pogrešnih, siledžijskih razloga”.
 
Toliko o Mesnoj industriji Vesne Pešić koja na svom tviteru preporučuje jedan duhovit i urnebesno homofobičan tekst o “plastičnoj kobasici”.
 
Ako se desi da vam se sve zgadi, don’t worry, Vesna će vam verovatno reći: “Da li je ovaj tekst istinit, nije važno”.
 
...

Edited by Kinik, 22 June 2017 - 03:13.

  • 0